Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 31 Okt 2020, 12:08


Autoru Poruka
Astra
Post  Tema posta: Zanimljive crtice iz srpske istorije  |  Poslato: 15 Maj 2012, 06:31
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
Mošti prodavane na komad

Ako se zna da je prvi vladar Srbije Stefan Nemanja, ugledajući se na svoju braću po plavoj krvi iz zapadne Evrope, tek ustanovljavao pravi dvor šetajući prestonicu po Raškoj, živeći u kućama koje su bile tek malo bolje kolibe i spavajući na slamaricama, onda se dugo smatralo da ni medicina u to doba nije išla dalje od magije, gatanja i vradžbina. Novootkrivene činjenice ipak govore drugačije.

Slika
Car Dušan

Srednjovekovna medicina je u Evropi počela da se razvija kao mešavina znanja iz antike, duhovnog sveta i varvarskog šamanizma.

Po padu Rimskog carstva u 5. veku lekari su se obučavali iz rimskih i grčkih tekstova, sačuvanih uglavnom u manastirima.

Bolest je, smatralo se, izazvana kako telesnim uzorcima, tako i grehom, sudbinom ili nekom drugom svemogućom silom. Koliko će lečenje biti uspešno, više je zavisilo od snage vere nego od iskustvenog znanja.

Kako je uticaj hrišćanstva rastao, počele su da se sukobljavaju crkvene propovedi i narodna medicina, koja je lečila travama i magijskim ritualima. Za to vreme, crkva je učila da Bog šalje bolesti nekada kao kaznu i da pokajanje može da dovede do poboljšanja zdravlja. Pojedini duhovni oci su čak smatrali da bavljenje medicinom nije prigodno za nekoga ko sebe naziva hrišćaninom, baš zbog sistema božje kazne i nagrade. Uprkost tome, mnogi monasi su smatrali su da je lečenje bolesnih čin milosrđa.

Razvoj srednjovekovne medicine dostigao je vrhunac tokom renesanse, kada su pronađeni i prevedeni mnogi grčki spisi, kao i stručni zapisi iz Arabije 12. veka. Odatle je medicina učila o fiziologiji, higijeni, dijetetici, patologiji, i načinima kako kičmena moždina upravlja mišićima. Znalo se dosta o srcu, bešici, i bubrezima.

Slika
Sveti Kozma i Damjan

Najvažnija teorija srednjevekovne medicine bila je ona o telesnim tečnostima, i ona se zadržala čak do 19. veka! Počivala je na delovanju četiri žuči: crnoj, žutoj, te žuči iz sluzokože i iz krvi. Te tečnosti, smatralo se, potiču od raznih organa u telu, pa, da bi telo bilo zdravo, tečnosti moraju da budu u ravnoteži, koja se mogla postići dijetom, lekovima, a najpre puštanjem krvi uz pomoć pijavica.

Kako je Srbija u srednjem veku bila deo vizantijske kulture, primila je mnogo onoga što je dolazilo i sa istoka, i sa zapada.

Istina je da je lečenje tog doba među Srbima podrazumevalo najviše versku medicinu: šta je to bolesno ili normalno stanje, određivalo se na osnovu učenja o dobrom i zlom, zločinu i kazni, demonskim silama i čoveku.

Deo verske medicine bila je kanonska i ona je počivala na zvaničnom učenju crkve. Nasuprot njoj, postojala je i tzv. apokrifna medicina, koja se više okretala raznim kultovima i predanjima starosedelaca, ne samo Balkana, nego celog antičkog sveta.

Kanonska medicina zasnovana je na učenju prema kome je Isus Hrist lečio bolesne i vaskrsavao mrtve. Ovu moć je preneo i na svoje učenike. U kanonskoj medicini izlečenje se očekivalo od onoga kome se sveštenik obrati molitvom da pošalje bolesniku izlečenje, a to su uglavnom bili svetitelji. U Srbiji se slike iz kanonske

Kamfor diže iz mrtvih

Kamfor, smolasta materija jakog mirisa, u srednjem veku je važio kao lek za sve boljke, ali je služio i kao opijat, za uživanje. Zato je bio veoma skup. Sveti Sava ga je kupovao neposredno od turskog sultana i plaćao zlatom. Pošto su još stari Kinezi otkrili da se čovek može povratiti iz duboke nesvestice upotrebom kamfora, to se među hrišćanima tumačilo da ovaj "lek" može da izazove i - uskrsnuće!
medicine nalaze na freskama Dečana, Ravanice, Manasije, Studenice. Najpoznatiji lekari srednjeg veka bili su Kozma i Damjan koji su lečili bolesne besplatno.

Zvanična slava lekara i danas su u Srbiji ova dvojica svetaca. Srbi su kao i ostali hrišćani imali i veliku veru u moć svetih relikvija. Zato su svete mošti, zemni ostaci istaknutih hrišćana bili izuzetno cenjena roba, a njome su najviše trgovali Mlečani i - Turci! Ta vrsta biznisa nije bila strana ni Srbima. Zabeleženo je da je mošti kralja Dragutina novopazarska porodica Korać pred kraj 18. rasparčala i prodala, pa je danas ostala sačuvana samo kraljeva ruka u manastiru Dečani. Verovalo se takođe i da mošti upravo srpskih svetitelja leče i mentalno bolesne.

Apokrifna medicina je smatrala da bolesti nastaju delovanjem zlih duhova. Tako je svaka bolest imala svog ličnog demona. Verovalo se i da su vile, rečni duhovi, vukodlaci, vampiri i veštice glavni vinovnici kuge, boginja i ostalih bolesti koje su kosile ljude u srednjem veku. Lekari apokrifne medicine su koristili magiju, gatanje, vradžbine, ali su ih pojačavali i molitvama svetim ljudima, od Hrista do svetog Save i kosovskog junaka kneza Lazara.

Najčešće molitve su bile protiv nečastivih sila, zavidljivaca, uroka i čini, protiv ranjavanja mačem i strelom, a ženama se molilo za dobro lučenje mleka. Magijske formule bi se napisale na komadu hartije, metalnoj pločici, ili na nekom delu tela, i one su usput štitile od drugih zlih sila.

Car kažnjavao mađioničare

U svom zakoniku car Dušan je strogo kažnjavao nadrilekarstvo i drugo, po zdravlje štetno ponašanje. U članu o vračarima stoji: "I ljudi, koji vradžbinama uzimaju iz grobova, te ih spaljuju, to selo, koje to učini, da plati vraždu, a ako bude pop na to došao, da mu se uzme popovstvo", a predviđa se i kažnjavanje trovača: "Mađioničar i otrovnik, koji se nađe na delu, da se kazni po zakonu svetih otaca".


Vestionline,foto izbor moderatora

_________________
Slika


Vrh
Nina
Post  Tema posta: Re: NOVIJA SRPSKA ISTORIJA - crtice sačuvane od zaborava  |  Poslato: 08 Okt 2012, 01:50
Korisnikov avatar
Moderator
Moderator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555

OffLine
Ni u tikvi suda, ni u strancu brata i druga

Znameniti ljudi koji su pre pedeset, sto i više godina opisivali srpske zemlje, kao da su bili vidoviti. Njihove reči važe i danas, bilo da je reč o našim naravima, ili o mestu u vremenu i prostoru.

Predsednik ratne vlade Milan Nedić ovako je govorio posle savezničkog bombardovanja Srbije na Uskrs 1944. godine:

Slika
Predsednik srpske vlade Milan Nedić na osvećenju omladinskog doma "Srbozar" u Beogradu, 20.jula 1943.

"I Englezi, i Amerikanci su vam očito kazali, tukući vas strahovitom kaznom najtežih bombi, da ste na pogrešnom putu. Sve što ste želeli, o čemu ste sanjali i govorili: da dođu naši Englezi, dogodilo se. Eto, došli su vam i doneli su vam krvave darove, vama i celom srpskom narodu.

Pet puta Anglosaksonci bombarduju Niš. Tri puta Nikšić, a ti, moj beli grade, u jadnoj ludoj samoobmani veliš: neće nas Englezi.

Veruješ li i danas da tebe neće? Naši saveznici ti šalju Crnce i Kineze kao pilote da ti pokažu da je danas vek trgovine, da nema milosrđa, nema oproštaja.

Ti, Beograde, ipak veruješ da to nije istina, da ti to podmeće propaganda. Evo, sad vidiš žrtve tvoje lakomislenosti, žrtve tvoje zablude, tvoga naopako shvaćenog patriotizma. Svima više veruješ, veruješ kojekakvim belosvetskim izelicama, a sebi, svojima i svom rođenom ne veruješ.

Ne traži po svetu prijatelja jer ga nema, ne traži brata drugde već brata na srpskom mleku. Voli srpski narod i za njega se žrtvuj, ne za Engleze, Amerikance, Sovjete. Ni u tikvi suda, ni u strancu brata i druga".


Vestionline,foto izbor moderatora


Vrh
Nina
Post  Tema posta: Re: NOVIJA SRPSKA ISTORIJA - crtice sačuvane od zaborava  |  Poslato: 24 Okt 2012, 03:32
Korisnikov avatar
Moderator
Moderator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555

OffLine
Mošti despota Stefana u Manasiji, hodočašće u Koporinu

Iako je još pre pet godine DNK analizom utvrđeno da se mošti despota Stefana Lazarevića nalaze u njegovoj zadužbini Manasiji, SPC se još nije izjasnila

Slika

IAKO je još pre pet godine DNK analizom utvrđeno da se mošti despota Stefana Lazarevića nalaze u njegovoj zadužbini Manasiji, kao i pre više decenija u manastiru Koporin, i danas vernici svakodnevno, a tokom vikenda i povodom crkvenih svečanosti masovno, dolaze da bi se poklonili moštima ovog velikog srpskog vladara i jedne od najpoznatijih ličnosti srpske istorije.

U Manasiji, za vreme arheoloških i antropoloških otkrića pre pet godina, u jednom do tada skrivenom i neobeleženom grobnom mestu nađeni su ostaci za koje je DNK analizom utvrđeno da pripadaju despotu, ali, po svemu sudeći, to za crkvu ne važi. Sveštenstvo u Koporinu, u blizini Velike Plane, i dalje dočekuje vernike i uverava ih kako se tu nalaze despotove mošti, a u Manasiji, gde je obnovljen i vidno obeležen grob despota Stefana - ćute.

Ne izjašnjavaju se ni nakon pitanja posetilaca da li se tu zaista nalaze mošti srpskog velikana, i znatiželjnike upućuju da odgovor potraže kod najviših crkvenih organa.

Areholog Marin Brmbolić, iz Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, tokom istraživanja u priprati Manasije, otkrio je grob i ostatke pokojnika koji su dati na analizu:

NAUČNI SKUP PRE godinu dana u programu naučnog skupa “Resava Gornja i Donja u istoriji, nauci i književnosti”, koji se održava svake godine u okviru “Dana srpskoga duhovnog preobraženja”, bilo je uvršteno i saopštenje Marina Brmbolića, arehologa, o otkrićima u Manasiji. Međutim, ovo saopštenje je izostalo, a niko za to nije naveo razlog.

- Za nas su rezultati DNK analize garancija da smo otkrili mošti despota Stefana - kaže.

Brmbolić dodaje da je Zavod 2007. godine publikovao ovo i sve rezultate antropoloških i areholoških istraživanja u Manasiji. U prilog ovoj tvrdnji idu i neki istorijski zapisi o događajima pre smrti despota Stefana, kome je pozlilo u lovu.

Enigma večnog počivališta naslednika kneza Lazara jedno je od pitanja na koje u SPC za sada nemaju odgovor.

- Srpska crkva poštuje odluku Svetog arhijerejskog sabora iz 1989. godine, donetu u vreme patrijarha Germana, koja kaže da su mošti Svetog despota pronađene u manastiru Koporin. Ne mogu se, međutim, ignorisati ni savremene tehnike, poput DNK analize, koje daju preciznije odgovore na nedoumice iz prošlosti - kažu u Patrijaršiji SPC.

U sedištu Srpske crkve kažu i da istinske vernike ova dilema ne zabrinjava.

- Verni narod Resave gaji izuzetno poštovanje prema sinu kneza Lazara i tako bi trebalo i da ostane, bez obzira na mesto njegovog ukopa. Veliki broj ljudi dolazi u oba manastira da se pokloni senima svetitelja ne pitajući da li je zaista sahranjen tu ili na nekom drugom mestu - stav je Patrijaršije.


VENČANjE

PRILIKOM nedavnog “viteškog venčanja” u Manasiji po običajima iz doba despota Stefana Lazarevića brojni posetioci su obavešteni da se u grobu u ovom hramu čuvaju njegove mošti.


Novosti


Vrh
Nina
Post  Tema posta: Re: NOVIJA SRPSKA ISTORIJA - crtice sačuvane od zaborava  |  Poslato: 13 Dec 2012, 18:24
Korisnikov avatar
Moderator
Moderator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555

OffLine
PAD SMEDEREVA 1459. GODINE

Dan koji nije trebalo da svane

Pre 550 godina Osmanlije su zauzele Smederevo. Taj događaj označio je pad srpske srednjovekovne države. S turske strane bio je to samo jedan u nizu uspeha u drugoj polovini 15. i prvim decenijama 16. stoleća

Slika
Ilustrovao Goran Gorski

Reč je o vremenu kad su jedno za drugim padala poslednja uporišta hrišćanskog sveta na istočnom Sredozemlju i u jugoistočnoj Evropi: Carigrad 1453, Smederevo i srpska srednjovekovna država 1459, vizantijska Moreja (Peloponez) 1460, Trapezuntsko carstvo na jugoistočnim obalama Crnog mora 1461, srednjovekovna bosanska država 1463, ostrvo Eubeja 1470, Hercegovina 1482, slavni Egipat 1517, Beograd 1521, ostrvo Rodos 1522, Budim 1541. godine. Na drugoj strani, bio je to kraj srpske srednjovekovne države koja je postojala nekoliko stoleća.


Nova prestonica na Dunavu

Smederevo je bilo poslednja prestonica srpske srednjovekovne države. Ovaj grad pominje se prvi put već početkom 11. veka, ali onda izvori o njemu ćute sve do 1381. godine kad je ostalo zabeleženo da je knez Lazar Hrebeljanović svoju zadužbinu, manastir Ravanicu, obdario poklonom u Smederevu. S pomeranjem težišta srpske države prema severu i pogotovo s prenošenjem prestonice u Beograd, za vlade despota Stefana Lazarevića (1402–1427), do koje je došlo u prvim godinama 15. veka, Smederevo dobija na značaju. Međutim, istinski uspon ovog grada započinje izgradnjom velike tvrđave.
Budući da je ostao bez Beograda, koji je vraćen Ugarima, kao i ostalih većih gradova, despot Đurađ Branković (1427–1456) bio je primoran da podigne novu prestonicu. Bilo je to vreme nespokoja jer je Srbija za samo dve godine (1427–1428) izgubila neke važne gradove, među njima i dve prestonice – Kruševac i Beograd. Uz to, Đurađ Branković koji se između dve sile, Ugarske i Turske, nalazio kao između čekića i nakovnja, bio je dvostruki vazal i vladar države koja je umnogome zavisila od njihovih odnosa.
Poput svog ujaka i prethodnika na prestolu Stefana Lazarevića, i despot Đurađ se u izboru mesta za novu prestonicu odlučio za samu granicu s Ugarskom. Razlozi su bili jednostavni: s te strane mogao je brzo da dobije pomoć, a u slučaju najgoreg imao je gde da se skloni. U poslednjim desetlećima postojanja srpske srednjovekovne države Smederevo je, uz Novo Brdo, postalo njen najznačajniji grad. Nova prestonica bila je životno vezana za Dunav, reku na kojoj su Turci držali tvrđavu Golubac, a Ugari Beograd. Tako je Smederevo, smešteno između dve snažne utvrde, simbolično razdvajalo nepomirljive takmace.
Prethodno je sultan Murat II (1421–1451), po ugovoru s despotom, 1428. godine dozvolio srpskom vladaru da pri ušću Jezave u Dunav podigne tvrđavu koja je Ugarima trebalo da zatvori ulaz u moravsku dolinu. Kao što je rečeno, Đurđeva računica bila je drugačija i on je u borbi protiv turskog nadiranja polagao nade u savez sa Ugarima. Zanimljivo je da je plan grada izrađen po ugledu na carigradsku tvrđavu jer se i u ovom slučaju radilo o trouglu. Jedna njegova strana bila je paralelna s Dunavom (550 m), druga s rekom Jezavom (400 m), dok je treća (502 m) bila okrenuta ka jugu. Pripreme za gradnju počele su u jesen 1428, sama gradnja u proleće 1429, a radovi su završeni 1430. godine. Najpre je u razdoblju od 1428. do 1430. godine nastao Mali grad, gde je bio dvor Đurđa Brankovića, a zatim i Veliki grad koji je štitio gradsko naselje smešteno uz dvor. Smederevo je prema Dunavu u prvo vreme imalo skromnija utvrđenja, ali su onda kule dodavane na postojeći bedem. Među kapijama koje su obezbeđivale vezu s rekom jedna se izdvajala i širinom – 7,20 m s unutrašnje strane – i namenom: danas postoji mišljenje da je služila za izvlačenje brodova u branjeni prostor Velikog grada. Na postojanje brodogradilišta ukazuju i kasniji turski podaci kao što su majstori kalafatdžije, zgrada za čuvanje čamaca i tako dalje.

Prokleta Jerina

Gradnjom Smedereva rukovodio je Đorđe Kantakuzin, stariji brat despotove žene Irine, koja je u srpskom narodu ostala upamćena kao „prokleta Jerina”. Podizanje nove prestonice u tako kratkom roku dovelo je do velikog naprezanja države i njenih podanika, pa su žitelji Srbije krivicu bacili na došljakinju iz Vizantije. Sva je prilika da je na tako velikom gradilištu korišćena radna snaga iz cele države. Odmah treba naglasiti da je Smederevo, koje ima površinu od 10 hektara, najveća srednjovekovna srpska tvrđava. Izgradnja nove prestonice bila je ishod snažne privrede i velikog bogatstva vladara. Istovremeno, smederevski grad bio je merilo tehničkog nivoa sredine u kojoj je sagrađen i odraz mogućnosti onovremene srpske države.
Zbog znatnog napretka u ratnoj tehnologiji i sveprisutnoj upotrebi artiljerije, moralo se voditi računa o tome da debljina smederevskih zidina premaši do tada uobičajene dimenzije. Bedemi su široki od dva do preko 4,5 metara, dok su kule visoke preko 20, široke više od 11, a duboke više od 10 metara. U novu prestonicu, koja se veoma brzo razvijala, ubrzo je smešteno i sedište glavnih organa državne uprave, a grad je imao i kovnicu novca. Uz vladarev dvor nalazile su se sve službe središnje uprave i despotove kancelarije, kako srpska tako i latinska. Pominje se i sudija gospodina despota: jedno vreme na tom položaju nalazio se Đorđe Golemović. Smederevo je postalo ne samo političko već i kulturno središte države srpskih despota. Tu su prepisivane i prevođene knjige, a nastajala su i književna dela. Tako je nepoznati književnik delimično prepisao, a delimično sastavio originalnu Službu i Opis prenosa moštiju svetog Luke. Uz to, utvrđeno je da je Stefan Ratković takođe delimično prepisao, a delimično sastavio „Treći opis prenosa” moštiju u Smederevo.
U novopodignutom gradu došlo je i do privrednog poleta, pa su ga dubrovački trgovci sve više posećivali i u njemu se zadržavali zbog svojih poslova, naročito posle 1439. godine. Njihov broj beležio je u Smederevu neprekidni rast i u četrdesetim godinama 15. stoleća premašio je druge gradove Srbije – Prištinu, Novo Brdo, Rudnik i Trepču. Pojedini Dubrovčani stupali su u službu Đurđa Brankovića i čak su zauzimali veoma visoke položaje na srpskom dvoru. Tako je, na primer, Paskoje Sorkočević upravljao svim despotovim finansijskim poslovima. On je u Srbiji boravio dugi niz godina, imao je posede u njoj, a, što je naročito zanimljivo, njegov porodični grb, verovatno po despotovoj želji, bio je postavljen na smederevskom gradu. Prema nekim sačuvanim svedočanstvima taj grb mogao je da se vidi još početkom 17. veka. Ipak, većina Dubrovčana u Srbiji se pre svega bavila unosnom trgovinom, koja je najčešće obuhvatala više gradova, a često se širila i na susednu Ugarsku. U smederevskom naselju, koje se vremenom rasprostrlo i van gradskih zidina, posao i budućnost tražili su doseljenici iz svih krajeva srpske države. Kao i u slučaju Beograda, i ovde se obrazovalo podgrađe koje su nastanjivali došljaci ne samo iz okolnih sela, nego i iz udaljenijih krajeva. Na ove migracije srpskog življa neretko je uticala i ratna opasnost. U Smederevu je bilo i zanatlija stranaca, a među njima i onih iz gradova s obale Jadranskog mora.
Uspon novog grada, kao mesta u kome obitava vladar i nalazi se dvor, bio je praćen i sticanjem visokog ranga u crkvi. Smederevo je posle 1434. godine postalo središte mitropolije, a katedralna crkva Svete Bogorodice izgrađena je na prostoru Velikog grada. U tursko vreme ona je preobraćena u džamiju, a zatim porušena. Smederevski mitropolit Atanasije bio je značajna ličnost na dvoru despota Đurđa Brankovića. Nešto kasnije, 1453. godine, srpskom vladaru pošlo je za rukom da uz saglasnost sultana Mehmeda II Osvajača (1451–1481) otkupi mošti svetog apostola i jevanđeliste Luke. Ova dragocena relikvija na svečan i dostojanstven način nošena je kroz Srbiju, a onda je položena u pripremljenu grobnicu, desno od svetih dveri u mitropolitskoj crkvi.


Iskušenja


Slika
Fotografija Smederevskog grada iz 1880. godine, pre postavljanja železničke stanice i rušenja u dva svetska rata.

Vrlo brzo se pokazalo da tvrdi smederevski grad nije mogao da ispuni nadanja svojih graditelja i zaustavi turske osvajače. Osmanlijski odredi prvi put su zauzeli Smederevo 1439. godine, dakle nepunu deceniju posle njegove izgradnje. Usledilo je to posle tromesečne junačne i uporne odbrane kojom su rukovodili Đurđev najstariji sin Grgur Branković i šurak Toma Kantakuzin. Smederevo nije odolelo neprestanom turskom bombardovanju, a pojava gladi i iscrpljenost branilaca doveli su do predaje sultanu Muratu II u avgustu 1439. godine. Turci su u sva važnija utvrđenja odmah smestili svoje posade, a za smederevskog sandžak-bega naimenovan je Isak-beg iz Skoplja. Izuzetak je bilo jedino Novo Brdo koje se Osmanlijama odupiralo do 1441. godine. Pad Smedereva značio je i „prvi” pad države srpskih despota. Međutim, to još nije bio kraj i grad je nekoliko godina kasnije dočekao slobodu.
Despot Đurađ Branković uspeo je posle takozvane „Duge vojne” 1444. godine da povrati svoju zemlju i prestonicu. On je najpre u Jedrenu, tokom aprila 1444. godine, s Muratom II na deset godina utanačio mir po kome je srpskom vladaru, uz obnovu vazalskih obaveza, vraćena zemlja koju su Turci prethodno osvojili. Sultan je potpisao sporazum, a nešto kasnije, u julu 1444. godine, u Segedinu je to učinio i ugarski kralj Vladislav I Jagelonac (1440–1444). Obe strane potvrdile su zakletvom njegovu valjanost. Odmah po sklapanju Segedinskog mira, despot Đurađ vratio se u Srbiju i već u avgustu 1444. godine preuzeo je Smederevo, a zatim i Golubac, Braničevo, Novo Brdo, Koprijan kod Niša, Ostrovicu na Rudniku, Koznik kod Aleksandrovca i ostale tvrđave. Sledećih petnaestak godina Smederevo se prilično snažno razvijalo. Međutim, opasnost od Osmanlija nije prestala već se i dalje lagano širila na sve strane.
Pad Carigrada 1453. godine, koji je poput pucnja u cik zore odjeknuo tadašnjom Evropom, samo je povećao crne slutnje. Otuda nije čudno što se stari despot Đurađ Branković na vest o turskom osvajanju Konstantinopolja zatvorio u svoje odaje i, gorko oplakujući tragičnu propast Vizantije, tri dana tamo nikoga nije puštao. Nažalost, u svojim strahovanjima nije se prevario jer je već posle osvajanja Carigrada sultan Mehmed II Osvajač od srpskog vladara samouvereno zatražio predaju Smedereva. Štaviše, naredne, 1454, godine on je bezuspešno opsedao grad. Snažna artiljerijska vatra omogućila je napadačima da zauzmu spoljni zid smederevskog utvrđenja, ali ne i da osvoje grad, pa je sultan nerado podigao opsadu i vratio se u svoje zemlje. Sledeća opsada Smedereva usledila je 1456. godine, u vreme osmanlijskog pohoda Mehmeda II na Beograd. Tom prilikom Turci su spalili podgrađe, ali je napad uz velike gubitke ipak odbijen. Bio je to jedan od retkih neuspeha u tridesetogodišnjoj vladavini Sultana Mehmeda II Osvajača.


Poslednji meseci

Stari despot Đurađ Branković preminuo je u decembru 1456. godine, a njegovom smrću, kako je to u naučnoj literaturi zapaženo, „nestalo je najznačajnije političke ličnosti toga doba među Srbima i balkanskim hrišćanima”. Nasledio ga je sin Lazar Branković (1456–1458) koji je vladao samo nešto više od godinu dana. Ubrzo je došlo do razdora u vladarskoj kući Brankovića. Posle smrti Irine (Jerine) Kantakuzin, udovice despota Đurđa, u maju 1457. godine, Srbiju su napustili njen najstariji sin, slepi Grgur Branković, kći Mara, bivša sultanija, i Irinin brat Toma Kantakuzin. Mehmed II Osvajač blagonaklono je prihvatio ugledne izbeglice. U Srbiji su ostali despot Lazar i njegov slepi brat Stefan Branković, oslonjeni na savez s Ugarskom. U predvečerje velike turske ofanzive međusobna trvenja u domu Brankovića samo su povećavala nespokoj.
Posle smrti despota Lazara Brankovića, u januaru 1458. godine, u Smederevu su se sukobile prougarska i proturska struja koje nikako nisu mogle da se slože oko budućnosti zemlje. Istovremeno, obe susedne države, i Osmansko carstvo i Ugarska, nameravale su da se dokopaju srpske prestonice. Na drugoj strani, bosanski kralj Stefan Tomaš (1443–1461) odmah je zaposeo Srebrenicu i jedanaest okolnih tvrđava. Jelena Paleologina, udovica Lazara Brankovića, štiteći interese svojih maloletnih kćeri, kao i njen dever, slepi Stefan Branković, tražila je podršku u Ugarskoj. Važnu ulogu imao je i veoma uticajni veliki vojvoda Mihailo Anđelović koji je razrešenje teškog stanja video u sastavu Turske. Upravo primer dvojice braće Anđelovića – Mihaila i Mahmuda – potomaka ugledne vizantijske porodice iz Tesalije, a po majci srpskog porekla, simbolično govori o žalosnim prilikama među hrišćanima na Balkanskom poluostrvu onog vremena. Mihailo Anđelović tekao je uspešnu karijeru na srpskom dvoru, a njegov brat Mahmud Anđelović, još u detinjem uzrastu odveden i poturčen, dospeo je na najviše položaje u Osmanskom carstvu – bio je beglerbeg Rumelije i veliki vezir.
U međuvremenu su se u Smederevu nastavljale razmirice između proturske i prougarske struje. U martu 1458. godine prevladali su ljudi Mihaila Anđelovića što je dovelo do toga da odred Turaka uđe u srpsku prestonicu. Međutim, to nije prošlo bez sukoba s meštanima koji su bili ozlojeđeni zbog isticanja turske zastave na gradskim bedemima. Turski vojnici su pobijeni, a Mihailo Anđelović bačen u tamnicu. Za despota je priznat slepi Stefan Branković (1458–1459). Ni Osmanlije nisu oklevale: Stefanu su suprotstavili slepog brata Grgura i u aprilu 1458. godine doveli ga u Kruševac. Podsetimo se da je braću Stefana i Grgura, sinove Đurđa Brankovića, oslepeo sultan Murat II još 1441. godine. Budući da pregovori sultana i ugarskog kralja o nekim razmenama teritorija nisu doneli rezultata, Mehmed II prešao je u napad.
Turska vojska je prodrla u preostale srpske zemlje s proleća 1458. godine i tom prilikom osvojila manastir Resavu, grad Višesav na Dunavu (kod Poreča), Žrnov (Avalu), zatim Belu Stenu kod Valjeva, kasnije i Golubac. U Ugarskoj su s krajnjom zabrinutošću gledali na višemesečno ratovanje Osmanlija u Srbiji, a kao odgovor usledilo je samo pojačano obezbeđivanje granice duž Dunava. Smederevo se održalo više od pola godine nakon što je Mahmud-paša Anđelović u leto 1458. godine osvojio čitavo preostalo područje srpske države. Ni očajnički pokušaj da se stanje smiri dovođenjem bosanskog kraljevića Stefana Tomaševića, sina bosanskog kralja Stefana Tomaša i potonjeg poslednjeg vladara bosanske srednjovekovne države (1461–1463), nije urodio plodom. Bosanski kralj pregovarao je 1458. godine sa smederevskim dvorom o braku svog sina Stefana s kćerkom despota Lazara Brankovića. Računalo se da bi na taj način ojačao front pred Osmanlijama. Novi ugarski kralj Matija Korvin (1458–1490) podržao je ove planove. Krajem marta 1458. godine vlast u Smederevu preuzeo je Stefan Tomašević, dok je slepi Stefan Branković ubrzo proteran iz zemlje.
Ovakav razvoj događaja u Smederevu nikako nije odgovarao interesima Mehmeda II Osvajača, pa je odlučio da vojnim pohodom reši srpsko pitanje. Preko Sofije i Pomoravlja stigao je do srpske prestonice i, pošto je posle kraćih pregovora utanačeno da Stefan Tomašević s porodicom može da se povuče iz opsednutog grada, Turci su ušli u Smederevo u sredu 20. juna 1459. godine. Kako kaže jedna grčka tužbalica povodom pada Carigrada u ruke Osmanlija – „Bio je to dan koji nikako nije trebalo da svane!” Srpska srednjovekovna država prestala je da postoji i nastupila su duga stoleća turske prevlasti. Tvrdi grad na Dunavu od 1459. do turskog osvajanja Beograda, 1521. godine, bio je središte Smederevskog sandžaka.


zabavnik


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: NOVIJA SRPSKA ISTORIJA - crtice sačuvane od zaborava  |  Poslato: 23 Dec 2012, 22:32
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
Karađorđev ubica počiva u oltaru

U crkvi Pinosavi, u Kusatku, grob Vujice Vulićevića, koji je organizovao Karađorđevo smaknuće. Sudbina i žrtvi i ubici dodelila da počivaju u svetinjama. Kazna stigla učesnike krvavog događaja

Slika
Vujica Vulićević, ovde počiva vojvoda Vujica - oltar u crkvi Pinosavi

UBISTVO Karađorđa Petrovića, vožda Prvog srpskog ustanka, izazvalo je osvetu Božju, koja je stigla sve aktere tog sramnog čina: kneza Miloša Obrenovića - naredbodavca, Vujicu Vulićevića organizatora, Nikolu Novakovića - izvršioca i Dragića Vojkića na čijem se tlu desilo ovo jezivo ubistvo.

Vožd Karađorđe, posle četiri sahrane njegovih posmrtnih ostataka, konačno je našao mir u crkvi Svetog Đorđa na Oplencu. Malo je poznato da i njegov kum Vujica Vulićević počiva u jednoj svetinji - u crkvi manastira Pinosave u selu Kusadak kod Smederevske Palanke.


Karađorđe je posle propasti Prvog srpskog ustanka četiri godine proveo u emigraciji u Rusiji. Održavao je veze sa kumom Vujicom Vulićevićem, koji je o svemu obaveštavao kneza Miloša Obrenovića. Kada se vožd 1817. godine tajno vratio u Srbiju, prvo se sastao sa Vujicom. U dogovoru sa njim, prebacio se sa svojim momkom Naumom na tle Dragića Vujkića, u Radovanjski lug kod Velike Plane.

Kažu da je pojava Karađorđa iznenadila Vujicu. Vožd je to uočio i rekao: „Kume, jedna je glava na ramenima, tebi je poveravam“. Da bi zavarao vožda i otklonio od njega svaku sumnju, uoči kobne noći Vujica je pripremio hranu koju je znao da Karađorđe voli: pogaču, jagnjeću plećku i sir. Zajedno su večerali.

KUMOVSKA MARAMA

Kad se Karađorđe vratio iz Rusije, 1817. godine, došao je u selo Veliko Orašje. Odatle je Vujici Vulićeviću, koji je bio u rodnoj Azanji, poslao zelenu maramu koja je na jednom kraju bila vezana u čvor. Prema njihovom dogovoru, to je bio znak da je došao u zemlju. Po donosiocu marame, Karađorđe je Vujici zakazao sastatnak u Radovanju.
Ali, Vujicu je knez Miloš odabrao da organizuje Karađorđevo ubistvo i to je moralo da bude izvršeno. Pred samu zoru, u osvit Arhangela Gavrila 13./26. jula, Nikola Novaković je vožda usmrtio sekirom. Zatim mu je jataganom odsekao glavu, koja je poslata na noge knezu Miošu u Beograd.

Međutim, slučaj ili sudbina je htela da Vujičina večna kuća bude u jednoj od najstarijih srpskih svetinja. Crkva Pinosava u Kusadaku, koja je ponovo proglašena za manastir, potiče iz srednjeg veka. Prema predanju, u njoj su se pričešćivali jasenički vojnici, polazeći u Kosovski boj.

Meštanin Slavoljub Đurić, dobar poznavalac istorijskih zbivanja u ovom kraju, kaže da je u vreme Prvog srpskog ustanka, posebno od 1800. do 1830. godine, ova crkva služila za dvanaest sela sreza jaseničkog. Za vreme ustaničkih i buntovničkih dana, tu su dolazile mnoge znamenite ličnosti. U vreme svetkovina, u crkvi su bile postavljene dve počasne stolice. U jednoj je sedeo Miloje Đak, ugledni trgovac stokom, a u drugoj Vujica Vulićević, knez smederevske nahije.

Miloje Đak, rodom iz Kusadaka, 1825. godine je podigao prvu socijalnu bunu protiv samovolje kneza Miloša Obrenovića. Buna je krvavo ugušena. Miloje Đak je ubijen, njegovo telo se mesecima raspadalo, jer Miloš nije dao da se skine sa drveta. Na kraju je sahranjen pored same crkve Pinosave.

Vujica Vulićević je posle voždovog ubistva pokušao da se iskupi podižući crkvu brvnaru Pokajnicu. Knez Miloš ga je unapredio u nahijskog kneza, da bi ga ubrzo odbacio i prognao u Tursku. Kada se vratio u Srbiju sa brojnim darovima i odličjima, Miloš je naredio da mu se sve oduzme i ostavio ga je bez vlasti.

Slika

Vojvoda Vujica je završio život veoma bedno. Narod ga je prezreo i osudio, jer je ruke uprljao kumovskom i voždovom krvlju. U krajnjoj sirotinji, poslednje dane je proveo u rodnom selu Azanja, gde se teško razboleo. Po jednoj verziji, Vujicu je 1828. godine otrovao Gmitar Petrović, Karađorđev rođak. Njegovi posmrtni ostaci sahranjeni su pored crkve Pinosava, nedaleko od groba Miloja Đaka.
Prema istraživanju Slavoljuba Đurića, na mestu stare crkve - brvnare je 1870. godine započeta gradnja novog, većeg hrama od tvrdog materijala. Tom prilikom su pod građevinom zahvaćeni grobovi Vujice Vulićevića i Miloja Đaka. Tako se dogodilo da Vujica Vulićević već 142 godine počiva u oltaru, pod levom pevnicom, a Miloje Đak je pod desnom.

Ubistvo vožda Karađorđa na veliki pravoslavni praznik, nije bila obična smrt. To ubistvo ostavilo je dubok greh i trajne posledice na srpskoj duši. Božja kazna stigla je i ostale učesnike tog krvavog događaja. Nikola Novaković je poludeo i završio je smrvljen na vodeničkom vitlu. Sin mu je umro raspadajući se, a i kćer mu je poludela. Dragiću Vujkiću je pomrla cela porodica, ostao je sam, bolestan i siromašan. I kneza Miloša, takođe voždovog kuma, stigla je velika kazna. Njegov sin Milan je umro mlad, a drugi sin, knez Mihajlo, koji je bio bez poroda, ubijen je u Topčideru. Ubistvom kralja Aleksandra, koji je takođe bio bez poroda, i treće koleno Miloša Obrenovića primi kraj, a time i „sve pravo njegovo pleme ugine“.


PRAZNA STOLICA

Na svetog Arhangela Gavrila 1817. godine, u crkvi Pinosavi je na bogosluženju bila cela familija Vujice Vulićevića, ali je njegova počasna stolica bila prazna. Kad je služba završena, Miloje Đak je pitao Vujičinu familiju šta je sa njim. Rekli su da je otišao negde nekim poslom i nije se vratio. Kažu da se tada Đak udario desnom rukom po glavi i sluteći zlo, rekao: „Znači, ja sam sledeći“. Prethodne noći je u Radovanjskom lugu ubijen Karađorđe.

Koren svih ubica Karađorđa se ugasio, jer ni Vujica Vulićević nema potomke. Njegovi sin i kćer su rano umrli, kao i njihova deca. Vujica nije direktni izvršilac Karađorđevog smaknuća, ali je sve organizovao i neposredno pripremio. Pokušaj da se opravda time što je pred knezom Milošem morao da bira između svoje i voždove smrti, pa je izabrao ovo drugo, ne umanjuje zločin koji je počinio. Ni danas mu se ne prašta što je kum ubio kuma. Ipak, grob Vujice Vulićevića nalazi se u oltaru jedne crkve. Zašto je sudbina dodelila, i žrtvi i ubici, da počivaju u svetinjama, verovatno će ostati velika misterija.



PLOČE

Spomen-ploča Miloju Đaku postavljena je na zidu spoljne fasade crkve Pinosave, a po naredbi Obrenovića je toliko izbrušena, tako da se slova teško čitaju. Velika ploča Vujici Vulićeviću je postavljena visoko na središnjem zidu fasade i ostala je prilično čitljiva.


Novosti

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: NOVIJA SRPSKA ISTORIJA - crtice sačuvane od zaborava  |  Poslato: 26 Dec 2012, 02:54
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
Istorija koju niste učili u školi: Karađorđe je voleo da bije

O Karađorđu Petroviću, voždu Prvog srpskog ustanka, često se govori. Slave se pobede i herojstvo, ali o njegovom ličnom životu ljudi znaju veoma malo. Iza junaka koji je poveo srpski narod u borbu sa vekovnim neprijateljima krije se priča o čoveku čiji je život od rane mladosti bio težak, ispunjen siromaštvom, smrću i ličnom nesrećom. Veoma rano je bio primoran da nauči da preseče, donese tešku odluku i sprovede je, čineći pri tom šta god je potrebno.

Đorđe Petrović je rođen u veoma siromašnoj porodici. Otac mu je bio toliko siromašan da nije mogao da plaća porez, već je to umesto njega činilo selo. Kao dečak je radio u nadnici kod imućnijih Srba i Turaka. Život mladića, kakvih je porobljena Srbija bila prepuna, promenio se oko Božića 1796. godine, nekoliko dana pošto se oženio. Turčin je zanoćio u njegovoj kući i poželeo da iskoristi pravo prve bračne noći sa tek venčanom Karađorđevom nevestom. Đorđe ga je bez razmišljanja ubio. Bežeći od turske odmazde, zaputio se sa porodicom i grupom seljana prema Savi kako bi prebegli u Austrougrasku. Negde uz put, otac Petar se pobunio, uplašen od odlaska u nepoznato. Nagovarao je ljude da se vrate u selo, iako je to značilo sigurnu smrt za njegovog sina. Kada nikog nije uspeo da ubedi, sam je krenuo nazad preteći da će Turke iz potere dovesti do zbega. Majka Marica je tada rekla sinu: “Đorđe, aram ti mleko moje koje si ti podojio iz ove sise, ako onoga psa ne ubiješ. Ubite ga da ne javlja Turcima za nas. Bolje da on jedan pogine, no 30 duša da padne u robstvo”.

Đorđe je nanišanio, opalio iz puške i pogodio oca u leđa. Jedan od momaka ga je potom dotukao. Otac nije bio jedini član bliske porodice koga je Karađorđe ubio. Godine 1806. seljaci iz Topole požalili su se voždu da je njegov brat Marinko silovao nekoliko devojaka. Karađorđa je uhvatio nekontrolisan napad besa. Nije mogao da podnese da njegov rođeni brat ne poštuje zakone koje je teškom mukom nametao u zaostaloj Srbiji. Otišao je kući, pretukao brata i obesio ga iznad kućnog praga. Potom je sestrama danima branio da Marinka skinu i dostojno sahrane.

Slika
Na Oplencu, nedaleko od Topole gde se nalazilo Karađorđevo imanje, danas se nalazi crkva Svetog Đorđa i mauzolej Karađorđevića.

U sukobima sa protivnicima Karađorđe je bio odlučan i nemilosrdan, što je prvi osetio knez Teodosije Marićević. Teodosije se na početku ustanka pominjao kao jedan od mogućih vođa, ali je on odbio da na sebe preuzme tu ulogu, jer se plašio da će ustanak brzo propasti. Posle prvih pobeda, Teodosije se pokajao. Na skupovima je dovodio u pitanje voždove odluke očigledno želeći da preuzme njegovo mesto. Sukob je kulminirao na skupštini knezova i vojvoda. Teodosije je potegao pušku, ali je Krađorđe bio brži i poslao mu kuršum u grudi.

Slika
Odluka o podizanju ustanka donesena je u Marićevića jaruzi, na imanju Teodosija Marićevića, koga je Karađorđe ubio nekoliko meseci kasnije.

Savremenici pišu da je vožd često zapadao u jarost i batinama rešavao sporove sa političkim protivnicima i vojvodama koje bi se kukavički ponele u bici. Tešku Karađorđevu ruku osetile su vojvode Luka Lazarević i Mladen Milovanović. Pop Luka, zapovednik Loznice, poneo se kao kukavica u jednoj bici i dozvolio Turcima da duboko prodru u zapadnu Srbiju. Kada je Karađorđe pobedio Turke, istukao je nesrećnog Luku toliko da je ovaj jedva preživeo. Drugom prilikom, od batina je stradao kasniji predsednik ustaničke vlade, Mladen Milovanović. Zbog njegove svađe sa drugim vojvodama, pali su srpski položaji na Čegru 1809. godine. Vojvoda Stevan Sinđelić vinuo se na nebo herojski pucajući u skladište municije kada su turski vojnici pohrlili u utvrđenje. Glave stotina palih srpskih junaka Turci su uzidali u zidine Ćele-kule u Nišu. Kada je vojvoda Mladen izašao pred Karađorđa, ovaj je toliko pobesneo da ga je pretukao i potom pucao u njega dok je ležao na zemlji. Mladen je preživeo, ali je ostao impotentan što mu je još teže palo, jer je voleo žene i bio okružen brojnim mladim Srpkinjama i Turkinjama.

Slika
Turci su lobanje srpskih boraca sa Čegra ugradili u Ćele-kulu u Nišu. Glavnog krivca za poraz, vojvodu Mladena Milovanovića, Karađorđe je pretukao i pucao u njega, posle čega je ovaj ostao impotentan.

Batine su se pokazale kao koristan metod da se vojvode potčine Karađorđevoj vlasti i ne pomisle na kukavičluk. Ali otpor prema voždu u mnogima je tinjao. Vojvode su želele moć i vlast. U teškoj borbi sa opozicijom, Karađorđe je posustao kada je najmanje smeo. Godine 1813. nadmoćna turska vojska je sa tri strane napala Srbiju. Iscrpljen dugogodišnjim ratovanjem i borbom sa najbližim saradnicima, Karađorđe je zapao u tešku depresiju. Dok su turske vojske probijale srpske položaje, vožd nije želeo da dođe na front, iako je njegovo prisustvo mnogo značilo srpskim borcima. Psihički slomljen, vožd je napustio Srbiju i prešao preko Dunava, dok su Turci napredovali ka Beogradu.

Slika
Za vreme turskog napada 1813. godine Karađorđe je bio psihički slomljen, pa je ostao u Topoli gde je podigao utvrđenje i crkvu na svom imanju.

Smucajući se po tuđini, veliki junak je svuda dočekivan tapšanjem po ramenu, ali niko nije bio spreman da obeća konkretnu pomoć u borbi sa Turcima. Nad Evropom se nadvijala senka Napoleona i njegove nepobedive armije i niko, pa ni pravoslavna Rusija, nije bio spreman da pomogne hrabrim ustanicima. Karađorđa su vratile u život tek vesti da se narod ponovo digao protiv Turaka pod vođstvom Miloša Obrenovića. Vožd se vratio u Srbiju s namerom da se još jednom stavi na čelo boraca za slobodu, ali ga je kum Vujica Vulićević ubio po Miloševom naređenju.

Slika
Crkvu Pokajnicu podigao je Vujica Vulićević kao simbol pokajanja zbog ubistva kuma.

Školske knjige o većini ovih događaja ćute. Autori su možda mislili da bi ova priča umanjila slavu čuvenog ratnika. Greše. Karađorđe je bio prek i često surov čovek, ali takvo je bilo vreme u kome je živeo, i baš takav je bio potreban Srbiji nakon vekovnog ropstva. Crni Đorđe od čijeg imena će Turci drhtati, koga će saborci obožavati i plašiti ga se. Nesreća i smrt su ga od mladosti pratili, mnogima je smrt i sam doneo. Srbiji je doneo toliko željenu slobodu.


wannabe

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: NOVIJA SRPSKA ISTORIJA - crtice sačuvane od zaborava  |  Poslato: 04 Jan 2013, 15:02
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
МАРАТОНЦИ, ПРВИ КРУГ

Краљ Петар И заруменео се у лицу од изненађења и задовољства видевши маратонце који су маја 1910. године трчали од Обреновца до Београда

Slika

„Другог маја 1910. године, после дугих киша, освануо је врло леп дан. Била је недеља. Тог дана изведене су пешачке трке од Обреновца до Београда. Тридесет два километра! Прве маратонске трке у Србији које је приредио Олимпијски клуб Београда. Учествовало је око стотину младих људи, официра, подофицира, грађана и сељака. Награду од хиљаду динара даје лист ’Ново време’.
У Кошутњаку, на малом брегу су ложе, у црвено обојене, па се лепо одвајају од зелене шуме. Велика елипса обележена је где ће тркачи правити последњи круг када стигну.
Свет који данима од кише није могао изаћи, кренуо је на излет овог првог сунчаног пролећног дана. Прекрили су поље у Кошутњаку. Поред пута куда ће тркачи проћи, густи редови стајали су по ивици пута.
Тркачи су отишли лађом до Забрежја и тамо се пресвукли у тркачка одела. На путу су биле станице са лекарима – на Умци и Остружници и јављали су телефоном кад су тркачи пролазили поред њих.

Slika

На ливади је лешкарило четири стотине муслимана који су тога дана дошли у Београд. Када се око три сата појавио фијакер са краљем Петром И и гардистима, Босанци су скочили на ноге и поздравили краља. Краљ се заруменео у лицу од изненађења и задовољства.
’Децо’, рече нам краљ кад уђе и стиже у своју ложу, ’приредили сте ретко задовољство.’
Свет издалека грајом нам показа да тркачи стижу. Први је Аца Поповић, књижар из Београда. За њим, на стотинак метара, сељак из Жаркова који подврискује и удара се ногом у задњицу кад пролази поред ложа. Кад се трка завршила, победници дођоше и поздравише краља Петра који се рукова са њима.
Увече, у сали ’Москве’, дате су награде победницима...”
Овај извештај с маратонске трке одржане 2. маја 1910. године (по старом календару) од Обреновца до Београда до сада није нигде објављен. Реч је тексту Светомира Ђукића (1882–1960), официра Војске Краљевине Србије и дивизијског генерала Војске Краљевине Југославије, оснивача Српског олимпијског покрета. Цитат из дневника Светомира Ђукића који на недвосмислен начин показује да су Београђани и пре једног века, баш као и данас, свечано приређивали, нестрпљиво ишчекивали, а потом и трчали своју маратонску трку (тачније, полумаратонску – дугу 32 километра), наша редакција добила је љубазношћу примаријуса др Душана Ђукића, Светомировог сина.
Према речима овог данас хирурга у пензији, његов отац Светомир читавог живота, а посебно у избеглиштву у Дуизбургу, волео је да пише. Тако није пропустио ни да опише београдски (полу)маратон с пролећа 1910. године.

Мора да је луд!

Светомир Ђукић био је рођени спортиста. У забелешкама је писао како се у младости „џилитао”, а затим почео страсно да се бави и атлетиком. Као официр, приређивао је бројне спортске приредбе. Између осталог, и прву атлетску трку у Ваљеву. Било је то октобра 1906. године. У спомен на тај догађај, Ваљевци сваке године одржавају трке под називом Меморијал генерала Светомира Ђукића. На месту одржавања трке (Јовање-Ваљево), у парку је подигнута спомен-биста Светомира Ђукића. Једна његова биста чува се у Олимпијском комитету у Београду, а у Косјерићу постоји спомен-чесма у знак сећања на Пјера де Кубертена, оснивача модерних олимпијских игара, и Ђукића.

SlikaSlika
Шајкача и торбица са ознакама чинова дивизијског генерала Светомира Ђукића и Олимпијска чесма у Косјерићу

Иначе, Светомир је за спорт чинио такорећи све. Ништа није могло да га омете. Једном приликом, док је од Ваљева трчао ка Јовању, напали су га орлови! Једва се одбранио. Посматрајући га како неуморно трчећи преваљује километре, сељаци су му се чудили.
„Види оног како трчи! Мора да је луд!”, викали су.
Светомира ни то није обесхрабривало. Напротив. Застајао би и објашњавао им какве су потребе и користи од бављења физичком културом.

Нека дебели исто учине!

Кад је Светомир конкурисао за Вишу војну академију, комисија га је одбила јер је био веома мршав. Није имао ни шездесет килограма! А то је била граница... Бесан, он је из места скочио право на сто где је седела комисија. Гледали су га забезекнуто. Затим је направио салто уназад.

Slika

Дочекавши се на ноге, узвикнуо је:
„Е нека вам сада неки од ових дебелих уради ово исто!”
Један од чланова комисије, иначе пуковник, устао је и рекао:
„Пођи, момче, да те ја измерим.”
Измеривши га, узвикнуо је:
„Шездесет кила! Примљен!”
У кафани београдског хотела „Москва”, 23. фебруара 1910. године Ђукић је основао „Олимпијски клуб” и постао његов директор. Овим поводом сваке године ставља се венац на улаз у чувени београдски хотел. Две године касније, залагањем Светомира Ђукића, и Србија је постала члан МОК – Међународног олимпијског комитета. Светомир је члан МОК био све до 1948. године, кад се добровољно одрекао чланства у корист представника нове Југославије. Био је вођа прве српске олимпијске селекције Краљевине Србије на Петим летњим олимпијским играма, у Стокхолму 1912. године. Седам година доцније одржана је оснивачка седница Југословенског олимпијског одбора где је изабран за потпредседника. Предводио је југословенске спортисте на четири олимпијаде: у Анверсу, Паризу, Амстердаму и Берлину. Био је један од заговорника кандидовања Краљевине Југославије и Београда за домаћина Међународног олимпијског комитета 1938/39. године и 15. олимпијских игара 1948. године.
Земни остаци оца Српског олимпијског покрета, који је умро у Дуизбургу 1960, 2002. године пренесени су у Србију, где су сахрањени у родном селу Ражани, крај Косјерића, уз највише војне почасти.


ДРАМА У ТРЕЋЕМ КРУГУ

У броју од 3. маја 1910. године „Политика” на трећој, ударној страни, одмах после извештаја са седнице Скупштине Краљевине Србије, посвећене сећању на недавно преминулог енглеског краља Едварда VII доноси и причу о „великој пешачкој утакмици”. Овако:
„Јуче је клуб „Олимпија” приредио велике пешачке утакмице, од Обреновца до Кошутњака. Тај пут износи дужину од 32 километра.
Победни стуб (циљ, прим. приређивача) налазио се у Кошутњаку на ливади испред летњиковца за слабуњаву децу. У близини је била и краљева трибина, и ложе за публику.
Око 5 сати дошао је Краљ, а мало доцније и г. Хартвиг, руски посланик са својом госпођом.
У 5 сати и 20 минута јављено је телефоном са Чукарице да су три тркача туда протрчала, и у публици тада настаде неко нервозно комешање. Сваки се грабио да заузме што видније место.

*
Тачно у 3 сата по подне пошло је из Обреновца 97 тркача, и још одмах на почетку се био истакао сељак Душан Милојковић, који је до близу Дубокога од свију био измакао више од једног километра. Али га је ту већ почела да издаје снага. Душана је први достигао г. Александар Поповић, трг. помоћник, а за њим г. Љубомир Урошевић, књиговођа код Марића и Ризнића, који је у клубу важио као најбољи тркач, и за кога се рачунало да ће доћи први. Ту се Урошевићу десила једна непријатност. Згазио га је коњ његовог вође на десну ногу, али је он ипак продужио трчати и даље.
У даљем путу број тркача опадао је све више. Многи су одустајали од даљег трчања, и већ код Остружнице није било дошло 40 тркача.

*
Код победног стуба налази се круг у дужини 333 метра. Сваки тркач дужан је тај круг три пута да протрчи, и онда је стигао на мету.
Први је стигао г. Александар Поповић. Он је стигао у 5 ч. и 40 минута. За њим је дошао до круга сељак Душан Милојковић у 5 ч. и 48 минута, и почео је трчати по кругу. Али га је г. Љубомир Урошевић, који је дошао до круга у 5 ч. и 51 м, престигао у трећем кругу, и онда је Душан, који је био толико заморен да је могао ићи само ногу пред ногу, отпао као други, и до победног стуба дошао као трећи.
После ове тројице, у малим размацима времена, пристизали су и други тркачи” .


zabavnik

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: NOVIJA SRPSKA ISTORIJA - crtice sačuvane od zaborava  |  Poslato: 12 Feb 2013, 21:13
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
250 година Шајкашког батаљона

ВУКОВИ СА
Slika

Срби су се на водама Војводине борили против Турака 400 година и тиме обележили отпор у Подунављу. Њихове шајке уносиле су панику код непријатеља

Slika


лотиле шајкаша су војне јединице које се помињу још од десетог века. Оне су ратовањима обележиле средњи век у Подунављу, раскрсници којом су пролазиле војске и народи. Иако су најчешће припадале Угарској, њихове посаде биле су састављене од Срба који су углавном били и команданти.
Код шајкаша је у почетку владало устројство задруге коју су Мађари преузели од Срба. Из породичне задруге развијале су се војничке задруге, чији су чланови били шајкаши на Дунаву, од Пожуна (Братислава) до Видина, а у току ратова премештали су се с доњег у северне и западне крајеве горњег Дунава.
Тако су Срби шајкаши дошли у Пожун, Коморан, Естергом, Бају и друга места. До друге половине 16. века постојале су само флотиле на Дунаву, али када су и остале пловне реке ушле у систем одбране, појавиле су се флотиле на Сави, Тиси, Мурешу, Драви, Ваху и Раби, под командом главног капетана на Дунаву. У 15. и 16. веку понеки деспоти имали су властите флотиле којима су командовали, нарочито српски деспоти Бранковићи и у Срему Стеван Штиљановић.

Царска наредба

Старешина Дунавске шајкашке флотиле био је главни капетан са седиштем, у почетку, у Београду, па у Петроварадину и, касније, у Коморану. Њега је између заслужних и угледних шајкаша бирао краљ. С два или три брода и посадом од 120 шајкаша заповедале су вајде (војводе), биране између обичних шајкаша. Њима су били потчињени тизедуши (десетари), а овима обични шајкаши, којих је на свакој осредњој шајки било око 35, а на флотили 800 до 2600.

Slika

Од седамнаестог века сваки град на Дунаву имао је утврђено пристаниште заштићено бедемима. Београд је имао пристаниште, а између Куле Небојше и Видин капије налазила су се врата кроз која су се шајкаши кретали по потреби.
Многи српски деспоти поседовали су бродове и шајкаше. Деспот Ђурађ Бранковић имао је флотилу, па је у његово време у Смедереву било и ратно пристаниште које је бранила дунавска кула. Ту је постојала посебна бродоградилишна капија, што је јединствен пример у Србији. Једно пристаниште је било на Језави.
У 15. веку највећи подвиг српски шајкаши учинили су 1456. године у одбрани Београда од војске султана Мехмеда Освајача.
После пада Смедерева шајкаше је окупио Вук Гргуревић, унук деспота Ђурђа Бранковића. Потом долази Петар Овчаревић, који с њима брани Београд приликом опсаде Сулејмана Величанственог. Касније, у Угарској, на челу српских шајкаша су Радич Божић, Павле Бакић, Стеван Штиљановић, заповедник шајкашке флотиле.

Slika

Након новог устројства војске Аустроугарске монархије приступљено је престројавању флотила на Дунаву и Сави. На предлог мађарског палатина Ердедија, а након одлука да се на јужној граници створе шајкашка одељења на Дунаву, Тиси и Моришу, а убрзо и на Сави, одлучено је да се образује шајкашка јединица у Тителу. На захтев Дворског савета издата је царска наредба 6. марта 1763. године и војној комисији поверено да окупи шајкашки батаљон у Тителу. У ту сврху преузета су насеља Тител, Лок, Мошорин, Вилово, Гардиновци и Жабаљ у јужној Бачкој. Батаљон се састојао од четири компаније, а за његовог команданта постављен је, 17. маја 1764. године, Теодор фон Станисављевић (умро је 1813. године у чину пуковника, а сахрањен у манастиру Ковиљ). Батаљон је добио име Тителски гранични шајкашки батаљон.

Slika

Невреме под Београдом

Шајкашки батаљон могао је, по царском нахођењу, да буде употребљен на копну и на води, у рату и миру. Поред тога бринуо је за безбедност земље и на копну и на води, посебно на Дунаву, Тиси и Сави. Шајкаши су били дужни да спроводе бродове који су службено саобраћали на наведеним рекама. Штаб батаљона налазио се у Тителу.
Боравак Турака у Подунављу приближавао се крају. Турска моћ све више је слабила и било је све мање сукоба око Дунава. Тителски шајкашки батаљон обављао је граничну службу и будно мотрио на сваки покрет Турака, учествујући у свим ратовима које је Аустроугарска водила. У Тителу су грађене и нове шајке, наоружане артиљеријом.

Slika

Одмах по објави рата, цар Јосиф Други наредио је, 8. септембра 1787. године, да се Шајкашки батаљон спреми за деловање. Опремљене су четири целе шајке, шест полушајки и дванаест патролних и из Клостернојбурга пребачене у Тител, где су се већ налазиле две дупле шајке, две целе шајке и пет полушајки спремних за ратне задатке.
Незаинтересованост Турака за покрете аустријских трупа покушана је да се искористи нападом на Београд 2. децембра 1787. године. Задатак је поверен генералу Алвинцију. Шајкашки батаљон добио је задатак да се у току ноћи нађе пред Земуном како би шајке одмах могле да се употребе. Један део ратио је бродове којима су превожене трупе. Две целе шајке и две полушајке добиле су задатак да штите бокове трупа које су нападале. Касније је Алвинци променио одлуку и шајкашком заповеднику Јовану Станисављевићу наредио да с две целе шајке и шест до осам полушајки исплови из Титела за Сланкамен, а затим да буду претходница трупа, а када дођу на узводни рт Великог ратног острва да отворе ватру на град, док је три-четири шајке требало упутити према Панчеву.
Временске неприлике спречиле су напад. За други покушај на левој обали Саве прикупљени су транспортни бродови, а други део трупа требало је укрцати на Дунаву. И овај напад омело је невреме, јер је 16. јануара 1788. године падао снег и дувао ветар који је потпуно зауставио пловидбу рекама.

Пут за Текију

Почетком 1788. године за команданта Шајкашког батаљона, Шајкашке флотиле и великих ратних бродова постављен је генерал барон Магдебург. Тада су опремљене и наоружане једна дупла шајка са осам артиљеријских оруђа, осам целих шајки са по шест оруђа, једанаест полушајки и дванаест патролних шајки. Поред њих и више барки топовњача на располагању је била и фрегата „Тheresia”. Потом је почела градња још четири шалупе, а током припрема за наставак рата опремљени су приватни бродови као барке топовњаче. Бродски састав је те године добио назив Ратна флотила на Дунаву.

Slika

Почетком 1788. године поново је објављен рат Турској с намером да им се онемогући пловидба Дунавом и Савом и тиме спречи снабдевање пограничних утврђења воденим путем. Командант Славоније и Срема тражио је да се шајкашима додели половина плена са сваког заробљеног турског брода, а цар им је одобрио цео плен.
Пре него што су Аустријанци заузели Шабац, Турци су извршили неколико напада на њихове бродове. Мајор Станисављевић успео је да шајкама спречи нападе турске флотиле. Због тих узнемиравања и напорне службе на води шајкашке снаге код Панчева су ојачане.
Двадесет другог априла Турци су под заштитом Београдске тврђаве покушали да уз подршку својих шајки запале мост преко Дунава, али је тај напад одбијен. У међувремену је аустријска војска заузела полазне положаје, а у циљу њене заштите на врху Ратног острва усидрена је фрегата „Тheresia” с баркама топовњачама.
Након ослобођења Баната, Аустријанци су повукли своје снаге, а код Земуна је остало пола Шајкашког батаљона са шест шајки и шест полушајки. Преко зиме овде су остале само једна дупла шајка, пет целих шајки, четири полушајке и четири патролне шајке и шест ораница.
Код Остружнице и Шапца шајкаши су помоћ у пребацивању трупа и материјала преко Саве указивали главнокомандујућем фелдмаршалу Лаудону и штитили понтонске мостове. Кад су 1. октобра 1789. године Турци предали Аустријанцима Београдску тврђаву, у пристаништу је заплењено двадесет наоружаних шајки и четрдесет пет других бродова са укупно педесет топова. По завршетку рата шајкаши су пратили транспортне бродове којима су турске посаде Београда, Смедерева и Пожаревца с породицама склоњене у Текију.

Последњи завеслаји

Почетком 1848. године разбуктао се национални покрет Срба на доњем Дунаву и Сави. У Земуну је чак дошло до обарања власти, па је тамошњи магистрат замењен Српским народним саветом. У циљу успостављања законите власти, Славонска генерална команда упутила је из Петроварадина војску, међу којом је био и комбиновани дивизион Шајкашког батаљона са шајкама.

------------------
ДРУГИ СРПСКИ ВОЖД

Slika

Ђорђе Стратимировић, племић, рођен је 7. фебруара 1823. године. Ниже разреде гимназије завршио је у Врбасу, а потом је у Тителу наставио школовање у војној школи, која је служила као припрема за Војну академију. Године 1836. ступио је и Војну инжињеријску академију, из које је после пет година изашао као хусарски потпоручник. У почетку је службовао у Италији, али је убрзо поднео оставку и наставио да живи у Кулпину на свом имању.
Ту га је затекао велики народни покрет, револуција, 1848. године и већ у априлу је члан српске делегације Новог Сада која је ишла у Пожун да изнесе жалбе и жеље српског народа у Угарској. На пријему код Лајоша Кошута, мађарског револуционара, оштро је реаговао и изјавио да ће се Срби смирити тек кад добију аутономију. Кошут му је запретио сабљом, али му је Ђорђе узвратио: „Србин се тога не боји!”
На историјској Мајској скупштини делегат је кулског среза, а када су изабрани патријарх и војвода, Ђорђе је изабран за председника Главног одбора, али и за врховног команданта српске народне војске, док не стигне постављени војвода из Италије. Његова титула звала се привремени предводитељ војске, али он је тражио да буде врховни вожд. Заклетву је положио крај Дунава код Карловаца пред многобројним народом.
Кад је варадински генерал Храбовски другог дана Свете тројице, 31. маја, изненада напао Карловце, Стратимировић га је дочекао и после дужег боја одбио напад. На отетом пароброду он се с пет стотина бораца приближио Тителу, заузео угарски војни арсенал и заробио велики број топова, наоружање и муницију. Наоружао је своју војску и у њу уврстио шајкаше. Било је то у јуну, а месец дана касније појавио се пред Панчевом, где је разоружао Мађаре и Немце и спречио покољ Срба.
Низао се успех за успехом – бојеви код Врбаса, 1. августа, код Сентомаша (Србобран), 7. августа, Темишвара, 20. августа, Старог Кера, 22. августа, Арадца и Жабаљске скеле, 31. августа. У бици код Сентомаша учествовало је око 50.000 непријатељских војника. Срби су извојевали сјајну победу.
У октобру је из Италије стигао војвода Стеван Шупљикац и Стратимировић му је 6. октобра предао славом овенчану војску. Он је предводио делегацију која је код цара требало да добије потврду закључака Мајске скупштине и коначно стварање српске Војводине. У новој привременој влади Стратимировић је потпредседник, али није проглашен војводом. Уместо да он постане војвода, што је била жеља српске војске, команда је поверена аустријским генералима и већ 22. марта доживљен је пораз код Сентомаша. Српска војска у Бачкој је уништена, а Срем је остао без одбране.
Стратимировић се није предао. Прешао је из Сланкамена у Тител, сакупио бегунце у расуте чете, освежио војску и изненада запосео Мошорин и Вилово. Када је генерал Парцел с војском стигао под Мошорин, дошло је до страшне битке у којој је српска војска извојевала победу.

Slika

По завршетку рата примљен је у царску војску с чином потпуковника, у војничкој каријери стигао је до чина ђенерала, али је из политичких разлога пензионисан 1859. године у 36. години.
Године 1860. прешао је у дипломатску службу и био генерални конзул у Палерму на Сицилији. Идуће године опозван је и био је народни посланик на знаменитом Благовештенском сабору на коме је заступао обнављање српске Војводине. Потом је шест година био члан Државног сабора у Пешти, а народни заступник на сабору у Сремским Карловцима био је све до 1869. године.
Умро је 15. децембра 1908. године.
----------------------

Национални покрет захватио је и шајкаше, па је 4. априла 1848. године одржана скупштина представника свих општина у Жабљу под председништвом команданта батаљона. Са скупштине је упућен захтев Бечу да се одреди положај православних верника и Војна граница.
На наредној скупштини, одржаној 13. маја у Карловцима, за српског патријарха изабран је митрополит карловачки Јосиф Рајачић, а пуковник Стеван Шупљикац проглашен је војводом. Политичке супротности између Срба и Мађара све више су се заоштравале. Да би ослабило Србе, мађарско министарство наложило је Генералној команди да део шајкаша са шајкама упути у Пешту, али ни Срби нису чекали па су 24. маја издали проглас српском народу, у коме се шајкаши позивају да се „лате оружја”. Под командом поручника Јовановића, 400 наоружаних Срба прешло је 6. јуна Дунав код Карловаца и кренуло на Тител, где су преузели власт, а затим су се упутили у Жабаљ преко Мошорина и Ђурђева. Многи су им се прикључили на том маршу.
Покушај владиног комесара да паралише српски Главни одбор није успео, као што није успео ни напад на Карловце, чиме је дат знак за грађански рат. Шајкаши из Земуна приморали су своје команданте да шајкама заплове ка Карловцима. Да би приморао пуковника Молинарија да преда арсенал у Тителу, паробродом „Дунав” у Тител је 15. јуна стигао Ђорђе Стратимировић са 500 Срба. У пратњи се се налазиле две полушајке и једна четвртшајка Шајкашког дивизиона које су претходног дана стигле из Земуна.
Све до краја 1848. године трајали су сукоби у јужној Бачкој. Шајкаши су се на копну упорно борили за своја права. Током ове године битке су вођене код Чуруга, Бечкерека, Панчева и Сент Томаша.
Почетком јануара 1849. године прилике на ратиштима су се измениле. Царска војска заузела је Будим и Пешту, а мађарска се повлачила на север. Код Панчева српске јединице нанеле су пораз Мађарима 2. јануара 1849. године, а у Бечкерек (Зрењанин) ушле су 16. јануара. Тада је овај град постао привремено седиште Војводине и у њему је заседао Главни одбор с патријархом Рајачићем.

Slika

Почетком априла мађарске трупе, под командом генерала Парцела, прешле су у напад и после узастопних победа код Сентомаша (Србобрана) и Меленаца, присилиле аустријске и српске јединице на повлачење из Бечкерека и Томашевца. Током априла успеле су да освоје већину раније изгубљених места. Пораз мађарске војске код Вилагоша означио је крај револуције у Мађарској. У овим борбама нису коришћени шајкашки бродови, осим за превожење, док су топови са шајки коришћени у борбама на копну.
Ратовање шајкаша на копну Европе настављено је све до завршетка рата у Италији 1866. године. Својим највишим одлукама од 19. августа 1869. године и 31. јануара 1870. године аустријски цар наредио је да се распусти Војна граница и тако је 1872. године, после 108 година постојања, престао да постоји Шајкашки батаљон.
Успомена на Србе шајкаше сачувана је до данас. На овом подручју су се шајкаши као род војске најдуже задржали, а главна места били су им Тител, Гардиновци, Лок, Вилово, Мошорин, Жабаљ, Ковиљ и Чуруг. Велика је заслуга шајкаша што су турској војсци онемогућили даље напредовање дуж река Средње Европе.


zabavnik

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: NOVIJA SRPSKA ISTORIJA - crtice sačuvane od zaborava  |  Poslato: 26 Feb 2013, 03:55
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
Тицанова буна и њени одјеци

КАД СУ У СРЕМУ

Slika


Положај сељака био је неподношљив и они су одлучили да дигну не само куке и мотике него и оружје. Да би их некако примирио и спасао сурове одмазде, умешао се митрополит Стефан Стратимировић. Највеће последице, дуговеке, претрпео је Врдник


Slika

Попут правог историјског земљотреса, Први српски устанак усковитлао је родољубива осећања не само Карађорђевих следбеника, вековима преданих сумњивој милости османских султана, већ и њихових пречанских сународника, који су се налазили под Хабзбурговцима. Опште самопоуздање и национална радост расли су са устаничким победама код Иванковца (1805), на Делиграду (1806) и Мишару (1806), а нарочито након освајања Београдске тврђаве (крајем 1806. и почетком 1807. године), лако прелазећи границе које су одвајале исламски калифат и римокатоличку царевину и подгревајући наде Станоја Главаша о сањаном „ослобођењу Срба до Пеште”. Тако су охрабрени првим наговештајем надолазећих повољнијих времена, Срби у Срему, такође, подигли буну против далеког и охолог племства, које су сматрали одговорним због своје тешке, очајничке сиротиње.
Највећи део тадашњег Срема заправо је био својина кнежева Одескалкија, потомака ратоборног папе Инокентија XI (1676–1689), коме се цар Леополд I (1658–1705) великодушно одужио на знатној политичкој подршци, омогућивши његовом синовцу Ливију да повољно купи ово војводство и прогласивши га кнезом Светог римског царства.
Од тада су кнежеви Одескалки припадали ретким европским племићима који су, попут некадашњих средњовековних владара, уживали важна права и чак могли другима да подаре племство. Њихово властелинство протезало се на отприлике 35 сремачких насеља, са Иригом и Илоком, као највећим, и стајало је изван угарских краљевских закона, представљајући прави феуд.

Људи из јазбина

Иако се говорило да „од Земуна до Илока кнежеви Одескалки ходају по својој земљи”, они су углавном живели у Риму и своје велико војводство доживљавали као „страховиту пустињу, добру само за разбојнике и дивље звери”. Крајем 18. века забележено је како им имање годишње доноси „само 30.000 форинти, зато што га је (кнез) дао под закуп. Кад би кнез Брачано становао у Илоку и сам водио пољопривредне послове, приходи би се лако попели на 50.000 форинти и становници би били задовољнији него сада”. Римски великаши посећивали су властелинство само једном годишње, када су долазили у лов, прегледали пословне књиге и с приходима одлазили назад у Вечни град, поверавајући судбину својих поданика омраженим, поткупљеним управитељима, какав је био барон Марко Александар Пејачевић.
За сиромашно, непросвећено становништво ових крајева похлепа управитеља била је готово неподношљива. Поред редовних намета и кулучења на властелиновим поседима, они су Сремцима отежавали живот бројним додатним дажбинама и другим обавезама. О жалосном стању њихових станишта сведоче и подаци по којима су црквене власти, приликом уобичајених примања од својих верника, одлучиле да за основу пописа не узимају домове, у савременим белешкама често поређене с мрачним, животињским јазбинама, већ дим и хлеб, који су у то време симболисали место окупљања породица и задруга.
Иако су их окруживале бескрајне фрушкогорске шуме, сељаци су били приморани да од господара купују огрев, услуге његових воденичара плаћали су скупо, а морали су да му уступају и знатан део прихода са сопствене, мукотрпно обрађиване земље. Може се рећи да је општа побуна била логична последица описаних прилика и коначно је почела, 3. априла 1807. године, на Румском спахилуку великог жупана сремског, грофа Карла Пејачевића.

Царе, извини!

Устанак је покренуо сеоски кнез у Вогњу Теодор Аврамовић, који је позвао сељаке из Буђановаца, Брестача, Суботишта, Добринаца, Сибача, Петровца, Бешенова и других места да „одмах сутра пошљу у Вогањ изасланике и друге људе под оружјем, да се договоре шта да се уради па да се њихово стање поправи”. Поред тога, запретио је онима који би од сеоског кнеза или свештеника сакрили његове поруке, или шта дојавили „у спахилук”, да ће им читаве породице „метнути под сабљу”. Тако се на поседима грофа Пејачевића и кнеза Одескалкија, надахнут подвизима Карађорђа у Србији, разбуктао покрет против ужасне немаштине и готово свакодневног насиља господаревих службеника.

Slika

Будући да се село Вогањ налазило у прегледној и лако доступној равници, у страху од царске војске, побуњеници су убрзо одлучили да средиште побуне пребаце на Фрушку гору, у село Врдник. Аврамовић је сакупио војску од неколико хиљада наоружаних људи, што је за тамошње прилике било сила достојна поштовања, и потписивао се као „кнез целе армаде наше”, „четобаша”, „старешина инсурекције” и „командант вогањски”. Одмах је ставио до знања да њихово деловање није усмерено против цара, већ искључиво против бездушних спахија. У ноћи између 6. и 7. априла 1807. године његови људи су, на путу од Крушедола према Иригу, отели властелинског директора Антала Фелкиша и његовог сина и одвели их у шуму, док је провизор једва успео да им побегне.
Како су устанички напади временом постајали све смелији и опаснији, војне власти Монархије замолиле су митрополита Стефана Стратимировића (1790–1836) за помоћ. Заузет помагањем Карађорђевог устанка у Србији, али и поступним просвећивањем својих верника, првенствено израженим кроз велики лични допринос оснивању Карловачке гимназије, али и кроз бројне посланице у којима их моли и преклиње да посећују лекаре и слушају њихове савете у борби против куге, пристао је да заложи свој углед у смиривање страсти. Већ 7. априла наложио је свештеницима да устанике саветују како није мудро изазивати царски гнев у овако опасним и непредвидивим политичким околностима. Уколико побуњеници положе оружје, бечка влада му је обећала да ће се много пажљивије односити према њиховим досадашњим патњама, као и да ће утицати на озлоглашене властелине да им олакшају неиздржив положај.

Пуцњи поред манастира

Добивши прихватљива уверења од водећих политичара, митрополит је отпутовао на преговоре у само седиште побуне, манастир Раваницу у селу Врднику. Побуњена чета некадашњег граничара Теодора Аврамовића Тицана, родом из села Јазак, задржала је његову пратњу између села и манастирског прњавора. Митрополит им је рекао да је дошао да саслуша жалбе оштећеног народа и да им препоручи што паметнији договор с властима. Зато је тражио да се у манастир пошаљу старији, искуснији људи на преговоре, али се Тицан оштро успротивио. На крају је ипак превагнуло помирљивије гледиште Теодора Аврамовића Вогањца.
Стратимировић је на преговорима обећао да ће се код војних власти заузети за опште помиловање, оснивање посебне комисије за њихове жалбе и, на крају, за доношење одлуке по којој им се на уживање оставља већ заузета земља. Све то уколико одмах оставе оружје и разиђу се кућама. Изгледало је да је митрополит успео у миротворној мисији. Побуњеници су му поверовали и без великих казни умолили некадашње господаре за опроштај, избегавши тако деловање царских трупа.

Slika

Једино је мрзовољни Тицан наставио борбу, напустио Врдник и отишао дубље на посед кнежева Одескалкија. Ту је, после жестоке битке с три чете пешака и једним хусарским одредом, ухваћен и затворен у Иригу. Врло брзо је успео да развали решетке на прозору и побегне, али је поново заробљен у Грабовцима на Сави, одакле је покушао да се пребаци у Србију. Живот је окончао пред равнодушним стрељачким водом, око 1810. године.
Овде се није завршила прича о буни за коју је највишу цену, поред непомирљивог Тицана, платио управо Врдник. Враћајући се из манастира, на месту званом Дудара, близу излаза из села, митрополит Стратимировић поново је наишао на постављену стражу. Када су приметили архиепископске кочије, побуњеници су пуцњима покушали да обавесте своје старешине у Раваници да је високи гост отпутовао даље према Карловцима и тако нехотице изазвали вишедеценијску несрећу. Вероватно због премора и напете атмосфере на мучним преговорима, згранути митрополит био је чврсто уверен да су стражари пуцали на њега, па је љутито наредио кочијашу да брже потера коње, не затраживши никакво објашњење за препад.

Без цркве и свештеника

Да би се потпуно разумела страшна казна која је потом погодила старо сремачко место, потребно је познавати тешку нарав предстојатеља, који је пуну петину њеног постојања управљао Карловачком митрополијом. Оштрицу његовог незадовољства осетили су и Вук Караџић и Доситеј Обрадовић, као носиоци превише нових идеја за укус конзервативног црквеног поглавара, али и кротки Лукијан Мушицки, који је уточиште од карловачких притисака нашао у забаченом манастиру Шишатовцу. Као потомак угледне породице Стратимировић, којој је још цар Карло VI (1711–1720) подарио племићку титулу, увређени првосвештеник врло добро је знао како да одбрани повређену част и, дошавши у Карловце, анатемисао је, односно из црквене заједнице искључио читав Врдник.
Последице овакве жестоке мере биле су веома озбиљне, и то не само у очекиваном, верском или моралном смислу. Црква је, почетком 19. века, била главни носилац културног живота хабзбуршких Срба, представљала их је пред државним властима, штитила њихова права, оснивала и водила школе и болнице, склапала и разводила бракове, вршила повремене пописе и редовне евиденције рођених и умрлих. Разгневљени митрополит наредио је да ниједно свештено лице не сме ногом да крочи у Врдник, а камоли да обави неки верски обред или административну дужност.

Slika

Како су године пролазиле, село је постало потпуно одсечено од остатка цивилизованог света, па је напуштало и његове обичаје. Некрштена деца нису ишла у школу, бракови нису склапани, нити покојници сахрањивани, куће су постајале запуштене и оронуле, јер бачено проклетство повлачило је и одређене економске последице. Духовни живот Врдника пао је на најнижи могући ниво, о чему је убедљиво сведочио опустошени храм, без икаквих богослужбених предмета, са срушеним торњем, олтаром без часне трпезе и зараслом портом, без икакве ограде. Наглим прекидом утицаја образованих људи из Новог Сада и Сремских Карловаца поново су оживели стари, примитивни страхови њихових сујеверних предака. Чим би пало вече, мештани су се завлачили у трошне домове, штитећи се разним бајалицама против зла које би могли да им нанесу вампири и вукодлаци.
Забележено је да су, током деценија изопштења, у Врднику учестали сусрети избезумљених мештана с грозоморним створењима, што је узимано као последица недостатка црквених молитви и архијерејских благослова. Језива злодела врдничких вампира и вукодлака касније су расветљена открићем групе разбојника који су навлачили застрашујуће маске и намерно изазивали панику, не би ли лакше дошли до плена.
Врдник је остао изопштен скоро тридесет година. Четири године пре смрти, 1832. године, остарели митрополит најзад се смиловао њиховој несрећи и у село послао Василија Стојадиновића, дотадашњег буковачког пароха. Међутим, као што је забележила његова славна кћи, Милица Стојадиновић Српкиња, чак ни тада Стратимировић није заборавио све главобоље и понижење које су му приредили тврдоглави устаници. Упућујући Стојадиновића у Врдник, суво му је рекао:
„Иди па гледај да то село начиниш правим Христовим стадом, чему ћу се и ја као архипастир радовати, премда мене то село никада видети неће, ни мога благослова добити”.


zabavnik

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: NOVIJA SRPSKA ISTORIJA - crtice sačuvane od zaborava  |  Poslato: 03 Mar 2013, 03:49
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
Premijer umro u pravi čas

Kada je naprasno umro novi predsednik vlade, a bivši namesnik, moćni Milivoje Petrović Blaznavac, odmah se posumnjalo da je dvor umešan u njegovu smrt.

Slika
Milivoje Petrović Blaznavac

Najviše je kolala priča da je knez Milan dobio podatke od svojih agenata da Blaznavac priprema zaveru protiv njega, pa je sa vojskom opkolio njegovu kuću, upao unutra sa dokazima i naterao Blaznavca da ispije otrov, da mu se ne bi sudilo za veleizdaju. Tu priču je i novinar Pera Todorović uneo u svoj roman "Silazak sa prestola". Stvari su bile mnogo jednostavnije.




Dr Vladan Đorđević, tada najpoznatiji srpski lekar, na obdukciji je ustanovio da je Blaznavac stradao od obične gušobolje, da se ugušio jer nije uspeo da iskašlje sluz koja mu je navirala iz pluća. Blaznavčev lični lekar se pravdao da nije smeo da preduzima neke radikalne zahvate jer se bojao da pacijentovo srce neće izdržati.



Drugi lekari su ipak utvrdili da Blaznavac nije morao da umre na takav način, te da ipak nije umro prirodnom smrću. Istina je da je knezu Milanu već bilo dosta svog bivšeg namesnika i da je još odavno razmišljao o novom premijeru. Iako mu je favorit bio Jovan Marinović, srpski političar poreklom iz Bosne, ipak je izabrao Jovana Ristića. Ovaj bivši namesnik je imao više državničkog iskustva i bio već upoznat sa poslovima vlade.





Ristić je hteo da obrazuje vladu pomirenja stranaka, pa je za ministre pozvao Marinovića, Grujića i gospodar Stevču Mihailovića, ali se nijedan nije odazvao. Tako su u vladu ušli Stojan Novaković kao ministar prosvete, Čedomilj Mijatović za finansije i Radivoje Milojković, ponovo kao ministar unutrašnjih dela. Knez Milan je, pre no što je vlada obrazovana, objavio: "Ja sam naumio ubuduće se većma oko vojnih stvari baviti, i zato ću svagda tražiti da ministar vojni što manje zavisi od ministarske sednice, no da radi najviše po dogovoru sa mnom." Knez je time jasno stavio do znanja da će sam birati ministra vojnog, i da će u svojim rukama držati vojnu silu. Ovo pravilo je ostalo na snazi sve do pada dinastije Obrenović.


Vestionline,foto izbor moderatora

_________________
Slika


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 16 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   


Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker