Srbija Forum http://srbija-forum.com/ |
|
Riznica uspomena http://srbija-forum.com/viewtopic.php?f=52&t=2565 |
Stranica 3 od 5 |
Autoru: | Senka [ 23 Dec 2016, 23:36 ] |
Tema posta: | Re: Riznica uspomena |
I to je bio Balkan: Policija vrebala opozicionare Ministar policije Aćim Čumić je 1874. uveo postupak koji će postati uobičajen u Srbiji: da uoči izbora na ključna mesta u policiji i načelništvima postavi svoje ljude. Sve za kralja Osnovao je tajni fond iz koga je potrošio čitavo malo bogatstvo kako bi i na druge načine pridobio birače za kralja Milana Obrenovića. "Žustar i jedak, on ih je pravio na kavgadžijski način, koji je izazvao otpor i galamu. U borbu s političkim protivnicima unosio je mnogo lične mržnje i inata. Imao je ljutinu hrta, i na koga je kidisao, toga bi hteo da rastrgne", opisao je Čumića istoričar Slobodan Jovanović. Čumićevi policajci su morali da po svaku cenu spreče da narod bira najglasnije opozicionare, kakav je i Čumić nekada bio. Najrevnosniji u tome su dobijali unapređenja, a oni neuspešni slati su u penzije i dobijali druge kazne. Tako se policija postarala da bude uhapšen opozicioni kandidat Aleksandar Nikolajević i jedan od najuglednijih trgovaca u Požarevcu, samo zato što je neki činovnik, koji je pokrao državnu kasu, "priznao" da je podelio novac sa njim. Optužbe su pale u vodu, pa je trgovac oslobođen, ali ga je ljaga koštala izbora. Slično se dogodilo i u Loznici, a u Jadru je poništen izbor kandidata Vićentija Starčevića, s tim što se i na ponovljenim izborima kandidovao "nepodoban" čovek, Jovan Bošković. Čim je procenio da će Bošković dobiti izbore, Čumić ga je uhapsio na sam dan glasanja pod optužbom "da je gadio kneza i pretio republikom". Ali, Bošković je pobedio, i to iz zatvora! vestionline |
Autoru: | Senka [ 23 Dec 2016, 23:53 ] |
Tema posta: | Re: Riznica uspomena |
Autoru: | Senka [ 24 Dec 2016, 00:03 ] |
Tema posta: | Re: Riznica uspomena |
Pesma o Ćele-kuli Carigradskim drumom kroz današnju Srbiju prolazili su mnogi putnici i raznosili nadaleko priču o strašnom spomeniku turske svireposti, Ćele-kuli kod Niša. Kula je isprva za raju bila opomena, ali je vremenom postala legenda koja je pozivala na otpor. Narod je junake sa Čegra opevao, a noćima vadio lobanje iz maltera i dostojno ih sahranjivao. Ono naše što nekad bejaše Boraveći 1833. kod Ćele-kule, francuski pesnik, državnik i veliki poštovalac srpske borbe za slobodu Alfons de Lamartin je zapisao: "Neka Srbi sačuvaju ovaj spomenik! On će naučiti njihovu decu šta vredi nezavisnost jednoga naroda, pokazujući im po kakvu su je cenu platili njihovi očevi". Boj na Čegru je, kao i sve bitke Prvog srpskog ustanka, ostao veliko nadahnuće slikarima, piscima, vajarima, kompozitorima, ali su među mnogim ustaničkim junacima najslavniji postali oni koji su od naroda dobili "svoje" pesme. One su se pronosile od usta do usta i pevale u rovovima na drugim bojištima, kakva je Srbija imala posle Čegra još sijaset. Tako su i razbuđujući stihovi o vojvodi Stevanu Sinđeliću postali prava ratnička himna. Kada je Ilija Kolarac, veliki srpski dobrotvor, osnovao polovinom 19. veka fond za parastos onima koji su pali za slobodu i oslobođenje Srbije u dva srpska ustanka, dubrovački pesnik Matija Ban, potresen Ćele-kulom, napisao je dirljive stihove: "Oj, molimo! Ispolinsko pokolenje to bijaše, svi od ropstva domovinu iskupljujuć' život daše...". Pomirio dinastije Kada je Niš još jednom i konačno 1877. oduzet Turcima, knez Milan Obrenović je podigao junacima na Čegru skroman spomenik od belog mermera sa natpisom: "Vojvodi Stevanu Sinđeliću i njegovim neumrlim junacima, slavno palim ovde 19. maja 1809, napadajući Niš". Tačno sto godina posle čegarske klanice, u ime kralja nove dinastije kalja Petra Karađorđevića, 1909. je venac na Sinđelićev grob na Čegru položio prestolonaslednik Aleksandar. Na vencu je pisalo: "Slava junaku Stevanu Sinđeliću i njegovim drugovima". A 1878, godine u kojoj je Srbija dobila nezavisnost, Ban je sa poslanicima Narodne skupštine, koja je tada zasedala u Nišu, otišao da se pokloni senima čegarskih junaka i tada rekao: "Čusmo, braćo, a sad s ovdje Svi junački zavjerimo, sinovima svet amanet što god sami ne svršimo". Zbog ovakvog rodoljubivog zanosa dugo se verovalo da je Ban sastavio i čuvenu pesmu "Oj vojvodo Sinđeliću", ali to nije potvrđeno. Danas se smatra da je to izvorna narodna pesma, čiji su stihotvorci obično nepoznati. Stari ratnik iz Prvog svetskog rata Milorad Jevtić pričao je da se ona čula na svim srpskim frontovima, a postala je himna vojnicima čuvenog puka "Stevan Sinđelić", koji su noseći pukovsku zastavu i uz zvuke ustaničke pesme o vojvodi od Resave ravne, jurišali u slobodu. Pesma vojvodi Sinđeliću se posle Drugog svetskog rata dugo nalazila među zabranjenima. Prokazana je kao šovinistička, velikosrpska, hegemonistička, ozloglašena, i od nje se, zapravo, strepelo, jer je ostala oda srpskom viteštvu, časti, ali i buntovničkoj smelosti. vestionline |
Autoru: | Senka [ 24 Dec 2016, 01:16 ] |
Tema posta: | Re: Riznica uspomena |
Дворски балови код краљице Наталије: Статус и богатство мужа најбоље се видело поотмености и раскоши женине тоалете ЖУРКА НА ДВОРУ НЕДЕЉОМ ОД ПЕТ ДО ОСАМ За кројаче, најрадоснији дан у животу био је онај кад су радикали први пут дошли на власт. Нико од њих није имао прикладну одећу за дворске балове. Требало је "за јуче" сашити грдну количину фракова за нову дворску елиту, која, нервозна, није правила питање око цене - уосталом, докопали су се добрих министарских и чиновничких плата - него само око рока. Двор кнежевине (краљевине Србије био је установа од прворазредног политичког и друштвеног значаја у 19. веку. Организација, устројство и свакодневни живот на дворовима Карађорђевића и Обреновића нису посебно привлачили пажњу истраживача. Начин живота, богатство и статус београдског двора, могуће је донекле реконструисати за време последнјих Обреновића на основу пописа њихове имовине извршеног после Мајског преврата 1903. године. "Дневник о старатељству над имањем малолетног краља Александра", који је водио Јован Мишковић, садржи занимљиве податке о вођењу дворске економије крајем осамдесетих година. Драгоцена су и запажања путописаца и странаца који су последнјих деценија прошлог века боравили у Србији. Према опису Феликса Каница у време кнеза Михаила двор је био место где се уз чибук и кафу, сасвим "алла турца", разговарало о збивањима у граду и држави". Од шездесетих година, када је владарска кућа носила још увек оријентални карактер, па до краја века двор је, судећи према спољним ознакама - изгледу, организацији и сјају, прошао пут претварања у установу изграђену сасвим у складу са западноевропским узорима. Балска дворана са 322 сијалице Поред Конака, (куће коју је Александар Карађорђевић купио 1839. од Алексе Симића за двор у којој су касније живели кнез/краљ Милан и краљ Александар) почетком осамдесетих година прошлог века изграђен је Нови двор. Опреман је годинама веома брижљиво: салоне, уређене у рококо, ренесансном и оријенталном стилу израдиле су угледне бечке фирме тога времена, највише "Портоа" и "Фикс". Док се у Конаку и даље живело, у Новом двору одржаване су светковине, балови и пријеми. Двор је имао електрично осветљење и на савременике је снажан утисак остављала балска дворана са 322 сијалице. Према сећању Гавра Вуковића, министра спољних послова Црне Горе, на пријему приређеном у његову част 1902. године за столом је седело 64 особе, јело се служило из сервиса од саксонског порцулана, вино точило у чаше од чешког кристала са краљевским крунама и иницијалима краља Милана, а у вазама из Севра било је аранжирано топчидерско цвеће. Уз богат јеловник, музичари су свирали дела Менделсона, Вагнера и Вердија. Чини се да је проглашење Краљевине 1882. било важан моменат у саображавању српске краљевске куће европским узорима. На годишњицу проглаше-ња утврђен је, на пример, тачан распоред прославе (благодарење у Саборној цркви коме присуствују само особе са улазницама, потом одлазак у двор на подворење). Краљ и краљица су се возили у каруцама са четири упрегнута коња, лакеји су били обучени у мундире из времена Луја ЏИВ са напудраним власуљама. Даринка Јовановић у балској хаљини, око 1900. Деведесетих година уведене су неке новине, које су још јасније профилисале дворску елиту. Изграднјом Новог двора уведен је, од 1894. године, обичај да се недељна служба служи у дворској цркви Светог Николе, а у дане дворских и народних празника према посебном позиву. Списак особа које имају приступ у цркву прецизно одређује круг дворске елите. Осим тога, о празничним богослужењима постојала су ст-рога правила у погледу облачења: жене у високим хаљинама беле или отворене боје са шеширом или "српско"; цивили фрак, а војска у парадним униформама без ешарпе, дугачким панталонама и звездом без ленте. Дак-ле, постојала је јасна намера да се у церемонијалним ситуацијама установи и овековечи "поредак ствари". Госпођа Катарина у звању " заменица краљице" Настојања краља Милана и посебно краљице Наталије да дају пример и покрену друштвени живот, макар само у најужем кругу, нису одмах наишла на нарочити одзив. Затвореност и строга одвојеност јавног од приватног била је карактеристика ондашњег друштвеног живота. Породични живот био је строго везан за кућу и изузев на дан славе или неке породичне свечаности, београдски домови, чак и међу имућним и образованим слојевима, били су све до пред крај 19. века, затворени за спољашњи свет. Развијенији забавни живот постојао је, сем у двору, још у кућама страних посланика или појединих високих чиновника који су, службујући у Минис-тарству спољних послова, провели неко време у великим европским градовима. Дворске забаве спадале су у категорију званичних дворских церемонија. Биле су доступне узаном кругу људи: министрима и њиховим супругама, саветницима, високим официрима, часницима, дворским госпођама и госпођицама, угледним привредницима и страним дипломатама. Од свих забава најсвечанији су били велики дворски балови, који су се, почев од осамдесетих година одвијали према строго утврђеном церемонијалу. После вишегодишњег прекида због развода брака краља Милана и краљице Наталије 1889, друштвени живот на двору је обновљен у зиму 1895. године. Краљица Наталија је поставила основе модела понашања и живота на двору. Настојала је да, док је боравила у Београду, као домаћица унесе новине из света који је имала прилике да упозна живећи у средини француског монденског летовалишта у Бијарицу. Када је била ван Србије, задатак домаћице у Конаку приликом свечаности преузимала је Катарина Богићевић, ћерка Анке Константиновић, рођаке краља Милана. Тај модел је подразумевао сусрете са супругама дипломата једном недељно, соареа (посела) у двору, примања недељом, четвртком, покровитељство над "Женским друштвом" и другим установама, припремање балова и разних свечаности.Тиме се београдски двор у погледу организације приближио европским узорима. Овако је изгледао двор Кнеза Михаила у Београду у другој половини 19. века Прво коло па тек онда валцер Одмах по повратку краљице Наталије у Београд 1895. и почетком 1896. организована су два велика и два мала бала. Новогодишњи, "велики", бал био је посебно свечан. Почињао је у 10 сати увече и трајао је до дубоко у ноћ. Присуство на двору подразумевало је и поштовање одређених образаца понашања. Свака дама добијала је на улазу књижицу са уписаним редоследом игара у коју је уписивала партнера за сваку игру. Строго се водило рачуна да даме не остају дуго без каваљера, а уколико би се то и догодило увек су били у резерви партнери који су прискакали у помоћ. Распоред игара строго је поштован и према избору може се закључити да су свечаности ове врсте биле прожете националним духом коме је дата европска форма. Обично су почињале колом (коло краља Милана, краљице Наталије, краљице Драге итд.), следиле су полка, мазурка, валцер, потом опет коло, обично "Србијанка", затим котиљон итд. Према једној од сачуваних девојачких књижица са дворског бала одржаног 1887. на програму је било 11 игара, са паузом после осме. На улазу за "велики бал" свака дама добијала је књижицу са списком и редоследом игара, где су се уписивали каваљери. Обично је било 11 игара, са паузом после осме. Играли су се и полка, и мазурка и валцер, али је бал обавезно почињао колом. Хаљине су биле дугачке, са шлепом, за који се сматрало да млађим девојкама не постоји. На највећој цени су биле тоалете шивене у слону "Ко Франсине", у Бечу, или оне од "Монастерлије", из Пеште. Сама Краљица Наталија више је полагала на моду париских салона. Мушкарци су носили фрак, официри парадне униформе са ешарпама и перјаницама, ордење се носило са лентом, а одликоване жене ордење су качиле преко балске хаљине. Најотменијом бојом сматрала се нијанса "лила", такозвана "хелиантроп". Осим балова, у краљевској кући су по повратку краљице Наталије у Београд, игране две гала представе које су извели француски глумци, "вештаци": прву, Коклен млађи и другу, мадам Жидик. Дворска свита је често одлазила на забаве у "Официрском дому", које су одржаване сваке друге суботе, Ђачки бал, бал Трговачке омладине и "Женског друштва". Ти балови су такође спадали у "елитне" забаве на које су приступ имали само позвани, што су на улазу доказивали позивницама. На овим забавама поштован је сличан церемонијал као и на двору: позивнице, прописана тоалета и прецизно одређен ритам забаве. Зграда новог двора краља Милана Обреновића у Београду Ноћ кад су радикали шили фракове Важан моменат у целом церемонијалу чинила су правила о одевању, тако да је у протоколу и на свакој позивници била тачно назначена врста одеће. Најсвечанија је била предвиђена за велике дворске балове. Када су радикали дошли на власт 1888. године, позвани су први пут у великом броју на дворски бал. Како раније нису били у прилици да присуствују дворским свечаностима већина их није имала прикладну одећу. Према неким тврднјама кројачи у граду имали су пуне руке посла јер је требало сашити бројне фракове за новопечене министре и чиновнике. Жене су у таквим приликама носиле балске тоалете или "српско" - српску грађанску ношњу. Мушкарци су носили фрак, белу мараму и декорације са лентом, а војна лица су долазила у парадним униформама, дугачким панталонама, ешарпом, перјаницом и страним ордењем. Жене које су одликоване носиле су ордење преко балске хаљине. Око двора се свијало "високо" друштво Београда, те је краљевски дом био место од прворазредног значаја за друштвену промоцију у ондашњој Србији. Они који су по свом друштвеном положају имали приступа у владарску кућу користили су прилику да прикажу симболе свог положаја: тоалету, накит, праћење модних трендова. Такмичење и ривалство захтевали су помне припреме за сваку балску сезону. Вечерње тоалете шивене су у модним салонима Беча, Пеште или, ређе, Париза. Из иностранства је набављана и сва пратећа опрема. Краљица Наталија Обреновић, најчешће домаћица лепих дворских дружења Тон оваквом понашању давала је деведесетих година краљица Наталија. Она је посебно држала до модних трендова и настојала је да подстакне интересовање жена и младих девојака за модна дешавања. На другој страни, дотеривање и кићење супруга и ћерки, био је начин да се прикаже богатство, успех и статус њихових мужева и очева. Зато су ове појаве, по угледу на Европу, ухватиле корена и у условима не тако рзавијеног грађанског друштва у Србији. Први корзо у улици кнеза Милоша Увођење корзоа (у улици кнеза Милоша), дворске забаве које трају дуго у ноћ, трошење новца на скупе тоалете, често су критиковани у пресатници. Многе новине у облачењу и дотеривању наилазиле су на неразумевање и исмевање. Описујући забаву у Конаку, у фебруару 1881, Милан Ђ. Милићевић је навео: "Чудно палило у жена. Нашто им је требало, не знам, али лепше нису: све напрашиле косе тако да имаху седе власи као бабетине. Е, мода мора начинити од људи будале!" Играње кан-кана (додуше у затвореном кругу младих девојака које су се окупљале око краљице Наталије), и отвореније понашање младих на свечаностима нису увек примане благонаклоно и изазивале су негодовање. За ондашњи Београд посебно су била занимљива примања код краљице Наталије. Она су одржавана недељом пре подне и по подне и четвртком увече. Недељом су се, после службе у цркви, код караљице окупљали најближи пријатељи у краткој и куртоазној посети. На недељна поподневна посела долазили су политичари и угледни београдски трговци са женама и кћеркама. На овим сусретима у Новом двору који су трајали од пет до осам увече, свирала је дворска војна музика арије из најпопуларнијих опера, потом је служен "бифе", а после се прелазило у велику салу на игранку. Посебне позивнице нису слане, него је у децембру 1895. краљица Наталија објавила женама у Београду да са својим кћерима, мужевима, зетовима долазе увек недељом на редовна забавна посела. Ово је у ствари значило увођење "жур-фикса", појаве дотада непознате у београдском друштву. Убрзо су га прихватиле даме из најпознатијих престоничких кућа. Краљица Драга у правој дугој балској тоалети Недељним поселима увек су присуствовале све краљичине дворске даме, жене из угледних породица политичара и трговаца са својим кћерима. Вечерња примања на двору четвртком, "вечеринке", почињала су у осам увече и трајала су до поноћи. Организоване су за интимнији круг гостију него на баловима, на њима није било страних дипломата. Краљица Наталија је отварала игранке новим играма. Те сезоне из Париза је донела игре "Пас де љуатре" и "Пас дес патинеурс". За балске хаљине најотменија лила боја Одевање на вечеринкама и поселима у двору било је такође луксузно. Међу дамама, богатим и модерним тоалетама посебно је била запажена, поред Наталије, Катарина Богићевић-Константиновић, рођака краља Милана, која је према неким сведочанствима, имала за свако примање нову хаљину израђену код "Франсине" у Бечу или код "Монастерлије" у Пешти. Хаљине су углавном шивене од свиле, рипса, атласа, моареа или свиленог сомота, ређе су биле тоалете од чипке. За сва примања, дневна и вечерња, хаљине су биле дуге. Балске тоалете су имале шлеп, којим нису украшаване хаљине само сасвим младих девојака. Лила, хелиантроп, боја важила је за најотменију. Свиле за вечерње хаљине најчешће су доносили трговци из Венеције, Париза и Лила. Кутак салонске просторије у којем су најчешшће старије госпође ћућурили сагледавајући и меркајући присутне дворјане У пролећним месецима, пре одласка у стране бање на одмор и лечење, двор је често организовао посела у смедеревском винограду. Она су одржавана обично уторком и на њима је из Београда позивано мање гостију, јер су поселима присуствовали најугледнији чиновници и трговци из Смедерева са породицама. Окупљања под ведрим небом у Смедереву личила су на праве народне гозбе. Пракса одлазака у виноград је установљена већ раних осамдесетих година од када датирају и први спискови званица. Забаве у владарској кући, са потенцирањем сјаја и луксуза, били су на појавном плану један од начина да припадници највиших слојева младог грађанског друштва у Србији покажу Европи, а у исто време и себи самима, да су достигли одређен степен богатства, моћи и друштвеног положаја. Осим богатих тоалета и специфичног понашања које се подразумевало у таквим приликама, група окупљена око двора се издвајала у односу на масу својим положајем и образовањем. Она је имала сва обележја која су је чинила елитом српског друштва. srpskonasleđe |
Autoru: | Senka [ 24 Dec 2016, 01:36 ] |
Tema posta: | Re: Riznica uspomena |
Nušićevo vanbračno kumče Ko je Milan Gelbke, upitao sam sinovca Paje Jovanovića. A dr Dušan Jovanović je odgovorio: „On je nikad priznati sin jedne austrijske kelnerice i mog strica Milana Jovanovića“, kaže Goran Malić, istoričar fotografije i autor monografije o dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću, bratu slavnog slikara, kumu Branislava Nušića i dedi rediteljke Sofije–Soje Jovanović. Milan Jovanović pred polazak u rat 1914. godine Dok je radio u Temišvaru, Stevan Jovanović je oženio svastiku svog poslodavca Ernestinu Deot koja je rodila Pavla, Svetislava i Milana. Ernestina je umrla mlada, a posle njene smrti Stevan je u kuću doveo opet strankinju – Mariju del Ponti, koja mu je izrodila još petoro dece. Najmlađa Tinka rođena je kad je njen polubrat Paja već bio bogati slikar koji se u Beču spetljao sa šesna¬estogodišnjom kćerkom kućepazitelja. Ali švalerska crta Jovanovića, potomaka Jova Ðukina koji se pod Čarnojevićem sa Kosova doselio u Vršac, došla je do izražaja tek kad je Paja tražio od oca Stevana da mu u Beč pošalje najmlađeg brata Milana. Evo šta je o tome Goranu Maliću ispričao dr Dušan Jovanović. Pariska avantura U Beču se Milan udvara supruzi fotografa Deblinga, očevog prijatelja kod koga je stanovao. Primetivši to, Debling šalje pismo deda Stevi koji odmah putuje u Beč da Milana vrati u Vršac. Ipak, stariji brat Paja nekako smiri oca i obeća mu da će brinuti o nestašnom braci koga odvodi u Pariz kod brata Svetislava, umetnika i čestog gosta mondenskih salona. Obilazeći pariske bulevare, Milan u jednom kafeu upoznaje mladu kelnericu, Austrijanku sa prezimenom Gelbke. Kako mu je nemački bio maternji jezik, lako sklapaju prijateljstvo, ona ostaje u drugom stanju i Milan reši da se ženi. Ali stari maher Svetislav procenjuje da je posredi zamka za naivne mladoženje i s bratom Pajom sklapa dogovor da izbave Milana iz Pariza tako što mu na Obilićevom vencu u Beogradu kupuju lokal za fotografski atelje. Već naredne godine (1889) Milan se ženi s Darinkom, kćerkom Stevana Hadži Kostića, a venčani kum bio mu je Branislav Nušić. Imali su četvoro dece – Stevana, Dušana, Pavla (otac Soje Jovanović) i Sofiju, koja je 1915. umrla u Skoplju gde je Darinka izbegla kod porodice Branislava Nušića, u to vreme upravnika skopskog pozorišta. Greh mlađeg brata Kada je Milan Gelbke imao oko pet godina, Paja Jovanović je nagovorio nesuđenu snajku da mu preda dete kako bi ga odveo u Vršac na školovanje. Zahvaljujući, verovatno, većoj sumi novca kelnerica je pristala i Paja je dečaka doveo kod oca Stevana kome je „pokajnički priznao“ da je to njegov vanbračni sin. Kako je Paja već bio svetsko ime, bogat i samostalan, otac nije imao kud. Dok je rastao uz deda Stevu, Gelbkea su posećivali i lažni i pravi otac, a kad je odslužio austrougarsku vojsku, poslali su ga u Švajcarsku na studije hemije. Do smrti 1923. ponosni deda Steva živeo je u uverenju da je Gelbke sin Paje Jovanovića. U međuvremenu mladić je doznao istinu, pa je Milan Jovanović posle smrti oca, često sam, bez supruge, boravio u Švajcarskoj, u poseti sinu koji je u međuvremenu postao doktor hemije. Kad je izbio rat, kao Austrijanac Milan Gelbke je mobilisan u Hitlerovu vojsku. „Nastradao je u savezničkom bombardovanju Nemačke ili neke skandinavske zemlje, a mi smo za to doznali tek desetak godina kasnije“, ispričala je pred kraj života Soja Jovanović, unuka Milana Jovanovića. Za priču o Gelbkeu tvrdila da je „previše nakićena“ i, smatrajući da „baca tamnu svetlost“ na njenog dedu Milana, zamolila je Gorana Malića da je ne uvrsti u svoju knjigu. – Iako sam ispoštovao njenu želju, uveren sam da priča ne baca ružno svetlo na Jovanoviće. Ona samo govori o jednoj nesmotrenoj ljubavnoj avanturi, a još više o bratskoj požrtvovanosti Paje Jovanovića da na sebe primi greh iz mladosti svog najmlađeg brata – kaže Malić. Tajna iz Firence Dok je Milan Gelbke rastao, fotografska karijera njegovog biološkog oca bila je u usponu. Već 1893. Milan Jovanović je dobio zvanje dvorskog fotografa dinastije Obrenović, a ubrzo i zvanje fotografa crnogorske dinastije Petrović. Posle smene vlasti, nastavlja da fotografiše i Karađorđeviće, i to u novom ateljeu u zgradi današnjeg bioskopa „Zvezda“ u Ulici kralja Milana. Goran Malić kaže da se Soja Jovanović jako nervirala zato što je prilikom adaptacije ove zgrade neki umetnik neznalica, umesto njenom dedi, podigao spomen-vitraž jednom drugom fotografu – Anastasu Jovanoviću. Iako fotograf dvora, portreti savremenika bili su Milanova opsesija. Za četvrt veka snimio je gotovo sve velike srpske glumce, književnike, slikare, naučnike, članove SANU... Za njegovo ime vezuje se i izdavanje prvih srpskih razglednica s natpisom „Pozdrav iz Beograda“ (1896). Po izbijanju rata 1914, Milan je mobilisan kao „posilni princa Ðorđa Krađorđevića“, da bi se već 1915. obreo u Bizerti gde su boravili srpski ranjenici. Malić veruje da Jovanović nije bio ranjen, već da je sklonjen kao čovek blizak dvoru. Jer ubrzo dobija premeštaj u Firencu gde se na studijama vajarstva već nalazio njegov najmlađi sin Dušan Jovanović Ðukin. Kum Branislav Nušić na fotografiji iz 1904. godine (Sve fotografije su iz knjige Gorana Malića „Milan Jovanović fotograf“) U ovoj haljini se Darinka Jovanović 1900. pojavila na jednom od čuvenih balova kraljice Natalije Milan Jovanović sa suprugom Darinkom na dan venčanja 1889. Fotografija “Igrači karata” snimljena je 1913. godine Ovako je izgledala Kolarčeva ulica 1905. godine Fotografija starijeg brata – Paja Jovanović snimljen u periodu 1893–1896. Fotografija „Brat i sestra“ iz 1902. godine Aleksandar Karađorđević 1904. godine Milan Jovanović pred polazak u rat 1914. godine Baštovan bez ašova Goran Malić kaže da je Milan Jovanović uneo evropski duh u srpsku fotografiju omogućivši nam da sagledamo kako su naši preci doživljavali svoje vreme, šta su voleli, šta su sanjali i čemu su težili. Do kraja života živeo je povučeno u svojoj kući u Skenderbegovoj 29, sa Darinkom je 1939. proslavio zlatnu svadbu, čitao je Lukrecija, proučavao vizantijsku arhitekturu. A na jednom mestu u beleškama bivši dvorski fotograf je zapisao: „Reći da je naš život prestao da postoji kad mu je telo umrlo, isto je što i reći da je baštovan umro kad mu se ašov prelomio.“ Umro je 1944, iste godine kad i Milan Gelbke. Da je reč o vanbračnom sinu njenog supruga, Darinka je saznala tek deset godina kasnije. Kao što je nekad vodio brigu o austrijskoj kelnerici, dever Paja Jovanović pomagao joj je do kraja života. U prepisci s Milutinom Milankovićem sačuvana su dva pisma u kojima Paja moli velikog naučnika da udovici Milana Jovanovića pošalje deset hiljada na adresu Jovana Ristića 19, gde je Darinka nakon muževljeve smrti živela kod sina Pavla, oca Soje Jovanović. blic |
Autoru: | Senka [ 24 Dec 2016, 18:07 ] |
Tema posta: | Re: Riznica uspomena |
Autoru: | Senka [ 01 Jan 2017, 21:52 ] |
Tema posta: | Re: Riznica uspomena |
Autoru: | Senka [ 02 Jan 2017, 15:42 ] |
Tema posta: | Re: Riznica uspomena |
Najstarija fotografija srpske vojske datira iz 1854. godine |
Autoru: | Senka [ 02 Jan 2017, 15:44 ] |
Tema posta: | Re: Riznica uspomena |
Принцеза Јелена, Александар I и Ђорђе Карађорђевић. Преузето са странице Историја династије Карађорђевић. |
Stranica 3 od 5 | Sva vremena su u UTC + 2 sata |
Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group http://www.phpbb.com/ |