Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 31 Okt 2020, 12:16


Autoru Poruka
Astra
Post  Tema posta: Srpska diplomatija  |  Poslato: 30 Jan 2013, 14:24
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
RAĐANJE MODERNE SRPSKE DIPLOMATIJE PRVI AMBASADORI VELESILA KOD USTANIKA (1)

Rusi savetuju vernost sultanu

x Protivno ruskim planovima, Karađorđe bio spreman da Austriji prepusti Beogradsku tvrđavu, a da Srbija dobije status protektorata i vojne granice

Slika
Beogradska tvrđava u 19. veku

Prve diplomatske misije Srbija je u inostranstvo uputila pre dva veka, u godinama svoje velike revolucije, Prvog srpskog ustanka, a najintenzivnije pokušaje da obezbedi pomoć ondašnjih evropskih velikih sila preduzela je 1809. godine, kada se nad ustanike nadvila opasnost teškog poraza. Velike nade i očekivanja ustanika i njihovog vožda Karađorđa, koji u svojim iluzijama i nisu bili svesni pojedinačnih, često i zajedničkih, interesa velikih sila i njihove kombinatorike, uvek bi se, uprkos razumevanju koje su im moćni iskazivali, brzo topili, da bi ih smenila još veća razočaranja.

Slika
Karađorđe

Stiže prvi ruski diplomata

Rusija se izgovarala velikom udaljenošću od Srbije i, čak i kad je bila u ratu s Turskom, bila je uzdržana - da ne bi izazivala Austriju da stane na stranu njenog protivnika. Beč je u prvom redu bio zainteresovan za očuvanje stabilnosti Osmanskog carstva i nije bio spreman da je ugrozi. Isto tako i Francuska, čiji je veliki pobednik tog vremena, Napoleon, istina, uzvratio simpatijama, ali najviše što je učinio bila je izjava da nije ravnodušan prema "sudbini jednog naroda koji je pokazao toliko istrajnosti i hrabrosti". A što se Engleske tiče, njoj su Srbi bili uvek na margini ili je bila otvoreno protiv svakog njihovog cilja i interesa.
Prve strane diplomate stići će u Srbiju tek na isteku četvrte decenije 19. veka, deset godina posle hatišerifa sultana Mahmuda Drugog, iznuđenog 1829. uz veliko angažovanje ruske diplomatije, kojim je Srbiji priznato pravo na unutrašnju autonomiju, a knezu Milošu naslednost kneževske titule. Ovaj sultan je, inače, svoje carstvo zadužio mnogim uspešnim, kao i nedovršenim reformama, a Srbe i likvidacijom i ukidanjem janičara.
Imajući u vidu šta je sve prethodilo dolasku prvog diplomatskog predstavnika Rusije u Srbiju, danas bismo mogli da mislimo da će ona biti prva od velikih sila poslati svog konzula u Kragujevac, prestonicu Miloševe kneževine. Ali, nije - preteklasu je i Austrija i Velika Britanija, a samo je Francuska bila iza nje.
Taj prvi ruski diplomata bio je Gerasim Vasiljevič Vaščenko, do dolaska u Srbiju konzul u Oršavi, u Moldaviji, odakle je više od godinu dana pratio zbivanja u srpskoj kneževini. Nema sumnje da su njegovi izveštaji Petrogradu uticali da ministar inostranih dela grof Neselrod i carski dvor donesu odluku da ga iz Oršave premeste u Kragujevac.

Slika
Sultan Mahmud Drugi

Moglo bi se očekivati i da je Miloš Obrenović željno očekivao prve stalne emisare velikih sila, kao što je Karađorđe Petrović uzalud vapio za njihovom pomoći. Ali nije tako bilo. Naime, ne samo da su Karađorđe i Miloš bili ljudi različitog kova, već su bili i u potpuno različitoj situaciji. Vožd je krajem 1809. bio suočen sa pohodom osmanlija na Beograd i makar osmeh Beča ili Petrograda bio bi mu dobrodošao. Knjaz je, za razliku od njega, već bio priznat kao neprikosnoveni vladar autonomne Srbije i pribojavao se stranih predstavnika, uveren da će oni jedino hteti da ga stave pod svoje skute, a svakako i da umere njegovu neograničenu vlast.
U tom uverenju su ga učvršćivala i Karađorđeva iskustva i nezadovoljstva sa ruskim agentima koje mu je Petrograd slao posle dizanja bune na dahije.
Tri meseca posle Sretenjskog sabora, u Orašcu, ustaničke vođe su na skupštini u Ostružnici, uz odluku da počnu opsadu Beograda, sročile i tekst pisma ruskom caru u deset tačaka s molbom da ih uzme u zaštitu - kao priznata pokroviteljica pravoslavnog življa ne teritoriji osmanske carevine. To pismo je upućeno ruskom izaslaniku u Carigradu A. Italinskom. A u kasnu jesen te 1804, u Petrograd je upućena i deputacija, u kojoj su glavne ličnosti bili prota Mateja Nenadović i Petar Novaković Čardaklija, da od Rusije zatraži pomoć u novcu i oružju. Dobili su nešto novaca, a najviše saveta - da se "pokažu" verni sultanu, ali i da nikako ne polažu oružje. Prota i Čardaklija su iz Petrograda doneli i savet da ustanici osnuju "sovjet" koji bi upravljao u oblastima oslobođenim od Turaka, a ponajviše - da spreči "samovolju vođa", to jest - Karađorđevu.
Vožd je odmah posumnjao da je upravo to u pitanju, ali se morao povinovati, jer je to bila preporuka ruskog cara, pa je u selu Borka, u beogradskoj nahiji, u prisustvu deputata i gotovo svih ustaničkih glavara, zaključeno da se osnuje "Praviteljstvujušči Sovjet Serbski" u kojem će sve nahije imati po jednog predstavnika. Prvi predsednik mu je bio vođa deputacije, prota Mateja.
A onda je, krajem 1807, u Srbiju stigao general Konstantin Konstantinovič Rodofinikin - "poslat po srpskoj želji kao neka vrsta ruskog predstavnika" ili ruskog konzula kod srpskih ustanika. On se od početka postavio kao revizor Sovjeta, sa ambicijom da ne samo budno prati sve spoljašnje odnose Srbije, već i da u njima ima glavnu reč. Neki naši istoričari ga opisuju kao "veštog čoveka, ali spletkara i nadmenog" - možda zato što je poreklom bio Grk. Za to je, ako je suditi prema nekim njegovim dejstvima, bilo dovoljno osnova. Kad je Karađorđe počeo tajne pregovore sa Austrijom - da otvori granicu i dozvoli prebacivanje oružja - Rodofinikin se uplašio da će se Vožd oteti ispod ruskog uticaja. Nije u tom predviđanju grešio, jer je Karađorđe bio spreman da Austriji prepusti Beogradsku tvrđavu, s tim da Srbija, kao austrijski protektorat, dobije status vojne granice i garantije da ni pod kojim izgovorom neće biti pripojena Ugarskoj. Rus je smislio zamku.

Zamka lažnih saveznika

Posavetovao je Karađorđu, koji ga je obaveštavao o toku pregovora, da od bečkog izaslanika zatraži pismenu potvrdu o tome šta mu obećavaju. Kada je, s pozivom na susret u Petrovaradinu, stigla i napismena najava da je moguć dogovor o "stvarima od velike sreće za srpski narod", Rodofinikin je to pismo poslao svojima, a u nastavku igre ruski poslanik u Beču je zatražio od austrijske vlade da objasni pregovore sa Srbima iza leđa Rusije. Tako su ti tajni pregovori pali u vodu, jer je na Karađorđa izvršen pritisak i on je bio prisiljen da na ponudu Austrije odgovori da "rešenje srpskog pitanja očekuje samo od Rusije i Francuske". Uprkos tome, i odnosi s Rusijom su spali na niske note - Petrogradu je iz Rodofinikinovih izveštaja zaključio da Srbi vode dvoličnu igru.



Prelomni datum

Kao datum koji je u novijoj srpskoj istoriji obeležio mnoge značajne događaje, 28. jun, Vidovdan, u tom znamenju se prvi put u javlja 1807. godine. Tada je u ustaničkom logoru kod Negotina potpisan prvi srpsko-ruski sporazum - dogovor s predstavnikom štaba ruske armije u Moldaviji, pukovnikom markizom Paulučijem, kojim se Srbija "potpuno stavlja pod zaštitu Rusije". Na osnovu tog dogovora, Rusija će u Srbiju poslati specijalnog "zemljeupravitelja", da "uredi zemlju i narod", kao i da pomogne u izradi prvog ustava. Ta uloga će biti dodeljena generalu Konstantinu Konstantinoviču Rodofinikinu, čije će sveukupno delovanju u Karađorđu pobuditi veliko nepoverenje u Rusiju.


Neostvareni projekti

U godinama najvećih ustaničkih uspeha, uporedo sa svojim pobedama, radilo se i na državnom uređenju Srbije. Nezavisno od Rodofinikinovog koncepta - da Rusija bude protektor samoupravne teritorije srpskog naroda, uz priznanje suvereniteta Porte u vidu "umerenog novčanog danka", pripreman je i projekt "vozdviženija novogo Slaveno-Serbskog Gosudarstva" na Balkanu.
Karađorđe je imao i plan da ujedini Srbiju, Crnu Gori i Bosnu i Hercegovinu, ali su ga Rusi odbili kao "politički neizvodljiv i teritorijalno preteran".


Vestionline

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: Srpska diplomatija  |  Poslato: 09 Apr 2013, 17:24
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
RAĐANjE MODERNE SRPSKE DIPLOMATIJE PRVI AMBASADORI VELESILA KOD USTANIKA (2)

Izdaja ruskog konzula

Kad se knez Mihailo Obrenović pred pobunjenicima povukao u Beograd, Vaščenko mu uskraćuje gostoprimstvo i savetuje da napusti Srbiju

Slika

Budući onemogućen kod Austrijanaca, pogotovo u nabavkama oružja, i suočen s razdorom u sopstvenim redovima, a s juga pritisnut Turcima, Karađorđe se žestoko razljutio na Ruse. To je za posledicu imalo da je likovanje ruskog "zemljeupravitelja" Rodofinikina u Srbiji bilo kratkog veka. Situacija kod Deligrada u leto 1809. bila je tragična. Turci su zauzeli utvrđenje na Čegru posle pogibije resavskog vojvode Stevana Sinđelića, jer mu komandant na deligradskom frontu Miloje Petrović nije pritekao u pomoć. Petar Dobrnjac, proslavljeni pobednik na Deligradu 1806, besan što je Petrović postavljen na njegovo mesto, okrenuo se protiv Karađorđa, napustio je bojište i utočište našao - kod Rodofinikina.



Predznak srpskog sloma

Ruske trupe su kasno pristigle iz Moldavije i sporo napredovale, pa je Karađorđe bio dodatno ljut. Upravo zbog toga su ustaničke snage kod Deligrada dospele u kritičnu situaciju. Rodofinikin, svestan da je izneverio Karađorđa, nije smeo da sačeka njegov povratak u Beograd, već je u noći 15. avgusta utekao prvo u Pančevo, a onda u štab ruske armije u Moldaviji. S njim su pobegli i Dobrnjac i mitropolit Leontije. U tom teškom trenutku, faktički napušten od Rusa, ustanički vožd se okrenuo Francuzima, ali je ubrzo uvideo da je taj njegov apel uzaludan. Na skupštini u Palanci, krajem septembra 1809, ustanici odlučuju da se ponovo obrate Rusiji. Osim za pomoć, molili su ruskog cara da im ne šalje nekog novog Rodofinikina, nekog Grka, već da njegov izaslanik bude "pravi Rus", koji će, nadaju se, "imati više razumevanja za stvari srpskog naroda" i umeti da uspostavi bolje odnose sa srpskim starešinama.

Slika
Konstantin Rodofinikin

Još ranije je u Petrograd, s molbom za "istinsku pomoć", upućen arhimandrit Spiridon Filipović, a sada je, sa skupštine u Palanci, u štab ruske Dunavske armije krenula delegacija koju su predvodili arhimandrit manastira Rača Hadži-Milentije Stevanović i vojvoda Milan Obrenović. U međuvremenu je na čelo ruskih trupa u Moldaviji postavljen general-lajtnant grof Nikojal Mihailovič Kamenski, ovenčan pobedom u ratu sa Švedskom. Karađorđe se uz to, oslanjajući se na lično poznanstvo, obratio generalu Isajevu koji je godinu dana ranije komandovao ruskim kozacima u zajedničkim borbama sa Srbima protiv Turaka u Krajini i oko Vidina. Tako se na početku 1810. situacija potpuno promenila. Obe strane, i srpska i ruska, ispoljile su želju i spremnost da imaju srdačnije odnose. Rodofinikina je zamenio I. T. Nedoba, s kojim će Karađorđe, posle sloma ustanka 1813, napustiti Srbiju, a novi komandant ruske Dunavske armije, grof Kamenski, potrudio se ne samo da ustanici dobiju stvarnu vojnu pomoć, već i da smiri zavađene srpske starešine, Karađorđeve protivnike, stajući na voždovu stranu. Rusi su prvo, u martu, poslali generala Isajeva, koji je sa Srbima oterao Turke iz Kladova i Krajine, a u julu je general Kamenski uputio grofa Cukatu, sa 4.500 vojnika koji su doprineli da se zaustavi nova turska ofanziva rumelijskog valije Huršid-paše. Presudna bitka se vodila na Varvarinskom polju. Razbijeni, Turci su se povukli iza Jastrepca, prema Prokuplju. Tako je Srbija te godine povratila izgubljene granice.

Slika
General Nikolaj Mihailovič Kamеnski

Svih tih godina, a i kasnije, Rusija je lavirala između Srbije, saveznika i Turske, da bi je bukvalno izdala 1812, kada je, suočena s Napoleonovom invazijom, ratove s Turskom prekinula po sebe nepovoljnim sporazumom u Bukureštu. Istina, za Srbe je, formalno, postigla amnestiju, ali je prihvatila da Turska ponovo zavlada Beogradskim pašalukom. Posle osam godina ratovanja i mnogih velikih pobeda, Srbi su opet tamo gde su počeli februara 1804. Srbi dugo nisu ni znali za taj sporazum. A šta im se sprema, nisu saznali od Rusa, već od Turaka. Rusi su ih držali u zabludi, navodno i sami uvereni da je to samo privremeno, ali i zato što ipak nisu hteli da Srbi izgube svaku veru u njih. Odlazak ruskih garnizona iz Srbije i povlačenje ruske armije iz Moldavije i Vlaške bili su predznak srpskog sloma.
Tek mnogo kasnije, kad se Evropa bude sredila posle Napoleonovih pohoda i pošto je vođa Drugog srpskog ustanka Miloš Obrenović, počev od jeseni 1815, Srbiji vratio mir, Rusija će početi da angažuje svoju diplomatiju na ispunjenju osme tačke sporazuma u Bukureštu - onaj njegov deo o samoupravi za Srbe, o koji su se Turci do tada uporno oglušivali. Preokret je nastao posle smrti imperatora Aleksandra Prvog i stupanja na ruski presto njegovog mlađeg brata, energičnog Nikolaja Prvog, 1825. godine. Tako će Rusija, već u martu 1826, uputiti ultimatum Turskoj koji je uključivao i pitanje srpske samouprave. Godine 1830, na dan Andrije Prvozvanog - a to je bio dan kad su Srbi s Karađorđem 1806. zauzeli Beograd - u Beogradu je objavljen sultanov hatišerif kojim je Srbija, faktički, priznata kao evropska država sa svojom dinastijom, mada pod suverenitetom Turske i zaštitom Rusije. Tada Miloševa kneževina postaje sve interesantnija za diplomatije velikih sila, toliko da u nju stižu i njihovi prvi zvanični predstavnici.



Dirigent srpskoj vladi

Prvi zvanični diplomatski predstavnik ruskog carstva u Srbiji u svojstvu konzula, Gerasim Vasiljevič Vaščenko, prispeo je u Beograd 22. februara 1838. godine, a dan kasnije će ga knez Miloš Obrenović, u Kragujevcu, primiti u zvaničnu audijenciju. Vaščenko je knezu predao akreditivna pisma s potpisom ruskog ministra spoljnih poslova, vicekancelara Karla Vasiljeviča Neselrodea. Taj trenutak i čin označavaju uspostavljanje diplomatskih odnosa Rusije sa Kneževinom Srbije. Zapisano je da se Vaščenko, kao i njegov prethodnik Rodofinikin tri decenije ranije, mešao u rad Sovjeta, posebno posle Miloševe abdikacije i takozvane ustavobraniteljske vlade, otvoreno podržavajući protivnike Obrenovića. Kada se knez Mihailo, posle poraza u sukobu sa vojskom Tome Vučića Perišića kod Kragujevca, povukao u Beograd, Vaščenko mu je uskratio gostoprimstvo, navodno zato što nije mogao da mu garantuje bezbednost. Indirektno je savetovao kneza da napusti zemlju. Mihailo je 7. septembra 1842. prešao u Zemun, a nedelju dana kasnije Narodna skupština je za novog kneza Srbije izabrala Karađorđevog sina Aleksandra.


Rusi obrnuli ćurak

Sve dok i na papiru nije dobio autonomiju za Srbiju, knez Miloš je veoma nastojao da ubedi Petrograd da mu Rusija pošalje zvaničnog diplomatskog predstavnika, konzula. Kad se to dogodilo, a Srbija postala interesantna i za druge velike sile, Miloš više nije bio željan ni ruskog, a ni drugih stranih diplomata. Rusi su, međutim, okrenuli ćurak, ne htevši da Austrija, čiji je konzul prvi stigao u Srbiju, njihovu štićenicu stavi pod svoj uticaj. Ali, da ne bi izazvao Pariz i London da preduzmu isti korak, Petrograd svog konzula Vaščenka ne šalje kod Miloša, već u Oršavu, u Moldaviju, da iza granice sa Srbijom prati šta se zbiva preko Dunava. Tek kada je Vaščenko počeo učestalo da javlja o velikom uticaju britanskog konzula Hodžesa na Miloša, Petrograd je odlučio da ga premesti u Kragujevac.


Dizraeli mrzeo Srbe

Kad je u Bugarskoj u maju 1876. dignut ustanak protiv Turaka, britanski listovi su objavljivali vesti o masovnim zločinima turskih trupa nad bugarskim civilima - spaljivanju žena, dece i staraca, sakaćenjima, silovanjima i pljačkama. Odgovarajući na nezadovoljstvo Britanaca i kritike štampe, britanski premijer Bendžamin Dizraeli je tvrdio da su masakri "delo Srba, koji su tako naterali Bugare na ustanak, a Turke izazvali na odmazdu"! A kad su Srbija i Crna Gora ušli u rat s Turskom tog leta, to je u Dizraeliju još više učvrstilo njegovo neprijateljstvo prema Srbima i nestrpljivo je čekao izveštaje o pobedi Osmanlija nad Srbima.


Vestionline

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: Srpska diplomatija  |  Poslato: 09 Apr 2013, 18:44
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
RAĐANjE MODERNE SRPSKE DIPLOMATIJE PRVI AMBASADORI VELESILA KOD USTANIKA (3)

Miloš se okreće Englezima

Prvi srpski diplomata u Londonu Filip Hristić predaje akreditive kraljici Viktoriji, 46 godina od dolaska prvog engleskog diplomate u Srbiju

Slika
Miloš Obrenović

Kad je Filip Hristić, na početku druge vladavine kneza Mihaila predsednik vlade i ministar inostranih dela, 29. juna 1883. godine, u dvorcu Vindzor, predao akreditive kraljici Viktoriji, stav Ujedinjenog kraljevstva prema mladoj Kraljevini Srbiji počeće da liči na blagonaklon. A u prethodnih 46 godina, koliko ih je proteklo od dolaska prvog engleskog diplomate u Miloševu Srbiju, Lojda Džordža Hodžesa, trećeg juna 1837, baš one godine kada je 18-godišnja Viktorija stupila na presto, taj stav je bio, blago rečeno, neprijateljski.
To su bile decenije kada je Engleska bila opsednuta misijom očuvanja Otomanskog carstva. Njegov raspad joj se činio kao siguran predznak propasti i sopstvene imperije.


Podrška konzula Hodžesa

Potreba Miloševa da nađe drugo okrilje osim ruskog, počela je pet godina ranije, njegovim susretom sa Dejvidom Urkvartom, sekretarom britanske ambasade u Carigradu, koji se na putu u London neko vreme zadržao u Srbiji. Ponovo su se sreli iduće godine, kad se Urkvart vraćao na službu. Tom prilikom je srpski knez poverio engleskom diplomati da bi želeo da se oslobodi ruskog plašta i pitao da li bi mu britanska vlada u tome pomogla.
Može se pretpostaviti da su Urkvartovi izveštaji doprineli da London uputi konzula Hodžesa u Srbiju, ali je u tome, svakako, presudan bio britanski glavni cilj - da se onemogući jačanje uticaja Rusije na Balkanu i spreči njen izlazak na Bosfor i Dardanele. Nije onda nimalo čudno što je Miloš odmah počeo da se oslanja na konzula Hodžesa, u želji da se izvuče ispod uticaja Rusije, najvećma zato što je ona stala na stranu njegovih protivnika i ultimativno zahtevala da ispuni zahtev narodnih predstavnika da se odrekne dela vlasti, to jest da pristane na ograničavanje njegovog apsolutizma. Rusija je tražila od Miloša da pristane da članovi Saveta, kneževske vlade, budu birani doživotno, da ne bi zavisili od njegove (zlo)volje, i da ta vlada vlada u saglasnosti s njim. Miloš nije krio da od Hodžesa očekuje neposrednu podršku, tj. da London stane iza njegove želje da se oslobodi pritisaka ruskog konzula, ali i austrijskog. Engleska je, naime, tih godina vrlo angažovano nastojala da suzbije ruski uticaj u oblastima u sastavu Turske carevine, u prvom redu na Balkanu. Nastala je paradoksalna situacija - apsolutistička Rusija, u kojoj je vladalo carsko samodržavlje, protivila se takvoj vladavini u Srbiji, dok je parlamentarna Engleska "najstarija demokratija na svetu", svesrdno pomagala Milošev apsolutizam. Ispostaviće se da iza toga stoji njen cilj da proširi svoj uticaj i na druge oblasti u turskoj carevini.

Slika
Bendžamin Dizraeli

Hodžes je tokom 1837-1838. službeno izveštavao London da knez Miloš ima poverljive ljude izvan Srbije, od Sarajeva do Prizrena i Skoplja. U pismu premijeru lordu Palmerstonu, srpskog vladara je 1838. opisao kao uticajnog u regionu koji "može biti od koristi", budući da Britanija upravo planira da otvori konzulat u Skoplju: "Miloš kao glavar srpske nacije ima neizmeran uticaj na hrišćanske narode evropske Turske... Ovaj uticaj, kad se usmeri kako treba, može da podrži Tursku, a može da učini da ona padne". Takvo viđenje kneza Miloša potpuno se uklapalo u politiku lorda Palmesrtona - da Osmansko carstvo ne sme biti ugroženo. Još ranije, u vreme Prvog srpskog ustanka, na Srbe se gledalo kao na opasnost po svaku kolonijalnu imperiju, pa i britansku. Pogotovo što su bili pod uticajem Rusije. Britanci tog doba bili su veliki rusofobi, a to se prenosilo i na srpske ustanike. I mnogo kasnije, premijer Bendžamin Dizraeli neće skrivati otvoreno neprijateljstvo prema Srbima - kao i Grcima, Bugarima i Rumunima, kao ovejanim pobunjenicima protiv Osmanlija. Engleska je od početka bila protiv Srbije i optuživala Srbe da "samo stvaraju nevolje" Osmanskom carstvu. To je trajalo skoro čitavog 19. veka, uključujući držanje Britanije na Berlinskom kongresu, kada je njen glavni cilj bio odvojiti balkanske zemlje od Rusije. Pogotovo u periodu dok je konzervativac Dizraeli, i kao premijer, sve do izbornog poraza 1881, i kao lord Bikonsfild, u Gornjem domu, diktirao spoljnu politiku, i sve to vreme uporno tvrdio da su za sve, i za svoju čemernu sudbinu, krivi - Srbi. Konzul Hodžes u tome, mora biti, nije bio nedužan.
Odnos prema Srbiji promeniće se unekoliko posle dolaska na čelo vlade Dizraelijevog protivnika, vođe liberala Vilijema Gledstona. Njih dvojica su se, u stvari, sukobljavali samo u tome kakav treba da je "bedem protiv panslavenskog, ruskog prodora na jug". Dizraeli je stalno pretio, a Gledston je tvrdio da Britanija može da odvoji balkanske narode od Rusije samo ako ih podrži - da pred Tursku postavi pitanje statusa i prava Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Bugarske. Zato je, kad je Gledston postao premijer, u London mogao da dođe Filip Hristić, prvi diplomatski predstavnik Srbije. Njega istoričari opisuju kao činovnika visoke klase, školovanog birokratu i konzervativca, ličnost bez čvrstih uverenja i "ne mnogo energičnu".


Uvredljivo kratka audijencija

Slika
Filip Hristić

Možda je knez Mihailo posle očeve smrti upravo zbog tih osobina uzeo Hristića za predsednika vlade i ministra inostranih dela. Kao Milošev lični sekretar, Hristić je naučio kako se mora lavirati između raznih političkih struka i njegov kabinet, iako slab, uspeva da u Narodnoj skupštini, uglavnom opozicionoj, progura osnovne zakone na kojima će se zasnivati Mihailova apsolutistička vladavina - o Narodnoj skupštini, o Savetu, o narodnoj vojsci, o prestolonasledniku, o reformi poreskog sistema. U decembru 1861. knez umesto Hristića na čelo vlade uzima Iliju Garašanina, a njemu poverava niz diplomatskih misija - prvo u Londonu, da objasni političku situaciju u Srbiji i njene zahteve posle turskog bombardovanja gradova, a potom kao poslanika, redom u Carigradu, Beču i Londonu.
Hristićeva audijencija u Vindzoru bila je uvredljivo kratka. Kraljica Viktorija, koja je tada imala 64 godine i već 46 godina bila na čelu "Imperije u kojoj Sunce nikada ne zalazi", zadržala se s njim tek nekoliko minuta. Pošto joj je uručio svoje akreditive i orden Belog orla kojim ju je odlikovao kralj Milan, kraljica je Hristiću izrazila zahvalnost i uzgred pitala za zdravlje srpskog kralja i kraljice. U depeši svom ministru Milanu Piroćancu, koji je, kao i on u svoje doba, bio i predsednik vlade, Hristić je takav prijem objasnio slabim zdravljem britanske kraljice. "Izgledala je veoma loše, oslanjajući se na štap" - pisao je prvi srpski ambasador u Londonu. Tako bolesna, kraljica Viktorija će vladati još 18 godina, do smrti 1901.


Služio tri kneza i jednog kralja

Filip Hristić je 1839. kao jedan od prvih državnih pitomaca poslat školovanje u inostranstvo. Dugu političku karijeru je posle studija u Parizu i doktorata na Sorboni, započeo pri kraju vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića, kao komesar Dunavske komisije. Tekao ju je u poslednjim godinama kneza Miloša, u vreme kneza Mihaila i završio je pod kraljem Milanom, kao guverner Narodne banke, 1890, a krunisao je prijemom u Srpsku kraljevsku akademiju 1892. godine.


Obrukali ga kralj i snaja

Za dugogodišnju vernu službu kralj Milan se "odužio" Filipu Hristiću besramnim atakom na njegovu porodičnu čast, kao ljubavnik njegove snaje Artemize. Prema pisanju Milana Jovanovića Stojimirovića, "nije se znalo ko je bestidniji, ona ili on", nevernica Filipovog sina Milana ili kralj Milan. Kralj je do njene kuće u Knez Mihailovoj ulici stizao u dvorskom fijakeru, sa državnim grbom, koji je vozio livrejisani kočijaš. Svi su znali ko je to i o čemu se radi. A kao eks-kralj, 1889, samo 25 dana posle abdikacije, Milan je učinio državnu posetu Carigradu, radi normalizacije odnosa posle srpsko-turskog rata, ali je pravi razlog bio što je hteo da bude prisutan porođaju svoje ljubavnice, gospođe Artemize. Zbog te bruke, Filipov sin je napustio Srbiju, a on se povukao iz javnog zivota. Umro je u Mantonu, u Francuskoj, 1905. godine.


Vestionline

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: Srpska diplomatija  |  Poslato: 09 Apr 2013, 19:32
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
RAĐANJE MODERNE SRPSKE DIPLOMATIJE PRVI AMBASADORI VELESILA KOD USTANIKA (4)

Dvostruki interesi Beča

x Austrijski konzul i pesnik Antun Mihanović stavio se na stranu ustavobranitelja, a protiv kneza Miloša

Slika
Velika seoba Srba


Austrija je prva velika sila tog doba koja je u Srbiju, mladu samoupravnu državu, ali i dalje turski protektorat, uputila zvaničnog diplomatskog predstavnika - godinu dana pre Engleske, godinu i po dana pre Rusije, a pre Francuske pune dve godine. Od 14. septembra 1836. godine, Austriju će u Beogradu predstavljati konzul Antun Mihanović, hrvatski pesnik, poznat i kao autor stihova stare, pa ustaške, onda i socijalističke, na kraju i savremene Hrvatske - "Lijepa naša domovino". Reč domovina će pre dve decenije biti izbrisana iz Mihanovićevih stihova da bi umesto nje bilo uneto ime nove nezavisne države - tako da sadašnji naslov pesme-himne glasi "Lijepa naša Hrvatska".

Bez Kajzera se ne može

Mihanovićevom prijemu kod kneza Miloša, u jesen 1836, prethodio je buran period u kojem je Beč imao dva lica - iako se prema Srbima najčešće držao neprijateljski, uvek je nastojao da zadrži jake pozicije u Srbiji, kao najisturenijem turskom bastionu prema hrišćanskoj Evropi. Veze Austrije i Srbije imaju duboke korene, a najdublji je bio prodor Austrijanaca do Kosova, posle kojeg je usledila Velika seoba Srba pod Arsenijem Trećim 1690. Nećemo reći da je to bila prva izdaja Srba na Kosovu i to pod znamenjem Srpske pravoslavne crkve.

Slika
Antun Mihanović

U prvim decenijama 18. veka, između Požarevačkog mira 1718. i Beogradskog mira 1738. godine, severna Srbija, gotovo čitav Beogradski pašaluk, biće pod austrijskom upravom. Kada su se austrijske trupe povukle i Turcima ponovo prepustile Srbiju, s njima će krenuti novi talas izbeglica.
Što se diplomatskih odnosa Austrije i Srbije tiče, oni, istina tek kao nezvanični kontakti, datiraju još od 1804. - uvek zavisno od njihovih obostranih interesa.
Austrija je još pre Prvog srpskog ustanka imala veoma razvijene trgovinske i saobraćajne veze sa Srbijom, u njoj je bilo i mnogo austrijskih državljana - trgovaca, zanatlija, medicinara, tehničara, učitelja, restoratera, a mnogi srpski knez se bogatio na izvozu stoke, posebno svinja, kože, drveta i žita u susednu veliku državu. I Karađorđu je Austrija bila važna. Kao jedina velika sila koja je sa Srbijom imala zajedničku granicu - na Savi od Šapca do Beograd, na Dunavu od Beograda do Bugarske - bila je najbliža i najpogodnija da od nje nabavlja oružje i municiju, da preko nje upućuje svoje predstavnike u druge zemlje. Iako je Austrija gotovo s prezrenjem gledala na Srbe, činjenica je da je sve vreme postojanja ustaničke Srbije, od 1804. do 1815. godine, s njom održavala intenzivne veze u raznim sferama, pa i tajne kontakte.
Što se političkih odnosa tiče, oni su varirali između pune poverljivosti i potpunog prekida, ali je značajno da su te veze uvek bile uspostavljane i održavane bez turskog posredništva. Beč je, naime, čak i kad je zauzimao odbojni stav, a u mnogim slučajevima se držao i neprijateljski prema Srbima, faktički priznavao ustaničku vlast i Srbiju kao državu, mnogo pre nego što su Turci bili prisiljeni da joj 1829-1830. priznaju autonomiju. Najvažniji razlog zbog kojeg je Austrija bila zainteresovana za Srbiju, pa i da ima konzula kod njenog kneza, bio je političke prirode - da bude politički prisutna, u prvom redu radi neutralisanja i suzbijanja uticaja Rusije koja je, inače, polagala pravo na Srbiju kao njen tradicionalni zaštitnik i pokrovitelj. Druga je priča, i to smo i navodili, što je ona tu svoju poziciju umela da izneveri i Srbiju ostavi na cedilu i u najtežim momentima njene borbe za opstanak. Upravo kad se našao u takvoj situaciji, Karađorđe se januara 1808. obratio nadvojvodi Karlu s molbom da dozvoli ilegalni izvoz oružja i municije iz Austrije u Srbiju. Beč se odazvao - predlogom da Srbi puste austrijski garnizon u Beogradsku tvrđavu i radi pregovora u Petrovaradin upuio generala barona Simbašena. Karađorđe je s njim gotovo utvrdio prelazak Srba pod zaštitu Austrije, s tim da se njihovoj teritoriji prizna status Vojne granice i uz garantiju da neće biti pripojena Ugarskoj, ali je sve palo u vodu zbog opake smicalice ruskog izaslanika Rodofinikina.
Ne videći izlaza, kad su u leto iduće godine Turci prodrli s juga, od Niša, i preko Morave ugrozili Beograd, a Rusi odustali da najavljene ofanzive sa severa, Vožd se ponovo okrenuo Beču. Sada je ponudio Austriji da uputi vojne posade ne samo u Beogradsku tvrđavu, već i druge srpske gradove. Iako je predviđala da Osmansko carstvo ne može biti još duga veka i računala da u podeli turskih evropskih teritorija može da prigrabi neki njihov deo, Austrija je - i pored nastojanja da sa Srbima održi dobre odnose - uskratila pomoć plašeći se da njihov ustanak ne pređe preko Save i Dunava i zahvati i njene teritorije, Vojvodinu i Slavoniju. Strahovala je i da Srbi opet mogu da okrenu ćurak. O tom nepoverenju svedoči poruka grofa Belegarda pregovaračima u Petrovaradinu: "Srbi se obraćaju na sve strane, ali oni ni sa kim ne misle ozbiljno, samo žele do dobiju u vremenu, da odigraju vlastitu igru".

Na putu ka autonomiji

Tada je Karađorđe u priči o prvom francuskom diplomati u Srbiji, Anriju Diklou - pokušao to isto i sa Francuzima, dajući im istu ponudu. Njegov poverenik Rado Vučinić imao je zadatak da dospe do Napoleona, ali se vratio samo sa izrazima simpatija za Srbe, umesto pristanka da se za njih založe kod Porte. Austrija je, inače, još u avgustu 1810, upravo u vreme kad su Rusi angažovanije pritekli u pomoć ustanicima, odlučila da otvori konzulat u Beogradu, rešena da odlučnije suzbije ruski uticaj. Čak je odredila i prvog svog konzula, potpukovnika Jakoba Paulića, i za njega pripremila opsežnu instrukciju, sa programom njene politike prema Srbiji i nacrtom državnog uređenja Srbije pod vlašću Turske, uključujući njen uticaj koji bi Porta priznala. Carigrad se tome nije protivio, ali su Karađorđe i Praviteljstvujušči sovjet odbili austrijski predlog, uglavnom iz obzira prema Rusiji, a možda najviše zato što se Austrija oglušila o molbe ustanika onda kada im je bilo najteže. U međuvremenu se dogodio Drugi srpski ustanak, usledio je Jedrenski ugovor o miru, čija je šesta tačka obavezivala Portu da izda hatišerif kojim se Srbima priznaje pravo na unutrašnju samoupravu, faktički - nacionalna autonomija. U tome će Rusija imati istaknutu ulogu, a potom će uticati na Austriju da bez opiranja prihvati novi položaj Srbije u odnosu na Portu.

Preteča ambasadora

Na prijemu kod kneza Miloša, 14. septembra 1836, Antun Mihanović je srpskom vladaru predao akreditive svoje vlade, kao i poseban ferman i berat Porte, kojima je Turska potvrdila svoju saglasnost da on boravio u Srbiji kao stalni zvanični predstavnik Beča. Austrijski konzul je imao zadatak da brine o velikom broju svojih sudržavljana koji su iz raznih razloga boravili u Srbiji, ali je bio nadležan i za političke poslove, pa se može smatrati da je bio i preteča ambasadora. Bio je potčinjen Državnoj kancelariji u Beču, ali i Tajnoj dvorskoj kancelariji, što znači da se bavio i obaveštajnim poslovima. Verovatno je ta linija njegovog delovanja bila presudna da se, u vreme ustavobraniteljske opozicije, stavi na stranu Miloševih protivnika.


Tajna konvencija

Vrhunac austrijsko-srpske bliskosti dostignut je 1881. godine "Tajnom konvencijom" Srbije sa Austrougarskom monarhijom, po nalogu kneza Milana Obrenovića. Ovim sporazumom Srbija se obavezala da će se u svojoj spoljnoj politici oslanjati na Beč, čime se faktički odrekla dotadašnje proruske orijentacije.
Među obaveze koje je Srbija time sebi nametnula bila je i ta da neće dopustiti bilo kakvu antiaustrijsku aktivnost na svojoj teritoriji i da neće pregovarati, niti zaključivati sporazume s drugim državama bez odobrenja Austrougarske.
Pregovore je u potpunoj tajnosti počeo, i vodio knez Milan lično tokom posete Beču, a sporazum je potpisao njegov ministar spoljnih poslova Čedomilj Mijatović, bez znanja vlade i skupštine.


Vestionline

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: Srpska diplomatija  |  Poslato: 09 Apr 2013, 19:50
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
RAĐANJE MODERNE SRPSKE DIPLOMATIJE PRVI AMBASADORI VELESILA KOD USTANIKA (5)

Istorija Srba je poema

x U "Beleškama o Srbiji", Alfons de Lamartin, pesnik i državnik, sa mnogo topline govori o Srbima: "Istorija ovog naroda trebalo bi da se peva, a ne da se piše"

Slika
SRBIJU NUDIO BEČU: Napoleon Bonaparta

Ove jeseni, na naš nekadašnji praznik 29. novembra, navršiće se 172 godine od imenovanja prvog francuskog diplomatskog predstavnika u Srbiji. Naime, tog dana 1838. godine, francusko ministarstvo inostranih poslova je postavilo Anrija Dikloa za šefa svog diplomatskog predstavništva u Beogradu, u rangu vicekonzula. Kao i ruski konzul Vaščenko, i Diklo je pre stupanja na ovu dužnost i dolaska u Beograd, događaje u Srbiji pratio iz susedne Moldavije, samo što je njegovo sedište bilo u Jašiju. Za razliku od Rusije i Austrije, Francuska sve do početka 19. veka nije ispoljavala veliki interes za Srbiju - ona nije spadala u krug zemalja kojima se u to vreme bavila njena diplomatija. Čak i kad su joj se ustaničke vođe direktno obraćale za pomoć, ili su to pokušavale preko posrednika, odgovori su bili odbojni, mada učtivi.

Srbi se nude Napoleonu

U kritičnoj godini ustanka, 1809, kad se činilo da su ostali bez ikakve podrške, Srbi su prvi put pokušali da na svoju stranu pridobiju Francusku, kao tada najjaču veliku silu. Uz to, Napoleon je, pogotovo kad je te godine slomio austrijski vojni otpor, i lično imponovao Karađorđu. Vožd je u najtežim trenucima bio gotovo opsednut idejom da ustanici dobiju tako moćnog zaštitnika.
Njegov izaslanik, kapetan Rade Vučinić, iz Karlovca, stigao je u Beč da izmoli prijem kod Napoleona. Bio je ovlašćen da ponudi da francuski garnizoni uđu u srpske gradove i da prenese čvrsto obećanje da će Srbi i u Srbiji, i u Bosni i Hercegovini i u "kraljevstvu mađarskom" biti verni saveznici Francuske.
Kad mu je taj predlog dostavljen, Napoleon ga - iz obzira prema Turskoj - nije prihvatio, ali je poručio da "nije ravnodušan prema sudbini naroda koji je ispoljio toliko istrajnosti i hrabrosti". Uz to je izdao naredbu da francuski vicekonzul u Bukureštu pomno prati zbivanja u Srbiji i sa Srbima održava veze, ali - u strogoj tajnosti.

Slika
ZASLUŽAN ZA SLANJE PRVOG FRANCUSKOG KONZULA: Alfons de Lamartin

A godinu dana kasnije, 1810, pošto mu se Beč potpuno priklonio - te godine se ćerka cara Franca Drugog, Mari-Lujza, udala se za Napoleona - izjavio je austrijskom ministru inostarnih poslova Meternihu "Srbija jednog dana mora pripasti vama": "Ako hoćete da zauzmete Beograd, ja se tome neću protiviti. Neće mi biti krivo ni ako se Porta izmiri sa Srbima i dopusti im da imaju kneza Srbina. Takođe, ni ako taj knez bude pod vašom zaštitom i jemstvom. Ali, sigurno neću trpeti rusku zaštitu i jemstvo, niti ruskog štićenika kao kneza u Beogradu." Propast Napoleonovog pohoda na Rusiju i konačan poraz na Vaterlou, samo dva meseca pošto je knez Miloš u Takovu 11. aprila 1815. objavio ustanak, za dugo će udaljiti Srbe iz žiže interesovanja francuske diplomatije. Tek dve decenije kasnije, pošto je Srbija stekla autonomiju, francuski diplomata, grof Boa le Kont - koji je neko vreme boravio u Srbiji i na Miloševom dvoru, kao izaslanik koji treba da pomogne u pisanju prvog ustava - formulisaće ideju srpskog kneza o oslobađanju svih naroda ispod otomanskog iga: "Trebalo bi jedanput svršiti s carstvom koje se ruši i pustiti sve narode kojima je u njemu uništena narodnost da uživaju život koji im pripada... Neka se Srbima i Grcima, Arbanasima i Bugarima dozvoli da upravljaju sami sobom u zemljama u kojima žive."
Nesumnjivo je ovaj grof zainteresovao svoju vladu za situaciju u Srbiji - Miloša je, na primer, opisao kao veoma uticajnog političara daleko van granica njegove kneževine - ali je, po svemu sudeći, za odluku o upućivanju zvaničnog predstavnika Francuske presudan bio stav slavnog pesnika Alfonsa de Lamartina. On je svakako bio najznačajniji među inače malobrojnim francuskim putopiscima - i retkim diplomatama koji su na putu u Carigrad posećivali Miloševu kneževinu - što su ostavili značajne zapise o Srbiji tog vremena, koja je za Evropu, još i tada, bila jedna zabačena i vrlo daleka turska provincija.


U "Beleškama o Srbiji", posebnom poglavlju svoje knjige "Put na istok" - u prevodu na srpski objavljena je pod naslovom "Lamartinovo putovanje kroz Bugarsku i Srbiju" - Lamartin, istaknuta figura na francuskoj političkoj sceni, sa mnogo topline govori o Srbima: "Istorija ovog naroda trebalo bi da se peva, a ne da se piše. To je jedna poema koja još nije završena."
Od prelomnog značaja za tu odluku, međutim, bili su politički razlozi, u prvom redu potreba da Francuska bude prisutna na Balkanu. A glavni cilj tog prisustva, to jest diplomatskog delovanja u trenutku kad je "istočno pitanje" ponovo došlo u prvi plan interesa evropskih velikih sila, bio je da spreči i neutrališe uticaj Rusije u Srbiji.
Anri Diklo, zvanični francuski vicekonzul, kreće iz Pariza 2. januara 1839. i, preko Marselja, Malte, Carigrada i Sofije, stiže u Srbiju početkom marta. Posle 10-dnevnog karantina u pograničnom Aleksincu, francuski diplomata će se u Kragujevcu prvo sresti sa tek postavljenim predsednikom vlade i ministrom spoljnih dela Avramom Petronijevićem, da bi 20. marta bio primljen u audijenciju kod kneza Miloša.
Miloš, okružen mnogobrojnom svitom, dočekao je Dikloa i njegovog pratioca Siterlena pred Dvorom, kad je svečana audijencija počela ponovo ga je zvanično pozdravio, naglasivši zadovoljstvo što je Francuska "konačno pomislila i na Srbiju i poslala joj svog konzula".
Tog istog dana, u podnevnim satima, Diklo i Siterlen su posetili pojedine ministre, a predveče i ruskog konzula Vaščenka, s kojim se Francuz znao još iz vremena kad su zajedno službovali u Moldaviji i otuda pratili zbivanja u Srbiji.
Prema ondašnjem diplomatskom protokolu, knez Miloš je sutradan posetio Dikloa i poželeo mu prijatan boravak i uspešan rad u kneževini. Dva dana kasnije, 23. marta, Diklo je sa osobljem konzulata stigao u Beograd.

Stigao i prvi Amerikanac

Prvi zvanični diplomatski predstavnik SAD u Beogradu, u rangu izvanrednog i opunomoćenog poslanika, imenovan je 7. jula 1882, pošto je Srbija u februaru te godine postala kraljevina. Četiri godine ranije, u avgustu 1878, mesec dana posle Berlinskog kongresa, američki poslanik u Beču Džon A. Kason, predložio je Vladi SAD da uspostavi diplomatske odnose sa Rumunijom, Srbijom i Crnom Gorom, u znak priznanja nezavisnosti ove tri kneževine.
Godinu dana kasnije, 1. juna 1879, knez Milan je doneo ukaz o uspostavljanju počasnog konzulata Srbije u Njujorku i za počasnog konzula imenovao Gerharda Jansena, koji je odmah unet u listu Stejt departmenta.
U jesen te godine, poslanik SAD u Beču Džon Kason stigao je u Beograd radi pregovora o sklapanju trgovinskog sporazuma sa Srbijom, a 20. decembra 1880, usledila je razmena poruka - sa srpske strane da bi vlada Srbije "pozdravila dolazak diplomatskog predstavnika SAD u Beograd" i sa američke, da se ova želja "prihvata sa velikim zadovoljstvom". Džon Kason je 10. novembra 1882. godine primljen u svečanu audijenciju kod kralja Milana Obrenovića.

Karantin i za diplomate

Naimenovanje za prvog diplomatskog predstavnika Francuske u Srbiji zateklo je Anrija Dikloa u Parizu, gde je doputovao iz Jašija, na odmor. Parobrodom je stigao iz Marselja, preko Malte, u Carigrad i tu čekao dozvolu da nastavi putovanje - agreman i turski pasoš, budući da je Srbija, iako autonomna kneževina, još bila u vazalnom statusu. Put je nastavio posle mesec dana, ali je na granici sa Srbijom ponovo morao da čeka - u karantinu, koji je, prema zakonu Kneževine donetom posle epidemija kolere 1831. i 1836. i kuge 1837. godine, bio obavezan za sve putnike iz ostalih delova turskog carstva, pa i za strane diplomate. Za Diklou i njegove pratioce ipak je učinjen "izuzetak", umesto predviđene tri nedelje, u karantinu su bili samo 10 dana.


Poseban tretman

Koliko je veliki značaj knez Miloš pridavao dolasku prvog francuskog diplomate vidi se i po tome što je komandantu Beograda naredio da Anrija Dikloa - iako je imao rang samo vicekonzula - privremeno smesti u njegovoj kući, poznatoj kao Gospodarski konak, koja se nalazila na mestu današnje Patrijaršije, preko puta Saborne crkve.


Vestionline

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: Srpska diplomatija  |  Poslato: 09 Apr 2013, 20:19
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
RAĐANjE MODERNE SRPSKE DIPLOMATIJE PRVI AMBASADORI VELESILA KOD USTANIKA (6)

Srbija izlazi u svet

Deputacija koju je Miloš uputio u Carigrad da pregovara o autonomiji bila je dugo zatočena, zbog sumnje da je srpski knez bio u tajnoj sprezi sa grčkim ustanicima

Slika
NAŠ PRVI DIPLOMATA: Prota Mateja Nenadović

Za sve diplomatske predstavnike Austrije, Engleska, Rusije i Francuske u Srbiji tog vremena, prvo nezvanične, potom i zvanične, kao i kasnije, uostalom, zajedničko je bilo to da su se mešali u njene unutrašnje poslove, kako u Karađorđevo doba, u ustaničkim godinama, tako i u Miloševo, kad joj je priznata autonomija. Pogotovo tada, kad su nastojali da ostvare svoj uticaj, bilo otvorenim ili prikrivenim pritiscima na kneza Miloša, bilo preko njegovih protivnika, stajući na stranu opozicije. Pogled unazad, na početke srpske diplomatije i držanje vođe Prvog ustanka i vladara srpskog posle Drugog ustanka prema stranim emisarima i delovanju prvih zvaničnih predstavnika velikih sila koji su u Srbiju stizali u deceniji posle priznanja njene državnosti, u vidu autonomije pod turskim suverenitetom, otkriva nam da je to doba, u stvari, bilo veoma nalik savremenom. Vidimo da je Srbija bila sva okrenuta Evropi, ali nesvesna da se iza interesovanja koje za nju i njene proevropske težnje ispoljavaju tadašnje velike sile - danas ih nazivamo evroatlantskim - kriju njihovi goli interesi.


Pogodbe sa Turcima

Svaka velesila je bila motivisana željom da utiče na njenu politiku i istovremeno nastojala da suzbije uticaj ostalih. Uistinu, Srbija im je bila potrebna samo tada i samo onoliko koliko je to odgovaralo njihovim trenutnim interesima i samo toliko koliko se ona uklapala u njihove političke, diplomatske vojne kombinatorike.
Po pravdi govoreći, toga su bili svesni i Karađorđe i Miloš i svojim delovanjem potvrđivali da su brzo naučili lekciju i savladali odgovarajuću diplomatsku taktiku. Karađorđe se nije libio, zavisno od situacije u kojoj bi se našli ustanici, da "okrene ćurak" - umeo je da se ljutne na Ruse, čak i da im okrene leđa i pomoć zatraži od njenih protivnika, Austrije ili Francuske, pogotovo kad mu se činilo da su ga ostavili na cedilu. I Miloš nije krio da zazire od tih diplomata i bez ustezanja je odbijao pritiske sračunate na ograničavanje njegove vlasti, izuzev kad je trebalo da onemogući svoje protivnike. U svakom slučaju, i jednom i drugom nije bilo lako da se nose s tim nadmenim strancima koji su u Srbiji i njenim vođama videli samo piona na evropskoj političkoj tabli. Bezobzirno su pokušavali da ga pomeraju zavisno od svojih trenutnih interesa i odnosa snaga, bilo savezničkih, bilo ratnih. Karađorđe je, da bi tome odoleo ili da obezbedi podršku i pomoć, upućivao deputacije u Petrograd, stupao u tajne pregovore s Bečom i slao emisare Napoleonu, nastojeći da ga pridobije za srpsku stvar. Slično je postupao i Miloš. Još u praskozorje ustanka, u to vreme pobornik proruske orijentacije, u ime celog srpskog naroda obraća se ruskom caru, carici i carskim diplomatama. Nastupiće period pune podrške Rusije srpskoj stvari: Akermanskom konvencijom 1826. obavezala je Tursku da u roku od 18. meseci "uredi srpsko pitanje", a odredbama Jedrenskog mira, 1829, Porta je prihvatila da samo za mesec dana ispuni te obaveze. U godinama pre nego što će biti prinuđena da Srbiji prizna autonomiju, Miloš je bio prisiljen da odoli raznovrsna turska izvrdavanja i marifetluke, da izbegne mnoge pritiske i pretnje. Porta je smišljala čak da ga tajno smakne. Od prve pogodbe s Turcima, da će obustaviti vojne akcije u zamenu za opštu amnestiju i povlačenje njihove vojske, 1815, do ispunjenja svih srpskih zahteva Srba u Beogradskom pašaluku, 1833, Miloš je u Carigrad uputio sedam deputacija - prve dve 1815, treću u leto 1816, četvrtu u proleće 1820, petu nekoliko meseci kasnije, šestu u februaru 1827. i sedmu u februaru 1830. Treća i četvrta ništa nisu postigle, a peta, upućena sa "vsepokornjejšijim prošenijem" od devet "punktova" - uključujući zahtev za priznavanje naslednog kneževskog dostojanstva, što će potom biti prvi korak u nastajanju dinastije Obrenovića - imala je tragičnu sudbinu. Šestorica deputata je završilo u "prokletoj avliji", u zatočeništvu - zbog sumnje da je Miloš bio u tajnoj sprezi sa heteristima koji su digli ustanak u Grčkoj, tada pod turskom vlašću, kao i Srbija. Jedan je i umro u zatočeništvu u Carigradu.
Prelomna je bila 1825. godina u kojoj je na ruski presto stupio energični, pa i ratoborni Nikolaj Prvi. Imajući iza sebe Rusiju, Miloš je mogao da stupi u političku kontraofanzivu i njegova šesta deputacija će pokušati da izdejstvuje ispunjenje odredaba Akermanske konvencije. Ali će tek ishod rusko-turskog rata 1828-29. u sporazum dve carevine o miru, u Jedrenu, drugog septembra 1829, doneti ispunjenje srpskih zahteva i ostvarenje glavnog cilja kneza Miloša, uključujući priključenje Srbiji onih šest nahija koje je osvojio Karađorđe, a Turska se potom godinama oglušivala da joj ih vrati. Može se reći da je Jedrenski mir bio jedan od najznačajnijih datuma u srpskoj istoriji, jer su tim rusko-turskim sporazumom stvarno obezbeđeni buduća samouprava Srbije i njen međunarodni položaj. Šesta tačka Jedrenskog mira u potpunosti se odnosila na Srbiju i obuhvatala je obavezu Turske da joj izda specijalni hatišerif kojim će joj biti priznato pravo na samoupravu. Preliminarni akt o tome - priznanje pune unutrašnje samouprave Srbije, u stvari nacionalne autonomije s Milošem na čelu, kao i njeno proširenje sa šest nahija - sultan je srpskom knezu uputio u septembru 1829.


Država u kolevci

Taj akt je zvanično registrovan u Beogradu drugog decembra, a sutradan pročitan u Narodnoj skupštini u Kragujevcu. Usledili su dugi pregovori, budući da je Porta težila da izbegne da Srbima vrati nahije izvan Beogradskog pašaluka, a kad su Rusi prihvatili da posebna komisija odredi granice tih nahija, Carigrad je uputio konačni i celovit hatišerif o srpskoj samoupravi. Svečano je, u prisustvu sultanovog izaslanika, pročitan u Beogradu, na mestu gde je danas Tašmajdanski park, 13. decembra 1830. godine, po starom kalendaru. Bio je to dan Andrije Prvozvanog, onaj isti dan kad su Srbi, pod voždom Karađorđem, 1806. godine osvojili Beogradsku varoš i saterali Turke u Tvrđavu. Istovremeno je Milošu uručen carski berat kojim mu se priznaje nasledno kneževsko dostojanstvo u njegovoj porodici. Teško je reći do čega je knezu bilo više stalo - do samostalnosti srpske ili ostvarenja njegove dinastičke ambicije. Bilo kako bilo, Srbija je tim aktima sultana Mahmuda Drugog postala evropska država, sa svojom dinastijom, istina - pod turskim suverenitetom i ruskom zaštitom. Posle četiri veka i četiri decenije ropstva Srba pod Turcima obnovljena je njihova država i to na onom istom mestu na kojem se ugasila stara srpska despotovina.

Protina misija

Srpska autonomija je bila veliki uspeh, postignut u prvom redu intervencijama ruske diplomatije, ali ga je knez Miloš pripisivao samo sebi i potpuno prenebregavao zasluge ostalih ličnosti u srpskom vrhu tog doba.
Prve uspehe, međutim, ostvarilo je još Karađorđevo ministarstvo inostranih dela, osnovano 1811, a posle Drugog ustanka velike zasluge pripadaju mnogim Srbima iz kneževog okruženja, pogotovo onima koji su došli iz Austrije. Svi oni su bili školovani u Beču, Budimpešti ili na univerzitetima u Nemačkoj.
Najistaknutiji među njima, i najobrazovaniji Srbin tog doba bio je prota Mateja Nenadović - vojvoda, zakonodavac i prvi srpski diplomata.


Knjaževska agencija

Prvo diplomatsko predstavništvo Srbija je otvorila već 17. februara 1836. u Bukureštu, na osnovu fermana sultana Mahmuda Drugog. Ovim je Milošu je bilo dopušteno osnivanje Knjaževske srpske agencije, faktički konzulata, u prvom redu radi unapređenja trgovine i obavljanja poslova u vezi sa kneževim imanjima u Vlaškoj i Moldaviji. Agencija je pružala pravnu pomoć i vodila evidenciju o Srbima izbeglim pred turskim terorom, kojih je u to vreme u Rumuniji bilo oko 100.000. Na osnovu hatišerifa iz 1838. u Carigradu je delovalo srpsko diplomatsko predstavništvo, pod nazivom kapu ćehaja - izaslanik srpskog naroda. Ovaj diplomata je bio ovlašćen samo da pregovara sa Portom o pitanjima koja su se ticala autonomije Srbije u okviru Otomanske carevine.


Vestionline

_________________
Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Srpska diplomatija  |  Poslato: 17 Feb 2017, 20:10
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43815

OffLine
Почеци српске дипломатије

ИЗЛАЗАК ИЗ ПОМРАЧЕНЕ СОБЕ

Први српски устанак био је кључни догађај у нашој новијој историји, а тадашње основне спољнополитичке недоумице нису се до данас много промениле. Ово је прича о покушајима наших предака да Србију удену међу европске силе

Slika
Прота Матеја Ненадовић, драгоцени сведок мука почетка српске дипломатије

Описујући у својим „Мемоарима” полазак прве делегације српских устаника у Петроград, прота Матеја Ненадовић наводи како је, док су он и његови сапутници седали у чамац на Дунаву, рекао: „Овако се навезао Колумб са својом дружином на сиње море да нађе Америку и упозна је са Европом, а ми се навозимо данас на тихи Дунав да нађемо Русију, за коју ништа не знамо где је, но само у песни чули да је има, и да Србију упознамо са Русијом.” Дешавало се то пре више од два века, 1. септембра 1804. године. Није мудри прота Матеја много претеривао описујући тадашње незнање српских сељака и полуписмених трговаца и свештеника невољом натераних не само да ратују, него и да се што пре приуче међународном „општењу” како би о својим борбама и мукама заинтересовали Европу. Јер устанак, који се распламсао на Сретење 2/14. фебруара 1804. године против посустале, али ипак моћне отоманске силе, није могао да успе само на храбрости и пожртвовању српских бораца. Већ након првих сукоба требало је обезбедити материјалну и новчану помоћ како би се на страни набавила џебана. На дужи рок, требало је обезбедити подршку неке велике силе која би стала у заштиту побуњене раје пред гневом који ће, пре или касније, стићи из Истанбула.
Крајем фебруара 1804. године, на подстицај једног пријатеља, аустријског официра, прота Матеја пише вероватно први документ међународног карактера у историји нове Србије. Кад му је официр предложио да напише писмо аустријском надвојводи Карлу и карловачком митрополиту Стратимировићу, како би упутио захтев за помоћ и објаснио разлоге буне, прота је простодушно одговорио: „Господине, та ја не знам ни једном попу написати писмо, а то ли да ја напишем митрополиту и принцу Карлу.” Саговорник му је одговорио да напише писмо исто онако како говори и да се не осврће на стил и „политичке титуле” јер „ако ти њима политички пишеш и они ће теби политички одговорити, па нећеш знати где си”. Онда је прота послао по „дивит, перо и четири табака хартије”. „Ја онда на малој столици, клечећи пишем ноћу, а Пантелија (протин домаћин) држи свећу; писао сам како сам умео.”

Кроз буре и клисуре

Прве поруке које је у иностранство упутио прота Матеја имале су одређене резултате: добио је и писмене одговоре, иако углавном разочаравајуће. Стари савезник из бивших ратова, Аустрија, устручавала се да на било који начин јавно помогне српски устанак, јер је у то време настојала да одржи пријатељске односе с Турском.
Српски устаници су временом успостављали и везе на другим странама: упућивали посланства у Русију, Црну Гору и Херцеговину, преговарали с Портом у Цариграду, ишли до Беча, слали поруке од Влашке па све до Париза. Опчињени европским градовима, српски посланици су били, како то прота Матеја сликовито каже, „као кад човек из једне помрачене собе изађе те у бели свет или у снег погледи, пак му се одмах и вид занесе док мало очи протре...” Али ни светло ни величина градова нису могли да омету депутације: „...ниједан други предмет у очи или срце стати није могао јербо га је предмет Врачар, Србија и отечество и сва чувства попунила”. Тридесет година касније, пишући „Мемоаре”, прота Матеја извињава се што није најбоље запамтио све детаље из својих похода: „Овде, децо, немојте ми замерити што ја не пишем имена, будући да смо онда крадом и с великом опасностију пролазили кроз туђе земље и ништа записато нисмо носити смели...”

Slika
Вождова је, уобичајено, увек била последња

Својом здравом сељачком проницљивошћу вође устаника градиле су још увек магловиту слику ширих околности у којима се одвијала српска револуција. Схватили су да судбина малог српског народа и његове буне зависе колико од успеха на бојном пољу, толико и од много ширих збивања међу европским силама на које мало или никако не могу да утичу. Као онај чамац проте Матеје који се провлачио кроз Ђердапску клисуру бацан хучним таласима, тако је и судбина народа и његовог устанка првих година 19. века зависила од таласања велике европске политике која је у то доба пролазила кроз незапамћене буре. Колико је Србија била мала у односу на тадашње сукобе између европских „дивова” говори и следећи податак: док се укупно становништво Београдског пашалука у време устанка процењује на 300.000–400.000 људи, само армија коју је Наполеон мобилисао приликом упада у Русију бројала је око пола милиона војника.

Позив на двобој

Први српски устанак збио се у раздобљу од Наполеоновог највећег успона (1804. године крунисан је за цара) до његовог пада (1813). Француска и њена војска дуго су биле непобедиве, а Бонапарта је мењао границе, смењивао и постављао владаре, укидао или правио државе или царства, у непрекидном валцеру међународних савеза и одлука с често непредвидивим последицама. Тако је, на пример, Наполеонова експедиција у Египат (1798–1799) у годинама пре устанка као посредан резултат имала долазак дахија у Београдски пашалук (јер је регуларна турска војска из Србије била повучена у Египат), па тако утицала и на избијање буне. Као реакција на Бонапартин упад у Египат, старе супарнице Турска и Русија привремено су биле и савезнице и заједнички запоселе јонска острва.
У години кад је избио Први српски устанак, ватре рата у Европи поново су се распламсале. Од 1803. године Француска и Енглеска објавиле су једна другој рат који ће трајати све до Наполеоновог пада. У току устанка Аустрија и Русија ратовале су по два пута и исто толико пута се мириле с Француском. Русија и Турска такође су међусобно два пута војевале. У Цариграду, потресеном таласима јаничарских немира, у то време насилно су се изменила три султана. Русија и Аустрија (старе савезнице из 18. века али и супарнице на Балкану) основале су с Енглеском 1804–1805. године такозвану трећу антифранцуску коалицију. Зато су, не желећи да Порту гурну у наручје Француске, опрезно одговарале на позиве за помоћ хришћанима у Београдском пашалуку. Руски цар ипак је одобрио новчану помоћ (5000 дуката приликом прве посете проте Матеје Петрограду). Саветовали су мир, али да Срби, за сваки случај, не одлажу оружје док не постигну оно што желе.
Највише што су аустријске власти урадиле било је да приреде „мировни састанак” између Карађорђа и Турака (28. април/11. мај 1804), који је сликовито описао прота Матеја, учесник скупа. Састанком у Земуну председавао је заповедник Славоније и Срема, генерал Генеј. „Пита генерал Генеј: Шта захтевати ви од Турака, шта Турци од вас? Мени је мој двор наредио да вас помирим. Ми прочитамо девет пунктова (то јест тачака) од којих први је био да дахије и њихове субаше не буду у Београду – и проче. Од тих наших захтева Турци нешто остављају, генерал додаје да би како до мира довео...” Међутим, „мировна конференција” брзо се претвара у препирку. Ватрени Јанко Катић у једном тренутку позива на двобој: „Идите и кажите курви Кучук Алији нека изађе на Врачар, па хат му, хат ми, кубура му, кубура ми, сабља му, сабља ми... да ја и он мејдан поделимо, а да сиротиња нека мирна буде!” Прота наводи и једно лукавство којим су се преговарачи послужили како би утицали на став аустријских посредника. У договорено време на Топчидеру устаници тајно потпале „десетак кућа сламњача, које су празне остале”, од којих се дим видео чак преко реке до Земуна. Српски преговарачи тада повичу да дахије пале куће и робе сиротињу као вуци овце без пастира, а аустријски генерал осу дрвље и камење на Турке. Карађорђе је на крају завршио састанак овим речима: „Господине, опростите на вашем труду и доласку, од мира ништа нема и од сада ћете чути и видети бојева. Збогом.”
У прво време захтеви устаника били су ограничени: они су, заклињући се на верност султану, тражили само престанак зулума и одстрањивање дахија. Уз то, тражили су да српска аутономија добије јемство од великих сила. Међутим, на стране гарантије Србима Порта никако није хтела да пристане. Током 1805. године, посебно након српске победе на Иванковцу над регуларним султановим трупама, српски устанак се од локалне побуне против дахија претворио у револуцију за потпуно ослобођење, која је добила додатан подстрек након велике устаничке победе на Мишару (август 1806).

Ниједан не даје новац

Slika
И Доситеј Обрадовић имао је важну улогу у успостављању српске дипломатије

И међународне прилике су се мењале. Наполеон је 1805. и 1806. године у више битака жестоко поразио Аустријанце и Русе (битке код Јене и Аустерлица). Након пријема вести о поразу код Аустерлица, аустријски канцелар Метерних је у очају узвикнуо: „Свет је изгубљен. Европа гори!” Крајем 1806. године између Француске и Аустрије закључен је Пожунски мир, којим су Аустрији одузети поседи на Јадрану, а након француске победе код Ваграма (1809) створене су Илирске провинције. Границе француских интереса приближавале су се Србији. Аустријска политика према српском устанку зато ће постати још опрезнија и зависна од Наполеона. С друге стране, Аустрија ће бити још подозривија у погледу руских активности и планова на Балкану.
И док се француска моћ ширила, а њен утицај у Цариграду јачао, на другој страни Балкана, на Дунаву, избио је отворени рат између Русије и Турске за превласт у Влашкој и Молдавији (крај 1806. године). Наполеон се заклињао да Руси не смеју добити „ни стопу на десној страни Дунава” и да никад неће дозволити да освоје Истанбул, јер „ко завлада Константинопољем, господари светом”. Сва ова збивања нагло су повећала „геостратешки значај” Београдског пашалука, па тиме и улогу устанка, с којим од тада морају да рачунају и европске дипломатске канцеларије и (још више) њихови војни штабови. Срби су постали озбиљан међународни чинилац, посебно од када су заузели Београд (новембар-децембар 1805) и остале утврђене градове. Пред крај 1806. године Срби су имали око 50.000 војника, али не потпуно наоружаних, и око 40 разних топова.
Од првобитног спонтаног устанка, српски покрет постепено је добијао организацију и зачетке праве државе. Прота Матеја је с путовања у Русију донео предлог да се оснује једно управно тело – совјет, који би требало да колико-толико уреди администрацију земље и ограничи самовољу вођа. Тако је 1805. године основан Правитељствујушчи совјет сербски чији је прота Матеја постао први председник. Совјет се није посебно бавио спољним пословима који су били у непосредној надлежности Карађорђа и Народне скупштине. Разне депутације и посланици које је Карађорђе у име народа упућивао с порукама, бирани су више спонтано, сходно ситуацији и зависно од личних веза које су ти посланици имали у појединим страним срединама.
Тако је бивши турски преводилац Петар Ичко ишао у Цариград, а пречански професор Иван Југовић, Матеја Ненадовић и земунски трговац Јеремија Гагић у Беч. Карловачки официр Раде Вучинић носио је писмо за Наполеона у Париз, док је барјактар Дамјан Миленковић Кутишанац био упућен у Црну Гору, владики Петру I Петровићу.
За неке значајније међународне подухвате није било ни већих средстава. Прота Матеја духовито описује своје тешкоће да обезбеди новац за прво путовање српске депутације: „Ја дођем на Врачар, искам новца од Јанка (Катића), вели: Немам, ишти од Црног Ђорђа, а он (то јест Карађорђе) каже: Док дође Јаков (Ненадовић) и Сима (Марковић). И тако сам ишао свакоме по двапут, и баш ниједан ни грошчића. Сви веле: Иди (у Русију), шта чекаш? А ниједан не даје паре...”

Slika
Професор Иван Југовић био је „задужен” за Беч

Кад је основан Правитељствујушчи совјет у манастиру Вољевача (Рудник), овако је, према проти Матеји, изгледало прво заседање: „Нађемо једног сељака, те нам отеса од липовине астал и две клупе; наместимо у једну собицу; простремо једну мараму, метнемо свето еванђелије и крст, и око тога чинимо заседаније...”

Аустрофили против русофила

Током и крајем 1806. године пред српско вођство поставила се кључна недоумица избора између постизања некаквог договора с Цариградом или наставка ратовања уз руску подршку, како би се остварило потпуно ослобођење. Прилике за споразум с Портом биле су повољне. Јуна 1806. године из Цариграда се вратио Карађорђев посланик Петар Ичко који је на Порти договорио мир (Ичков мир) на линији такозваних минималних српских захтева: истеривање јаничара из земље, потврда султанове власти али уз српску самоуправу, односно право да Срби сами прикупљају порез, док би Пашалуком управљао српски врховни кнез у Београду с дванаест нахијских кнезова. Порта, међутим, није прихватала никакве гарантије страних сила за Србе, а устаници су се тешко мирили с повратком на стари поредак. С друге стране, руско-турски рат, отпочет крајем 1806. године, пружио је Србима нову могућност да постану отворени руски савезници, што су они и искористили. У јулу 1807. године руски представник Паулучи чак је саставио један предлог руско-српске конвенције.
Савезнички руско-српски односи су се у почетку слабо развијали. Руска војска није пружила очекивану помоћ, а кад су Русија и Турска, средином 1807. године, закључиле привремени споразум о примирју, Срби у њему нису ни поменути. Карађорђе је био прилично љут у тренутку кад се, у августу 1807. године, у Београду појавио Константин Константинович Родофиникин, први званични руски посланик упућен устаницима. Остало је записано како је вожд „недипломатски” примио једног помоћника овог изасланика. „Све би вас требало исећи”, одбрусио је Карађорђе, „мени треба војска, а њу не видим. Шта ми је хасна (корист) што су ми послали овог представника.”
Ипак, односи су касније донекле изглађени, иако је и даље постојало извесно неповерење између Карађорђа и првог страног посланика у Србији. Руски цар послао је Карађорђу поклон – сабљу с натписом „браниоцу вере и отаџбине”. Руси су пружили војну помоћ Србима у критичним тренуцима, приликом турске офанзиве 1809. године. Међутим, Родофиникин је тада морао тајно да бежи из Београда, страхујући од турског надирања, али и (можда и више) од Карађорђевог необузданог беса. У то драматично време, Карађорђе се поново окренуо и другим странама – преговарао је с аустријским властима о стављању под аустријску заштиту и предаји Београда аустријској војсци. Ипак, под руским притиском, одустао је од ове замисли.
Међу устаницима већ почињу да се сукобљавају проруска и проаустријска струја. Ради јачања свог утицаја, Аустрија је за свог представника у Србији накратко именовала потпуковника Паулића. И Русија и Аустрија настојале су да око вођа устанка развију мреже својих доушника. Са све већим присуством француских интереса на Балкану, устаници су покушали и успостављање јачих веза с Француском. Карађорђе је упутио капетана Рада Вучинића с писмом за Наполеона, тражећи његову заштиту и нудећи француској војсци могућност заузимања градова. Ова предузимљивост, пак, није дала резултате. Иако су ценили Србе као ратнике, Французи су чврсто подржавали Турке у сукобу с Русима.

Протекторат?

Током 1810 и 1811. године поправила се војна сарадња између Срба и Руса. У јануару 1811. године Руси су чак поставили један пук на стални боравак у Београду, док су неки руски одреди стигли у Шабац и Делиград. У Београду је, 11. фебруара 1811. године, уз присуство Карађорђа и радосну пуцњаву, свечано дочекан одред од 500 добро наоружаних руских војника који су из Влашке довукли и четири топа. Смотри на Врачару присуствовао је и стари и болесни Доситеј, кога су довезли посебним колским таљигама. Започела су и озбиљна разматрања по петроградским канцеларијама о организовању Србије као руског протектората. Али аустријски протести нису изостали. У време кад је припремао напад на Русију (1810), Наполеон је у разговору с кнезом Метернихом говорио о стању у Србији: „Ако хоћете да заузмете Београд, ја се томе нећу противити. Србија једног дана мора припасти вама (то јест Аустрији). Неће ми бити криво да се Порта измири са Србима и да им да кнеза Србина. Али не могу трпит руску заштиту или јемство, нити руског штићеника као кнеза у Београду...” Чини се да су аустријски државници дуго памтили ове речи, као и Метернихову напомену: „Ми морамо ту важну покрајину сматрати као нашу за све будуће случајеве...”
Током 1811. године Карађорђе је смислио (не би ли смањио моћ других устаничких војвода) да створи праву владу попечитеља којој би он био на челу. Тако је на српску Нову годину проглашена српска влада у којој је попечитељ инострани дјела требало да постане славни војвода Миленко Стојковић. Међутим, Миленко, завађен с Карађорђем, одбио је овај положај (након чега је протеран из земље). Уместо њега за првог министра спољних послова ослобођене Србије изабран је Миљко Радоњић, професор на Великој школи и писар у Савету (влади). Али мало времена је остало за нову српску дипломатију. Већ крајем 1812. године Радоњић је, као наводни аустрофил, смењен.

Slika
Војвода Миленко Стојковић, несуђени попечитељ инострани дјела

Припреме Наполеона за напад на Русију нагнале су Русе да по сваку цену заврше рат с Турцима и закључе мир у Букурешту (мај 1812). Споразум је подразумевао повлачење руских трупа с турског подручја. Српске вође дуго о томе нису ни биле обавештене (иако је једна депутација у то време боравила у Русији) него су за споразум сазнали тек од турских паша. Према члану 8. уговора из Букурешта, Турска је добила право да своју војску врати у градове у Београдском пашалуку, да се подигнута утврђења поруше, предвиђена је амнестија, док би Порта накнадно требало да са Србима договори аутономију сличну оној коју су добила острва у Јонском архипелагу. Био је то први међународни акт који се односио на Србију, али устаницима ова важна чињеница није значило много.
После осам година погибија за слободу, Срби су Букурештанским уговором враћени под турску власт. Наступило је велико очајање и малодушност. Августа 1812. године руска војска напустила је Србију, али устаници нису прихватили да се покоре Турцима. Следеће године Порта је упутила војску од 200.000 војника. Први српски устанак је, и поред огорченог отпора, био сломљен. Нико у Европи, тада заузетој великим ратом, није поклонио већу пажњу на збивања у турској провинцији на Балкану. Само неколико недеља након што је Карађорђе с једним бројем устаничких вођа прешао у Аустрију, одиграла се Битка нација код Лајпцига (16/19. октобар 1813) где су удружени савезници – Руси, Аустријанци, Енглези и Пруси – најзад победили Наполеона. Следеће, 1814, године у Бечу су се окупили владари и државници великих сила Европе како би, у паузама светковина, на конгресу договорили нови поредак. Међу бројним непозваним групама које су обилазиле европске дипломате, појавило се и посланство српских устаника у избеглиштву. Вођа ове делегације која је покушавала да скрене пажњу на трагичну судбину српског народа био је – прота Матеја Ненадовић.


politikinzabavnik

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Srpska diplomatija  |  Poslato: 17 Feb 2017, 20:22
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43815

OffLine
ПОЧЕЦИ СРПСКЕ ДИПЛОМАТИЈЕ

Драги мој посланиче!

У малој дипломатији независне Србије учествовале су значајне, веома образоване личности које су много допринеле у националним пословима

Slika


Године 1880. Лаза Костић, знаменити песник, дугогодишњи борац за националну ствар, образовани интелектуалац који је говорио шест језика, накратко и дипломата, из Београда је писао једном пријатељу у Нови Сад:

„Молим те, пожури експедицију, иначе сам у великој неприлици. После скупштине треба ускоро да пођем у Русију, а имаћу толико трошкова колико ми државна каса неће напирити. Морам нпр. наручити униформу будаласто скупоцену, стајаће ме 100 дуката, без тога ме неће примити у Зимском Дворцу, а замењиваћу посланика.”

Захваљујући блиској сарадњи с министром иностраних послова Јованом Ристићем, коме је био секретар у току Берлинског конгреса, Лаза Костић је 6. марта 1880. године указом кнеза Милана постављен за „уговорног (контрактуалног) секретара III класе” у представништво Србије у Петрограду. Србија је годину дана пре тога отворила прво представништво у Русији. Костић, који чак није ни био држављанин Србије (него Аустроугарске) у јулу 1880. године стигао је у Петроград, где је одмах постао и „отправник послова”, то јест замењивао је првог српског посланика у Русији Милисава Протића, који је отишао на одмор. За дипломатску униформу, која је у то доба била обавезна, новац је морао да посуди од Министарства иностраних дела, за шта је била потребна одлука самог министра Ристића.
Костић је с полетом кренуо да обавља дипломатске послове у руском друштву. Стасит, леп, образован и речит – брзо је стекао пријатеље и постао омиљен. Међутим, наш песник је већ доста навика – које су се косиле с бирократским стилом рада – стекао у годинама боемског живота. Устајао је доцкан и у канцеларију ишао тек кад би обавио свој обред у виду физичких вежби, обилног доручка и шетње. Посвећен „високој политици”, мрзео је да обавља обичне чиновничке послове, попут овере докумената, издавања пасоша, исплата инвалиднина и слично. Својеглав, ћудљив, сујетан и ненавикао на хијерархију, Лаза Костић провео је врло кратко време у представништву Србије. Већ у новембру 1880. године, након пада Јована Ристића с власти, нови српски министар отказао је уговор с новопеченим дипломатским секретаром у Петрограду.
Након смене, следиле су недоказане оптужбе и оговарања бивших „колега” око наводне утаје новца и непрофесионалног понашања. Лаза је о томе иронично писао: „Из Београда је одмах јављено бечким новинама да сам покрао касу Посланства из ког су нестали документи од пресудне важности по будућност и егзистенцију Србије. У ствари ја нисам примио ни копејке од посланика и живео сам од позајмница...” Након повратка у Београд, где га више нико неће питати за новац, гневног Костића судбина ће упутити ка неким другим хоризонтима, прво у Црну Гору, у службу код књаза Николе, а касније поново у Аустроугарску. Није познато шта је урадио са с муком купљеном дипломатском униформом.

Slika
Изванредни посланик у Цариграду Стојан Новаковић, 1989. године

Велике силе и комшилук

Краткотрајна дипломатска каријера Лазе Костића остварила се у време кад је нова независна Србија тек успостављала дипломатску мрежу у иностранству. Након што су европске силе на Берлинском конгресу, јула 1878. године, Србији признале независност, већ у октобру исте године донето је министарско решење о дипломатским заступницима. Њиме су предвиђени положаји за највише дипломате у складу с већ уобичајеним међународним правилима. Одређене су три категорије заступника: изванредни посланик и пуномоћни министар, министар резидент и отправник послова. Србија је до тада имала само три представништва различитог положаја и назива у иностранству: у Цариграду (капућехаја), Бечу (агент) и у Букурешту. На основу одлуке из октобра 1878. године, први званични изванредни посланици и пуномоћни министри постали су: некадашњи председник српске владе Филип Христић (у Цариграду) и некадашњи министар финансија Коста Цукић (у Бечу), док је наредног лета представник у Букурешту (каријерни дипломата Милан Петронијевић, иначе син познатог уставобранитеља и дипломате Аврама Петронијевића) добио положај министра резидента.

Јован Ристић је, као министар иностраних дела, 18. јануара 1879. године предложио усвајање Закона о дипломатским заступништвима и конзулатима српским у иностранству који је поставио темеље модерне дипломатске службе у Србији. Осим већ поменута три висока дипломатска положаја, Закон је предвидео и дипломате у нижем положају: дипломатске секретаре и аташее, као и техничка лица при представништву – тумаче (драгомане). Њиме је први пут у Србији основана конзуларна служба (коју могу да имају само суверене државе). Предвиђене су две врсте конзула: награђени (каријерни) и ненаграђени (почасни), као и три конзулске класе (положаја): генерални конзул, конзул и вицеконзул. (Занимљиво је да је између 1879. и 1918. године Србија имала 81 почасни конзулат.) Најзад, истим законом Србија је, уз три постојећа, најавила отварање још осам нових дипломатских представништава: пет при великим силама (Париз, Лондон, Берлин, Рим, Петроград) и три у суседним земљама (Атина, Цетиње и Софија).
На основу тог закона, већ 1879. године отворена су нова представништва у Петрограду, Паризу и Софији (пошто је Бугарска још била вазална земља, софијско представништво дуго је носило назив заступништво). Први наши посланици у овим земљама били су: у Петрограду већ поменути Милисав Протић, у Паризу Јован Мариновић, а у Софији Сава Грујић. Наредних година отворена су и представништва: 1880. године у Берлину (посланик Милан Петронијевић) и Лондону (Филип Христић), 1881. у Риму (песник Милан Кујунџић Абердар), 1882. у Атини (Сава Грујић). Последње отворено посланство (заступништво до 1909) било је на Цетињу – тек 1897. (први заступник био је Александар Машин). Први каријерни конзулат Србија је отворила 1882. године – у Будимпешти, а наш први генерални конзул постао је Петар Стајић.

Лаза Костић, повратник с краткотрајне дипломатске службе из Петрограда, написаће један од можда првих чланака на тему која ће до данас остати омиљена у новинарству и јавности: ко су дипломате и како се води кадровска политика Србије. У тексту „Наше нове дипломате” (1882) Лаза ће „оплести” своје бивше колеге. По њему, тадашњи председник владе Милан Пироћанац извршио је избор тако да „се види да нису људи употребљени ради места, него места ради људи”. Нови секретар посланства у Бечу „случајно” је био брат једног министра, посланик у Риму (Абердар) такође је „рођак” важног политичара, посланик у Софији и генерални конзул у Букурешту унапређени су на та места само зато да се уклоне с положаја у министарству, како би се отворила места за „љубимце”. Ово је вероватно била мала освета сујетног песника, несуђеног дипломате, свом некадашњем послодавцу.

Slika
Изванредни посленик у Берлину Милан Петронијевић, 1885. године

Slika
Oтправник послова у Берлину Иван Павловић, 1891. године

Slika
Дипломатски заступник I групе: изванредни посланик Андра Николић

Духовита упутства

Лаза Костић ипак је био превише строг и личан. У малој дипломатији независне Србије учествовале су (уз уобичајене изузетке) значајне, веома образоване личности које су много допринеле у националним пословима. Већина њих била је образована у иностранству. Тако је наш први посланик у Паризу Јован Мариновић (1821–1893) био француски ђак и изврсно је говорио француски. Он је као посланик у Паризу остао десетак година (1879–1889). За младих дана – још 1854. године, односно у време Кримског рата – био је послат на тајни задатак у Париз, како би придобио цара Наполеона III за српске циљеве. Међутим, није могао да буде званично примљен код министра иностраних послова Француске, јер је био представник вазалне земље. Значајан политичар средине и друге половине 19. века, Мариновић је годинама био врло близак сарадник и пријатељ Илије Гарашанина. Као вођа конзервативаца, заузимао је високе положаје. Био је председник Државног савета, министар финансија и председник српске владе (1873–1874). Под његовим председништвом уведене су многе реформе у Србији, попут укидања телесног кажњавања (батинања), увођења сребрног новца и метричког система и друге.
Једна од најпредузимљивијих политичких личности свог времена који је оставио доста биографских записа, романа и песама био је Владан Ђорђевић (1844–1930), српски посланик у Атини (1891–1893) и у Цариграду (1894–1897). Завршио је студије медицине у Бечу и постао први српски школовани хирург, основао је прву здравствену службу у земљи као и први војни санитет. Био је и суоснивач Црвеног крста, а четири године провео је на челу Београдске општине (1884–1888). За њега је Чедомиљ Мијатовић написао да је „био један од најблиставијих људи у Србији између 1870. и 1900. године”. Близак краљу Милану, „бучни, самољубиви и славољубиви” Ђорђевић заузимао је положај министра у неколико влада, а био је и председник владе у време краља Александра Обреновића (1897–1900). Одлазећи у дипломатску службу у Атину 1891. године, суочио се с тешкоћом честом у дипломатији: наиме, нико му није дао јасна упутства шта треба да постигне на свом новом положају, односно с којим циљем треба да води преговоре с грчким политичарима. Председник владе само му је штуро напоменуо да је „најглавније да дражи Грке против Бугара”.

Slika
Др Миша Милићевић, конзул (посланик на страни)

Slika
Милан Кујунџић Абердар, посланик у Риму, 1882. године

Ђорђевићев предвиђени састанак уочи одласка у Атину с тадашњим намесником и најискуснијим српским дипломатом – Јованом Ристићем – отказан је у последњи час. Покушао је да му помогне побратим и делимично колега у дипломатском послу Стојан Новаковић дајући му општа, духовита упутства како да преговара с Грцима око поделе утицаја у Македонији:
„Ако дакле можеш да се начиниш пребијен због Битоља и уплакан због Струмице, па их превариш, а то је тешко, да приме ону тачку – онда би још остало да се заузда шовинизам у Београду (мисли: да се ограниче српски максимални захтеви)... У таквом случају се иде политиком кнеза Милоша, вечитим моделом за сву нашу дипломатску и политичку радњу. Свуд смишљај изласке, прелазе, да се добро зашећери и исецка, али не треба сећи, већ оставити несвршено, како би се могло лакше други пут наставити...”
И један други савет који је Ђорђевићу упутио побратим Стојан важи за сваког дипломату у свако доба:
„Ти си на стражи и на команди усред битке. Стој где си док не дође команда; кад команда нова дође, ради шта се нареди.”

Плави се Јадран таласа

Наш посланик у Лондону (други по реду, након Филипа Христића) постао је 1884. године знаменити политичар свога доба, министар и књижевник Чедомиљ Мијатовић (1842–1932). Био је изузетно занимљива личност, близак пријатељ краља Милана, духовит и врло образован – права ренесансна личност. Написао је неколико историјских романа који су били врло читани у Србији 19. века. Био је више пута и министар финансија, као и министар иностраних дела. Био је такође суоснивач Напредне странке и утемељивач Народне банке. Осим у Лондону (посланик 1884, 1895–1900, 1902–1903), радио је и као посланик у Букурешту (1894) и Цариграду (1900). У „Успоменама балканског дипломате” Мијатовић је оставио живе портрете савременика, као и згоде из дипломатског живота и с дипломатских конференција. Илуструјући британски хумор, Мијатовић прича како му је, након молбе да се британска влада заузме за Србију, британски министар спољних послова лорд Солзбери одговорио:
„Уверавам вас, мој драги посланиче, да Србија има нашу наклоност. И у будућности ћете увек имати нашу моралну подршку, под условом да не тражите да се ми боримо за вас против Аустрије и Турске, и под условом да не очекујете да вам позајмљујемо новац.”
Једном приликом, након што је Солзберију подуже описивао славну српску прошлост, овај му рече:
„Веома сам вам захвалан што сте ми испричали нешто што нисам знао... Али, драги посланиче, за вас би било боље да сте имали мање блиставу прошлост, а наместо ње, једну луку на Јадрану, у којој би британски трговци могли продавати своју робу.”
Солзбери се весело смејао на своју досетку, али се Мијатовић није дао помести:
„Ваша милост је у праву. И зато се надам да ћете нам помоћи да добијемо луку на Јадрану!”
Кад је из Лондона прешао да буде посланик у Букурешту, упознао се с британским отправником послова Сандерсоном који му је приредио пријатно изненађење.
„Неколико дана касније, он је дошао у моју собу, носећи огроман капут од медвеђег крзна. Рече ми: Лорд Солзбери вас је препоручио мојој бризи. Приметио сам да се возите градом у зимском капуту, који је сасвим довољан у Лондону, али је бескористан у Букурешту с његовом руском зимом. Ово ће спречити да озебете.”
После мало снебивања, Мијатовић је прихватио необичну помоћ.
Стојан Новаковић (1842–1915) историчар, политичар, државник и дипломата, припадао је истој генерацији као Мијатовић и Ђорђевић. Био је сигурно највећи научник међу високим српским политичарима и дипломатама као и најзначајнији дипломата међу научницима. Оставио је посебан печат у дипломатској историји независне Србије.
За разлику од већине набројаних, који су у првом реду били политичари и државници, а повремено и дипломате, Ђорђе Симић (1843–1921) је типичан представник српског дипломате од каријере крајем 19. века. Потицао је из познате породице. Његови отац Стојан и стриц Алекса били су блиски сарадници кнеза Милоша, уставобранитељи и богати људи. Ђорђе је добио добро образовање у иностранству, у Немачкој и Француској, да би затим дуго радио у Министарству иностраних дела, поставши и начелник политичког одељења. Године 1882. постао је заступник Србије у Софији, а касније је службовао као посланик у Петрограду, Риму, Цариграду и (најдуже) у Бечу. Накратко је био и председник владе Србије (1894. и 1896–1897). Симић је био човек отменог понашања и прави дипломата старог кова, али није имао предузимљивост нити способност једног Новаковића или Ђорђевића.

Slika
Дипломатски фрак Андре Николића с краја 19. века, власништво Петра МиљанићаМала управа

Деведесетих година 19. века главна посланства Србије (Беч, Петроград, Цариград, Париз, Лондон, Атина) била су углавном резервисана за групу људи – дипломата и политичара – која је постала незаобилазна приликом одређивања посланика. „То је била дипломатија у којој је свако знао свакога” и у коју су спадали политичари који су бар једном или више пута били председници владе или министри: Чедомиљ Мијатовић, Стојан Новаковић, Милан Христић (син Филипа Христића), Сава Грујић, Владан Ђорђевић, Ђорђе Симић, Љубомир Каљевић и, неко време, Михајло Вујић и Никола Пашић.
Ипак, Србија, као млада и сиромашна држава, није могла да развије дипломатску службу упоредиву с већим европским земљама. Наша дипломатија вечно је „кубурила” с новчаним недаћама и малим бројем службеника. У првим деценијама после Берлинског конгреса, Краљевина Србија ретко је куповала зграде посланстава. Оне су изнајмљиване, а посланици су живели у изнајмљеним становима. Особље српских посланстава најчешће су, осим посланика, чинили само секретар или писар и, понекад, аташе. Протекција и бирократизам у иностранству су били исто толико раширени колико и у земљи.
Рад наших представништава, наравно, није био могућ без подршке власти из земље. Занимљиво је, међутим, колико мала је била тадашња управа у поређењу с данашњом. Министарство иностраних дела 1879. године имало је, поред министра, једног начелника министарства, пет (дипломатских) секретара и три писара – укупно девет чиновника (не рачунајући татаре – курире, одаџије (домаре) и практиканте). У наредним годинама министарство је расло, па је тако 1881. године имало 13 чиновника. Тек осам година након Берлинског конгреса донесен је (1. новембра 1886) први Закон о устројству министарства иностраних дела, дипломатских заступништва и конзулата Србије у иностранству. Предвиђено је да Министарство иностраних дела буде подељено на два одељења: политичко и административно (конзуларни и технички послови, попут рачуноводства). Политичко одељење делило се на одсеке за политичка питања и за штампу (такозвани пресбиро), а административно на четири одсека. Секретари и писари министарства били су подељени на пет класа. Законом су била предвиђена иста дипломатска и конзуларна звања која су већ ранијим прописима била уведена. За посланике је предвиђено да се бирају међу лицима која имају „за то нужна знања и способности, без обзира на положај или струку у којој служе”. Другим речима, свако образовано и политички подобно лице могло је да буде постављено за српског посланика. Они су постављани краљевим указом на предлог министра, а имали су ранг и положај министра (у влади). Дуго након усвајања овог закона, Министарство иностраних послова остало је сразмерно мало. Тако је 1888. године имало исти број (13) чиновника, као и седам година раније.
Писац Лаза Лазаревић је у једној од својих прича, „Побратими”, оставио опис прилика у једном српском министарству средином осамдесетих година 19. века. Ујутро, око седам сати би одаџије попрскале све канцеларијске подове водом, па би их онда очистили, отварајући врата и прозоре, да се канцеларије проветре. Рад у канцеларијама почињао је у осам сати. Писари и практиканти, односно нижи чиновници који би дошли након секретара у министарству, промицали су „наокришке поред њега” и кроз његову собу, кроз коју су морали проћи, стизали до своје просторије. Ту би се дали на посао. Кад је неки акт био готов и одобрио га старешина, добили би га практиканти на препис и тада би се „из оближње собе чуло како шкрипе пера у рукама практиканата и монотони глас онога практиканта који је диктовао распис”, док је с улице допирао нејасан жагор и далека шкрипа рабаџијских кола.
Крајем 19. и почетком 20. века, министарство је проширено за Просветни одбор при министарству иностраних дела, који се у ствари бавио питањем положаја Срба у Македонији и у Старој Србији. Осим њега, у министарству је успостављено (1890. године) и такозвано Политичко-пропагандно одељење које је, између осталог, имало пропагандно-обавештајни задатак и под којим су били сви наши конзулати у Турској. Његове канцеларије биле су смештене у забачени део зграде министарства, одвојене од осталих, између благајне и архиве. Циљ је био да се не привлачи пажња јавности, јер су у ово одељење долазили разни поверљиви агенти из Македоније и Старе Србије. На овај начин српско министарство иностраних дела приближило се устројству других министарстава већих земаља која су имала посебна „источна” одељења, чији је циљ био праћење стања у Отоманском царству и на Балкану.


politikinzabavnik

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Srpska diplomatija  |  Poslato: 17 Feb 2017, 20:41
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43815

OffLine
Цариградске згоде првих српских дипломата

ПОПЕЧИТЕЉ, КАПУЋЕХАЈА И ЊЕГОВ СЕКРЕТАР

„Бит'ће избран и наименован између Серба један Капу-Ћехаја, који има пребивати постојано при мојој високој Порти, и отправљати дјела Народа Сербског сходно мојим намјеренијима Царским, и уредбама и свободама националним Сербије.” (Тачка 18. Хатишерифа султана Махмуда II књазу Милошу – Турски устав 1838)

Slika

Зима у Цариграду те 1842. године била је уобичајено кишна и ветровита. Хладни ветар је завијао око блиставих минарета и џамијских кубета док се киша у потоцима сливала по истанбулским сокацима. Промрзли и прокисли секретар српске Агенције при Порти, Вукашин Радишић, погнуто се враћао кући. Носио је лекове у свој собичак у коме су, болесне, лежале његова жена и кћи. Кашљуцајући спуштао се ка обали мора ка свом скромном стану. Био је почетак године, али је расположење Вукашина Радишића било слично цариградском времену. Са зебњом у срцу осећао је како се тамни облаци надвијају над његовом судбином као и над судбином његове породице.
Иако је цео дан био заузет секретарским пословима, Вукашин је знао да његов дневни посао још није завршен. Преостало је да далеко од туђих очију, припреми редовни поверљиви извештај за Београд о понашању и мутним радњама свог претпостављеног Јована Антића, капућехаје (посланика) и шефа српске Агенције у турској престоници.

Леп, вредан, паметан

У доба првих Обреновића, када се полузависна Србија тек описмењавала, Вукашин Радишић већ је био познато име међу ученим људима Књажевине. Рођен 1810. године у тадашњој Аустријској царевини, образовао се у Грчкој школи у Земуну, где је већ са 19 година постао наставник. Незадовољан послом, Радишић је решио да пређе у Србију, где га је кнез Милош поставио 1836. године за професора грчког језика у тек основаној крагујевачкој Гимназији, а затим и за професора на Лицеју. Запамћено је да је Радишић „био човек необичне лепоте” и да се добро оженио, лепом Маром, трговачком кћерком.
Млад и вредан, Вукашин се брзо истакао својим ученим делима, преводима са старогрчког и песмама. Написао је први уџбеник грчког језика у Србији. Постаће и дописни члан Друштва српске словесности. Забележено је да је Радишић први предложио да се слава Светог Саве обележава као дан српског школства и који је тим поводом приредио и прву прославу у крагујевачком Лицеју, јануара 1840. године.
Радишић се занимао и ширим питањима будућности српског народа. Његов спис „Сабор Словенства”, објављен у Пољској 1842. године, сматра се политичком претходницом чувеног Гарашаниновог „Начертанија”. Радишић није дуго остао у школским пословима. Крајем септембра 1840. године разрешен је дужности професора и постављен за секретара тек основане српске Агенције у Цариграду.
Првих месеци у Цариграду Радишић је радио као лични секретар поверљивог трговачког представника породице Обреновића, Јована Германа, да би тек јула 1841. године отпочео с послом у Агенцији. Можда је у овим почецима лежао разлог неповерења, па и отвореног непријатељства које се развило између младог и ученог секретара и његовог шефа, капућехаје, који није трпео Германа.
Агенцију Кнежевине Србије у Цариграду чинили су: капућехаја, његов помоћник, драгоман (тумач за турски, истовремено и курир) и секретар. Политичко надметање и нестабилност у Србији имали су одјека све до Цариграда, a пре свега у српској Агенцији. Каријере, животни путеви, судбине капућехаје, његовог заменика, секретара, па и осталих запослених зависили су од тога која ће од страна у српским политичким борбама да превлада, да ли ће кнез или неки од његових попечитеља (министара) или државних „совјетника” имати последњу реч.
У то доба, борба се водила између кнеза Милоша кога су подржавали такозвани обреновићевци и групе уставобранитеља које су предводили Тома Вучић Перишић и Аврам Петронијевић. Такозваним „Турским уставом“ из 1838. године устоличен је Совјет састављен од 17 угледних људи који су имали могућност да надзиру и да ограниче кнежеву власт. Након више буна и побуна, разочарани и уморни кнез Милош абдицирао је јуна 1839. године и напустио Србију. Наследио га је шеснаестогодишњи син Михаило (III) Обреновић, током чије се владавине борба за власт још више распламсала. И за обреновићевце и за уставобранитеље врло важно је било да добију подршку од тадашњег српског суверена – Турске, као и од Русије, која је у то време имала улогу званичног заштитника православних хришћана на Балкану.

Шефу за петама

У српским међусобицама и настојањима да се обезбеди подршка Турака односно Руса, улога српског капућехаје и Агенције Књажевства Сербије при Порти била је посебно важна. На то место је 1839. године именован Јован Антић, одраније српски представник у Цариграду. Он је (рођен 1793) био образован чиновник. Припадао је групи првих ученика београдске Високе школе који су учили у време Првог устанка. Кнез Милош га је као свог питомца послао у гимназију у Сремске Карловце, а затим у Пешту. Антић је био искусан дипломата који је доста времена провео у Цариграду. Био је писар шесте српске „депутације” на Порти (1827–1830) као и члан седме (1833). Говорио је бројне језике: латински, немачки, италијански, француски, грчки и турски.
Стицајем околности сачувано јe петнаест поверљивих писама које је секретар Агенције Вукашин Радишић током прве половине 1842. године слао у Србију. Из тих порука види се да је изгледа најважнија његова улога била да уходи свог шефа. Радишић је обавештавао о кретању капућехаје Антића, о његовим везама са турским и другим страним дужносницима, о томе шта је рекао своме драгоману или својој жени, о његовој преписци и финансијским пословима. Притом, Радишић је користио све могућности за прикупљање података: потплаћивао је Антићеву околину и ситне турске чиновнике који су могли да га обавесте о капућехајиним пословима на Порти, отварао је шефова писма, улазио кришом у његове просторије док је овај био одсутан, прислушкивао је разговоре...
Чини се да односи између Антића и Радишића још од првог сусрета нису били добри. Иако је требало да капућехаја свом секретару одобри смештај („квартиру”) у некој од бројних просторија српског „правитељственог конака” у Цариграду (конак је имао 37 просторија) то се није остварило. Радишић је морао да изнајми посебну собу у једној од нездравих цариградских четврти („близу мора загушљиве татарске собице”), на што се горко жалио у једном од својих поверљивих писама: „Удаљи ме из конака... не хтеде ми дати од толики красни у конаку овом соба... тако да ће моћи лакше и слободније од мене интриге правити”. Антић је очито слутио чиме би се могао бавити његов нови секретар, који му је на неки начин био наметнут, па га је држао што даље од конака.
У сваком свом писму Радишић шаље мање или више неповољне вести о Антићу и критике на његов рачун. У првом реду, Радишић пребацује српском капућехаји да се углавном бави својим пословима, а да се мало брине за интересе народа. Ипак, капућехаја је себично успео да код Великог везира „издејствује да пише Његовој Светлости (тј. кнезу) у Сербију ради његовог овде останка и постојанства”. С друге стране, према Радишићу, капућехаја редовно оговара сопствену власт: „Изговорио је он преда мном, како се јако нада, да ће скоро друго лице и то по свој прилици Аврам (Петронијевић) доћи на ваше место (то јест, за попечитеља) па ће после персоналу и Агенцији овдашњој бити боље.” Ипак, као што ћемо видети, Радишић није само без основа клеветао свог претпостављеног.

Власт је мила...

„Високородије” коме се учени Вукашин Радишић обраћао и коме је слао извештаје, био је тадашњи први човек администрације младог кнеза Михаила, кнежев представник (председник владе) и попечитељ спољних послова Ђорђе Протић. Рођен 1793. године, Протић је ступио у државну службу још 1819. године као писар. Био је секретар па онда и председник суда у Крагујевцу. Осиони кнез Милош једном приликом је наредио да се због неке тужбе за недолично понашање Протић, иако већ чиновник, без икаквог суђења избатина.
Протић ово Милошу никада није заборавио, па је учествовао и у бунама против кнеза, а једно време живео је у изгнанству. Милошева Србија, записаће касније Протић у својим „Сећањима”, место је „гди пуста воља једног човека сваки час бело може црно, а црно бело начинити... гди чиновници не знају ни шта су, ни докле њина власт и њина дужност иде...”
Ипак, под Обреновићима Ђорђе Протић ће достићи и највише положаје. Из изгнанства се вратио 1837. године, да би две године касније постао попечитељ унутрашњих послова. Напредовао је 1841. године до кнежева представника и попечитеља спољних послова. По тадашњем обичају Протић је, иако није био војник, уз државни положај добио и чин ђенерал-мајора. У свом „Поменику знаменитих људи у српског народа”, М. Милићевић записао је да је Протић „док је био ван власти нападао на оне који су у власти; а кад је дошао до власти, није хтео да види оне који, ма по чему нису властима мили!”
Тако је једном приликом одбио да разговара са ранијима пријатељима и главним опозиционарима – Томом Вучићем Перишићем и А. Петронијевићем – када су ова двојица дошли да га моле за помоћ. Протић ипак није био способан да спречи покретање Вучићеве буне против кнеза Михаила.
У понеком од писама, иако ређе, Радишић јавља у Београд и о ширим збивањима у турској престоници која су била од дипломатског значаја, о томе шта је султан важно рекао после молитве у џамији, о здрављу великог везира, о избору васељенског патријарха или о односима Турске с Персијом. Међутим, често се жали и на „своје слабо здравље” због којег не може да излази онолико колико би желео и да прикупља новости у чаршији. С времена на време, моли и за финасијску подршку, због додатних трошкова у подмићивању послуге, због слања поверљиве поште и „због овдашње скупоће”. „Усуђујем се Вашем Високородију понизно приметити, да би врло нужно било, да се моја плата с неком стотином талира за овде још повиси...”
У писму из маја 1842. секретар помиње и сопствену породичну трагедију која се одиграла неколико месеци раније:
„Ја сам од велике жалости и туге за мојом покојном фамилијом бачен у неко нездравље и никако не могу јошт да се опоравим, па зато доктор ми из квартира не избива...”
Радишићу су у марту 1842. године једна за другом у року од девет дана, вероватно од исте болести (сушица или куга) умрле кћи Јелена и жена Мара. Обе су сахрањене у истом гробу, у Цркви Свете Параскеве у истамбулској четврти Хаској, где су иначе сахрањивани чланови српског посланства који би преминули у Цариграду. Неутешни Вукашин испевао је као последњи поздрав својим драгима епитаф у стиховима, који су уписани на њиховој гробној плочи:
„Удаљена од мајке и рода, од Србије мила завичаја, Мара љуба Радишића Вука, а под венцем од дваест сунаца, лего овде под кров света санка, Јелена ми, ћерца с десна спава, моје прво и последње чедо...”

Закидање народних пара

И поред личне трагедије, Радишић није заборављао своју дужност. У време драматичних догађаја у Србији, препокорни секретар се и даље предано посвећивао праћењу „мутњи” свог претпостављеног. Дојављује тако како овај неовлашћено отвара, проверава и копира пошту која је из Београда преко Агенције упућивана везирима на Порти („г. Антић је то морао чинити код џамије Султан-Мемедове, гди има једно потајно друштво турско, које за добру плату писма отвара, прочитава и опет запечашава”).
Међутим, најтеже оптужбе које је Радишић прикупио тицале су се финансијске „мутње“ српског капућехаје. „Ето дакле Ваше Високородије, како је г. Антић и овде закинуо од свог рода и народа 1000 гроша”, јавио је огорчени секретар у једном писму из маја 1842. године, прилажући конкретне детаље. У другом писму јавља: „ја сам очевидац да је г. Антић при рођењу Султанске кћери купио један тулум зејтина од 50 ока, по 5 гроша оку. Од овог потрошио је само 30 ока на илуминацију... а остали 20 ока употребио је све на своју домаћу потребу.”
С друге стране, пренео је и да му се капућехаја жалио на високе дугове које српска држава има према њему лично и које никако није могао да наплати, па је вероватно то био разлог због којег се одлучио да понегде „закине” од народних пара. Секретар је такође сумњичио свог претпостављеног да намерава да на своје име препише и сам српски конак у Цариграду, али ова оптужба се касније показала као неоснована.
Радишић није презао да „за ползу отачества” између осталог, тајно претура по капућехајиним стварима, отвара писма и копира поруке које је овај добијао из Београда. У једном писму нашао је чудну поруку коју је Антићу упутио његов брат Вучко: „У воденици г. Симића омацила се мачка па окотила и једнога пацова, кога су у апотеки балсамирали.” Препокорни секретар је био збуњен пред оваквом шифром. Мора да су „Симић, мачка, мачићи и пацови нека политичка вест” додао је у свом коментару попечитељу.
Посебно важан Радишићев извор поверљивих података била је рођена капућехајина супруга (која се у писмима једноставно назове „Антићка”) која је с мужем често била у завади па га је после у бесу оговарала члановима Агенције, а посебно младом и лепом секретару. Након једне бучне препирке са мужем („жена г. Антића, пошто је извукла бој од њега на сред коначке авлије, тако да су се комшије изнокола чудиле на вику”), Антићка је описала како је њен муж утајио „један велики цвет од брилијантина”, који је био набављен као поклон супрузи једног од паша на Порти.
У једном писму секретар је смело предложио да добије од српске владе овлашћење „да могу изненада запечатити г. Антића тајниј ђевђир у коме му каса и у каси којекаква тајна акта и овај цвет леже, те тако повратити народној каси 70.000 гроша.” Међутим, Правитељство у Београду, имало је у то време вероватно довољно унутрашњих мука и тешкоћа којима се првенствено бавило тако да се никада није озбиљније посветило питању цариградског капућехаје и његових финансијских мутњи на које је указивао секретар Радишић.

Паралелна дипломатија

Средином 1842. године у Србији је дошло до драматичних обрта. Политичка борба уставобранитеља и обреновићеваца претворила се у Вучићеву буну и грување топова. Отресити Тома Вучић Перишић успео је да се са својим помагачима дочепа јединих топова српске војске и да код Крагујевца растера малодушне трупе кнеза Михаила. Кнез је са сарадницима, међу којима је био и попечитељ Протић, крајем августа 1842. године, напустио Отечество.
Вучић, Петронијевић и уставобранитељи постали су господари Србије. За новог кнеза прогласили су Карађорђевог сина Александра, ког је убрзо признала Порта. Међутим, тешкоће су дошле с руске стране, која се као покровитељ Србије супротставила насилној смени владара за коју није била питана. Наступила је огорчена дипломатска борба како би ново стање у Србији било признато.
Већ септембра 1842. године запутио се из Београда у Цариград Алекса Симић, кога су уставобранитељи одредили за новог српског капућехају, јер ће он „народна дјела у Цариграду по даним му на тај конац инштрукцијама и по обштој жељи народа најбоље заступати моћи”. Симић (рођен 1800) био је син једног од познатих учесника Првог српског устанка, капетана Ђорђа Симића.
Алекса је постао писар кнеза Милоша1819. године. Више пута је у кнежево име путовао у Цариград, а 1835. године постао је накратко попечитељ финансија. Као угледан трговац – уз још познатијег уставобранитеља, брата Стојана – помогао је Вучићеву буну. Након што је стигао у Цариград, Симић је у српском правитељственом конаку затекао Јована Антића, који је остао веран кнезу Михаилу.
Стекле су се необичне прилике: нови капућехаја заступао је власт у Београду, док његов колега није желео да одступи, позивајући се на писмо које је добио од Ђорђа Протића у име кнеза Михаила, који се и даље сматрао законитим владаром, иако у изгнанству. У Цариград је пристигло и посебно изасланство коју је упутио кнез Михаило. Тако је у јесен 1842. године Цариград постао поприште две паралелне и сукобљене српске дипломатије: оне из Београда која је заступала Карађорђевића и оне избегличке, која је бранила права Обреновића. „Европејски посланици врло мотре сада на нас оћемо ли ми и у чем нибуд нарушити Устав”, јављао је Алекса Симић из Цариграда.

Тужакање владара

За то време секретар Радишић наставио је свој стари посао, иако сада за новог послодавца. Сматрајући и даље да му је Антић главни противник и да штети народним интересима, Радишић се окренуо Алекси Симићу, који је сада постао главни прималац његових поверљивих обавештења. Иако је већ „обележен” као обреновићевац, Радишић се вероватно надао да ће се на овај начин додворити новим властима.
Било како било, српска надметања у Цариграду продужила су се још неко време. Захваљујући Радишићу, Симић је добио писма капућехаје Антића упућена руском посланику, у којима је нови српски кнез Александар Карађорђевић проглашен за „врло глупог човека”. Антић је такође Русе убеђивао да је нова српска влада „бунтовничка” и да жели да сруши руско покровитељство над Србијом.
Тако су следбеници српских устаника, четврт века након Другог устанка, једни друге потајно или јавно међусобно отрцавали и тужакали Русима и Турцима. Порта и њени везири поново су могли да утичу на то ко ће да влада у Београду.
Дипломатска борба око признавања положаја новог српског кнеза наставила се готово целу годину. Септембра 1843. године и Русија и турски султан потврдили су Александра Карађорђевића за законитог кнеза. У међувремену, два јунака која су били предмет ове приче, напустили су правитељствени конак и престали да раде за српску Агенцију. Јован Антић је октобра 1842. године уредно и без даљег натезања пренео управу конака на капућехају Алексу Симића. Обојица су том приликом потписали целокупан инвентар конака.
Ни Вукашин Радишић није остао много дуже: повучен је са дужности секретара у фебруару 1843. године. Осећајући да је непожељан код нових власти, Радишић се још неко време задржао у Цариграду говорећи да ће можда „поћи на другу страну”, али се на крају ипак вратио у Србију. Његова молба да добије државну службу одбијена је од српске власти неповерљиве према доказаном обреновићевцу.

* * *

Након повратка у земљу Вукашин Радишић није дуго поживео. Једва је стигао да у српском часопису објавио тужну песму, сличну Змајевим „Ђулићима увеоцима”, посвећену успомени на рано изгубљену кћеркицу и на вољену супругу. Своје драге није надживео ни две године. Тешко болестан од сушице, преминуо је децембра 1843. године, у тридесет и трећој години. Сахрањен је на тадашњем централном београдском гробљу, поред Маркове цркве (данашњи Ташмајдан).
Капућехаја Јован Антић остао је након 1842. године без државне службе. Вратио се да живи у Београду, вероватно са новцем стеченим – видели смо како – током службовања у Цариграду. Читавих 17 година касније, јануара 1859. године, Антић је на савском пристаништу дочекао повратак на власт оних којима је некада верно служио: кнеза Милоша и кнеза Михаила. Умро је у дубокој старости, у 93. години (1886).
Попечитељ Ђорђе Протић био је у изгнанству у Аустрији од 1842. до 1857. године. Тамо је написао и своја сећања „у којима себе марљиво правда, а противнике окривљује”. Написао је и једну историју грчког устанка. Након повратка у земљу 1857. године Протић је добио државну пензију. Међутим, није дуго гледао своје отечество: умро је исте године кад се вратио у Београд.
Капућехаја Алекса Симић након успешно обављеног задатка у Цариграду, једно време 1843. године био је кнежев представник и попечитељ спољних послова. Касније је постао и попечитељ правде (1849), нешто касније (1853) поново је постављен за кнежевог представника. При крају каријере постао је државни саветник. С. Јовановић је за њега написао да је, попут Илије Гарашанина, спадао међу оне чиновнике „који су и без уредног школовања сами себе начинили добрим и практичним администраторима.” Као и његов брат Стојан Симић, Алекса се цео живот бавио и трговином, стекавши велику имовину. Умро је 1872. године.


politikinzabavnik

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Srpska diplomatija  |  Poslato: 17 Feb 2017, 22:06
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43815

OffLine
Шта то беше капућехаја?

НАШ ЧОВЕК У ЦАРИГРАДУ

Султанов престони град био је од животне важности за судбину кнежевине у настајању. Српски представници у њему имали су посебне задатке које су морали да испуне

Slika

Након једне од бројних народних буна – оне Чарапићеве од 1826. године – кнез Милош је поново успоставио Совјет, неку врсту саветодавног тела, које је требало да му помаже у вршењу власти. Он је тада Совјету упутио десет питања на разне теме, а међу њима једно је гласило овако: „Је ли нуждан нама свагда депутат народниј у престолном граду и зашто?” Милош, који је одговор знао боље него било ко од упитаних, мислио је на српског посланика у Цариграду, званог капућехаја, који је тамо постојао још од 1815. године. Пишући о том времену, кнез Михаило је забележио да је „један агент српски стално седео у главноме граду царства турског да брани при дивану користи политичке и трговачке српског народа”. Такве ћехаје у Цариграду су имали и турски везири (попут београдског паше) да би лакше општили с администрацијом у главном граду царства и да би брже добијали важне вести. Историчар наше дипломатске службе Богдан Љ. Поповић наводи да је српски капућехаја називан разним именима: полномошчником у Стамболу, стамболским или сербским послаником, изаслаником, као и депутатом народа сербскаго у Цариграду. Док Србија није стекла аутономан положај (1830), није се радило о дипломатској функцији у правом смислу те речи. Ипак, положај и задаци капућехаја су од почетка били врло блиски дипломатским.

Прве жртве

Slika
Кнез Милош Обреновић на платну Павела Ђурковића из 1824. године

Вук Караџић бележи да је Милош упутио посланство у Цариград септембра 1815. године а чинили су га чачански кнез Аксентије Миладиновић и студенички архимандрит Милентије Никшић, са задатком „да посведоче како Срби Марашли али пашу примише у Београд”, односно да султану изразе покорност и захвале на учињеној милости, као и да поднесу српске захтеве. Милош је одредио „кнез Аксентије да седи онамо – у Цариграду – као српски агент до измене, а архимандрит Милентије да се врати натраг”. Тако је кнез Аксентије Миладиновић из Чибутковице, Београдска нахија (данас код Лазаревца), учесник Првог и Другог српског устанка, постао први стални српски представник у Цариграду.
У Милошевом писму из 1816. године упућеном Миладиновићу у Цариград налазе се упутства која личе на права дипломатска упутства: „Добро позорствујте на проча движениа и јављајте нам. И штогод за народ да изиде преведите на српски или барем на греческиј и тако на по собственом татарину пошалите...” Након Миладиновића, српске капућехаје у Цариграду били су: Милован Петровић (1816–1817), Милосав Трифуновић (1817–1818), затим најдуже Сава Љотић (1818–1826), па Илија Марковић (1826–1830), Лазар Теодоровић (1830–1833) и Јован Антић (1833–1838). Српски представници имали су, како дипломатске, тако и техничке задатке, попут организовања дочека и боравка посебних српских депутација. Њих су чинили угледни Срби, блиски кнезу Милошу, кнежеви у нахијама, игумани манастира, попови, као и чланови кнежеве канцеларије – секретари. Таквих депутација, односно посланичких делегација упућених Порти, у раздобљу од 1815. до 1838. године било је укупно девет. Оне су за циљ имале да султану изразе покорност српског кнеза и народа, али и да истовремено поднесу нове захтеве или да преговарају о неком питању с Портом. Ово је било доба сталних напора кнеза Милоша (који су трајали више од петнаест година) да уз помоћ Русије у Цариграду избори аутономију за Србију, да добије положај наследног кнеза (што је и постигнуто 1830), као и да прошири границе Србије на још шест нахија (остварено 1833. године).

Slika
Јован Обреновић, кнежев брат

„Забавник” је већ писао о злопаћењу пете или такозване велике депутације, која је у Цариград послата крајем 1820. године у циљу преговора о аутономији. Због немира насталих након грчког устанка 1821. године, депутацију су „задржали” у престоници, односно турске власти су је ухапсиле и држале скоро читавих пет година. Милош је на све начине покушавао да спасе затворенике, али у томе дуго није имао успеха. За време заточења, један члан депутације је умро (архимандрит Каленића Стеван Јаковљевић), а други је полудео (Димитрије Георгијевић). То су биле прве жртве српске дипломатије. У међувремену, забележено је и једно јуначко дело. Током немира 1821. године у Истанбулу, кад је цариградска светина на вратима екуменске Патријаршије обесила православног патријарха, нападнута је и кућа српске депутације. Међутим, кућу је храбро одбранио татарин (односно курир) делегације Стојан Симић. Он је „мочугом прогнао неколико Турака који су улетели у стан српских посланика, а затим је сам бранио да Турци не продру унутра, све док није приспела турска стража”.

Човек за сва времена

Slika
Димитрије Давидовић

Неки међу српским депутатима и капућехајама, блиски сарадници кнеза Милоша, оставили су значајан траг у политичкој и дипломатској историји новоослобођене Србије. Аврам Петронијевић (1791–1852) рођен је у Текији, на Дунаву, а школовао се у Оршави, у Влашкој, где је научио грчки, влашки и италијански језик. Службу је почео као писар гружанског кнеза, Милошевог пословног ортака. Након што је прешао код кнеза Милоша, Петронијевић је више пута ишао у важне мисије у Цариград и у Петроград, па је због тога добио надимак Ћехаја, који му је остао до краја живота. Био је секретар злосрећне „велике” депутације из 1821. године која је допала затвора, где ипак није узалудно чамио. Врло добро је научио турски, што му је омогућило да каснијих година буде главни Милошев преговарач у неким од осетљивих преговора на Порти. Петронијевић је био „човек са дубоким познавањем турског духа и начела турске политике који је востао увек веран своме циљу: ма како и ма пошто, придобити које право више својој отаџбини”.
Физички, Петронијевић је био леп човек „стаса висока, смеђ, лица лепа, пуноће умерене”. Имао је врло практичан дух. Бавио се и трговином и подигао је прву фабрику стакла у Србији. „Лукав, препреден, макијавелистички тип”, он није имао великих идеја као Илија Гарашанин, нити великих идеала као Димитрије Давидовић, али је увек знао шта хоће и у томе је био врло убедљив. При крају Милошеве владавине придружио се његовим противницима и, уз Тому Вучића Перишића, постао водећи уставобранитељ. Петронијевић је био попечитељ иностраних дела у време кнеза Милоша (1835–1839), али и у доба његовог супарника Александра Карађорђевића (1844–1852). И умро је као попечитељ, 1852. године, усред дипломатског посла приликом посете везиру у Цариграду. Тамо је и сахрањен. Петронијевићев син Милан касније је такође био српски посланик у Цариграду (као и у Берлину).
Ћехаја Аврам Петронијевић био је тај који је 1823. године купио прву кућу у Цариграду намењену српским депутацијама и капућехајама, док бораве у султановој престоници. У једном писму кнезу Милошу он је приповедао како је имао муке с уписом власништва куће. Петронијевић је тражио да се својина упише на кнеза Милоша и на српски народ, али је добио тапију у којој је писало да кућа припада Мојсеу Чивутину уз прибелешку да је продата „Милошу Обреновићу, Димитрију Георгиевићу, Панчи Вулићевићу и Авраму Петронијевићу на ортаклук”. Не зна се тачна адреса овог првог конака, како је српско представништво називано у званичним актима. Богдан Љ. Поповић претпоставља да се налазило негде у грчком делу Цариграда – у Фанару, можда близу градских зидина или поред обале Златног рога. Конак је дограђиван, али је исто тако и упропашћаван небригом бројних депутација. Забележено је да су чланови пете депутације „конак тако опљачкали да у конаку ништа живо остало није, кромје ешче оне простирке коју је почивши Ђока Челеш набавио”. У једном другом извештају из Цариграда стоји: „Бивши пак депутати... што су могли понети, однели су са собом. К тому, оставили су овди многи дуг.” Све депутације имале су свог кувара и „хранили су се заједнички у једном свом стану”. У време посете кнеза Милоша Цариграду 1835. године, као и 1838. године, конак је темељно обновљен и сређен. Милош иначе није био шкрт у наградама својим сарадницима и свима од којих је очекивао оданост и помоћ.

Slika
Стојан Новаковић, изванредни посланик у Цариграу

Мала ал’ разумна глава

Димитрије Давидовић (1789–1838) такође је био Милошев секретар и близак сарадник који је оставио знатан траг у нашој историји и у почецима српске дипломатије. Родио се у Земуну (1789) у породици бившег попа и трговца (његова кућа и данас постоји). Као дете гледао је преко реке ослобођени Београд и слушао о подвизима Карађорђа и устаника, којима је његов отац помагао. Школовао се у Сремским Карловцима, затим студирао филозофију и медицину у Пешти и Бечу. Није до краја завршио ниједну од поменутих наука, него се још као студент у Бечу посветио „народним пословима”. Основао је 1813. године у Бечу „Новине српске”, први српски лист који је излазио редовно, два пута недељно, на народном језику. Знао је немачки, латински, донекле француски и помало руски. Покренуо је 1815. и алманах под називом „Забавник”. Као члан групе књигољубаца око Вука Караџића, Давидовић је помагао Вуку. Био је пратилац и преводилац проти Матеји Ненадовићу током његове мисије испред српских устаника при Бечком конгресу (1814–1815).
Давидовићев пријатељ и писац М. Видаковић записао је да је он „род свој преко мере љубио”. Године 1821. Давидовић је прешао у Србију, прво у Шабац, а затим у тадашњу престоницу Крагујевац, где је постао секретар кнежеве канцеларије. Западне навике тог „Пречана” и „Бечлије” – попут оне да сипа млеко у кафу – изазивале су чуђење и подсмех међу Србима. У немачком оделу, с високом крагном, он је у тадашњој Србији пре изгледао као случајни путник намерник, него као десна рука владара. Физички је био „возрастом поситан, и малу главу је имао, ал је разумна заиста једна глава била. Био је плав и лица мало богињава, имао је и очи от богиња јошч, често сузне” (М. Видаковић). Ићи ће као капућехаја три пута у Цариград (1829, 1830, 1833) како би испословао добијање хатишерифа о аутономији и другим повластицама за Србију.
Забележено је да је Давидовић предводио прву српску депутацију која је у Цариграду позвана на свечани пријем у једно страно представништво (руско) и то поводом рођендана руске царице (1. јул 1830). Вук Караџић је о њему забележио да је „у Цариграду 1829. и 1830. био је у највећој својој слави: новаца је за трошак имао доста и зацело је мислио да је раван елчијама (тј. посланицима) европских земаља”. Строги и критични Вук са своје стране није превише ценио Давидовића кога је овако описао: „неисказано је частољубив и... ветрењак... врло рђаве главе, а и срца ние најбољега”. Вук заједљиво додаје да су набројане особине, додуше, предност за посао писара код кнеза Милоша „јер би се какав други чешао иза ушију и скањивао кад би му се рекло да што лудо напише, а он је с највећом радости готов на све лудости...” Кад је Милош решио да постави Државни савет и попечитеље (министре) с којима и није намеравао да дели власт, за првог попечитеља иностраних дела поставио је Давидовића (од 1826. до 1835).
Давидовић је Србију задужио и покретањем првих редовних новина у Србији („Новине сербске” од 5. јануара 1834). Остао је посебно упамћен као аутор првог српског устава – слободоумног Сретењског устава (из 1835), документа који ће се памтити много дуже него што му је био век званичне примене (устав је важио само од 2. до 28. фебруара 1835. кад га је – на притисак Русије, Аустрије и Турске – Милош укинуо). Према неким мишљењима, Давидовић је измислио српску реч устав која до тада није постојала. Сретењски устав био је разлог да кнез окрене леђа свом ученом попечитељу кога је убрзо пензионисао. Остатак живота провео је у Смедереву, живећи скромно, разочаран и готово заборављен. У том граду му је и гроб на коме је дао да се запише: Димитрије Давидовић. Сав Србин.

Татари са шифром у бисагама

Slika
И Владан Ђорђевић био је на служби у граду на Босфору

За добар рад српског капућехаје и бројних депутација од велике важности била је и добра курирска веза од Београда, односно Крагујевца (који је дуго био Милошева престоница) до Цариграда. Татаринов посао био је важна карика у ланцу првих дипломатских мисија нове Србије. Београдски пашалук у првој половини 19. века још је био врло шумовита земља која је сасвим оправдано носила име Шумадије. Путева у правом смислу готово да и није било, осим оног главног Цариградског (широк 7,6 метара) који је слабо одржаван. Тек 1836. године толико је поправљен да је омогућен пролазак аустријске поште кроз нашу земљу. Остали путеви више су биле прокрчене стазе којима се „кривудало час на десно, час на лево и ударало час о грм, час о трње”. Уз путеве није било села, јер је народ, склањајући се од војски и зулума, куће градио завучене, далеко од пута. Путовало се исто као и некада у средњем веку, готово само на коњима, а врло мало колима. Уз путеве, путник намерник је путовао од мензулхане (поштанске станице) до механе (крчме), где је могао да се склони од ноћи или невремена, да нешто поједе и да се огреје уз ватру. Док је обичан путник растојање од Београда до Цариграда преваљивао за осам до десет дана, издржљиви и обучени татарин могао је тај исти пут да пређе за четири до пет дана. Кад би поруке биле хитне, татарин се нигде за целог пута није заустављао нити одмарао. Канцеларија кнеза Милоша имала је једног татар-агу (шефа курирске службе), с потребним бројем татара (курира), а и депутација у Цариграду увек је имала бар по једног татарина.
У духу времена, дописивање између кнеза и капућехаје обављало се дипломатическим стилом, односно шифрованим ознакама уз које се мењао смисао реченица. Тако је, на пример, „Теклит” био назив за султана, „Захарије Власто” био је српски кнез, „кир Андроник” значило је Милош, „Новгород” је био Цариград, „Теоклитовци” су били Турци а „Фокшинари” – Срби. Тако је реченица из Милошева писма: „Ананија из Кофина посало ми човека и јавља ми да је отац Теоклит провидео нужду примити прошеније фокшанара и поставити им кир Андроника или за игумана или за проигумана” значила да је београдски паша обавестио Милоша да султан намерава да га одреди за кнеза Србима. Ова врло једноставна и помало наивна шифра касније је усавршавана и постајала је сложенија. Уз њу, депутати и Милош дописивали су се и „на лимун” то јест уз помоћ сока од лимуна којим је писан текст који је могао да се види тек кад би се писмо ставило изнад пламена. Писана су у кнежевој канцеларији која је временом добила посебно „инострано оделење”, а водио га је Давидовић. Пошто је Милош био неписмен, секретари су му читали сва писма. Кнез је одмах „решавао како се има одговорити и шта урадити”, диктирајући тако громогласно да је његов глас одзвањао по конаку. После тога, секретари су састављали концепте који су поново читани кнезу како би он могао да их исправи, мења или одобри. Кад је писмо преписано и одобрено, ударан је печат и потпис у Милошево име, што је радио један од његових личних секретара.
Један од врло поверљивих Милошевих људи и капућехаја био је Михаило Герман који, за разлику од Петронијевића и Давидовића, никад није радио као кнежев секретар, али је добио звање кнежевог совјетника. Он је једини Милошев посланик који је радио у оба прва стална српска представништва у Цариграду и Букурешту (Влашка). Био је Македонац из места Разлог. Бавио се трговином по Турској, Аустрији и Италији, где је стекао искуство и научио разне језике. Био је ожењен Рускињом. Кад је букнуо Други устанак живео је у Земуну и одмах се придружио устаницима. Милош га је 1816. године слао руском цару, а касније (1816–1819) главна Германова улога била је да прати рад и кретање српских војвода емиграната који су живели у Русији и Влашкој. „Заслужан” је што је о Карађорђевом преласку у Србију кнез Милош одмах био обавештен. Германов задатак касније је био да Карађорђево убиство објасни Русима којима је доставио лажну пресуду по којој је Карађорђе наводно погубљен након судског „жребања”. У три маха (1820, 1826. и 1835) ишао је по Милошевом налогу и у Цариград.
И након повлачења кнеза Милоша с власти (1838), посланство у Цариграду било је једно од најважнијих места за српску дипломатију – све до двадесетог века. Капућехаја је уздигнут у ранг дипломатског агента (1839), заступника (1869) и најзад посланика (1878). Посланици у Цариграду били су и неки наши значајни државници, попут Јована Ристића, Стојана Новаковића, Владана Ђорђевића...



politikinzabavnik

_________________
Slika Slika


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 12 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   


Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker