За прошлост града Ниша, као и за друге суседне вароши и околна подручја, шездесетих година XIX века од великог су значаја због два догађаја који су се односили на две нове околности. Прво је досељавање Черкеза и Татара свуда око српске границе, од Видина до Приштине. Друга околност која је довела до демографских промена је насељавање ''мухаџира'' – исељенике из Кнежевине Србије, односно из тврђаве београдске и смедеревске од 1862 до 1867. године када су турски гарнизони отишли из утврђених градова Србије. Ови мухаџири су образовали у Нишу нову градску четврт у турском делу вароши ''Београдску махалу''. Демографска промена се односила и на Ниш где се на стару основу турско – муслиманског становништва додавао овај нови, који је долазио из Србије.
Муслиманско становништво у Нишу тога времена чинили су Турци, Цигани и Черкези. Последица јачања муслиманског становништа највише се огледала у чињеници да је део економских издатака за њихово издржавање пао на терет нишког хришћанског, заправо српског становништва. Посебан део становништа чинили су нишки Јевреји, који су били малобројнији од хришћанског становништва али у повлашћенијем положају, одржали су своју популацију и после одласка Турака из Ниша. Нишка варош је 1873. године бројала 3500 српских и 2000 турско-арбанашких и черкеских домова, са укупно 18225 становника.

Досељавање Черкеза у пограничне крајеве и Ниш

Руско – турски рат, познатији као Кримски рат 1856. године изазвао је исељење Татара из Русије у Турску, од којих су неки допрли као насељеници у нишку област, а уз њих су Турци колонизовали и Черкезе. Антеро Лајтзингер наводи да је област Кавказа напустило 1.008.000 Черкеза (сврстаних у 10 племена) и кримских Татара, од тога је 595.000 насељено на Балкан где је насељено око пола милиона Черкеза, кримских татара и осталих муслимана. Поред Балкана, један део расељен је на Блиском Истоку у Сирији и Либану. На територији Турске укупно се налазило 90% Черкеза избеглих из Русије. Фелкс Каниц помиње још 1861. године 25 насељених тарских кућа. Прва појава Черкеза у Нишу везује се за досељавање Турака из Београда током 1862. и 1863. године.
Одмах после доласка Турака, почињу и сеобе Черкеза из Бугарске. Стигавши у Ниш били су распоређени по хановима, а од Срба Нишлија покупљене су асуре, тестије и по 5 гроша да се купе најпотребније ствари. Из царских амбара општина је давала свакодневно брашно, од чега су фурунџије бесплатно месиле хлеб.Не може се тачно утвдити број досељених Черкеза у првом таласу, али познато је то да се њихов вођа звао Асан бег. Турци су лепо дочекали Черкезе и волели су да их насељавају у своје пограничне крајеве. Српски народ из околине Ниша морао је кулуком на својим колима да довозе камен за черкеске куће које су се подизале у Нишу.
Прво стално насеље Черкеза било је код данашње Градске болнице. Није тачно утврђено колико је тада Черкеза насељено у Ниш, али стоји претпоставка да је било од 50 до 60 кућа, али има података да је било и преко 100 кућа које су градили Срби кулучари, подигнута Черкеска џамија. Додељена им је и земља за обрађивање од Ћеле куле према Нишкој Бањи. Осим земље, свака породица је добила пар волова, плуг, па чак и семе. Неколико черкеза у Ниу је имало своју касапницу а један кафану. Део Черкеза се населио у Мрамору, где су почели да се баве пољопривредом на земљи коју су им Турци дали, њима је народ кулуком подигао куће.
Насељавање Татара и Черкеза у пограничне јужне српске крајеве у Турској је изазвало покрете српског пограничног становништва за исељавање у унутрашњост Србије. Нови досељеници су изазивали немир код српског становништва и у границама Kнежевине Србије, због сталних упада и крађа стоке. Уосталом, то је и био циљ тих насељавања да се бројчано ојача муслиманска популација и у што већем броју се одупру у рату са Србијом. Ниш је имао стратегијски значај за Турску, говорили су: ''Ниш је срма ђумиш'' – Ниш је чисто сребро. О примеру упада Черкеза у српске крајеве говори и чињеница да погранична села Голешници и Копривници уопште нису имала стоке јер су је Черкези насељени дуж српско-турске границе још пре почетка ратних операција опљачкали, углавном су у ове пљачке ишли ноћу, а ако би се ко усудио да брани своје одмах би био убијен.
У извештају аустријског конзула у Београду од 15. јуна 1864. гдине стоји да је две хиљаде черкеских фамилија насељену у Нишу, у близини Куршумлије, Прокупља и Видина. По Каницу је 1864. године на путу од Ниша према Белој Паланци било 41 черкеска кућа. Черкези су те године добили замљу у Мрамору и Црвеној реци где се налазило већ нa стотину њихових кућа. Обрадиву земљу коју су Чекези добили, хришћани су морали да обрађују за њихове потребе. Сви черкези а нарочито у Нишу нису се показали као добри земљорадници, већ су се показали као дрски и вешти крадљивци и лопови, толико да су и сами Турци имали доста проблема са њима.

О навикама и обичајима Черкеза у Нишу

Нарочито Черкези су крали коње, ако рецимо украду коња у Ниш, они тог истог коња продају у пиротском крају или негде јужније. Ако украду нешто у другим крајевима, они то продају у Нишу. Старина из Ниша Вачко Динић сећао се Черкескких дела: ''Ја сам механџија још од младости и у турско време, за време Черкеза, беху једном дотерали Турци за војску три крупна и добра коња и везали пред нашом шталом. Али ових коња брзо је нестало; неко их је украо и нико крадљивца није видео. Турци одмах оду у град и јаве Бели Мехмеду и он одмах дође и позове све Черкезе и кратко им саопшти: Ако за три дана не доведу коње, биће сви протерани из Ниша. И заиста пре одређеног времена коњи су доведени на исто место, а били су одведени кажу, даље од Прокупља''.
Oстала је прича о Черкезима како су били вешти лопови, тако да су брзо и неприметно крали где год дођу, у кућу, кафану, на њиву, у воденицу, затим у цркву и џамију. Они су на ногама имали обућу врло лаку случну плитким ципелама, тако да кад Черкез иде не чује се и говорило се да им је ход попут мачке. Обично би Черкези крали обућу испред џамије коју Турци изувају. Черкези као сиромашни улазили су у џамију последњи, а кад се излази из џамије, онда они излазе први и брзо покупе најбоље турске јеменије и изгубе се. Черкези су крали књиге из српских цркава и онда продавали свештеницима у другим удаљеним црквама. У књизи ''Ирмологија'' цркве јелашничке стоји запис: ''Поп Станко Златановић купио 1876. год. Књигу Ирмологију од Черкеза Аџиби и још неке књиге''.
Позната је чињеница да Черкези нису чинили злочине када су се доселили у нишком крају, али су зато крали све што би им пало под руке. За Черкезе у Нишу није се у почетку знало којој вери припадају. Хришћани су мислили да су они хришћанске вере, јер су неки улазили у цркве, а можда и зобг крађе. Турци су им направили џамију у њиховој махали. Но Черкези нису баш били ревносни муслимани и нису џамију много обожавали. Једном су у околини Ниша покрали свиње и сакрили у џамију. Када су сељаци дошли да се жале Турцима и да траже свиње, турске власти су одмах дошле у Черкеску махалу да траже свиње. У том су у џамији почеле свиње да грокћу и да се комешају и Турци на велико своје запрепашћење нађу свиње у џамији. Турци су ово сматрали за највећи грех, а Черкези су се сасвим хладно понашали. Од тада су Турци почели строжије да поступају са Черкезима и да их терају да чешће одлазе у џамију и да поштују муслиманске обичаје. Поред свега, Турци су се према Черкезима благо понашали али никада нису имали пуно поверење у њих, тако да су их у службу узимали само као пандуре и жандаре.
О животу и обичају Черкеза у Нишу, по казивању савременика остало је забележено да су од одеће носили одела слична руским козацима, на доњим капутима имали су усправне реденике као козаци. Понеки Черкез носио је пиштољ за појасом а готово сваки је имао нож. На глави су имали капе као шубаре са црвеном чохом. Неки су носили и платнене капице. Касније су почели да носе и фесове. Сем великог капута, носили су и чакшире и кошуље од платна. Женска одећа је била дугачка хаљина преко које је био појас са патвама, хаљине су биле вунене или памучне већином мрке боје. Испод хаљине била је кошуља и шалваре. Девојке и младе жене носиле су на глави нешто налик круни од метала, код жеа лице је обавезно било забрађено. О обичајима Черкеза у Нишу нису остали никакви трагови, позано је само то да нису имали своје светковине, весеља или празнике.
Од топонима из тог времена најдуже су се задржали појмови ''Черкеска махала, Черкеско село, Черкеска њива итд. Највише података и прича о Черкезима у Нишу дали су Тома Благојевић Геџа и Стојан Грчки, који су врло добро памтили кад су Черкези дошли у Ниш и о томе нам оставили драгоцене податке.

Черкези у Првом српско-турском рату 1876. године

Пред почетак рата, Турска је на граници према Србији имала преко 160.000 војника, у састав Турске војске као башибозук био је и велики број Черкеза. У прокламацији рата Турској 18. јуна 1876. године на Делиграду, кнез Милан је у неколико наврата споменуо и зулуме Черкеза у неослобођеним крајевима: ''Војска је турска заузела претећи положај према нама, а под њеним закриљем дивље хорде башибозука, Черкеза и Арнаута, потпомогнуте не ретко одељењима редовне војске, упадале су у нашу земљу, нападале на мирне грађане, пљачкале свете храмове наше, палиле нам домове, одводиле стоку и грабиле друго имање, а за собом остављале пожар и убиства.
У војном маневру који су извели Турци 16. (28.) августа 1876. године, да би прикрили пребацивање редовних трупа на нове положаје, Турци су у напад гурнули нередовну војску башибозук и око 5000 Черкеза. У овом нападу село Катун је спаљено, од 67 кућа које су постојале пре рата није остала нити једна.
У борбама које су се водиле 21. октобра, нису били поштеђени ни представници Црвеног крста које су Черкези заробили код села Горњи Адровац. Поред међународних ознака Црвеног крста медицинско особље није било поштеђено черкеске сабље.
Варош која је највише страдала у Првом српско-турском рату био је Алексинац. О спаљивању кућа у Алексинцу Каниц пише: ''Тридесетог октобра увече напустили су алексиначка утврђења и последњи топови... Међутим за становнике Алексинца, који су у великој пометњи напустили град, био је кобан и 31. октобар 1876. године. Черкези, који су били послати као предходница, спалили су 120 кућа и пивару... Низамска војска која је дошла за Черкезима узела је цркву за џамију и то ју спасило од исте судбине...'' Своја запажања о пљачкању Алексинца забележио је и др Владан Ђорђевић: ''Черкези су по уласку у Алексинац започели пљачкање српских кућа. Они су из њих износили све што су у њима затекли: кревете, постељине, ормане, фуруне, скидали врата и прозоре, вадили патос, скидали браве и шарке са врата и прозора, скидали прозорска окна и све то носили. Једном речју остављали су само четири зида.'' Укупна штета нанета процењена је на 3,5 милиона дуката.

Расељавање Черкеза из Ниша

Неке Черкеске колоније побегле су пред Први српско-турски рат 1876. године, али углавном остале су до Другог српско-турског рата 1877. године, продавали су стоку и напуштали град. Оставили су куће које су мештани околних села, по уласку српске војске у Ниш порушили и материјал однели. Сличну судбину доживела је и Черкеска џамија. Черкези су се бојали Руса и руске војске и када су чули да се Руси приближавају и када је српска војска почела да наступа у правцу Ниша и Прокупља, нишки Черкези и они насељени у околини Ниша побегли су даље у Турску државу. Колонија Черкеза из Мрамора је побегла у правцу Прокупља и Куршумлије, после повлачења Черкеза насеље је доживело исту судбину као и у Нишу, мештани околних села су порушили ову насеобину Черкеза и однели материјал. При одбрани Прокупља, Турци су узели и наоружали заједно са Арнаутима и један одред Черкеза.
У ослободилачким ратовима 1876-1878. године, остали су упамћени зулуми Черкеза у турској војсци. Њихови одреди су чинили велике злочине према српском народу и према заробљеним српским војницима, нарочито у Првом Српско-турском рату 1876. године. У свести народа остала су монструозна злочиначка дела као што је одесецања глава, печење живих људи на ражањ итд.
То је био последњи трзај и Турака и Черкеза, јер крајем 1877. године иселили су се из ових крајева. По окончању Другог српско-турског рата, решени су спорови српске владе са Портом око расељавања татарско-черкеских колониста из пограничних места Кнежевине Србије. Тада су се већ и сами иселили бежећи испред српске војске и повлачећи се са Турцима даље ка југу на Косово и Македонију, да би се и одатле повлачили из хришћанских земаља према Турској. Данас Черкези чине етничку групу у Бугарској где броји свега 1300 припадника и један већи број који се населио у Турску. У саставу Руске федерације постоји аутономна област Карачево-Черкезија која по попису становништва из 1991. године броји 415.000 становника.

ASURBANIPAL
NIš