|
| Autoru |
Poruka |
|
vuja kojic
|
|
SIROTINJA RAJA
Pridružio se: 06 Dec 2012, 23:15
Postovi: 9836
Lokacija: što dalje od nekih ljudi
|
 Милутин Бојић: ПЛАВА ГРОБНИЦА Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне, Газите тихим ходом! Опело гордо држим у доба језе ноћне Над овом светом водом. Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата И на мртве алге тресетница пада, Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата, Прометеји наде, апостоли јада. Зар не осећате како море мили, Да не руши вечни покој палих чета? Из дубоког јаза мирни дремеж чили, А уморним летом зрак месеца шета. То је храм тајанства и гробница тужна За огромног мрца, кô наш ум бескрајна, Тиха као поноћ врх острвља јужна, Мрачна као савест хладна и очајна. Зар не осећате из модрих дубина Да побожност расте врх вода просута И ваздухом игра чудна пантомина? То велика душа покојникā лута. Стојте, галије царске! На гробљу браће моје Зави'те црним трубе. Стражари у свечаном опело нек отпоје Ту, где се вали љубе! Јер проћи ће многа столећа, кô пена Што пролази морем и умре без знака, И доћи ће нова и велика смена, Да дом сјаја ствара на гомили рака. Али ово гробље, где је погребена Огромна и страшна тајна епопеје, Колевка ће бити бајке за времена, Где ће дух да тражи своје корифеје. Сахрањени ту су некадашњи венци И пролазна радост целог једног рода, Зато гроб тај лежи у таласа сенци Измеђ' недра земље и небеског свода. Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну, Веслање умре хујно, А кад опело свршим, клизите у ноћ црну Побожно и нечујно. Јер хоћу да влада бескрајна тишина И да мртви чују хук борбене лаве, Како врућим кључем крв пенуша њина У деци што кликћу под окриљем славе. Јер тамо, далеко, поприште се зари Овом истом крвљу што овде почива: Овде изнад оца покој господари, Тамо изнад сина повесница бива. Зато хоћу мира, да опело служим Без речи, без суза и уздаха меких, Да мирис тамјана и дах праха здружим уз тутњаву муклу добоша далеких. Стојте, галије царске! У име свесне поште Клизите тихим ходом! Опело држим, какво не виде небо јоште Над овом светом водом!
_________________
Nije sve u sarkazmu,
ima nešto i u klasičnom podjebavanju.
|
|
|
|
|
|
|
MAD BOOKSELLER
|
|
rang
Pridružio se: 09 Dec 2012, 20:33
Postovi: 6420
|
 Српски официр на гробу свог сина јединца на Кајмак-чалану.
|
|
|
|
|
|
|
vuja kojic
|
|
SIROTINJA RAJA
Pridružio se: 06 Dec 2012, 23:15
Postovi: 9836
Lokacija: što dalje od nekih ljudi
|
 na Krfu
_________________
Nije sve u sarkazmu,
ima nešto i u klasičnom podjebavanju.
|
|
|
|
|
|
|
vuja kojic
|
|
SIROTINJA RAJA
Pridružio se: 06 Dec 2012, 23:15
Postovi: 9836
Lokacija: što dalje od nekih ljudi
|
|
_________________
Nije sve u sarkazmu,
ima nešto i u klasičnom podjebavanju.
|
|
|
|
|
|
|
Gorštak
|
|
rang
Pridružio se: 06 Sep 2013, 21:00
Postovi: 597
|
Nemoj da te lažu , jedini cilj kralja posle ponude separatniog mira od strane Nemačke i ili Londonskog ugovora prema Srbiji od Strane Britanije , je njegova zelja za stvaranjem Jugoslavije . Svi borci su izigrani , i sva krv je bespotrebno prolivena pocev od kraja Kolubarske bitke.
|
|
|
|
|
|
|
MAD BOOKSELLER
|
|
rang
Pridružio se: 09 Dec 2012, 20:33
Postovi: 6420
|
Антон Холцер: Дозвола за убијање Срба
Пише Слађана Зарић Масакри над цивилним становништвом које су аустроугарски војници починили на почетку рата изведени су по налогу Врховне команде Хабзбуршке монархије. О аустријској страни злочина, ексклузивно за РТС прича Антон Холцер, једини аустријски историчар који се у протеклих сто година бавио истраживањем злочина у Мачви.
Аустроугарска војска је 12. августа 1914. године започела напад на Краљевину Србију. После величанствене Церске битке, српска војска је успела да порази непријатеља и да га сасвим протера из своје државе. Аустроугарски војници су за дванаест дана, колико су боравили на територији Србије, починили страшан злочин у Мачви, Јадру, Рађевини, Поцерини. Према подацима швајцарског патолога Арчибалда Рајса, тада је убијено 1.245 људи, више од 554 особа је нестало, више од 30 одсто убијених и масакрираних били су жене и деца старости до 15 година.
Аустроугарски војници су масакр у Шапцу починили већ 17. августа, када је убијено око две стотине цивила – прича ексклузивно за документарни филм "Србија у Великом рату" Антон Холцер. Управо на случају Шапца, Холцер је покушао да испрати и документује наредбени ланац који се кретао од локалне команде у северној Србији до Врховне команде Аустроугарске војске, па опет назад до локалних команданата.
Локални команданти су видели да офанзива не напредује и да су се нашли у дефанзивном положају. За такву ситуацију окривили су цивилно становништво и такву информацију послали Врховној команди. За двадесет и четири сата, из Врховне команде стигло је наређење да се брутално обрачунају са цивилима. Одрешене руке које је Врховна команда дала локалним командантима довели су до ових масакара. Масакре нису измислили локални команданти, него су наређења долазила с врха, закључује Холцер.
Реагујући на оптужбе које је Аустроугарској тада упутила Краљевина Србија, у појединим аустроугарским новинама из тог периода могу се наћи краћи новински извештаји који се баве злочином почињеним на северу Србије. Српска влада је тада то питање покренула и у међународном јавном мњењу. Уследила је и реакција министарства спољних послова Аустроугарске. Међутим, у свим тим документима из тога времена може се наћи само једно и идентично саопштење. Реагујући на српске оптужбе, аустроугарска страна је понављала оно што је већ било речено, а то је да је разлог овог масакра била одбрана од наоружаних цивила који би пуцали из заседе. Нисам пронашао доказе, не постоје фотографије нити документација који би потврдили такве наводе, каже Антон Холцер и наводи да је таква тврдња пропагандни рат, којим је Аустроугарска покушавала да се ослободи оптужби.
Аустријски историчар сматра и да оправдање за, како су тада поједини инострани новинари забележили, "бестијалност коју Европа до тада није видела", не треба тражити ни у међуетничком конфликту и чувеном "Балканском чвору". Истина је да је у војним јединицама које су ратовале на северу Србије било доста Мађара и Хрвата, али не верујем да се масакри и гнусна насиља могу описати само као конфликт међу етничким групама – каже аустријски историчар. Без покрића и наређења из највиших војних кругова, оваква насиља не би била могућа. Ту тезу Холцер поткрепљује и чињеницом да су неколико месеци касније, аустроугарски војници, у чијим трупама су били и ти исти Мађари и Хрвати, починили и масовне злочине у Украјини.
Почетком 1915. године, у сличној војничкој ситуацији, када је руска војска гонила трупе Монархије на територији Украјине и источне Галиције, убијено је на хиљаде људи. Као и у Србији, Аустроугари су изговор за војне поразе налазили у локалном становништву, у цивилима који нису припадали немачком говорном подручју. Криви за пораз били су Украјинци, Јевреји и Пољаци. За разлику од Србије, где су та прва убијања претежно вршена стрељањем, у Украјини су тих дана била масовна вешања. У једном реду је знало да буде десет-двадесет вешала са обешеним цивилима. Као и у Србији, и у Украјини су пре масакра била издата иста наређења која су налагала брутално обрачунавање са цивилним становништвом, каже за РТС Антон Холцер.
У аустријским архивама немогуће је наћи тачан број убијених цивила како у Србији тако и на Источном фронту. У Србији је, захваљујући патологу Арчибалду Рајсу и чињеници да је та територија била ослобођена, цео масакр објективно истражен и документован. Постоје фотографије, Рајс је разговарао и са заробљеним аустроугарским војницима, као и са преживелим сведоцима. У Украјини, која је била стална ратна зона, није било могуће спровести такво објективно истраживање, наводи Холцер.
Једини документ који се може наћи у аустријским архивама а који се односи на број страдалих цивила у Србији, јесте запис са седнице аустроугарског парламента из 1917. године. Тада су посланици словенског порекла, заштићени имунитетом, изнели да је у Србији од почетка рата убијено 30.000 цивила. То су бројеви који су тади изнети, али никада нису документовани, тако да ми данас не можемо са поузданошћу тврдити да је реч о тачном броју убијених Срба, каже Холцер, али и истиче да је, без обзира на то, реч о масовним страдањима цивила у Србији током тих ратних година. Стрељања која су првих дана изведена у Мачви касније у окупационом периоду замењена су квазилегалним суђењима када је на хиљаде цивила обешено јер се за њих тврдило да су непријатељи Монархије.
О бруталним злочинима које су аустроугарски војници починили на почетку рата (Рајс бележи и да су тромесечну бебу бацили изгладнелим свињама), у Аустрији се веома мало зна. Крајем 1918. године на иницијативу социјалдемократа, у парламенту је изгласан закон о оснивању комисије која би се бавила повредама ратне обавезе. То је била нека врста комисије која се бавила кршењем ратних конвенција, објашњава Холцер. Међутим, комисија је испитивала само случајеве унутар војске, али не и оне које је војска починила према цивилима. Команданта јединица које су у Шапцу починиле злочин Казимира фон Литгендорфа комисија је позвала на саслушање, чак је накратко био и притворен. Разлог његовог притварања, међутим, није био масакр цивила, већ инцидент који се догодио неколико дана раније, у ком је један аустроугарски војник убијен. Није било правних последица свих тих догађаја и нико за злочине није одговарао. Двадесетих и тридесетих година, аустријски официри сачинили су званични извештај о догађајима из августа 1914. године. Међутим, ни он не садржи валидне податке о ономе што се догодило у северној Србији. Занимљиво је и да књига Арчибалда Рајса, која говори о аустроугарским злочинима над цивилима у Србији, никада није преведена на немачки, а имала је превод на неколико страних језика, закључује Холцер.
Шта је једног породичног човека из Беча, Граца или Будимпеште могло да нагна да само после недељу дана ратовања почини таква гнусна дела? Такви злочини се, свакако, не могу правдати тиме да су војници после дугих и крвавих борби на фронту доспели у стресна стања и да више нису могли да разликују добро од лошег. Како све то објаснити? Аустријски историчар Антон Холцер једино објашњење види у чињеници да су ти војници имали "дозволу" за убијање српског живља. Они су били веома инфериорне особе које су се нашле у екстремно стресној ситуацији у којој су имале наређење да се чин убиства прогласи легалним, каже Холцер.
Постојале су јасне инструкције из највиших војних кругова Беча да се војска одлучно и брутално обрачуна са цивилним становништвом, али је постојао и пропагандни рат који је Аустроугарска дуго година водила против Србије. Срби су у Немачкој и Аустрији описивани као нецивилизовано и слабо развијено друштво и као "подљуди", каже Холцер и описује како су на фотографијама Србе често приказивали као бедно обучене и прљаве и тиме доказивали да су они цивилизацијски нижи народ.
Они који су се бавили пропагандом у Аустрији, чудили су се што српски војници носе традиционалну обућу – опанке, а не кожне чизме као немачки и аустријски војници, не увиђајући једну битну чињеницу, а то је да су опанци погоднији за дуге маршеве и да их је лако осушити ако се натопе водом. Међутим, они су опанке видели као цивилизацијску разлику. Становништво у Аустрији и Немачкој имало је управо такву слику о Србима, и веровали су да су њихови војници дошли у земљу у којој живе дивљаци и краљеубице, прича Холцер.
Војници су пре напада добили и брошуре и инструкције које су ух упућивале на чињеницу да ће ући у непријатељску земљу у којој се са свих страна могу очекивати напади. Често у тим брошурама војници нису били ти који су описивани као главни непријатељи, већ цивили – сељани, жене и деца који не носе оружје, али који ће их напасти из заседе. То је слика са којом су аустријски војници кренули у Србију. И догодило се оно што се и очекивало, довољан је био и најмањи повод, на пример, црквено звоно које се чује или новчић у џепу детета, па да се изгради неповерење према српском становништву које је на крају резултирало страшним злочинима.
Белешка:
Антон Холцер је аустријски историчар фотографије, аутор књиге "Смех џелата. Непознати рат против цивилног становништва 1914-1918". Интервју са Холцером сниман је за потребе документарно-играног филма Србија у Великом рату који РТС реализује у сарадњи са Министарcтвом одбране РС.
Интервју са немачког превела Клаудија Матић
Стручни консултант: др Александар Животић, Филозофски факултет, Београд
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Бесмртни ђачки батаљон  У маглама српске прошлости и даље светле ликови 1300 каплара. Заборав њиховог дела почетак је нашег краја.
Судар Аустро-Угарске империје са сељачком војском малене Србије 1914. био је борба Давида и Голијата. Победа на Церу била је скупо плаћена: погинуло је 259 официра а више од 16 000 војника и официра избачено је из строја. Следили су нови окршаји уз масовну погибељ војске. Морал је значајно опао. Било је потребно да се јединице попуне новим, свежим снагама и да им се подигне борбена свест.
У критичним моментима, универзитетска и школска омладина дорасла војној обавези позвана је у службу отаџбини. За седиште и обуку ђачких чета предвиђено је Скопље. Обуком је руководио потпуковник Душан Глишић, ветеран Балканских ратова. Шест чета са више од 1.300 ђака чинило је Скопски ђачки батаљон. Просечна старост била им је 21-24 године. Понајвише њих долазило је са Београдског универзитета, па су сврстани у посебну чету, која је носила надимак „рузмарини“, због младости и нежности младића. У батаљон су укључени студенти са престижних европских универзитета, који су осетили да је отаџбина у опасности и масовно похитали да је помогну.
Скопски војнички логори киптели од снаге младића спремних за бој, али и расправа интелектуалаца и научника у напону стваралачке енергије. Презирали смо и забушавали мирнодопска вежбања и обуку. Ноћу, водиле су се бескрајне научне и уметничке дискусије и препирања, сентименталисало уз вино, понекад правиле серенаде. Заљубљивали смо се у сваку коју бисмо срели. [...] Строги потпуковник често нас је грдио. Потпуковник Душан Глишић био је строг старешина, али су га војници памтили и по очинској бризи. У Скопљу се се на обуци налазили и омладинци из академског певачког друштва Обилић. Једног дана, после обуке у касарни, из свег гласа су певали песму која ће их пратити док буду постојали: Хеј трубачу с бујне Дрине,
дед’ затруби збор,
нек одјекне Шар планина,
Ловћен, Дурмитор…!
Уз тај ехо појави се и озбиљни а строги командант батаљона, Душан Глишић, овога пута сав озарен и весео. Повикао им је: Тако Обилићи, песму хоћу. Хоћу да чује Шваба да Срби немају страха. Омладина је била и остаје носилац народне слободе. Певајте, нек одјекне Шар-планина. Певајте, још певајте! Обука регрута у Скопљу трајала је два месеца. Младићи су веровали да ће Скопље памтити дан опраштања од ђачког батаљона док постоји, да ће причати причу о величанственом маршу преко Душановог моста, о песми која је надјачавала шум Вардара. Становници су их испратили са цвећем и сузама. Са песмом на уснама, каплари су се укрцавали у воз, живећи за дан када ће ступити на фронт. Једини страх је био да ће их здравствена комисија одбити на регрутацији. Задојени патриотизмом крили су телесне недостатке.
Другог новембра 1914. Врховна команда произвела је све припаднике Скопског ђачког батаљона у чин каплара и наложила им покрет. Распоређени су искључиво на борачке дужности у оперативним јединицама. Каплар Тадија Пејовић писао је: То је једини пример у историји света, да једна држава – ондашња малена Србија – шаље на фронт [...] свој цвет, своју будућност, своју целокупну интелектуалну омладину – и све то као последњу наду за спас своје земље. Младићи су тада добили легендарни назив „1.300 каплара“. На путу према положајима, у Сталаћу где се састају две Мораве, унапређени су у чинове поднаредника. Безимени каплар писао је породици пред полазак у битку: Ми смо се сви заверили, да или победимо или да изгинемо јуначки. Шваба неће доћи тамо да пали, пљачка и прља невину чељад. Ми то нећемо допустити. Милорад Ђорђевић је писао родитељима:
Полазим у овај свети рат потпуно здрав и са највећим одушевљењем. Мислим да ћу издржати све тешкоће рата, али ипак, ако бих погинуо [...] немојте жалити за мене јер знајте да сам погинуо славно, бранећи своју милу Отаџбину, да бих осигурао бољу будућност својој браћи, сестрама од вековног нам непријатеља и угњетача – Аустрије.
Погинуо је 1916. као млади потпоручник на Солунском фронту.  Ужичани – каплари. На фотографији су крстом означени они који су пали током ратаНа положаје су стигли док су биле у јеку борбе на Сувобору и Колубари. Пратила их је киша, чула се потмула грмљавина топова, окруживали су их сакати и рањени, око њих је свуда вребала смрт. У Горњем Милановцу их је дочекао регент Александар Карађорђевић. Ободрио их је завршавајући говор командом „Ни корака назад!“. То је остала лозинка која је Скопски ђачки батаљон пратила током целог рата. Примили су команду над десетинама и водовима. „Добронамерно кочоперни“ подигли су у сељачкој војсци свест о озбиљности ситуације у којој је и омладина пошла у бој. И већ првог дана, у борбама које су беснеле на целој линији, многи су пали. Жао ми је добрих другова, лепих младића, који би својим радом користили, у миру, у држави. Али, зашто их жалити, оплакивати? Зар нису часно погинули у часној борби? [...] Зар би било боље да су умрли на болесничкој постељи? У ове велике дане жалосно је умрети обичном смрћу. Ове речи записао је један од 1300 каплара, Јован Бабић.
Победе на Церу и Колубари пронеле су широм свете славу пркосне Србије. Од 15. децембра 1914. на њеној територији више није било ниједног аустроугарског војника, осим заробљеника. Младих поднаредника је само у Колубарској бици пало више од 400. У одбрани од Немаца 1915. били су наредници, а у одступању преко Албаније и на Солунском фронту већином потпоручници. До краја рата изгинуло их је две трећине. Погинуо је и потпуковник Душан Глишић. После тешких окршаја, оболео, не мирећи се са чињеницом да је одбрана Србије сломљена, убио се на Качанику 1915. године. Водник Бан Нушић, један од каплара, син јединац дипломате и писца Бранислава Нушића, пише вереници у јесен исте године да му је нека старица прорекла да ће доћи до до тада најстрашније битке са Немцима на Градишту и да ће у њој победити Срби. Ако буде било суђено да ја паднем у тој прореченој бици, нека те не буде жао. Пао сам за оно што сам волео, за Отаџбину, мислећи на оно што сам волео, на тебе. Пао је, неколико дана касније.  Потпуковник Душан Глишић, брат потпуковника Александра Глишића, хероја са КумановаУ маглама српске прошлости остали су заувек да светле ликови 1300 каплара. У времену превредновања српског историјског наслеђа покренута је и иницијатива за промену назива школе у Љигу која по њима носи име. Заборав њиховог дела почетак је нашег краја. Браћа Николићи из Хомоља, Божидар и Светолик – први студент филозофије а други матурант пољопривредне школе, погинули у близини Смедерева 1915. године. Ђорђе Поповић, син директора Народне банке, добровољац, умро у ропству у мађарском логору. Потпоручник Миодраг Давидовић, минхенски студент, син јединац председника Владе чика Љубе Давидовића, погинуо у повлачењу преко Албаније. Александар-Шаца Лазаревић, академски сликар, пао је у Колубарској бици остављајући недовршене радове у свом атељеу у Прагу. Стотине и стотине других, многих безимених и непобројаних, остали су на вечној стражи српског Пантеона. Страдао је нараштај који је дисао за Србију и сањао да јој послужи кроз науку и културу. Један савременик био је мишљења да је у српској историји управо ово била генерација која је у миру најватреније живела и стварала за своју земљу, а у рату се најхрабрије борила и крварила. preuzeto sa akademskikrug
|
|
|
|
|
|
|
vuja kojic
|
|
SIROTINJA RAJA
Pridružio se: 06 Dec 2012, 23:15
Postovi: 9836
Lokacija: što dalje od nekih ljudi
|
Gorštak je napisao: Nemoj da te lažu , jedini cilj kralja posle ponude separatniog mira od strane Nemačke i ili Londonskog ugovora prema Srbiji od Strane Britanije , je njegova zelja za stvaranjem Jugoslavije . Svi borci su izigrani , i sva krv je bespotrebno prolivena pocev od kraja Kolubarske bitke. Moraš da pročitaš još neku knjigu o prvom svetskom ratu, iz više izvora.Ovo je isuviše komplikovana tema da bi se objasnila nu nekoliko postova.
_________________
Nije sve u sarkazmu,
ima nešto i u klasičnom podjebavanju.
|
|
|
|
|
|
|
vuja kojic
|
|
SIROTINJA RAJA
Pridružio se: 06 Dec 2012, 23:15
Postovi: 9836
Lokacija: što dalje od nekih ljudi
|
 1300 kaplara
_________________
Nije sve u sarkazmu,
ima nešto i u klasičnom podjebavanju.
|
|
|
|
|
|
|
Arsen
|
|
Pridružio se: 18 Jul 2014, 01:05
Postovi: 38
|
 Преправљени број погинулих на Колубарској бици наредбом високог функционера КП Јована Веселинова, уз опаску да је то много.
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 147 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
