|
| Autoru |
Poruka |
|
Estrella
|
|
Vitezova zvezda
Pridružio se: 17 Jun 2012, 20:13
Postovi: 5399
|
Veliki prijatelji Srbije (1): Prorok Evropske unije U srpsko-turski rat koji je počeo 1875. umešale su se sve tadašnje velesile: Rusija, Austrija, Turska, Francuska, Velika Britanija, ali su se vesti o zverstvima koje je turska vojska činila nad Srbima dugo zataškavale. Tek naredne godine provalile su i u javnost evropskih zemalja. Do Francuske su preko dopisnika i diplomatskih depeša počeli da stižu najcrnji glasovi o najezdi Turaka na srpsko tle. Jedan strašan izveštaj iz Aleksinca pukovnika K. S. Protića vojnom ministru Tihomiru Nikoliću od 11. avgusta prenet je i u evropsku štampu. Vapaj srpskog ministra nije ostao bez odjeka.
O Srbiji su prvi progovorili ugledni ljudi, a najglasniji među njima bio je Viktor Igo, čuveni francuski književnik i političar. On je u francuskom parlamentu i u štampi upozoravao na zločine koje su Turci počinili nad srpskim narodom.Prvi digao glas za Srbe: Viktor Igo se poslužio ugledom ne samo književnika nego i političara OPTUŽNICA PROTIV EVROPESvoje rasprave i podatke Igo ne samo što je objavio u spisima pod naslovom "Za Srbiju", nego je otišao i korak dalje. Optužio je evropske vlade za ravnodušnost prema genocidu nad slovenskim narodima, a posebno nad srpskim, a narode Evrope pozvao na ujedinjenje protiv nečoveštva. Igo, patriota i pacifista kakav je celoga života bio, nije zaboravio da su 1871. godine Srbi, Hrvati, Rumuni u Ugarskoj bili protiv pripajanja francuske pokrajine Alzas Nemačkoj.
U jeku srpsko-turskog rata, beogradski časopis "Istok" koji je u to vreme bio organ srpske vlade doneo je Igoov govor o Srbima u avgusta 1876. godine. U tom članku veliki pisac želi da skrene pažnju velikih sila na jedan mali narod. Ceo svet je svedok užasnih događaja na Balkanu, kaže Igo, ali ga moćne vlade ne primećuju. Svaka vlada misli kratkoročno, ne vidi patnje drugih naroda, dok ljudski rod sve posmatra sa savešću. Igo smatra da je svaki zločin veliki, bez obzira na to nad kim je počinjen. U članku do pojedinosti opisuje muke srpskog naroda, i naročito pominje Aleksinac koji je najviše pogođen zverstvima. Svet može mnogo toga da učini da ti zločini prestanu, ali nikoga za to nije briga.
"Postaje neophodno da se pažnja evropskih vlada skrene na jedan naoko tako sićušan događaj da ga te vlade, izgleda, ni ne zapažaju. Evo tog događaja: ubijaju jedan narod. Gde? U Evropi. Postoje li za to i svedoci? Postoji jedan, a to je čitav svet. Vide li to i vlade? Ne. Nacije imaju nad sobom nešto što je ispod njih, a to su vlade. U izvesnim trenucima taj besmisao bode oči: civilizacija je u narodima, a varvarstvo u vladama. Je li to varvarstvo hotimično? Ne, ono je prosto-naprosto profesionalno. Ono što ljudski rod zna, to vlade ne znaju. To dolazi otuda što vlade na sve gledaju kratkovidim pogledom koji se zove državni razlog. Pogled ljudskog roda je nešto drugo, to je savest. Izazvaćemo čuđenje evropskih vlada otkrivajući im da su zločini - zločini, da ni nekoj vladi, nimalo više nego nekom pojedincu, nije dopušteno da bude ubica, da je Evropa zajednički odgovorna, jer sve što se u njoj čini, to čini ona sama, i da prema nekoj vladi, ako se ponaša kao divlja zver, treba i postupati kao sa divljom zveri. Da se u ovom istom trenutku, tu, sasvim blizu nas, pred našim očima, ubija, pali, pljačka, istrebljuje, da se kolju očevi i majke, prodaju devojčice i dečaci, da se deca koja su još suviše mala da bi bila prodana seku sabljom na dvoje. Da se zajedno s kućama spaljuju porodice, da je broj stanovnika u nekoj varoši, za nekoliko časova smanjen sa 9.000 na 1.300. Da su groblja prenatrpana leševima koji se ne mogu pokopati, tako da živima, koji im šalju sve te žrtve pokolja, mrtvi uzvraćaju kugom, što je i pravo. Otkrivamo evropskim vladama da trudnim ženama seku stomake da bi im ubili dete u utrobi, da se na javnim mestima nalaze gomile ženskih kostura sa tragovima tog čina, da psi na ulicama glođu lobanje silovanih devojaka, da je sve to jezivo, da bi bio dovoljan jedan mig evropskih vlada da se to spreči, i da su divljaci koji čine ta nedela strašni, dok su civilizovani ljudi koji ih puštaju da to čine užasni. Vreme je da se digne glas... A zatim, zašto se taj narod pobunio? Zašto jedno ljudsko stado neće da bude nečiji posed kao neko stado životinja?"
Tadašnje evropsko društvo je razmišljalo sasvim drugačije. Za njega je zločin samo ako je počinjen nad njegovim narodom.
"Da li zločin postaje manji time što biva ogroman? Avaj! To je zaista stari zakon istorije. Ako ubijete šest ljudi, vi ste Tropman, ako ih ubijete 600.000, vi ste Cezar. Biti čudovišan znači biti prihvatljiv... Kad će se završiti mučeništvo tog herojskog malog naroda? Vreme je da se začuje veličanstveni glas civilizacije koji zabranjuje da se s tim nastavi. Mi, narodi, izričemo vladama tu zabranu da se i dalje vrši zločin. Ali odgovaraju nam: Vi zaboravljate da postoje "pitanja". Kad ubiju čoveka, to je zločin, a kad ubijaju narod, to je "pitanje"... Ono što se događa u Srbiji pokazuje koliko su neophodne Sjedinjene Evropske Države. Neka umesto razjedinjenih vlada dođu ujedinjeni narodi. Dokrajčimo ubilačka carstva. Obuzdajmo fanatizme i despotizme. Skrhajmo mačeve koji služe praznoverju i dogme koje vitlaju sabljama. Neka prestanu ratovi, ubijanje, pokolji, neka dođe vreme slobodne misli, slobodne razmene, bratstvo. Zar je mir tako nedostižna stvar? Aleksinac sa kraja 19. veka Viktor Igo je u to vreme već imao preko 70 godina. Bio je začetnik književnosti romantizma, pesnik, dramski pisac, kritičar, slikar, ali i aktivni političar. O Srbima je imao prilike da sluša još kao dete. U vreme vladavine Napoleona u njegovom rodnom gradu Bezansonu je boravio jedan bataljon srpsko-hrvatskih dobrovoljaca, a Viktor je bio dete francuskog oficira. Prvi put o Srbima i Srbiji progovorio je 1828. u stihovima iz zbirke "Rasrđeni Dunav". U to doba, a imao je svega 25 godina, već je svojim ubojitim perom podržavao potlačene male narode. Tokom revolucionarne 1848. bio je predsednik Prvog kongresa Svetskog mira koji je održan u Parizu. VENAC IZ BEOGRADAIgo je u članku "Za Srbiju" postao i prvi evropski pisac koji je objavio ideje o ujedinjenoj Evropi, smatrajući da samo takva ona može postati jaka i živeti u miru. "Bez Evropske republike, bez kontinentalnog saveza, nema politike bezbednosti. Zverstva izvršena u Srbiji nesumnjivo pokazuju da Evropi treba jedinstvo: jedna vlada, jedan opšti bratski sud, demokracija u miru sa samim sobom, kao sedište svih zbratimljenih naroda Pariz, drugim rečima opšta sloboda na čijem prestolu blista svetlost." Takođe, prvi je u Evropi koji je smatrao da treba da postoji trgovina bez granica i jedinstveni evropski novac. Kada je umro, na sahrani Viktora Igoa stajao je i venac koji je iz Beograda poslala srpska vlada, ali su mu najveću počast decenijama od tada odavali srpski književnici. On sam i njegovi literarni junaci ušli su u mnoge romane s kraja 19. i početka 20. veka, nadahnjujući iskrenim i oduševljenim rodoljubljem i njihove tvorce i njihove čitaoce. Iz sna u javuU svom dnevniku februara 1884, godinu dana pred smrt Igo piše: "Sanjao sam da sam u Senatu i da govorim. Na kraju besede izgovorio sam u snu ono što bih možda rekao i na javi: slobodna Francuska hoće slobodne narode. A ono što Francuska hoće ona će to i izvojevati. Iz jedinstva sloboda u bratstvu nići će uzajamna ljubav između duša, klica one veličanstvene budućnosti, gde će za rod ljudski otpočeti opšti život, koji će se zvati Evropski mir."
Moć štampeU korist Srbije su u vreme srpsko-turskog rata 1876. godine radili i mnogi listovi u Francuskoj, a naročito su bili popularni "Mali žurnal" i "Mali pariski žurnal". Oni su svakog dana objavljivali crteže sa prizorima iz rata na tlu Srbije i članke koji su slavili srpsku i crnogorsku vojsku. Često su i sami rodoljubi iz Srbije i Crne Gore pripremali i objavljivali propagandne članke u štampi Francuske, Rusije i Engleske, i postigli cilj: pridobijali javno mnjenje tih zemalja, a preko njega uticali i na diplomatiju.Vestionline
|
|
|
|
|
|
|
Estrella
|
|
Vitezova zvezda
Pridružio se: 17 Jun 2012, 20:13
Postovi: 5399
|
Veliki prijatelji Srbije (2): Gorštaci sa manirima Alfonsa de Lamartina, velikog francuskog pesnika romantizma proslavila je poezija, ali je u istoriji civilizacije ostao upisan i kao tvorac putopisa, romana i političkih dela koja su uspevala da promene mišljenje Evrope o porobljenim narodima na njenom tlu. Spomenik za pokolenja: Ćele kula i danas stoji kod Niša Za Srbiju i Srbe zainteresovao se tridesetih godina 19. veka, posle putovanja po Balkanu. Odatle je nastala knjiga "Spisi o Srbima" koja je objedinila odlomke njegovih članaka "Put na Istok", "Beleške jednog putnika" i "Istorija Turske". U njima je Lamartin, zapravo, počeo da istražuje odnos svoje Francuske prema Osmanlijskom carstvu. ZAGONETNI ORIJENTČuveni pesnik i državnik je osećao veliko divljenje prema malom balkanskom narodu zbog njegove prkosne želje za slobodom i buntovničkog duha, s tim da su svi tekstovi u kojima je pominjao Srbiju, njen narod i običaje prevedeni na srpski jezik sa zakašnjenjem od skoro dva veka. Na sreću da tako nije bilo i u njegovoj domovini, jer je upravo zahvaljujući utiscima i opisima starog Balkana značajno uticao na povoljnije mišljenje evropskog javnog mnjenja o svom susedstvu koje pati pod turskom čizmom.Srpski lobista: Alfons de Lamartin je upoznao Evropu sa Balkanom U 19. veku evropski zapad je konačno počeo da prati zbivanja na istoku, naročito u doba tamošnjih oslobodilačkih ratova. U tom zanimanju su prednjačili francuski i engleski mislioci. Tako se i Alfons de Lamartin našao na zagonetnom Orijentu našavši se u okruženju Grčke, Bugarske, Turske, Bejruta i drugih tačaka na kraju Evrope i početku Azije. Na njegovoj maršruti se 1833. godine našla i mala ustanička kneževina koja je hatišerifom od turskog sultana tek dobijala samostalnost, ali još ne i slobodu.
Tokom dva meseca, koliko mu je bilo potrebno da obiđe ovaj deo Balkana, susretao se sa seljacima, vojnicima i knezovima, pažljivo slušao narodne epske narodne pesme i uživao u gostoprimstvu svojih domaćina, koje je kasnije u delima veličao. Muškarce je Lamartin doživljavao kao gorštake sa uglađenim manirima, kao pastire koji žive za slobodu, dok je lepotu srpskih žena upoređivao sa lepotom stanovnica lucernskog i bernskog kantona.
O Srbiji je pisao sa puno zanimljivih podataka, često upadajući u romantičarski zanos, oduševljen spremnošću Srba da se, u kolopletu velikih sila i njihovih sebičnih interesa, sami izbore za samostalnost i konačnu nezavisnost od Osmanlija. Lamartin je kao i neki njegovi prethodnici, diplomate i putopisci, bio opčinjen jednim starinskim, romantičnim idealizmom okrenutim slobodi kakav je uočio pre svih kod Srba, a onda i kod drugih balkanskih naroda. Lamartinove "Beleške jednog putnika" Njegov dolazak u Beograd bio je susret sa prvom velikom orijentalnom varoši, koja se na Zapadu smatrala mističnom kapijom Orijenta. Današnja srpska prestonica bila je u to doba moćno utvrđenje oko koga, i za koga su se vekovima vodile krvave bitke i podizale bune. Njeni vitki minareti, vreva i uskomešanost na ulicama ispunjenim mnoštvom ljudi odevenih u najšarolikiju odeću među kojima u isto vreme odzvanjaju razni jezici predstavljao je za francuskog pisca vrhunski doživljaj.
Ipak, najvažnija epizoda u njegovom kazivanju je dolazak u predvorje Ćele kule kod Niša. Kula je nastala posle bitke na Čegru, u kojoj je junački izgubio život vojvoda Stevan Sinđelić, ali je zahvaljujući hrabrosti njegovoj, i njegovih junaka tada, u proleće 1809, poginulo oko 10.000 turskih ratnika. Kako bi opravdao toliki gubitak niški Huršid paša naredio je da se glave poginulih Srba oderu i pošalju u Carigrad. Zatim je naredio da se u znak opomene Srbima na istočnoj strani grada sazida kula od kamena i da se u njene zidove uzidaju preostale lobanje poginulih neprijatelja. Na to mesto je stigao Alfons de Lamartin. Pratio ga je samo jedan turski dečak koji mu je čuvao konja. Zato on nije imao koga da upita kakav je to "varvarski spomenik".
Dok se dečak igrao komadićima kostiju, Lamartin je sačekao karavan i turske konjanike koji su mu objasnili da su to lobanje Srba, pogubljenih u poslednjoj buni. Ćele kulu opisao je kao cenu slobode koju je mali balkanski narod morao da plati Otomanskoj državi. Svoje potresne utiske je preneo u knjizi "Put na istok", i tako je Evropa prvi put saznala za ovaj stravični spomenik, čitavih četvrt veka od njegovog nastanka. O Ćele kuli je Lamartin zapisao sledeće:
"Staza me je k njoj vodila; ja joj priđem bliže i davši jednom turskom detetu što je išlo sa mnom svoga konja da ga pridrži, sedoh u hlad od kule da malo otpočinem. Tek što sam seo, kad podigavši oči na spomenik u čijem sam hladu bio, videh da su njegovi zidovi, za koje mi se učinilo da su od mramora ili od belog kamena, načinjeni od pravilnih slojeva ljudskih lobanja.
Te lobanje i ta čovječija lica, oguljena i pobelela od kiše i sunca; može biti petnaest do dvadeset hiljada; oblepljena sa malo maltera, obrazovala su potpuno slavoluk koji me je zaklanjao od sunca; na nekima je još zaostala kosa i leprša se na vetru kao lišaj ili mahovina; jak i svež povetarac duvao je s planina i prodirući u mnogobrojne šupljine glava, lica i lobanja, izazivao u njima žalostivo i tužno zviždanje. Nikog nije bilo da mi objasni taj divljački spomenik...
Više turskih konjanika koji su došli iz Niša da me doprate u varoš, rekoše mi da su to glave 15.000 Srba koje je poubijao paša u poslednjem srpskom ustanku... Ja pozdravih okom i srcem ostatke tih junačkih ljudi, čije su odsečene glave postale kamen temeljac njihove otadžbine. Srbija u koju ćemo da stupimo, sada je slobodna i pesma slobode i slave odjekivala je u kuli Srba koji su umirali za svoju zemlju. Uskoro će i Niš biti njihov. Neka sačuvaju ovaj spomenik: on će naučiti njihovu decu šta vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im po koju su je cenu njihovi očevi otkupili".Muzika u jezikuSusrevši se odmah sa srpskim jezikom, za koji je, kao veliki pesnik, imao dobro uvo, Alfons de Lamartin ga je opisao kao "skladan, muzikalan i ritmičan". O srpskom narodu je rekao da "među njima ima malo imovinske nejednakosti, postoji samo opšte blagostanje, a jedina raskoš je u oružju".SRPSKO PITANJELamartin je među prvim političarima u Francuskoj predviđao da će Srbi stvoriti novu, nezavisnu evropsku državu. Dugo pre toga je njegov narod navijao za opstanak Otomanskog carstva jer je tako želela zvanična spoljna politika Pariza kojoj je odgovaralo očuvanje celovitosti te velesile. Pokolebalo ih je tek Lamartinovo viđenje. Slaveći nastojanje Srba da povrate državnost tome je i sam doprineo, jer su ga, kao čoveka od autoriteta ljudi rado i slušali i čitali.
Bio je, savremenim jezikom rečeno, srpski lobista. Zalagao se za "srpsko pitanje" među francuskim diplomatama, političarima i članovima parlamenta. Budući da je doprineo razumevanju između Francuza i Srba, danas se smatra da je upravo Alfons de Lamartin otpočeo eru prijateljstva dva naroda, a ne događaji iz Prvog svetskog rata, kako se obično misli među Srbima. Srce se ne savijaSrpski narod imao je ponosito srce koje se moglo rascepati, ali ne i saviti, kao što se ne može saviti ni srce hrasta u gori, zapisao je Alfons de Lamartin u svom delu "Istorija Turske". Pod utiskom priča o slavnoj prošlosti Srba koje je slušao tokom svog boravka među njima, poseta srednjovekovnim crkvama i manastirima, utvrđenim gradovima i bojištima bio je opčinjen jedinstvenošću srpskog narodnog stvaralaštva. Kao jedan od najboljih pesnika romantizma i iskreni zagovornik prava na život u slobodu, Lamartin je bio zaljubljenik u tematski, stilski, jezički i simbolički beskrajno raznoliku i bogatu poeziju, epsku i lirsku.Vestionline
|
|
|
|
|
|
|
Estrella
|
|
Vitezova zvezda
Pridružio se: 17 Jun 2012, 20:13
Postovi: 5399
|
Veliki prijatelji Srbije (3): Nemački srboljupci Dok nemački pisci nisu otkrili srpsku kulturu, Srbi su dugo bili nepoznat narod za Evropu. Takav doprinos ugledu Srbije dao je veoma mali broj zemalja. Zaslužni za zbirku srpskih pesama: Braća Grim Doduše, do Karađorđevog ustanka protiv osmanlijske vlasti i u Nemačkoj se samo slušalo o tome da je Balkan veoma nemirno područje. Tamo su se ljudi radije prepuštali zadovoljstvu bezbednog života nego brizi sa hrišćansku sabraću, o čemu najbolje svedoči Geteov Faust:
"Ništa bolje ne bih znao nedeljom i praznikom već neki razgovor o ratu i ratnoj buci kada tamo, duboko u Turskoj, narodi udaraju jedni na druge." POEZIJA ZA DIVLJENJEPosle 1804. godine Nemci su počeli da gaje veliku naklonost prema Srbima. Događaji na Balkanu su sve češće osvanjivali u nemačkim časopisima. U to doba, glavni centri germanske i evropske kulture bili su Jena, sa čuvenim univerzitetom, i susedni Vajmar, sedište kneževskog dvora, koji je od 18. veka okupljao intelektualnu elitu Nemačke. U noj su, između ostalih, bili i filozof Johan Herder, pesnik i profesor Fridrih Šiler i jedan od najvećih književnih genija Johan Volfgang Gete.
Zanimanje Nemaca za Srbe počelo je sa Herderom koji je objavio da je pesništvo naroda "maternji jezik ljudskog roda" i najznačajniji izraz karaktera jednog naroda. Tako su se srpskom pesništvu žudno okrenula najveća nemačka imena. Pored Getea, bili su tu i otac nemačke filologije Jakob Grim, lingvista Vilhelm fon Humbolt i istoričar Leopold fon Ranke.
Otkrili su ono što je u germanskoj kulturi zaboravljeno, a kod balkanskih naroda je bilo u punom procvatu: živu pripovedačku zajednicu i kulturu poezije koja je nemačkom čitaocu delovala jednostavno i izvorno, a istovremeno arhaično i tajanstveno. Sve to je odgovaralo ukusu Nemaca tog vremena. U Jenu je pristizalo sve više studenata iz jugoistočne Evrope da bi se upoznali sa novim idejama, posebno na polju teologije i filozofije. Čuveni univerzitet je 1823. godine dodelio počasni doktorat Vuku Karadžiću. Iako je ovaj čin bio više formalan, otvorio je srpskom prosvetitelju vrata za tesnu saradnju sa nemačkom intelektualnom elitom. Leopold fon Ranke Opisujući saradnju sa Vukom, Gete navodi da je "boravak ovoga poštovanog čoveka u Nemačkoj" doveo u dodir sa odličnim ljudima. Među njima je bio Jakob Grim, tada bibliotekar u Kaselu, a danas poznata kao osnivač savremene germanistike, i, sa bratom Vilhelmom, slavni izdavač nemačkih narodnih bajki.
Jakob je u mladosti bio sekretar pruskog poslanstva. Tako se i upoznao sa Karadžićem i uspeo da ga nagovori da objavi prošireno izdanje svoje zbirke srpskih narodnih pesama, koje je on posle preveo, kao i Gramatiku srpskog jezika. Zbog toga je Vuku bio neizmerno zahvalan i stalno ga je ugošćavao u svojoj kući u Nemačkoj.
Podstakao je i Vukovu ćerku Minu da prevede južnoslovenske bajke na nemački jezik. Lično je napisao predgovor u kome Vuka naziva svojim duboko poštovanim prijateljem a njegovu zbirku pripovedaka hvali kao delo dostojno divljenja. Jakob Grim je učio srpski jezik, koji je tako dobro upoznao da je prvi preveo narodne pesme i učinio ih popularnim i u Nemačkoj i izvan nje. Srpska usmena poezija je postala veoma čitana u intelektualnim salonima Nemačke naročito pošto se za nju lično založio i Gete. Sa Vukom se veliki pesnik upoznao na preporuku Grima i odmah poslao kola po njega da ga dovede u svoju rezidenciju u Vajmaru. Na ovaj simboličan način srpski narod je vraćen u evropsku kulturu.  Doktorat Vuku Karadžiću: Univerzitet u Jeni Gete je u dodir sa srpskom poezijom prvi put došao kada je u knjizi italijanskog putopisca opata Fortisa o Dalmaciji pronašao i epsku pesmu "Hasanaginicu". Njome je bio toliko očaran da ju je izvanredno preveo, i to u originalnom stihu desetercu, iako nije govorio srpski jezik. Posle Prvog srpskog ustanka, kada mu je Jakob Grim skrenuo je pažnju na lepotu čitavog korpusa usmene srpske poezije, Gete se ponovo zainteresovao za njih. Čitao je sve što mu je Grim donosio. Tada je otkrio i lirske pesme.
Poezija koja je nastajala u glavama nepismenih, a genijalnih anonimnih poeta sa zagonetnog Balkana izazvala je toliko poštovanje Geteovo, da je te "beskrajno lepe stihove", prijateljima poredio sa "Pesmom nad pesmama" iz Svetog pisma, biserom svetske književnosti. Takva njegova ocena imala je ogroman odraz u svetu jer se Gete već tada smatrao ogledalom cele evropske kulture. Zahvaljujući velikom pesniku, i drugi ugledni Nemci počeli su da srpsku narodnu poeziju prevode na razne jezike. Time su Srbi dobili najbolju propagandu koja se u ono doba mogla dobiti, a sa njom i puno naklonosti za svoju oslobodilačku borbu.
Posebne zasluge za prenošenje kulture balkanskih Slovena, a naročito Srba, Nemcima imala je mlada plemkinja iz Halea Tereza fon Jakob, poznata pod imenom "gospođica Talfj". I ona je došla do srpske poezije zaobilaznim putem, preko Rusa. Od detinjstva do punoletstva, Tereza je živela sa porodicom u Rusiji. Tamo se razvilo njeno zanimanje za Slovene. Posle povratka porodice u Nemačku, ona je najpre sama pisala novele i pripovetke, a kao i svi intelektualci tog doba, okrenula se i narodnoj književnosti. Vuka Karadžića je upoznala oko 1824. u Haleu.
Posle toga je nabavila lajpciško izdanje Srpskih narodnih pesama i počela intenzivno njima da se bavi. Geteu je poslala mu svoje prevode iz zbirke pesama Kosovskog ciklusa i još nekih neistorijskih pesama. Gete ju je ohrabrio da nastavi sa prevođenjem. Svoje prevode Tereza Talfj je objavila narednih godina, posvetivši ih Geteu, prema kome je gajila veliku ljubav i poštovanje. Ovi prepevi su bili izvanredni, i u jezičkom i u književnom pogledu, bliski i izvornoj i nemačkoj kulturi, pa su se pretvorili u pravu književnu modu tog doba. Talfj je u Nemačkoj poslužila kao uzor čitavom nizu prevodilaca srpskih narodnih pesama.Stidljivi guslariDo srpskih pesama je Gete teško dolazio zato što mnoge nisu bile zapisane, nego su samo usmeno kazivane. Te pesme su se, kako navodi, "uz pratnju izvesnog, vrlo jednostavnog instrumenta, zvanog gusle, sačuvale u nižim slojevima naroda. Čak se desio slučaj, kad su u Beču zahtevali od nekih Srba da izdiktiraju ovakve pesme, da su odbili ovaj zahtev, jer ti dobri, prosti ljudi nisu mogli nikako zamisliti kako je uopšte moguće da se visoko cene njihove neumetničke pesme za koje, u vlastitoj otadžbini, učeni ljudi imaju samo preziranje", čudio se veliki pesnik.NEMAC SRPSKI ISTORIČARNezaobilazna ličnost za Srbiju je i Leopold fon Ranke, jedan od najpoznatijih istoričara svog doba, koji je istraživao kako nastaju države i narodi. Srbi, koji su polako počeli da se oslobađaju vekovnog ropstva i stvaraju svoju državu, bili su mu idealni za proučavanje. On je najpre 1829. objavio knjižicu "Srpski ustanak", malu po obimu, ali veliku po dometima i odjecima. Ta knjiga je privukla veliku pažnju u Evropi i doprinela da se njena javnost upozna sa sudbinom malog, ali hrabrog naroda koji je takođe evropski. Građu za tu knjigu dobijao je Ranke od od Vuka Karadžića, sa kojim je uspostavio vezu preko Vukovog zaštitnika i savetodavca na bečkom dvoru, Jerneja Kopitara.
Poznati istoričar je svojom knjigom zaista pokazao kako narod može ustankom da izgradi ne samo državu, nego i naciju koju je nekada, u srednjem veku imao, ali ju je izgubio u osmanlijskim pohodima. Zato je delo "Srpski ustanak" postao izuzetno značajan za same Srbe, čija je nacionalna svest i državotvorne namere dobila podršku sa najboljeg mogućeg mesta. Nastalo je razdoblje pravog srboljublja u svetu, a pogotovo kod Nemaca, koje se ni pre toga a ni kasnije nije dogodilo. Putešestvije pesamaPročitavši Vukovu pesmaricu, Jakov Grim se iz diplomatske službe oduševljeno vratio u Berlin da bi na književnim večerima čitao srpske narodne pesme biranoj publici. Jedan među njima, prvi pesnik nemačkog romantizma Kelmens Prentano je tada iz sušte radosti prepisao u svoju svesku nekoliko naših narodnih pesama i objavio ih u almanahu "Putešestvije pesnika".Vestionline
|
|
|
|
|
|
|
Estrella
|
|
Vitezova zvezda
Pridružio se: 17 Jun 2012, 20:13
Postovi: 5399
|
Veliki prijatelji Srbije (4): Doterao cara do duvara Zahvaljujući Tomašu Masariku, budućem prvom predsedniku Čehoslovačke, optužene Srbe u Zagrebu Franja Josif je morao da pomiluje. PUTOVAO SA SRPKIM PASOŠEM: Tomaš Masarik, prvi predsednik Čehoslovačke Bila je nedelja 18. aprila 1909. kada je u Beograd doputovao iz Zagreba profesor Praškog univerziteta Tomaš Garig Masarik, budući prvi predsednik Čehoslovačke republike. Uglednog filozofa i novinara koji je u Srbiju je došao kao poslanik austrijskog parlamenta dočekale su na železničkoj stanici kolege sa Beogradskog univerziteta. Sutradan su ga primili Ljubomir Jovanović, predsednik Narodne skupštine i Milovan Milovanović, ministar inostranih dela. Visoki gost je upravo stigao sa sudskog procesa koji se u Zagrebu vodio protiv Srba optuženih za veleizdaju Habsburške monarhije, gde su se čule i opasne optužbe na račun Kraljevine Srbije. Montirani procesTeško je odlučiti da li je to bila jedna opereta, komedija, inkvizicija ili tragikomedija, opisao je Masarik namešteno suđenje grupi od 53 Srba iz Hrvatske, poznatom kao "Veleizdajnički proces". Sve je počelo još u martu 1906, kada je većinu u Hrvatskom saboru dobila hrvatsko-srpska koalicija, začetnica jugoslovenstva i načela da su Srbi i Hrvati jedan narod. Bečki dvor je shvatio da je dobio ljutog protivnika koji bi mogao da mu oduzme Hrvatsku, ali pravi razlog za proces koji se ubrzo montirao ležao je u nečem drugom: Monarhija se uveliko pripremala za protivpravno pripajanje Bosne i Hercegovine, pa joj je bilo potrebno opravdanje za taj čin. Hrvatski sabor je raspušten, a austrijska vlada je, uz podršku cara Franje Josifa naložila hrvatskom banu Pavlu Rauhu da prikupi podatke o Srbima protiv kojih će se pokrenuti sramni postupak.
Rauhu, poznatom srbomrscu, nije bilo teško da ispuni zadatak. Plan je bio da se Srbi i Hrvati koji su se zalagali za južnoslovensku državu, proglase plaćenicima Srbije, optuže za razbijanje Habsburške monarhije i stvaranje navodne Velike Srbije.
Prvooptuženi Srbi bili su Adam i Valerijan Pribićević, braća istaknutog srpskog političara iz Hrvatske Svetozara Pribićevića. Za sve uhapšene državni tužilac je zatražio kaznu vešanjem, a sam Rauh je izjavio da nije moguće pobiti Srbe u Hrvatskoj jer ih ima 700.000, inače bi on to najradije učinio. Dok su sužnji u nelegalnom pitvoru štrajkovali građu, u hrvatskoj javnosti je protiv njih pokrenuta žestoka kampanja. Najpre je objavljen pamflet "Finale" studenta Đorđa Nastića iz Sarajeva za koga se kasnije ispostavilo da je austrougarski agent. Tu se tvrdilo "da Srbi pripremaju revoluciju i da im je cilj da slovenske narode u Austrougarskoj pripoje Srbiji".
Potom je grupa hrvatskih političara i ideologa posejala tezu da je suživot Srba i Hrvata nemoguć jer ih dele nepremostive civilizacijske razlike. Isidor Kršnjavi, profesor Zagrebačkog univerziteta otišao je toliko daleko da je pisao: "Duboki uzroci nesporazuma između Srba i Hrvata isti su oni koji prouzrokovaše raskol Istoka i Zapada, isti koji rascjepiše Rimsko carstvo i kršćansku crkvu". Ali, kampanja nije urodila očekivanim plodom. Izazvala je lavinu osude intelektualne Evrope koju je pokrenuo Tomaš Masarik. ODBRANILA IH RAZUMNA EVROPA: Srbi optuženi 1909 sa Valerijanom i Adamom Pribićevićem Veleizdajnički proces u Zagrebu je počeo 1909. pred svega nekoliko novinara i javnih ličnosti. Među njih je uspeo da se ugura i znameniti Čeh. On je bio zgranut čudovišnim zahtevom tužioca za smrtnu kaznu, iako već za podizanje optužnice nije bilo ni dokaza ni valjanih svedoka. Većina su bili članovi srbomrzačke Stranke prava, a ostali su se pronašli među teškim kriminalci. Masarik je upotrebio svoj naučni autoritet, ali i položaj poslanika u Austrougarskom parlamentu da bi digao na noge političke i javne krugove, i to ne samo u Habsburškoj monarhiji.
Sa skupštinske govornice obratio se celoj Evropi: optužio je marionetske vlasti u Hrvatskoj i izneo celu pozadinu ovog slučaja. U završnoj reči je rekao: "Ja se nadam da neće biti nijednog poslanika, ni jedne stranke u ovoj kući koji će glasati makar indirektno za ovu političku i kulturnu sramotu, za ovaj takozvani Veleizdajnički proces".
Njegove reči podržalo je 68 poslanika. Zbog sve glasnijih protesta evropske javnosti Sudsko veće u Zagrebu je optuženima izreklo vremenske kazne, a ne smrtne, kao što je bilo planirano, ali ni ovakva presuda nije opstala. Car Franja Josif bio prinuđen da zbog "velike galame u svetu" sve optužene pomiluje.
Još dok je bio poslanik austrijskog parlamenta Tomaš Masarik je počeo da se zanima za južnoslovensko pitanje, oslobađanje evropskih naroda iz vekovne tamnice velesila. Začeta je ideja o Slaviji, konfederaciji Češke, Slovačke i Srbo-Hrvatske, kako se isprva nazivala Jugoslavija. Države bi se povezale i koridorom koji bi išao kroz današnju Austriju i Mađarsku, preko slovenskih manjina. Takvu zajedincu je zastupao Masarik kada je putovao svetom sa pasošem koji mu je dala Kraljevina Srbija i radio na stvaranju države Čeha i Slovaka. Personalna unija tih država je predviđala da ondašnji srpski regent a kasniji kralj Aleksandar Karađorđević dobije češku kraljevsku krunu. Slavija, država SlovenaVeć nekoliko dana po raspadu Austrougarske 1918. stvorena je Čehoslovačka, a 3. oktobra iste godine Masarik je, kao predsednik Demokratske srednjoevropske unije pozivao predstavnike "12 potlačenih naroda". Rođena je unija u koju su ušli Česi, Slovaci, Poljaci, Ukrajinci, ugarski Rusi, Rumuni, Litvanci, turski Grci i Albanci, Jermeni, cionisti iz Palestine i južnoslovenski narodi kasnije udruženi u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Unija, koja je trebalo da posluži kao temelj za novo ustrojstvo u Evropi, predvođena Masarikom je održala i jedan kongres u Pensilvaniji. Utopiju zajedničke države oslobođenih naroda već su sledećeg meseca sahranili Ukrajinci i Poljaci sukobom oko grada Lavova. I sam Masarik je bio sumnjičav prema ovako složenoj državnoj zajednici, i pre ju je video kao saradnju nekoliko blokova.
"Promišljena je već balkanska federacija, zatim tesni savez Čehoslovaka i Poljaka i druge slične unije", napisao je Masarik 1918. godine. Čehoslovačka se raspala 1993, dve godine posle nestanka svoje posestrime Jugoslavije. Zaboravljene žrtve Zaboravljeni spomenik srpske istorije je mesto Jindrihovice u Češkoj, pretvoreno tokom Prvog svetskog rata u najveći koncentracioni Austrougarske. Od oko 40.000 zarobljenika, koji su tu dovedeni, najviše je bilo Srba, a nekoliko hiljada se nikada nije vratilo u otadžbinu. Najstarija srpska žrtva bio je 92-godišnji sveštenik iz Šumadije, a najmlađa njegov osmogodišnji unuk. Ovde je neko vreme bio zatočen i socijalista Dimitrije Tucović. Posle rata je čehoslovački predsednik Tomaš Masarik u Jindrihovcima poklonio zemljište kralju Aleksandru da se izgradi kosturnica za stradale Srbe. Kraljica Marija Karađorđević je kasnije organizovala ekshumaciju posmrtnih ostataka Srba iz cele zapadne Češke kako bi svi počivali na jednom mestu. Tako se u Kosturnici danas nalaze ostaci 7.100 Srba i 64 Rusa.Svetska blamaža Uporedo sa "Veleizdajničkim procesom" u bečkoj štampi je objavljen članak "Austrougarska i Srbija". Autor, Hajnrih Friđung, istoričar i član Carske akademije nauka, optužio je četvoricu članova hrvatsko-srpske koalicije da za svoje političko delovanje primaju novac od Srbije i da je za to dobio dokaze iz samog Beograda.
Prozvani političari su podneli tužbu protiv profesora Friđunga i listova koji su objavili članak, pa je u decembru 1909. u Beču započeo sudski proces na kome je dokazano da je Frinđung dobio lažna dokumenta. Tomaš Masarik je ponovo stao na stranu Srba: u parlamentu je saopštio da je po nalogu austrijskog ministra inostranih dela grofa Erentala, koji je bio naručilac i "Veleizdajničkog procesa", navodne dokaze isfabrikovao austrougarski poslanik u Beogradu grof Janoš Forgač. Iako su vlasti primorale koaliciju da povuče tužbu, ona je pred Evropom ostala moralni pobednik: jedan austrijski vojni list je o ovom procesu pisao da je Austrougarska "doživela blamažu svetsko-istorijskog značaja, grotesknu komediju, koja samo slučajno nije postala krvava tragedija".Vestionline
|
|
|
|
|
|
|
Estrella
|
|
Vitezova zvezda
Pridružio se: 17 Jun 2012, 20:13
Postovi: 5399
|
Veliki prijatelji Srbije (5): Srbi u ogledalu Koliko su Srbi poslušali dobronamerne kritike Arčibalda Rajsa, najbolje govori podatak da bi ovaj plemeniti čovek i danas Srbiji uputio potpuno iste zamerke. AUSTROUGARSKA ZVERSTVA: Arčibald Rajs izneo u svet istinu o stradanjima Srba Među srpskim rodoljubima koji su proslavili svoju epohu našlo se i ime jednog Švajcarca, doktora Arčibalda Rajsa. Hemičar, kriminolog, humanista, bio je i jedan od malo ljudi koji je poželeo da pomogne Srbiji u najgorim godinama, i da potom sa njenim narodom provede ceo život. Upoznao je najbolje strane srpske naravi: hrabrost i samilost, gostoljublje i bistrinu, tvrdeći da bi Srbi sa svojom inteligencijom i prirodnim bogatstvima tla mogli da vode u Evropi. Ali, sudario se i sa manama, i nije se ustezao da ih bez uvijanja predoči, ne bi li se ponešto odatle i naučilo. Od tada je prošlo više od osamdeset godina. Koliko su Srbi poslušali dobronamerne kritike Arčibalda Rajsa, najbolje govori podatak da bi ovaj plemeniti čovek i danas Srbiji mogao da zameri potpuno iste stvari. Predskazanje naroduRajs je stigao 1914. u Srbiju kao zvanični islednik srpske vlade i vojske. Tu priliku je iskoristio da bi prvi upoznao svet sa zločinima koje je napravila austrougarska vojska u Mačvi i Podrinju prema nedužnom srpskom življu. Odstupio je od potpune neutralnosti samo time što se proglasio srpskim dobrovoljcem, postajući tako, kako je kasnije napisao "švajcarski dobrovoljac srpske vojske, drug veličanstvenih ratnika Šumadije, Dunava, Morave, Timoka i Vardara". Sprovodeći istraživanje o zločinima koje je počinila vojska Crno-žute monarhije, Rajs se nije zaustavio samo na saslušanju austrijskih zarobljenika, nego je odlazio na lice mesta: otvarao grobove i pregledao leševe, ispitivao ranjenike, posećivao granatirana naselja. Bio je i ratni izveštač.
Na Solunskom frontu neumorno je obilazio srpske trupe, odlazio na najopasnija mesta i odatle slao izveštaje. Članke je objavljivao u tiražnim evropskim časopisima i tako učinio da, dotle zataškana, istina o stradanju srpskog naroda konačno izađe u svet. Ovakvo delovanje mu je navuklo na vrat napade i pretnje u zemljama Centralnih sila, čak i u neutralnoj Švajcarskoj.
Pošto nije mogao da bude i na njenom čelu, jer su ga vlasti i dalje smatrale strancem, Rajs je prihvatio posao veštaka za falsifikovane novčanice u Narodnoj banci u Beogradu. Posle skoro četvrt veka života u Srbiji sastavio je 1928. politički testament pod naslovom "Čujte, Srbi!" i tražio da se on pročita tek posle njegove smrti. Nažalost, na to se nije dugo čekalo.
U testamentu se Arčibald Rajs u isto vreme divio mentalitetu srpskog naroda, ali i "podizao" tešku optužnicu protiv glavnih krivaca propasti Srbije, lažne inteligencije, i njenog najgoreg dela, korumpiranih i nesposobnih političara, koje je poimence naveo. "Nažalost, rđavim shvatanjem položaja svoje zemlje, a to pogrešno shvatanje izaziva njena ohola i nepoverljiva uobraženost, vladajuća klasa radi na obaranju tih moralnih vrlina srpskog naroda dajući mu loš primer. Ta ljubomora kaste zvane 'inteligencija' srpskog naroda ne iziskuje se prema strancima već i prema sunarodnicima. 'Otmeno društvo' tako ne dozvoljava nekom svom članu da se izdigne iznad proseka. Ako je, pak, nemoćno da ga u tome spreči, progoniće ga spletkama, čak i kletvama.
Stoga pravi intelektualci ove zemlje, a ima ih, i to mnogo, ne uspevaju u Srbiji, pa obeshrabreni napuštaju borbu. Zato i najznačajnija mesta u administraciji i drugde najčešće zauzimaju ljudi bez ikakve vrednosti, zato vam je i politički kadar kukavan... Kralj novac gospodari vašom 'inteligencijom'. Po njoj, čovek sve sebi može dozvoliti pod uslovom da ima mnogo novčanica u džepu... Častan čovek se smatra glupakom, a ceni se samo onaj koji lukavstvom ume da okrene događaje u svoju korist... Mnogi pripadnici "inteligencije" bi hladno žrtvovali slobodu, i opstanak svoje zemlje, ako bi to njima lično bilo od koristi... Ako joj dopustite da nastavi zemlja vam je izgubljena. Počistite kuću, pometite sve ohole i štetne marionete. Ne pružajte ruku milioneru koji je stekao milione mešanjem peska sa brašnom namenjenim vašim vojnicima koji su se borili za otadžbinu.. Arčibald Rajs Čim se rat završio, vaši političari su pojurili da ponovo prigrabe vlast i upravljanje poslovima. Političari više nisu znali ni za kakve granice svojih sebičnih ambicija. Bio je to ples ministarskih portfelja, koji su donosili bogatstvo onima koji bi ih se dočepali. Najbolji način da brzo postaneš bogat jeste da postaneš ministar! Ponekad bi se javno mnjenje ipak uznemirilo videvši neke slučajeve najočiglednije korupcije.
Tada bi vaši političari strančari osnovali skupštinske anketne komisije, koje nikada nisu dale veliki rezultat zato što vukovi ne jedu jedni druge. Razne političke stranke su se silno međusobno vređale radi vlastite reklame, ali su se dobro čuvale da ne zabrazde duboko pošto su dobro znale da korupcija nije apanaža jedne stranke nego svih...
Zar je čudno što je taj loš primer i nekažnjavanje podmićivača i podmićenih snažno delovao na službenike svih nivoa? Vaši političari, a većina ih nikada ništa nije učinila za vašu zemlju, ne vole one koji imaju zasluge za vašu otadžbinu. Boje ih se jer su im oni živi prekor. Zbog toga nastoje da ih istisnu iz svega, i iz vojske i sa funkcionerskih položaja. Kad im se ukaže prilika, pokušavaju čak da ih srozaju u očima javnosti. Opasna je to igra. Otadžbina kao muzaraTri četvrtine stanovništva traži samo mogućnost mirnog života i da ima ono najneophodnije za život. Njih ni najmanje ne zanima politika i samo traže da se zemljom dobro upravlja... Ne dozvoljavajte više da vam političari - strančari smatraju otadžbinu kravom oko koje se cenjkaju poput Cigana. Izbacite sve te profitere i interese svoje zemlje poverite najmudrijim, najpoštenijim i državi najodanijim ljudima iz vaše nacije... Za većinu vaše sadašnje omladine rodoljublje se sastoji od neke vrste zavisti pune mržnje. Zavide zemljama koje su bogatije ili moćnije od njihove i tom ponižavajućem osećanju nakaradno daju ono lepo ime rodoljublje. Istinsko rodoljublje, međutim, kod nje nema ni odjeka... Drugim rečima, savremeni mladić smatra da nije njegovo da obezbeđuje život državi, nego da je država dužna da njemu pribavi sve kako bi on mogao da vodi što je moguće prijatniji život. Za njega je država prava krava muzara. Otuda i ona jurnjava mladih za funkcijama...
Mladi oba pola jako dobro znaju da sada u vašoj zemlji nije potrebno nikakvo znanje ili sposobnost da bi neko postao činovnik, potrebno je samo da ga pogura neki poslanik, ministar ili uticajni političar-strančar. Za sve su činovnici kadrovi njihove biračke vojske i svejedno im je da li oni valjano obavljaju posao za koji ih plaća država... Vaša omladina koja trči za činovničkom službom dobro zna da joj plata neće biti sjajna, ali računa da će to nadoknaditi mitom i drugim sitnim radnjama. Uz to, da živi bezbrižno sa što je moguće manje rada. Čak joj ni na pamet ne pada da je u dobro uređenoj državi svaki činovnik mala karika u lancu koji pokreće točak države i da svaka karika mora pratiti to krstanje kako bi taj točak proizveo maksimum korisnog rada". Smrt na ulici Arčibald Rajs je umro iznenada, u 54. godini života, usred žučne rasprave sa bivšim ministrom Milanom Kapetanovićem, koji je rat proveo u inostranstvu i postao ratni profiter. Srbi su, kao i obično, u miru zaboravili ranije strahote, sa njima i zalaganje i žrtvu nesrećnog Švajcarca, i na kraju ga ubili teškim rečima. Srce na Kajmakčalanu Arčibaldu Rajsu je ispunjena poslednja želja, da bude sahranjen na Topčiderskom groblju, a da njegovo srce počiva na Kajmakčalanu, "najopasnijem vrhu srpskih zemalja, blizu drugova koji su stradali za slobodu svoje otadžbine". Ovim je doktor Arčibald Rajs potvrdio kolika je bila njegova ljubav prema srpskoj zemlji i srpskom narodu, pokazao je koliko je bio izuzetan čovek, odan istini i pravdi. Vestionline
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 66 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
