Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 15 Avg 2018, 14:33


Autoru Poruka
Senka
Post  Tema posta: Re: Riznica uspomena  |  Poslato: 23 Dec 2016, 23:36
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 41275

OffLine
I to je bio Balkan: Policija vrebala opozicionare

Ministar policije Aćim Čumić je 1874. uveo postupak koji će postati uobičajen u Srbiji: da uoči izbora na ključna mesta u policiji i načelništvima postavi svoje ljude.

Slika
Sve za kralja

Osnovao je tajni fond iz koga je potrošio čitavo malo bogatstvo kako bi i na druge načine pridobio birače za kralja Milana Obrenovića.

"Žustar i jedak, on ih je pravio na kavgadžijski način, koji je izazvao otpor i galamu. U borbu s političkim protivnicima unosio je mnogo lične mržnje i inata. Imao je ljutinu hrta, i na koga je kidisao, toga bi hteo da rastrgne", opisao je Čumića istoričar Slobodan Jovanović.

Čumićevi policajci su morali da po svaku cenu spreče da narod bira najglasnije opozicionare, kakav je i Čumić nekada bio. Najrevnosniji u tome su dobijali unapređenja, a oni neuspešni slati su u penzije i dobijali druge kazne. Tako se policija postarala da bude uhapšen opozicioni kandidat Aleksandar Nikolajević i jedan od najuglednijih trgovaca u Požarevcu, samo zato što je neki činovnik, koji je pokrao državnu kasu, "priznao" da je podelio novac sa njim.

Optužbe su pale u vodu, pa je trgovac oslobođen, ali ga je ljaga koštala izbora. Slično se dogodilo i u Loznici, a u Jadru je poništen izbor kandidata Vićentija Starčevića, s tim što se i na ponovljenim izborima kandidovao "nepodoban" čovek, Jovan Bošković.

Čim je procenio da će Bošković dobiti izbore, Čumić ga je uhapsio na sam dan glasanja pod optužbom "da je gadio kneza i pretio republikom". Ali, Bošković je pobedio, i to iz zatvora!


vestionline

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Riznica uspomena  |  Poslato: 23 Dec 2016, 23:53
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 41275

OffLine
Slika

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Riznica uspomena  |  Poslato: 24 Dec 2016, 00:03
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 41275

OffLine
Pesma o Ćele-kuli

Carigradskim drumom kroz današnju Srbiju prolazili su mnogi putnici i raznosili nadaleko priču o strašnom spomeniku turske svireposti, Ćele-kuli kod Niša. Kula je isprva za raju bila opomena, ali je vremenom postala legenda koja je pozivala na otpor. Narod je junake sa Čegra opevao, a noćima vadio lobanje iz maltera i dostojno ih sahranjivao.

Slika
Ono naše što nekad bejaše

Boraveći 1833. kod Ćele-kule, francuski pesnik, državnik i veliki poštovalac srpske borbe za slobodu Alfons de Lamartin je zapisao: "Neka Srbi sačuvaju ovaj spomenik! On će naučiti njihovu decu šta vredi nezavisnost jednoga naroda, pokazujući im po kakvu su je cenu platili njihovi očevi".

Boj na Čegru je, kao i sve bitke Prvog srpskog ustanka, ostao veliko nadahnuće slikarima, piscima, vajarima, kompozitorima, ali su među mnogim ustaničkim junacima najslavniji postali oni koji su od naroda dobili "svoje" pesme.

One su se pronosile od usta do usta i pevale u rovovima na drugim bojištima, kakva je Srbija imala posle Čegra još sijaset. Tako su i razbuđujući stihovi o vojvodi Stevanu Sinđeliću postali prava ratnička himna.

Kada je Ilija Kolarac, veliki srpski dobrotvor, osnovao polovinom 19. veka fond za parastos onima koji su pali za slobodu i oslobođenje Srbije u dva srpska ustanka, dubrovački pesnik Matija Ban, potresen Ćele-kulom, napisao je dirljive stihove: "Oj, molimo! Ispolinsko pokolenje to bijaše, svi od ropstva domovinu iskupljujuć' život daše...".

Pomirio dinastije

Kada je Niš još jednom i konačno 1877. oduzet Turcima, knez Milan Obrenović je podigao junacima na Čegru skroman spomenik od belog mermera sa natpisom: "Vojvodi Stevanu Sinđeliću i njegovim neumrlim junacima, slavno palim ovde 19. maja 1809, napadajući Niš". Tačno sto godina posle čegarske klanice, u ime kralja nove dinastije kalja Petra Karađorđevića, 1909. je venac na Sinđelićev grob na Čegru položio prestolonaslednik Aleksandar. Na vencu je pisalo: "Slava junaku Stevanu Sinđeliću i njegovim drugovima".
A 1878, godine u kojoj je Srbija dobila nezavisnost, Ban je sa poslanicima Narodne skupštine, koja je tada zasedala u Nišu, otišao da se pokloni senima čegarskih junaka i tada rekao: "Čusmo, braćo, a sad s ovdje Svi junački zavjerimo, sinovima svet amanet što god sami ne svršimo".

Zbog ovakvog rodoljubivog zanosa dugo se verovalo da je Ban sastavio i čuvenu pesmu "Oj vojvodo Sinđeliću", ali to nije potvrđeno. Danas se smatra da je to izvorna narodna pesma, čiji su stihotvorci obično nepoznati.

Stari ratnik iz Prvog svetskog rata Milorad Jevtić pričao je da se ona čula na svim srpskim frontovima, a postala je himna vojnicima čuvenog puka "Stevan Sinđelić", koji su noseći pukovsku zastavu i uz zvuke ustaničke pesme o vojvodi od Resave ravne, jurišali u slobodu.

Pesma vojvodi Sinđeliću se posle Drugog svetskog rata dugo nalazila među zabranjenima. Prokazana je kao šovinistička, velikosrpska, hegemonistička, ozloglašena, i od nje se, zapravo, strepelo, jer je ostala oda srpskom viteštvu, časti, ali i buntovničkoj smelosti.


vestionline

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Riznica uspomena  |  Poslato: 24 Dec 2016, 01:16
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 41275

OffLine
Дворски балови код краљице Наталије: Статус и богатство мужа најбоље се видело поотмености и раскоши женине тоалете

ЖУРКА НА ДВОРУ НЕДЕЉОМ ОД ПЕТ ДО ОСАМ

За кројаче, најрадоснији дан у животу био је онај кад су радикали први пут дошли на власт. Нико од њих није имао прикладну одећу за дворске балове. Требало је "за јуче" сашити грдну количину фракова за нову дворску елиту, која, нервозна, није правила питање око цене - уосталом, докопали су се добрих министарских и чиновничких плата - него само око рока.

Двор кнежевине (краљевине Србије био је установа од прворазредног политичког и друштвеног значаја у 19. веку. Организација, устројство и свакодневни живот на дворовима Карађорђевића и Обреновића нису посебно привлачили пажњу истраживача. Начин живота, богатство и статус београдског двора, могуће је донекле реконструисати за време последнјих Обреновића на основу пописа њихове имовине извршеног после Мајског преврата 1903. године. "Дневник о старатељству над имањем малолетног краља Александра", који је водио Јован Мишковић, садржи занимљиве податке о вођењу дворске економије крајем осамдесетих година. Драгоцена су и запажања путописаца и странаца који су последнјих деценија прошлог века боравили у Србији.

Према опису Феликса Каница у време кнеза Михаила двор је био место где се уз чибук и кафу, сасвим "алла турца", разговарало о збивањима у граду и држави". Од шездесетих година, када је владарска кућа носила још увек оријентални карактер, па до краја века двор је, судећи према спољним ознакама - изгледу, организацији и сјају, прошао пут претварања у установу изграђену сасвим у складу са западноевропским узорима.

Балска дворана са 322 сијалице

Поред Конака, (куће коју је Александар Карађорђевић купио 1839. од Алексе Симића за двор у којој су касније живели кнез/краљ Милан и краљ Александар) почетком осамдесетих година прошлог века изграђен је Нови двор. Опреман је годинама веома брижљиво: салоне, уређене у рококо, ренесансном и оријенталном стилу израдиле су угледне бечке фирме тога времена, највише "Портоа" и "Фикс". Док се у Конаку и даље живело, у Новом двору одржаване су светковине, балови и пријеми. Двор је имао електрично осветљење и на савременике је снажан утисак остављала балска дворана са 322 сијалице.

Према сећању Гавра Вуковића, министра спољних послова Црне Горе, на пријему приређеном у његову част 1902. године за столом је седело 64 особе, јело се служило из сервиса од саксонског порцулана, вино точило у чаше од чешког кристала са краљевским крунама и иницијалима краља Милана, а у вазама из Севра било је аранжирано топчидерско цвеће. Уз богат јеловник, музичари су свирали дела Менделсона, Вагнера и Вердија.

Чини се да је проглашење Краљевине 1882. било важан моменат у саображавању српске краљевске куће европским узорима. На годишњицу проглаше-ња утврђен је, на пример, тачан распоред прославе (благодарење у Саборној цркви коме присуствују само особе са улазницама, потом одлазак у двор на подворење). Краљ и краљица су се возили у каруцама са четири упрегнута коња, лакеји су били обучени у мундире из времена Луја ЏИВ са напудраним власуљама.

Slika
Даринка Јовановић у балској хаљини, око 1900.

Деведесетих година уведене су неке новине, које су још јасније профилисале дворску елиту. Изграднјом Новог двора уведен је, од 1894. године, обичај да се недељна служба служи у дворској цркви Светог Николе, а у дане дворских и народних празника према посебном позиву. Списак особа које имају приступ у цркву прецизно одређује круг дворске елите. Осим тога, о празничним богослужењима постојала су ст-рога правила у погледу облачења: жене у високим хаљинама беле или отворене боје са шеширом или "српско"; цивили фрак, а војска у парадним униформама без ешарпе, дугачким панталонама и звездом без ленте. Дак-ле, постојала је јасна намера да се у церемонијалним ситуацијама установи и овековечи "поредак ствари".

Госпођа Катарина у звању " заменица краљице"

Настојања краља Милана и посебно краљице Наталије да дају пример и покрену друштвени живот, макар само у најужем кругу, нису одмах наишла на нарочити одзив. Затвореност и строга одвојеност јавног од приватног била је карактеристика ондашњег друштвеног живота. Породични живот био је строго везан за кућу и изузев на дан славе или неке породичне свечаности, београдски домови, чак и међу имућним и образованим слојевима, били су све до пред крај 19. века, затворени за спољашњи свет. Развијенији забавни живот постојао је, сем у двору, још у кућама страних посланика или појединих високих чиновника који су, службујући у Минис-тарству спољних послова, провели неко време у великим европским градовима.

Дворске забаве спадале су у категорију званичних дворских церемонија. Биле су доступне узаном кругу људи: министрима и њиховим супругама, саветницима, високим официрима, часницима, дворским госпођама и госпођицама, угледним привредницима и страним дипломатама. Од свих забава најсвечанији су били велики дворски балови, који су се, почев од осамдесетих година одвијали према строго утврђеном церемонијалу. После вишегодишњег прекида због развода брака краља Милана и краљице Наталије 1889, друштвени живот на двору је обновљен у зиму 1895. године.

Краљица Наталија је поставила основе модела понашања и живота на двору. Настојала је да, док је боравила у Београду, као домаћица унесе новине из света који је имала прилике да упозна живећи у средини француског монденског летовалишта у Бијарицу. Када је била ван Србије, задатак домаћице у Конаку приликом свечаности преузимала је Катарина Богићевић, ћерка Анке Константиновић, рођаке краља Милана. Тај модел је подразумевао сусрете са супругама дипломата једном недељно, соареа (посела) у двору, примања недељом, четвртком, покровитељство над "Женским друштвом" и другим установама, припремање балова и разних свечаности.Тиме се београдски двор у погледу организације приближио европским узорима.

Slika
Овако је изгледао двор Кнеза Михаила у Београду у другој половини 19. века

Прво коло па тек онда валцер

Одмах по повратку краљице Наталије у Београд 1895. и почетком 1896. организована су два велика и два мала бала. Новогодишњи, "велики", бал био је посебно свечан. Почињао је у 10 сати увече и трајао је до дубоко у ноћ. Присуство на двору подразумевало је и поштовање одређених образаца понашања. Свака дама добијала је на улазу књижицу са уписаним редоследом игара у коју је уписивала партнера за сваку игру. Строго се водило рачуна да даме не остају дуго без каваљера, а уколико би се то и догодило увек су били у резерви партнери који су прискакали у помоћ. Распоред игара строго је поштован и према избору може се закључити да су свечаности ове врсте биле прожете националним духом коме је дата европска форма. Обично су почињале колом (коло краља Милана, краљице Наталије, краљице Драге итд.), следиле су полка, мазурка, валцер, потом опет коло, обично "Србијанка", затим котиљон итд. Према једној од сачуваних девојачких књижица са дворског бала одржаног 1887. на програму је било 11 игара, са паузом после осме.

На улазу за "велики бал" свака дама добијала је књижицу са списком и редоследом игара, где су се уписивали каваљери. Обично је било 11 игара, са паузом после осме. Играли су се и полка, и мазурка и валцер, али је бал обавезно почињао колом. Хаљине су биле дугачке, са шлепом, за који се сматрало да млађим девојкама не постоји. На највећој цени су биле тоалете шивене у слону "Ко Франсине", у Бечу, или оне од "Монастерлије", из Пеште. Сама Краљица Наталија више је полагала на моду париских салона. Мушкарци су носили фрак, официри парадне униформе са ешарпама и перјаницама, ордење се носило са лентом, а одликоване жене ордење су качиле преко балске хаљине. Најотменијом бојом сматрала се нијанса "лила", такозвана "хелиантроп".

Осим балова, у краљевској кући су по повратку краљице Наталије у Београд, игране две гала представе које су извели француски глумци, "вештаци": прву, Коклен млађи и другу, мадам Жидик. Дворска свита је често одлазила на забаве у "Официрском дому", које су одржаване сваке друге суботе, Ђачки бал, бал Трговачке омладине и "Женског друштва". Ти балови су такође спадали у "елитне" забаве на које су приступ имали само позвани, што су на улазу доказивали позивницама. На овим забавама поштован је сличан церемонијал као и на двору: позивнице, прописана тоалета и прецизно одређен ритам забаве.

Slika
Зграда новог двора краља Милана Обреновића у Београду

Ноћ кад су радикали шили фракове

Важан моменат у целом церемонијалу чинила су правила о одевању, тако да је у протоколу и на свакој позивници била тачно назначена врста одеће. Најсвечанија је била предвиђена за велике дворске балове. Када су радикали дошли на власт 1888. године, позвани су први пут у великом броју на дворски бал. Како раније нису били у прилици да присуствују дворским свечаностима већина их није имала прикладну одећу. Према неким тврднјама кројачи у граду имали су пуне руке посла јер је требало сашити бројне фракове за новопечене министре и чиновнике. Жене су у таквим приликама носиле балске тоалете или "српско" - српску грађанску ношњу. Мушкарци су носили фрак, белу мараму и декорације са лентом, а војна лица су долазила у парадним униформама, дугачким панталонама, ешарпом, перјаницом и страним ордењем. Жене које су одликоване носиле су ордење преко балске хаљине.

Око двора се свијало "високо" друштво Београда, те је краљевски дом био место од прворазредног значаја за друштвену промоцију у ондашњој Србији. Они који су по свом друштвеном положају имали приступа у владарску кућу користили су прилику да прикажу симболе свог положаја: тоалету, накит, праћење модних трендова. Такмичење и ривалство захтевали су помне припреме за сваку балску сезону. Вечерње тоалете шивене су у модним салонима Беча, Пеште или, ређе, Париза. Из иностранства је набављана и сва пратећа опрема.

Slika
Краљица Наталија Обреновић, најчешће домаћица лепих дворских дружења

Тон оваквом понашању давала је деведесетих година краљица Наталија. Она је посебно држала до модних трендова и настојала је да подстакне интересовање жена и младих девојака за модна дешавања. На другој страни, дотеривање и кићење супруга и ћерки, био је начин да се прикаже богатство, успех и статус њихових мужева и очева. Зато су ове појаве, по угледу на Европу, ухватиле корена и у условима не тако рзавијеног грађанског друштва у Србији.

Први корзо у улици кнеза Милоша

Увођење корзоа (у улици кнеза Милоша), дворске забаве које трају дуго у ноћ, трошење новца на скупе тоалете, често су критиковани у пресатници. Многе новине у облачењу и дотеривању наилазиле су на неразумевање и исмевање. Описујући забаву у Конаку, у фебруару 1881, Милан Ђ. Милићевић је навео: "Чудно палило у жена. Нашто им је требало, не знам, али лепше нису: све напрашиле косе тако да имаху седе власи као бабетине. Е, мода мора начинити од људи будале!" Играње кан-кана (додуше у затвореном кругу младих девојака које су се окупљале око краљице Наталије), и отвореније понашање младих на свечаностима нису увек примане благонаклоно и изазивале су негодовање.

За ондашњи Београд посебно су била занимљива примања код краљице Наталије. Она су одржавана недељом пре подне и по подне и четвртком увече. Недељом су се, после службе у цркви, код караљице окупљали најближи пријатељи у краткој и куртоазној посети. На недељна поподневна посела долазили су политичари и угледни београдски трговци са женама и кћеркама. На овим сусретима у Новом двору који су трајали од пет до осам увече, свирала је дворска војна музика арије из најпопуларнијих опера, потом је служен "бифе", а после се прелазило у велику салу на игранку. Посебне позивнице нису слане, него је у децембру 1895. краљица Наталија објавила женама у Београду да са својим кћерима, мужевима, зетовима долазе увек недељом на редовна забавна посела. Ово је у ствари значило увођење "жур-фикса", појаве дотада непознате у београдском друштву. Убрзо су га прихватиле даме из најпознатијих престоничких кућа.

Slika
Краљица Драга у правој дугој балској тоалети

Недељним поселима увек су присуствовале све краљичине дворске даме, жене из угледних породица политичара и трговаца са својим кћерима. Вечерња примања на двору четвртком, "вечеринке", почињала су у осам увече и трајала су до поноћи. Организоване су за интимнији круг гостију него на баловима, на њима није било страних дипломата. Краљица Наталија је отварала игранке новим играма. Те сезоне из Париза је донела игре "Пас де љуатре" и "Пас дес патинеурс".

За балске хаљине најотменија лила боја

Одевање на вечеринкама и поселима у двору било је такође луксузно. Међу дамама, богатим и модерним тоалетама посебно је била запажена, поред Наталије, Катарина Богићевић-Константиновић, рођака краља Милана, која је према неким сведочанствима, имала за свако примање нову хаљину израђену код "Франсине" у Бечу или код "Монастерлије" у Пешти. Хаљине су углавном шивене од свиле, рипса, атласа, моареа или свиленог сомота, ређе су биле тоалете од чипке. За сва примања, дневна и вечерња, хаљине су биле дуге. Балске тоалете су имале шлеп, којим нису украшаване хаљине само сасвим младих девојака. Лила, хелиантроп, боја важила је за најотменију. Свиле за вечерње хаљине најчешће су доносили трговци из Венеције, Париза и Лила.

Slika
Кутак салонске просторије у којем су најчешшће старије госпође ћућурили сагледавајући и меркајући присутне дворјане

У пролећним месецима, пре одласка у стране бање на одмор и лечење, двор је често организовао посела у смедеревском винограду. Она су одржавана обично уторком и на њима је из Београда позивано мање гостију, јер су поселима присуствовали најугледнији чиновници и трговци из Смедерева са породицама. Окупљања под ведрим небом у Смедереву личила су на праве народне гозбе. Пракса одлазака у виноград је установљена већ раних осамдесетих година од када датирају и први спискови званица.

Забаве у владарској кући, са потенцирањем сјаја и луксуза, били су на појавном плану један од начина да припадници највиших слојева младог грађанског друштва у Србији покажу Европи, а у исто време и себи самима, да су достигли одређен степен богатства, моћи и друштвеног положаја. Осим богатих тоалета и специфичног понашања које се подразумевало у таквим приликама, група окупљена око двора се издвајала у односу на масу својим положајем и образовањем. Она је имала сва обележја која су је чинила елитом српског друштва.


srpskonasleđe

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Riznica uspomena  |  Poslato: 24 Dec 2016, 01:36
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 41275

OffLine
Nušićevo vanbračno kumče

Ko je Milan Gelbke, upitao sam sinovca Paje Jovanovića. A dr Dušan Jovanović je odgovorio: „On je nikad priznati sin jedne austrijske kelnerice i mog strica Milana Jovanovića“, kaže Goran Malić, istoričar fotografije i autor monografije o dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću, bratu slavnog slikara, kumu Branislava Nušića i dedi rediteljke Sofije–Soje Jovanović.

Slika
Milan Jovanović pred polazak u rat 1914. godine

Dok je radio u Temišvaru, Stevan Jovanović je oženio svastiku svog poslodavca Ernestinu Deot koja je rodila Pavla, Svetislava i Milana. Ernestina je umrla mlada, a posle njene smrti Stevan je u kuću doveo opet strankinju – Mariju del Ponti, koja mu je izrodila još petoro dece. Najmlađa Tinka rođena je kad je njen polubrat Paja već bio bogati slikar koji se u Beču spetljao sa šesna¬estogodišnjom kćerkom kućepazitelja. Ali švalerska crta Jovanovića, potomaka Jova Ðukina koji se pod Čarnojevićem sa Kosova doselio u Vršac, došla je do izražaja tek kad je Paja tražio od oca Stevana da mu u Beč pošalje najmlađeg brata Milana. Evo šta je o tome Goranu Maliću ispričao dr Dušan Jovanović.

Pariska avantura

U Beču se Milan udvara supruzi fotografa Deblinga, očevog prijatelja kod koga je stanovao. Primetivši to, Debling šalje pismo deda Stevi koji odmah putuje u Beč da Milana vrati u Vršac. Ipak, stariji brat Paja nekako smiri oca i obeća mu da će brinuti o nestašnom braci koga odvodi u Pariz kod brata Svetislava, umetnika i čestog gosta mondenskih salona. Obilazeći pariske bulevare, Milan u jednom kafeu upoznaje mladu kelnericu, Austrijanku sa prezimenom Gelbke. Kako mu je nemački bio maternji jezik, lako sklapaju prijateljstvo, ona ostaje u drugom stanju i Milan reši da se ženi. Ali stari maher Svetislav procenjuje da je posredi zamka za naivne mladoženje i s bratom Pajom sklapa dogovor da izbave Milana iz Pariza tako što mu na Obilićevom vencu u Beogradu kupuju lokal za fotografski atelje.

Već naredne godine (1889) Milan se ženi s Darinkom, kćerkom Stevana Hadži Kostića, a venčani kum bio mu je Branislav Nušić. Imali su četvoro dece – Stevana, Dušana, Pavla (otac Soje Jovanović) i Sofiju, koja je 1915. umrla u Skoplju gde je Darinka izbegla kod porodice Branislava Nušića, u to vreme upravnika skopskog pozorišta.

Greh mlađeg brata

Kada je Milan Gelbke imao oko pet godina, Paja Jovanović je nagovorio nesuđenu snajku da mu preda dete kako bi ga odveo u Vršac na školovanje. Zahvaljujući, verovatno, većoj sumi novca kelnerica je pristala i Paja je dečaka doveo kod oca Stevana kome je „pokajnički priznao“ da je to njegov vanbračni sin. Kako je Paja već bio svetsko ime, bogat i samostalan, otac nije imao kud. Dok je rastao uz deda Stevu, Gelbkea su posećivali i lažni i pravi otac, a kad je odslužio austrougarsku vojsku, poslali su ga u Švajcarsku na studije hemije.

Do smrti 1923. ponosni deda Steva živeo je u uverenju da je Gelbke sin Paje Jovanovića. U međuvremenu mladić je doznao istinu, pa je Milan Jovanović posle smrti oca, često sam, bez supruge, boravio u Švajcarskoj, u poseti sinu koji je u međuvremenu postao doktor hemije. Kad je izbio rat, kao Austrijanac Milan Gelbke je mobilisan u Hitlerovu vojsku. „Nastradao je u savezničkom bombardovanju Nemačke ili neke skandinavske zemlje, a mi smo za to doznali tek desetak godina kasnije“, ispričala je pred kraj života Soja Jovanović, unuka Milana Jovanovića. Za priču o Gelbkeu tvrdila da je „previše nakićena“ i, smatrajući da „baca tamnu svetlost“ na njenog dedu Milana, zamolila je Gorana Malića da je ne uvrsti u svoju knjigu.

– Iako sam ispoštovao njenu želju, uveren sam da priča ne baca ružno svetlo na Jovanoviće. Ona samo govori o jednoj nesmotrenoj ljubavnoj avanturi, a još više o bratskoj požrtvovanosti Paje Jovanovića da na sebe primi greh iz mladosti svog najmlađeg brata – kaže Malić.

Tajna iz Firence

Dok je Milan Gelbke rastao, fotografska karijera njegovog biološkog oca bila je u usponu. Već 1893. Milan Jovanović je dobio zvanje dvorskog fotografa dinastije Obrenović, a ubrzo i zvanje fotografa crnogorske dinastije Petrović. Posle smene vlasti, nastavlja da fotografiše i Karađorđeviće, i to u novom ateljeu u zgradi današnjeg bioskopa „Zvezda“ u Ulici kralja Milana. Goran Malić kaže da se Soja Jovanović jako nervirala zato što je prilikom adaptacije ove zgrade neki umetnik neznalica, umesto njenom dedi, podigao spomen-vitraž jednom drugom fotografu – Anastasu Jovanoviću.

Iako fotograf dvora, portreti savremenika bili su Milanova opsesija. Za četvrt veka snimio je gotovo sve velike srpske glumce, književnike, slikare, naučnike, članove SANU... Za njegovo ime vezuje se i izdavanje prvih srpskih razglednica s natpisom „Pozdrav iz Beograda“ (1896).

Po izbijanju rata 1914, Milan je mobilisan kao „posilni princa Ðorđa Krađorđevića“, da bi se već 1915. obreo u Bizerti gde su boravili srpski ranjenici. Malić veruje da Jovanović nije bio ranjen, već da je sklonjen kao čovek blizak dvoru. Jer ubrzo dobija premeštaj u Firencu gde se na studijama vajarstva već nalazio njegov najmlađi sin Dušan Jovanović Ðukin.

Slika
Kum Branislav Nušić na fotografiji iz 1904. godine (Sve fotografije su iz knjige Gorana Malića „Milan Jovanović fotograf“)

Slika
U ovoj haljini se Darinka Jovanović 1900. pojavila na jednom od čuvenih balova kraljice Natalije

Slika
Milan Jovanović sa suprugom Darinkom na dan venčanja 1889.

Slika
Fotografija “Igrači karata” snimljena je 1913. godine

Slika
Ovako je izgledala Kolarčeva ulica 1905. godine

Slika
Fotografija starijeg brata – Paja Jovanović snimljen u periodu 1893–1896.

Slika
Fotografija „Brat i sestra“ iz 1902. godine

Slika
Aleksandar Karađorđević 1904. godine

Slika
Milan Jovanović pred polazak u rat 1914. godine

Baštovan bez ašova

Goran Malić kaže da je Milan Jovanović uneo evropski duh u srpsku fotografiju omogućivši nam da sagledamo kako su naši preci doživljavali svoje vreme, šta su voleli, šta su sanjali i čemu su težili. Do kraja života živeo je povučeno u svojoj kući u Skenderbegovoj 29, sa Darinkom je 1939. proslavio zlatnu svadbu, čitao je Lukrecija, proučavao vizantijsku arhitekturu. A na jednom mestu u beleškama bivši dvorski fotograf je zapisao: „Reći da je naš život prestao da postoji kad mu je telo umrlo, isto je što i reći da je baštovan umro kad mu se ašov prelomio.“

Umro je 1944, iste godine kad i Milan Gelbke. Da je reč o vanbračnom sinu njenog supruga, Darinka je saznala tek deset godina kasnije. Kao što je nekad vodio brigu o austrijskoj kelnerici, dever Paja Jovanović pomagao joj je do kraja života. U prepisci s Milutinom Milankovićem sačuvana su dva pisma u kojima Paja moli velikog naučnika da udovici Milana Jovanovića pošalje deset hiljada na adresu Jovana Ristića 19, gde je Darinka nakon muževljeve smrti živela kod sina Pavla, oca Soje Jovanović.


blic

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Riznica uspomena  |  Poslato: 24 Dec 2016, 01:53
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 41275

OffLine
Балови у Срба

'Вечерас, Госпо, у Кнеза на балу играћемо опет бурни валс, ко прије...' написао је једном Јован Дучић...

Slika
Даринка Јовановић у балској хаљини


Искључимо се на моменат из свега што чини нашу свакодневицу и замислимо време сасвим другачије од данашњег. Замислимо једно време у коме писма путују данима и нестрпљиво се ишчекују, време без филмова, омиљених серија, време романа и оперских представа ишчекиваних попут премијера данашњих блокбастера. У том времену све је текло некако спорије него данас. Било је то време у коме је флерт био само један поглед а на прилику за следећи чекало се месецима. Чекао се наредни бал… Од неприкосновене друштвене важности балови су доминирали друштвеним животом кроз читав XIX век. Млади су одлазили да се покажу и приближе својим симпатијама које су виђали само у пролазу, жене да размене по који трач али и да добију материјала за нове а мушкарци да прикажу своја богатства и уговоре нове послове.


Пречански балови

Први балови на нашем подневљу били су мали и готово безначајни па стога и нису бележени. Први за који се зна је онај који је давне 1727. године одржан у Земуну а вероватно ни он не би био забележен да власник кафане није затражио од земунских власти ‘да се одреде патролџије са батинама’ које ће бринути о реду током бала.

Slika
Стари Земун

У Аустро -Угарској монархији су током XVIII века постојали само племићки или нобл балови а током владавине цара Јосифа II сасвим легитимни постају и пургерски тј. балови за грађанство и занатлије. Пургерски балови могли су бити оперски, кућни, сталешки, дечји, маскенбали а све више се отварају и балске дворане и плесне школе. O њима сведочи чувени српски добротвор Сава Текелија који се током студија у Будиму скоро свакодневно проводио на баловима:

"Суботом су Србљи држали бал 'Кoд круне' у Табану, недељом смо ишли у граду, у понедељак ризиковали живот возесе између санти леда до Пеште и '7 курфиршта'. Но, младост лудост се показивала и у уторник код "Белог крста", у среду у пештанској Хакеровој сали, четвртком негде у граду… и тако целе седмице."Играчки репертоар био је шаренолик с тим што се на српско коло гледало са подозрењем поготово на нобл баловима а будући да је политичка клима у другој половини XIX века бивала све више национално устремљена убрзо се бал није могао замислити без кола којим је почињао и завршавао се.


Slika
Мина Караџић

У то време у Бечу кнез Милош Обреновић живи боемски живот који пуни ступце штампе, поготово оне жуте како бисмо ми то данас рекли. Он се труди да агитује у Бечу за своје политичке интересе и окупља виђеније Србе. Тако је године 1846. организовао бал и то први Светосавски бал и на њему је изведен Српски кадрил кога компонује Јохан Штраус по Милошевој наруџбини. Светосавски бал настао је из традиције прославе Савиндана што је кнез Милош успоставио 1823. године прогласивши овај дан као школску славу а први писани траг о обележавању овог дана је из 1734. године. Следеће године Светосавском балу у Бечу присуствује око 3000 званица а међу њима и Вук Ст. Караџић чија се кћи Мина посебно истицала на балу, одевена у српску ношњу. Био је запажен и бал 1861, на којем су се, поред најугледнијих бечких Словена, страних дипломата, српских министара и њихових супруга, високих официра, дворских дама… појавили и аустријски државни министар Шмерлинг, руски, мађарски и пољски племићи, писци Иван Мажуранић и Петар Прерадовић, генерал Стратимировић... Свирао је Штраусов оркестар, а плесали су се „лијепа Маца”, кадрил, валцер, коло српско, коло хрватско, коло славонско, полка, мазурка… да би, како је записао један од учесника, око поноћи „сва славенска младеж” заиграла уз песму „Радо иде Србин у војнике”. Иако је први бал у Новом Саду одржан још у XVIII веку балови постају све популарнији у четвртој деценији XIX века а тада власти прописују да они могу трајати до 3 часа по поноћи и да у повратку кућама учесници морају скинути маске са лица. Будући да су балови стекли велику популарност и били омиљена врста забаве често се одлазило и у претеривања па су били и предмет критике. Тако настаје популарна песма ‘Чистоје огледалце’ која врло добро илуструје понашање мајки са кћеркама за удају:

"Ветроглава твоја мати
не мисли ти добра дати.
Она диже луду главу
и не смотри теби славу
већ те води по балови
да ти она ког улови
троши новце без прилике
а у кући нема дике."

Resized Image - Click For Actual Size
Поглед на Градску кућу у Новом Саду, 1905.

Балови на српском Двору

У матици Србији стање је било посве другачије. Вековима под турском влашћу Србија нити је имала потребе нити могућности а ни знања да се забавља по европски. И тако све све до четврте деценије XIX века када је и сам кнез Милош Обреновић схватио да неке навике морају да се мењају или макар да се створи такав привид па приређује први дворски бал 1834. године у Крагујевцу а повод је орден кога је добио од султана. Балови се затим селе у Београд где се 1837. на иницијативу енглеског конзула Лојда Џорџа Хоџеса одржава један прави бал са домаћим и страним званицама у част тадашњег владара Србије кнеза Милоша Обреновића. О том догађају Новине сербске између осталог пишу
„Игре су различне игране. И сам књаз почествовао је играњем кор, поведши Србско коло, које књажевско расположеније велику је радост међу присуствујућима проузроковало...“

Slika
Kнез Милош Обреновић и Лојд Џорџ Хоџес

Само неколико дана, кнез Милош Обреновић прави бал на свом двору у част Хоџеса и о томе нашироко пишу Новине сербске .
“На дан 6. фебруара 1838, у част производства краљевско британског конзула у Србији, г полковника Хоџеса на степен генералног конзула, књаз је дао великољепни обед и бал. На ручку су били господин Хоџес са Госпођом, господар Јеврем са гђом Томанијом, митрополит Петар и више књажевских чиновника. Увечер је био бал на Дворцу књажевом, на ком се ноћ пријатно прекратила...“
Недуго после овог бала кнез Милош је приморан да абдицира и након краће владавине његових синова Милана и Михаила године 1842. на власт долази кнез Александар Карађорђевић, син Карађорђа. Његовом заслугом а још више заслугом кнегиње Персиде српски двор, макар скромно, почиње опонашати европске дворове а балови и уметничка посела кнегиње постају редовна појава. Но, када већ поменусмо посела битно је напоменути да су она у мого чему претходила баловима највише из разлога што су се на њима окупљале жене јер им није био отворен приступ кафанама где су се окупљали мушкарци. Женска посела била су образовног карактера и на њима се углавном читала поезија, музицирало уз клавир, размењивани савети о вођењу домаћинства, васпитању деце, али се врло често и водила дискусија о актуелним темама. Поред женских посела постојала су и уметничка посла као и тзв. шарена послела на која су долазили и мушкарци.

Resized Image - Click For Actual Size
Кнежевска резиденција у Београду

Након одласка Карађорђевића и повратка Обреновића традицију балова наставља кнез Михаило и његова супруга Јулија. Први Светосавски бал у Србији је одржан 1860, организује га Општина а покровитељи су кнежевски пар. Бал је почињао обавезно колом Србијанка а затим су уследиле 33 игре. Бал је трајао све до повлачења кнежевског пара и сматрало се непристојним да се остаје на балу дуго за кнезом.


Slika
Кнез Михаило и кнегиња Јулија Обреновић

У наредним годинама балови се све више из двора и луксузних хотела селе у кафане и приближавају се ширем грађанском слоју. Успоставља се традиција добротворних балова а први такав бал иницира кнез Михаило 1865. за изградњу Општинске болнице у Београду. Књегиња Јулија је саставила одбор од утицајних госпођа који је прикупљао прилог за лутрију а лозови су се продавали у кафанама. Занимљив опис једног дворског бала кнеза Михаила оставио је Коста Христић, истакнути политичар обреновићевске Србије. Христић се у једном свом запису из 1921. године сећа једног бала из зиме 1865. Тога дана снег је толико прекрио Београд да он није био проходан па је коњица морала направи стазу до двора. Кнез Михаило је дочекивао госте у средини дворског салона оденут у фрак кога је красила лента руског Белог орла а кнегиња Јулија је седела на софи са неком од госпођа. Гости су били из разних грађанских редова. Мушкарци су били одевени по европски или по турско, жене у српској ношњи окићене дукатима а младе девојке одевене у кринолине. Поред домаћих истакнутих грађана балу кнеза Михаила и кнегиње Јулије приуствовали су и градски паша као и виши аустријски официри из Земуна и Панчева.

Slika
Општинска болница изграђена средствима прикупљеним на балу

Након атентата на кнеза Михајла, 1868. године на власт долази његов нећак Милан који касније постаје први српски краљ новије историје. Миланова супруга Наталија била је руског порекла и у Београд је хтела донети дух европских монденских престоница па је пратила моду, вршила исти такав утицај на београдске госпође, често правила пријеме и балове и на српски двор прва увела моделе протоколарног понашања. У том смислу битан моменат за профилисање улоге балова на српском Двору је проглашење Краљевине 1882. године и изградња репрезентативног здања Двора који је имао велелепну и пространу балску дворану са чак 322. сијалице. Балови код Обреновића добили су доста од сјаја европских балова и одвијали су се према строго утврђеном церемонијалу. Овај период је и златан период плесних игара можда и зато што је сам владарски пар био врло спретан у њима. Највише се плесало уз валцер, кадрил, полонезу а српско коло се стилизује и прилагођава новим приликама. Бал је почињао колом званим Србијанка затим је следио валцер затим смена кола и страних игара а бал се обавезно завршавао колом.




Популарност српског кола огледа се и у све чешћем настајању нових кола пригодног назива а неки од њих су Девојачко коло, Инжињерско коло, баба Мудрино коло, коло Хајд на лево браца Стево, хајд на десно сека Персо, коло кнеза Михаила, Краљево коло, коло краљице Наталије, коло краљице Драге...



Resized Image - Click For Actual Size

Балска дворана на двору Обреновића

На бал се искључиво долазило уз позивницу са потписом маршала Двора, даме су добијале књижицу са редоследом игара а прописано је и како се треба обући: даме су могле обући балску тоалету са деколтеом или српску ношњу а господа фрак или ако су у војној служби парадну униформу.


Slika
Балска књижица са распоредом игара са двора Милана Обреновића


Resized Image - Click For Actual Size

Позивница на Новогодишњи бал на двору Обреновића



Јавни балови

Како је европски дух почео да запљускује српски грађански слој тако су балови све више потискивали традиционална посела. Ако је бал конзула Хоџеса био пример онога што касније постаје дворски бал, први грађански бал приређен је поводом рођендана кнеза Михаила у Великој пивари 1840. у Београду а затим се јавни балови селе у здање Ђумрукане, царинарнице на Сави. Истих тих година кнез Михаило даје да се изгради кућа у београдској трговачкој чаршији, на три спрата и како је на овој кући стајао бронзани белег у виду рогова јелена ова кућа почиње да носи назив Зданије 'Kод Јелена'. Ту су се давали и позоришни комади али и балови јер је здање имало прву модерну балску салу а први је одржан 1844. године. Колика је тада манија за баловима завладала сведочи и долазак првог учитеља плеса, извесног Фридриха Голдхајма, академског уметника и учитеља плеса у аустријским царским региментама који оглашава да даје часове плеса у дворани код Јелена. Први ученици иако су били неписмени били су свесни да морају знати играти. Октобра 1847. године у Београду је гостовао Јохан Штраус Млађи, који је на балу у сали хотела „Српска круна” извео „српски кадрил” и остале своје композиције. Јавни и дворски балови добили су и своје копије у тзв. кромпир баловима који су се одржавали по кафанама у предграђима. Јавни балови постепено су улазили у друштво замењујући већ поменута посела а након српско - турских ратова они се проширују по читавој Србији.


Slika
Зданије ‘Kод Јелена’

Од времена када је кнез Михаило успоставио обичај добротворних балова, јавни балови су постали све чешћа појава. У грађанским породицама припреме за бал су биле једна од најважнијих догађаја и то поготово оној са женском децом спремном за удају. Породице заправо одлазак на бал виделе као велику и ретку прилику да прикажу удавачу у пуном сјају и уграбе богату прилику за њену удају. Из тог разлога постојала су и посебна обележја која су указивала на брачни статус. Удате жене су носиле хаљину са шлепом, старије су биле у српској ношњи док су девојке у дворану улазиле са лепезама, свиленим марамицама и специјалним балским књижицама са редоследом плесова као и уписаном господом која је била спремна на плес са њима, срећом постојали су и резервни играчи за оне које није нико одабрао. Позивнице за бал су званице добијале десет дана пре бала и тада почињу припреме тоалете а хаљина је зависила од природе бала.

Slika
Београдске госпођице у балским хаљинама и шеширима

Као и у другим европским метрополама средином 19. века и у Србији главна сезона балова је била у зимским месецима. Постојале су разне врсте балова и то светосавски, новогодишњи, гардијски, официрски, великошколски... Балове су организовала грађанска удружења по разним закупљеним просторима, позориштима, кафанама, хотелима... У самом Београду најотменији су били балови које су организовали Друштво св. Саве, Стрељачко друштво, Коло јахача, Друштво Трговачке омладине, Женско музикално друштво...


Resized Image - Click For Actual Size
Ред игара са јавног бала 1885. године



Официрски и гардијски балови почињали су у 20 или 21 час и на њега су госпођице долазиле у пратњи родитеља који су затим седали дуж зидова сале а девојке су стајале поред чекајући каваљере. Госпођице углавном нису одбијале плес а понашање каваљера је било беспрекорно па није забележен ниједан инцидент на баловима ове врсте. Како је бал одмицао пажња родитеља је попуштала. Очеви су се бавили у бифеу а мајке се забављале трачевима или мењале рецепте па су тако вештије госпођице имале прилику да закажу и рандеву. Ови балови су се завршавали после поноћи. Јавни балови имали су својих особености понајвише што су им могли присуствовати сви па тако и они вични инцидентима. Забележено је да су трговци на балове осим породице водили и калфе да им се нађу а госпође су водиле децу па су настајали проблеми када су се деца вртела око ногу током игре. Из тог разлога Општина је чак издала наредбу у којој је писало да се на бал забрањује довођење мушке деце млађе од 16 и женске млађе од 12 година.

Slika
Београдска господа на Светосавском балу 1895. године

Није се ни водило рачуна о понашању током игре па су поједини гости чим крене коло изували ципеле и играли боси или су тако снажно скакали и цупкали да се сала након кола морала прскати водом како би се слегла прашина а све до седме деценије 19. века мушкарци и жене су коло играли одвојено. Из тог разлога финији свет је гледао да са бала оде пре поноћи и почетка игара по наруџбини када су настајали испади. Најважнији бал у години је био новогодишњи који је почињао око 22 часа и трајао до зоре. Новогодишњи балови били су и далеко слободнији за све па су се уз 'мезетлуке и ћефeлисање' играла тзв. 'несташна кола'. Мало пре почетка Нове године излазио је водитељ и објављивао смрт старе године а затим је уследио њен спровод који су чинили маскирани учесници иза којих је ишао оџачар а за њим у бело обучена девојчица која је симболизовала Нову годину. Оно што је следило затим је одбројавање, љубљење и честитање а водитељ је пуштао прасе које су посетиоци бала хватали а веровало се да ће срећа пратити током читаве наредне године оног ко прасе ухвати.


miloradstokinblogspot

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Riznica uspomena  |  Poslato: 24 Dec 2016, 18:07
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 41275

OffLine
Slika

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Riznica uspomena  |  Poslato: 01 Jan 2017, 21:52
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 41275

OffLine
Slika

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Riznica uspomena  |  Poslato: 02 Jan 2017, 15:42
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 41275

OffLine
Slika

Najstarija fotografija srpske vojske datira iz 1854. godine

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Riznica uspomena  |  Poslato: 02 Jan 2017, 15:44
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 41275

OffLine
Slika

Принцеза Јелена, Александар I и Ђорђе Карађорђевић.
Преузето са странице Историја династије Карађорђевић.

_________________
Slika Slika


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 5 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   


Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker