Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 28 Mar 2024, 10:54


Autoru Poruka
lOOla
Post  Tema posta: Историја за VIII разред  |  Poslato: 13 Jun 2017, 20:42
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Царински рат




Термин Свињски рат користи се за економски сукоб (1906-1909) у којем је Аустро-Угарска наметнула Србији царинску блoкаду. Познат је и као царински рат.


Slika



Као сточарска земља већину њеног извоза чиниле су свиње, које је извозила у Аустро-Угарску. Када је Србија покушала да се извуче из економске и политичке зависности о Хабзбурзима и стварати везе са другим земљама, посебно Бугарском и Француском, Беч је одлучио казнити Србе економским санкцијама. У настојању да смањи економску овисност о Аустрији, Србија је 1904. почела увозити француско, а не као до тада аустријско оружје. Године 1905. успоставила царинску унију са Бугарском, учинивши тако скупље оцарињене аустријске производе – неконкурентнима на тржишту.



Slika
Двадесет круна – службена валута Аустро- Угарске



Научена диктирати економску политику на тржишту, Аустрија је 1906. на то одговорила затварањем својих граница за српску свињетину и друге производе. Потез који је на крају пропао, јер је Србија нашла друга тржишта за своју робу, одбивши се поклонити Бечу. Српска влада пронашла је излаз у француским везама које су донеле инвестиције, такође су почели наручивати материјале од аустријског супарника Немачке, те присилили тадашњу аустријску провинцију, Босну и Херцеговину, на трговачки споразум за излазак на Јадран. Русија је подупрла српске потезе, а рат између Аустрије и Русије је тад избегнут само због немачког ултиматума 1909. године Русији, у коме се тражило да престане помагати Србији. Овај је сукоб био један од кључних увода у коначну аустријску одлуку за војни удар на Србију 1914. и тиме је заправо Свињски рат постао један од бројних узрока Првог светског рата.



Slika
Краљ Петар I Карађорђевић (1844-1921)



Slika



Овде имамо преглед података о извозу српских производа у европске земље у периоду од 1904-1907. године. Може се приметити да се извоз из Србије у Немачку повећао више од 12 пута, у Белгију више од 56 пута, а у Енглеску скоро 1000 пута. Интересантно је приметити да су се до 1906. године српска добра извозила у друге земље посредством Аустро-Угарске у којој су њени производи поново сортирани, препакивани или у неком другом смислу дотеривани да би имали бољу прођу на тржишту. Када је избио Царински рат Аустро-Угарска је изгубила положај посредника у трговини између Србије и других земаља, а Србија је успела да повећа цене својих производа, захваљујући побољшаном сортирању, паковању и другим новим тржишним техникама.


Slika


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Историја за VIII разред  |  Poslato: 13 Jun 2017, 20:53
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Прелазак српске војске преко Албаније 1915-1916.




Очајна српска војска, исцрпљена тешким маршевима, глађу, болештинама и сталним борбама, буквално заглављена у албанским мочварама, блату и тресету подно албанских планина, ту на дохват мора и острва – на дохват спаса, ишчекивала је да се савезници некако договоре.
Заглибљени у расквашеном терену, дневно су се топили читави српски пукови и нестајали из бројног стања, а преморени, изнемоћали и изгладнели војници вукли су се и буквално гушили у блату.
Нихове заглављене ноге нису више слушале вољу. Маршевало се само пет до шест километара дневно.



Slika


Завладала је колера, напали тифус и дизентерија. Изнемогли и болесни српски војници, помодрели одхладноце, и рањеници, прекривени крвљу и блатом, преживљавали су своје последње дане.
Одбачени од савезника, препуштена сами себи, Србија се уздала још једино у Русију. Престолонаследник Александар 16. децембра упућује апел руском цару Николају Другом, којим га преклиње да учини нешто како би спасио српску војску од сигурне пропасти:
„…Са надом и уверењем, да ће се моја војска у Приморју Јадранскоме снабдети и реорганизовати на миру, помоћу, обећаном од Савезника, ја сам је превео овамо преко албанских и црногорских планина. Не нашавши ништа од онога овде, што јој треба да се издржава и реорганизује, она стоји данас пред најжалоснијим свршетком…Ја се надам да ће овај мој апел наћи одзива код Вашег Императорског Величанства…да ће интервенисати код савезника, да спасе српску војску од катастрофе“.
И, коначно, након вишедневних ишчекивања и тумарања српске војске од Скадра до Љеша, од Медове до Драча, од немила до недрага (а под ултиматумом Руског Цара) да ће, уколико савезници не помогну храброј Српској војсци и одмах не почну са њеном евакуацијом, Русија раскинути савез са Антантом и склопити сепаратни мир са Немачком, уследили су конкретни потези.
Француска је решила да се ефикасније ангажује без обзира на уговор са Италијом који јој је до тада везивао руке. Међутим, и оперативни договори савезника, око тога, на који начин, одакле, и где транспортовати српску војску ради реорганизације, текли су врло споро, уз честе измене договорених планова.



Slika



Тек 22. децембра извиђачка војна мисија, на челу са генералом Пиароном де Мондезиром, пристиже у Медову са основним задатком да сагледа шта је остало од Српске војске, у каквом је стању и да процени да ли се на њу може даље рачунати и има ли уопште вајде да се она реорганизује. “Ми управљамо своје очи и руке Француској, радите од нас шта хоћете”, био је резиме наше политичке и војне моћи и немоћи у том тренутку, последња искра наде да нас још једино Француска може спасити.
На основу извештаја, оцене и предлога мисије француског генерала Мондезира да се српској војсци помогне и да се она реорганизује негде у Француској, или Грчкој, генерал Луј Фурније 26. децембра издаје одобрење да се српска војска укрца у Медови и Драчу, а да ће искрцна станица бити северна Африка. Ова непрецизност око места искрцавања убрзо ће поново постати предмет дужих усаглашавања међу савезницима, чему треба додати и чињеницу да су већ након првог транспорта Италијани довели у питање и место укрцавања и тиме још више искомпликовали ситуацију. Све то скупа довешће до измена почетног плана у кључном тренутку нашег избављења, што ће српску војску коштати великих жртава. А те жртве могу се сагледати сабирањем гробова дуж маршруте од Драча до Валоне и свих оних који су своје кости оставили на Крфу, Виду и у Плавој гробници. Никада се неће сазнати тачан па ни приближан њихов број јер се ове додатне жртве никада нису избројиле али се процене крећу на неколико десетина хиљада умрлих.
Поступајући, у међувремену, по одобрењу генерала Фурнијеа, Врховна команда српске војске издала је 31. децембра наређење за прикупљање и ешалонирање трупа према медовском и драчком пристаништу и 4. јануара сачинила распоред укрцавања јединица у овим лукама. За то време у Бриндизи су допловиле француске оклопне крстарице Жиле Мишел (“Јулес Мицхалет”) и Виктор Иго и три транспортна брода, спремни да преузму прве транспорте наших војника са албанских обала и превезу их у Бизерту, али нису наишли на одговарајућу сарадњу италијанске флоте.



Slika



Командант Трупа нових области издао је 31. децембра наређење бр. 11391 да се Комбиновани одреди Вардарска дивизија првог позива, не чекајући смену на положајима, одмах крену ка Драчу и спреме за укрцавање у бродове. Наређењем Врховне команде О. бр. 26376 од 3. јануара у Комисију за укрцавање у медовском пристаништу, која је имала “неограничено право у свим питањима која се односе на укрцавање трупа” одређени су пуковници Миливоје Зечевић и Милан Недић и мајор Светислав Милосављевић (командант прихватног логора код Љеша), а за укрцавање у драчкој луци пуковник Драгутин Кушаковић, коњички потпуковник Антоније Антић и мајор Александар Пешић (командант раштбулског логора). За обезбеђење укрцавања у Медови одређена је Трећа армија, а у Драчу Тимочка војска. У логору је према овом наређењу морало у сваком моменту бити најмање 4000 војника.
Први транспорт српске војске укрцан је у Драчу 6. јануара. Изгледало је да је мукама српског војника дошао крај. Али, италијанска команда истога дана успоставља захтев савезницима да се промени место укрцавања и предлажу да то буде Валона. Нешто због неподесности и слабих капацитета лука (ниског газа за тако велике бродове), нешто због угрожености медовске и драчке луке од аустријске поморске флоте која је са две крстарице 12. јануара напала транспортне бродове у Драчу, али и са копнених праваца који су остали небрањени због капитулације црногорске војске, нешто због невичности наших старешина да боље организују укрцавање, а понајвише због саботирања италијанске команде (каприциозни капетан Лењани је 14. јануара укрцао само део планираног транспорта а 21. јануара прекинуо укрцавање и на обалу вратио већ укрцане војнике) – савезнички план евакуације доведен је у питање у најтежем тренутку по српског војника.
Транспорти су споро одмицали, а на лађе се дуго чекало. Евакуација се одужила. Председник комисије за укрцавање у Драчу пуковник Кушаковић 13. јануара јадикује Врховној команди:
„…Са транспортом трупа из Драча иде врло споро…Ако се продужи са оваквом спорошћу, оно се не може завршити ни за годину дана.“



Slika



Овај план показао се као неодрживо решење нарочито оног момента када је 13. јануара Аустро-угарска војска ушла у Цетиње. Првобитни план евакуације с тога је морао бити хитно измењен. Истога дана из Медове су обустављени сви поморски транспорти трупа. А када је 21. јануара црногорска војска капитулирала, битно се изменила целокупна војна ситуација у албанском приобаљу. Копнени путни правац од Бара ка Скадру и Медови остао небрањен а поморски од Боке ка Драчу отворен и угрожен. Од тога дана у Медову више није пристигла никаква пошиљка да не би пала у руке непријатељу. Из ове луке само су још у два наврата (19. и 23. јануара) испловили бродови натоварени избеглицама и изнемоглим, болесним и рањеним.



Slika



Новим планом евакуације, који су савезници почели припремати одмах по укрцавању првог транспорта (датум доношења плана поклапа се са поменутим захтевом Италије да се промени место укрцавања, а припремна наређења савезничким снагама за његову реализацију уследила су већ након два дана), одустаје се од Медове и Драча као ризичних и неусловних места за укрцавање. Одлуком савезника по новом плану од српске војске се тражи да се из прикупљених реона трупе усмере и одмаршују сувим до Валоне која се сада одређује као место укрцавања. Истим планом Крф се први пут помиње као место искрцавања јер су, одмах након упућивања првог транспорта у Бизерту, српска влада и престолонаследник Александар упорно инсистирали да се измени савезнички план у погледу места искрцавања тако да је то био и својеврсни одговор савезника на тај енергичан захтев.
Припремним наређењима за реализацију новог плана од 8. јануара регулисано је да снаге 6. пука афричких ловаца (коњица Колонијалних француских трупа) из Бизерте 11. јануара окупирају Крф и тамо створе основицу за искрцавање (Грчка се о томе неће питати), да се део француских поморских снага са Дарданела упути за Солун и у његовом залеђу успостави мостобран.
У састав колонијалних трупа које је упутила у северну Афрку, Француска је формирала Корпус зуава састављен од домородачког становништва које је било у служби војника и на положајима подофицирског ранга. Ове јединице биле су уочи Првог светског рата стациониране у посебној корпусној области у Алжиру. Осим тога и у формацији сваке колонијалне дивизије постојао је по један пук зуава.



Slika



Италији је овим планом наметнуто да преузме улогу заштитнице маршевских колона кроз Албанију, Енглеској да на Крф дотури потребну опрему за логоре и војску, Француској да преузме командовање над укрцавањем и да осигурава поморски транспорт на релацији Драч – Валона и одбрану конвоја од Валоне до Крфа за шта је ангажовано одељење торпиљера из Бизерте. Врховној команди српске војске наређено је да организује марш сувим за Валону, спроведе све потребне припреме уредног и организованог укрцавања у бродове и изврши извиђање Крфа.
У Комисију за укрцавање у Валони одређени су: пуковник Данило Калафатовић, мајор Милорад Петровић и артиљеријски мајор Пантелија Ђукић а за команданта логора у Арти одређен је мајор Милорад Петровић.
Јасно је, дакле, да је овако брза промена савезничког почетног плана у критичном тренутку, била последица њихове неслоге и лоше процене ситуације, а иза његове пропасти стајала је неодлучност савезника да реалности пруже енергичнији одговор.
Јасно је и да се наша војска, дакле, у северну Африку није упутила у амбијенту опште бежаније, неплански, својевољним одлукама појединих команданата, нити да тамо седе скрштених руку, већ по плану савезника и према наредби Врховне команде.
Нови план ни у чему није уважавао стање у коме се налази српска војска. За српске трупе он је значио додатни напор и додатне жртве, јер је у немогућим условима живим лешевима на измаку воље и снаге, тебало да маршују додатних 150 – 200 километара, а наметнут је и проблем евакуације стоке. Иако ће ова одлука савезника скупо коштати српску војску, већ исцрпљену једноипомесечним маршем, болештинама и глађу, импоновала је савезничка одлучност да коначно реше агонију једне војске.
На Крфу ће, као директна последица такве одлуке, бити лечено 28000 војника од којих ће на острву спаса заувек остати између 10 и 12 хиљада, а процењује се да је исто толико остало на крвавом маршу између Драча и Валоне. Према подацима француске комисије за превожење, на Крф доведено 138691 војника, а остало је у животу 133846 војника из чега произилази да је умрло 4745 војника.



Slika



Са Крфа за Солун, према евиденцији француске мисије за превожење бродовима, транспортовано је 110718 војника.
Треба истаћи да тачан број умрлих на Крфу није установљен јер у почетку није била успостављена евиденција о умрлим. Касније је евидентирано само 4845 умрлих што се донекле поклапа са наведеним подацима и рачуницом, али су изнете процене и заокружени подаци далеко тачнији.
Први ешалон те дуге колоне смрти (Моравска дивизија 1. позива из састава Трупа Нове области) укрцан је у Валони у велике француске лађе 28. јануара.
Ако се има у виду да је главнина српске војске пристигла на Јадранско приморје од 16. до 20. децембра, да је за укрцавање јединица за Тунис (из Драча, Медове и Валоне) утрошено активних 10 дана – од 6. до 16. јануара, за марш трупа сувим од Драча до Валоне 9 дана – од 19 до 28. јануара, а да је за транспорт трупа из Валоне за Крф утрошено 22 дана – од 28. јануара до 19. фебруара, простом рачуницом долазимо до закључка да је српска војска због лошег прихвата и измене плана савезника изгубила од 29 до 33 дана – округло месец дана. А то је месец дана умирања! Да је прихват српских трупа био правовремен и добро организован, целокупна српска војска била би на Крфу месец дана раније а број умрлих био би смањен за више од половине, јер је смрт нарастала прогресивно.



Slika



Амбасадори Грчке и Србије потписали су договор о острву Крф тиме су Срби који и даље живе на Крфу добили својство расељених Срба.Овај договор је сачињен 2001.


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Историја за VIII разред  |  Poslato: 13 Jun 2017, 21:00
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Мајски преврат




Мајски преврат је догађај у коме су убијени Александар Обреновић и његова жена, краљица Драга чиме се прекида лоза Обреновића, која је владала Србијом од средине 19. века.




Slika




Након убиства краља и краљице на престо долазе Карађорђевићи. За убиство је одговорна организација „Црна рука“ чији је вођа био официр Драгутин Димитријевић Апис. То је било у ноћи између 28. и 29. маја 1903. године. На исти тај дан је 35 година раније убијен кнез Михаило Обреновић у Кошутњаку.
Популарност краља Александра опала је после женидбе са Драгон Машин, бившом дворском дамом своје мајке Наталије. Краљев отац, краљ Милан Обреновић, није одобравао брак и није се више враћао у Србију, а умро је у Бечу 1901. Против брака се побунила и краљева мајка Наталија, пишући му из Русије све најружније о Драги Машин. Драга Машин је била унука Николе Милићевића Луњевице, пријатеља и сарадника Милоша Обренивића. Проблеми су настали после лажне трудноће краљице Драге. После вести о лажној трудноћи царски двор није у Петрограду није хтео да прими краља и краљицу у обећану посту. Краљ Александар је прогласио Радикале кривим, затим је извршио државни удар и поставио владу на челу са генералом Димитријем Цинцар Марковићем 6. новембра 1902. године. Студенти и радници приредили су 23. марта 1903. демонстрације, а оне су се претвориле у сукоб с органима реда и војском. У тим демонстраицјама погинуло је шест особа.



Slika
Драгутин Димитријевић Апис



Млади официри бунили су се против краљичине лажне трудноће и желели су да Србија добије престолонаследника. Сметали су им и стални испади њеног млађег брата Никодија, кога је она хтела да стави за престоло – наследника. У августу 1901. Коњички поручник Антоније Антић, капетани Радомир Аранђеловић и Милан Петровић и поручници Драгутин Димитријевић Апис и Драгутин Дулић, сковали су заверу да убију краља и краљицу. Први састанак одржали су 6. Септембра 1901. у стану поручника Антића. По првим плановима требали су да буду убијени код Коларца, приликом краљичиног рођендана 11. септембра, али је тај план пропао. Мишљење Драгутина Димитријевића, Радомира Аранђеловића и Анте Антића било је коначно и одлучено је да се краљ и краљица и убију. Пошто је пропао и план да се краљ и краљица убију на прослави педесетогодишњице Београдског певачког друштва, одлучено је да их убију у ноћи између 28. и 29. маја према јулијанском календару.



Slika
Приказ убиства краља и краљице



О убиству Александра и Драге има више верзија. Међутим једна се сматра као најтачнија. Наиме, краљ и краљица су се крили иза огледала у краљевској спаваћој соби. Краљ је на позив официра да изађу тражио да завереници потврде заклетву. Према једној верзији они то и јесу учинили, а према другој, запретили су бомбама уколико Обреновићи не отворе. Како год да је било, након отварања тајних врата, расплет је био крвав, а извесно је и да су сви официри у двору и дворишту двора својим сабљама пробадали тела. Тела краљевског пара избачена су кроз прозор двора. Исте ноћи убијена су краљичина браћа Никодије и Никола Љуњевице од војника, којима је командовао потпоручник Војислав Танкосић; председник владе генерал Димитрије Цинцар-Марковић и министар војни генерал Милован Павловић убијени су код својих кућа. Трећи члан Цинцар-Марковићеве владе, министар унутрашњих послова Велимир Тодоровић, који је исто тако требао бити убијен, био је тешко рањен и живео је све до 1922. Чланови нове привремене владе окупили су се ускоро, под председништвом Јована Авакумовића, а трупе, постројене пред двором, акламирале су кнеза Петра Карађорђевића као новог краља. Народна скупштина се састала 4. јуна 1903. и изгласала Петра Карађорђевића за краља Србије и изабрала посланство, које ће ићи у Женеву, да га доведе.



Slika
Краљ Александар и краљица Драга



У Србији су људи различито гледали на овај догађај. Многи који су кривили краља за ситуацију у земљи били су задовољни, док су они који су га подржавали били разочарани. Реагујући на атентат Русија и Аустроугарска су изразиле најоштрији протест због „мучког убиства“. Велика Британија и Холандија су повукле своје амбасадоре из Србије. Светска штампа је углавном са грожењем пренела вест о Мајском преврату. Британска штампа („Гардијан“) писала је да су оваквим понашањем Срби „показали да су гори од Арнаута“. Ни остали углавном нису имали речи хвале за подухват српских официра. Након преврата живот у Србији је настављен, са тим да се краљ Петар минимално мешао у политику препуштајући политичким партијама да се боре за власт свим средствима, без жеље да се супротставља „Црној руци“, која је постајала све утицајнија.


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Историја за VIII разред  |  Poslato: 13 Jun 2017, 21:11
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Технологија Првог светског рата




Модерна технологија и индустријска моћ комбиновани са Првим светским ратом су успели да створе нека од најмоћнијих оружја икада виђених у рату… Тенкови, митраљези, бацачи пламена, авиони и подморнице су тестирани и доказани у биткама. Пошто нису постојали мдјународни договори о правилима ратовања, масовно су коришћени и бојни отрови. По први пут су се у Првом светском рату авиони спуштали на брод усред мора, по први пут је торпедован неки брод. Сва ова оружја су усавршена током Другог светског рата. Коначно су генерали видели предности које модерно оружје има наспрам бројности живе силе.




Митраљези


Slika
Митраљез из Првог светског рата



Митраљези су оружја која су прављена за масовна убијања. За разлику од обичног наоружања које је могло да испаљује по један метак у тренутку и чији је домет био око 1500 метара, митраљези су могли да испаљују 500 метака у минуту. Француски митраљез, је имао домет од око 2200 м. Пре рата већина стратега је занемарила моћ коју ово оружје може имати за време битки. Више се рачунало на људску снагу. Очекивао се рат прса у прса, а резултат је био потпуно другачији. Митраљези су уништили сваку могућност појединачног херојизма у биткама. Британци су на почетку рата имали план да сваки батаљон добије по два митраљеза. Како је рат одмицао та бројка се попела на 32 митраљеза по батаљону. Убитачност митраљеза се видела у бици за Луз. Када су се Британци примакли на око 500 метара од немачких ровова, Немци су отворили ватру из митраљеза на њих. На хиљаде људи је погинуло тада. Захваљујући овом оружју, Немци су смањили наде савезника да ће рат брзо бити завршен. Људи су олако губили животе и постајали митраљеска храна на фронтовима.




Отровни Гасови


Slika
Бојни отров: Пликавац



Употреба отровних гасова је била забрањена. Ипак Немци у немогућности да артиљеријом и нападима у таласима војника са митраљезима пробију Западни фронт, 22. Априла 1915. године убацују у рат ново оружје. Тог дана је немачки авион полетео и избацио мали канистер жућкасто зелене течности. Течност се претворила у облак који се споро кретао ка Француским трупама близу Белгијског града Ипра. Када је облак стигао до њих, војници су закључили да се ради о облаку отровног гаса. Последице су биле страшне. Војници су умирали у најтежим мукама. Многи су умрли, а некима су остале трајне последице од тровања гасом. Убрзо су обе стране развиле посебне маске, али и посебне гасове за уништавање живе силе непријатеља. Иприт, је један од гасова који се користио у рату. Назив је добио по граду Ипру где је и први пут искоришћен, поред њега коришћен је и фосген. Фосген је уништавао плућа и очи војника. По неколико дана гасови би остајали на фронтовима… Око 800 000 војника је погинуло услед дејства отровних гасова на фронтовима. Велики број преживелих од отровних гасова је имао трајне последице. Отровни гасови су били симболи смрти, храбрих војника.



Бацачи пламена


Slika
Бацач пламена



Када су војници почели да успешно прелазе земљу на фронтовима и улазе у непријатељске ровове, схватили су да им треба ново оружје. Развијени су бацачи пламена кратког домета који су избацивали у налетима запаљиву смесу гаса и уља. Били су преносиви, и војници су количине ових смеса носили на леђима. Бацачи пламена су могли да спале све живо у рововима. Након што су Немци увели ово оружје у рату, скоро свака земља је направила своју верзију бацача пламена. Француски бацач пламена, Шилт избацивао је од 8 до 10 бљескова пламена у кругу од 30 метара, или један јак пламен на 100 метара.
Немци су користили 69 бацача пламена у бици за Верден. Укупно за време рата је било 653 напада бацачима пламена. Српска и Француска војска су при пробоју Солунског фронта, у бици на Добром пољу, искористиле су бацаче пламена да би поразиле бугарску војску. Права снага овог оружја је развијена за време Другог светског рата.




Тенкови


Slika
Марк 4



Још 1907. Године неколико инжињера је развило први прототип тенка. Али тек 1915. године Британци крећу са масовном производњом првог тенка. Марк 1, познатији међу војницима као „Велики Вили“, улази на бојно поље 15. Септембра 1916. Године. Око 6 метара дуг и 28 тона тежак, тенк је захтевао посаду од 8 чланова да маневришу њиме. Од 32 тенка који су кренули у борбу, 9 њих је тада стигло до циља и успело да зароби 300 немачких војника и заузме село Флерс у Фландрији. Ипак први тенкови се нису показали као офанзивно оружје, како је то Ернст Д. Свинтон, њихов творац замислио. Тек прототип тенка Марк 4 се показао достојним за офанзивне нападе. Дана 20. новембра 1917. године 400 тенкова Марк 4 типа су брзо напредовали кроз земљу ка Камбреу. Како је Хинденбург касније признао, битка код Камбреа је показала Немцима моћ тенка. Пробијали су се кроз барикаде и неоштећени шокирали Немце. Тек 1918. Године, Немци почињу да користе тенкове. Касно, али већ тада тенкови су обећавали да ће постати неизоставни део модерног ратовања.



Авиони и ратовање у ваздуху



Slika



Годинама рата, армије су остале укопане у положајима на фронотовима који су се пружали на стотине километара. Моћна оружја као што су митраљези и отровни гасови, онемогућила су појаву појединачних хероја. Али у ваздуху, пилоти ново конструисаних бомбаредера и ловаца постали су главни хероји рата. Када је рат започео авијација није била напредна. Најчешће су се користили балони за осматрање непријатељских положаја и бацање порука. Немци су дан након њихових првих напада на Лијеж почели да бацају бомбе из цепелина. Ово је означено као почетак ратовања из ваздуха. На почетку рата Французи су имали 120 авиона, Британци 113, а Немци више од 200 авиона, али нису сви авиони били ратног типа. Пилоти су убрзо схватили да авионе могу да користе у ратовању. Неки авиони су имали посаду од два члана за обарање непријатељских авиона. Убрзо су из авиона бацане бомбе. Париз је постао једна од првих мета бомбардовања из ваздуха. Француски пилот Јозеф Франц и његов нишанџија Луис Квенолт, извршили су први напад на немачки авион, и том приликом су оборили авион и убили пилота и његовог сапутника. Један од првих хероја у ваздуху је постао Адолф Пежод, обарајући 6 немачких авиона 1916. Године. Француски пилот Роланд Гарос, измислио је нови начин пуцања из митраљеза између пропелера. Након што је авион опремљен са оваквим једним начином пуцања, Гарос је заробљен од стране Немаца.
Нације су славиле пилоте који су оборили најмање 5 непријатељских авиона. Француски пилот Рене Фонк, оборио је 75 авиона за време рата, његов друг Жорж – Мари Гајнемер је оборио 53 авиона. Али немачки пилот Манфред вон Рихтхофен, познатији као Црвени Барон, је оборио највише авиона за време рата, чак них 80.



Подморнице



На почетку Првог светског рата, ударну снагу на морима су представљали огромни бродови. Британци су убрзо успели да блокирају све немачке луке, како Немци не би добијали своје залихе намирница. Да би се извукли из ове ситуације, Немци су схватили предност подморница и почели су да их масовније користе и праве како би пробијали Британске блокаде. Прве подморнице, убацују 1915. године у рат. Биле су 5 – 6 метара дугачке и носиле су четири торпеда. Подморнице су постале одлично офанзивно оруђе у рату. Само у 1915. години, Немци су уништили 396 бродова, скоро двоструко више него што су то учинили други бродовили или подводне мине. При једном оваквом нападу, Немци су уништили амерички брод Лузитанија, и том приликом је погинуло око 1000 путника, укључујући и 128 Американаца. Ово је био повод да САД уђу у рат. Након овога, годину и по дана, Немци су престали са коришћењем подморница, али су 1917. године схватили да ће без употребе овог оружја убрзо изгубити рат. У фебруару 1917. године, Немци поново започињу забрањено ратовање подморницама. Само у 1917. години, Савезници су имали 2439 бродова насуканих од стране подморница. Савезнички бродови су били очајни у покушају да зауставе нападе подморница. Коначно, савезници су почели са слањем великих конвоја бродова заједно. Тешки бродови заштићени трговачким бродовима око њих су могли да нападну било коју подморницу која би покушала да их нападне. Од 88 000 бродова који су тада пролазили океанима, само 436 их је уништено. Конвоји бродова су успели у заустављању напада подморница на њих и помогли су савезницима да добију рат.


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Историја за VIII разред  |  Poslato: 13 Jun 2017, 21:24
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Концентрациони логор Аушвиц



У овом логору у Другом светском рату убијено је око милион и по људи, међу којима више од милион Јевреја.



Slika



Аушвиц је био највећи нацистички концентрациони логор за масовно уништење становништва. Налазио се у јужној Пољској, 50 километара западно од Кракова и 286 км од Варшаве. Име је добио по оближњем селу Освенћим (Аушвиц на немачком). После немачке окупације Пољске септембра 1939, Освенћим је прикључен Немачкој и име му је промењено у Аушвиц.

У концентрациони логор Аушвиц депортовани су људи из разних делова Европе. Од тог броја побијено је око 1, 5 милиона људи. Већина жртава је убијена одмах по приспећу у логор у гасним коморама Аушвица II. Остали су умрли од систематског изгладњивања, принудног рада, неконтролисаних епидемија, у егзекуцијама стрељањем и у медицинским експериментима.

Командант логора Рудолф Хес је на Нирнбершком процесу сведочио да је и до 2, 5 милиона људи умрло у Аушвицу.

До данас су сачувани многи објекти логора Аушвиц. Они су званично под заштитом Државног музеја Аушвиц – Биркенау, основаног 1947, који има и функцију истраживачког центра за проучавање Холокауста.



Опис логора у Аушвицу



Комплекс се састојао од три главна логора. Аушвиц I, отворен је 20. маја 1940, био је центар администрације, а у њему је страдало око 70. 000 људи, углавном Пољака и совјетских ратних заробљеника. Аушвиц II (Биркенау) , отворен 8. oктобра 1941, био је логор смрти у којем је убијено 960. 000 Јевреја, 75. 000 Пољака и 19. 000 Рома. Он је био највећи од три логора. Аушвиц III (Моновиц) , отворен 31. маја 1942, био је радни логор фабрике „ИГ боје“.

Постојало је око 40 помоћних логора под заједничком управом, од којих су неки били неколико десетина километара од главних логора, са од неколико десетина до неколико хиљада логораша.

Као што је био случај у свим нацистичким концентрационим логорима, Аушвицом је управљала парамилитарна грана нацистичке партије, такозвани СС. До лета 1943. логором је командовао Рудолф Хес, а касније Артур Либехеншел и Рихард Баер. Хес је после рата током суђења дао детаљан опис рада логора, а описао га је и у својој аутобиографији. Обешен је 16. априла 1947. на улазу у крематоријум Аушвица I.

Особље логора су делом чинили логораши, од којих су неки имали улогу капоа (већином робијаши) и радника у крематоријумима (зондеркомандо). Капои су одржавали ред у баракама. Јединице зондеркомандоа су припремале новопридошле за егзекуцију (скидање одеће и одузимање личних предмета), уклањале златне зубе из вилица лешева и преносиле тела у крематоријуме. Немци би повремено ликвидирали целе јединице зондеркомандоа. Око 6. 000 припадника СС је радило у Аушвицу.



Slika

Slika



Логор смрти Биркенау – Аушвиц II



Slika



Заробљеници су довожени у Аушвиц – Биркенау композицијама возова. Када би приспели у логор, делили су их у две групе; оне које би одмах погубили и оне које би регистровали као логораше. Прва група би убрзо била спроведена у гасне коморе. У њој су била сва деца, мајке са децом, старци и сви они који нису деловали снажни на краткој инспекцији логорских лекара.

Припадници СС трупа су говорили жртвама да их воде на туширање и процес уклањања ваши. Гасне коморе су биле прерушене у просторије за туширање. Када би их напунили, затварали би врата и у просторију убацивали таблете цијанида кроз рупе у таваници или прозорчиће са стране. Капацитет за убијање и кремирање износио је 20. 000 жртава дневно. Преостали логораши су радили као ропски радници у фабрикама „ИГ боје“ и „Круп“.



Отпор логораша



До 1943. у логору су се појавиле организације логораша. Уз њихову помоћ побегло је пар заробљеника, који су носили вести о истребљењу стотина хиљада мађарских Јевреја у периоду мај – јун 1944. Дана 7. октобра 1944. на устанак се подигло 250 чланова јединице задужене за уклањање лешева. Напали су војнике СС импровизованим оружјем: камењем, секирама, алатом и гранатама кућне израде. Младе Јеврејке које су радиле у фабрици муниције прокријумчариле су експлозив у логор. Они су пресекли електричну жицу и побегли у шуму. Већина групе је касније ухваћена и ликвидирана.

Током постојања логора у Аушвицу бекство је покушало око 700 логораша, од којих је 300 то и успело. Уобичајена казна за оне које би ухватили у бекству била је смрт изгладњивањем. Породице оних који су побегли су понекад хапшене и довођене у Аушвиц, да би одвратили остале логораше од покушаја бекства. Ако би неко успео да побегне, СС би насумице бирао десет логораша из његовог блока и остављао их да умру без хране.



Евакуација логора и ослобођење



Новембра 1944. године Хајнрих Химлер је наредио уништење крематоријума у Аушвицу. Гасне коморе у Биркенау СС је дигао у ваздух јануара 1945. У покушају да сакрије немачке ратне злочине пред совјетским трупама које су се приближавале.

СС команда је 20. јануара наредила да се побију сви преостали логораши, али ова наредба није извршена у хаосу немачког повлачења.

Нацистичко особље је 17. јануара 1945. почело евакуацију; близу 60. 000 логораша натерани су на марш смрти према логору Лослау. Око 20. 000 логораша из Аушвица успело је да стигне до логора Берген – Белзен у Њемачкој, где су их ослободили Британци априла 1945. Најслабијих 7. 500 остављено је у логору. Њих је ослободила 322. Стрељачка дивизија Црвене армије 27. јануара 1945. У логору су нашли и 348. 820 мушких одела и 836. 255 женских одевних предмета, који су припадали жртвама.



Изградња



За изградњу највећег концентрационог логора на том подручју постојала су три пресудна разлога: У Аушвицу је постојала пољска касарна, инфраструктура је барем делимично већ постојала. Следећи аргумент за Аушвиц је била позиција уз железнички чвор, јер су се депортације углавном одвијале уз помоћ железнице. Последњи мотив је био велики и ненасељен простор, што је омогућавало лакше скривање дешавања унутар логора.




*извор података деда Никола Јеличић који је један од побеглих логораша из Аушвица.


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Историја за VIII разред  |  Poslato: 13 Jun 2017, 21:32
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Јосип Броз Тито



Slika



Јосип Броз Тито рођен је 7. маја 1892. године у селу Кумровец у Хрватском Загорју. Његови родитељи су били Марија и Фрањо Броз, сиромашни сељаци. Имали су петнаесторо деце, а Тито је био седми по реду. У разним Титовим документима су се појављивали разни датуми његовог рођења. На једном од тих докумената је писало да је рођен 25. маја 1892. године и касније је тај датум и остао као његов рођендан до краја. После другог светског рата тај дан је слављен као Дан младости. Четворогодишњу основну школу Тито је завршио у Кумровцу 1905. године. После тога је радио на имању свог ујака у Подсреди до 1907. године. Тада одлази у Сисак и од 1907. до 1910. године учи браварски занат у шегртској школи. У септембру 1910. године Тито завршава занат и постаје браварски помоћник. Након тога одлази у Загреб. Тамо постаје члан Савеза ковинарских радника и члан Социјалдемократске странке Хрватске и Словеније. У том периоду ради у браварској радионици Исидора Харамине. У мају и јуну 1911. године учествовао је у штрајку браварских радника који је трајао шест недеља. Убрзо остаје без посла и у периоду до 1913. године радио је у фабрикама у Аустро Угарској и Немачкој. У јесен 1913. године одлази у Беч да служи војни рок. На сопствени захтев пребацују га у Загреб. Тамо завршава подофицирску школу и добија чин водника. 1914. године избија Први светски рат. Тита шаљу на фронт у западну Србију. Јануара 1915. године пребацују га на руски фронт. Прво се бори у Галицији, а после тога на Карпатима. У априлу га рањавају и заробљавају. Лежи у болници тринаест месеци. Тамо добија упалу плућа и једва остаје жив. Кад се опоравио шаљу га на присилни рад у логор Кунгур. Аустроугарски заробљеници у логору бирају га за старешину. У том периоду је дошао у сукоб са органима власти јер је штитио права заробљеника. Бацили су га у тамницу из које су га спасили у првим данима фебруарске револуције 1917. године. У јулу 1917. године је учествовао у бољшевичким демонстрацијама и прихватио је лењинизам. Венчава се са рускињом Пелагијом Белоусовом од које ће се развести 1936. године. Почетком јануара 1920. године са супругом креће на пут кући.



Slika
Титова слика из 1928. године



У јесен 1920. године запошљава се у Загребу и постаје члан Комунистичке партије Југославије. На изборима у новембру 1920. године комунистичка партија је постала трећа странка по снази у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Краљ то није хтео да толерише и ставио их је ван закона. До лета 1926. године више пута мења посао и коначно долази у Смедеревску Паланку где га марта 1927. године отпуштају као комунистичког агитатора. Убрзо одлази назад у Загреб где је у мају 1927. године изабран за секретара Обласног одбора Савеза металаца. У јулу исте године изабран је за организацијског секретара Градског комитета КПЈ за Загреб. Крајем јуна 1928. године Тито је водио демонстрације након убиства Стјепана Радића, вође ХСС-а у Скупштини Краљевине Југославије. Присиљен је да пређе у илегалу и бива ухапшен 4. августа 1928. године. У стану испред кога је ухапшен пронађено је неколико бомби па је због тога суђење које је одржано Брозу и његовим друговима названо Бомбашки процес. Осуђен је на пет година робије. На одслужење казне послат је у затвор Лепоглава у Марибору. Добија посао мајстора у електричној централи. Повремено се кришом састаје са комунистима из Загреба. Са њим је и Моша Пијаде, са којим организује партијску ћелију. Током Брозовог боравка у затвору краљ Александар 1929. године заводи Шестојануарску диктатуру и партија је готово потпуно уништена. Исте године избија велика светска криза и услови живота се много погоршавају. То доводи до јачања марксиста. Марта 1934. године Броз излази из затвора у кућни притвор у Кумровцу. Ускоро почиње да живи са лажним документима и промењеним изгледом. Јула 1934. године одлази у Беч. Тамо је укључен у рад ЦК КПЈ и узима псеудоним Тито. Фебруара 1935. године борави у Москви и постаје члан Балканског секретаријата Коминтерне. Тамо користи псеудоним Валтер и упознаје Едварда Кардеља. Кардељ ће бити један од Титових најближих сарадника до краја његовог живота. Крајем 1936. године враћа се у Југославију где управља деловањем комунистичке партије у земљи. Током 1937. године оснива КП Словеније и КП Хрватске и неколико пута путује између Париза и Југославије и ради на пребацивању добровољаца у Шпанију. Исте године ухапшен је Милан Горкић, генерални секретар КПЈ и убрзо је ликвидиран. Тито преузима вођење КПЈ, а почетком 1938. године Коминтерна и формално потврђује његов избор за генералног секретара КПЈ. На петој земаљској конференцији КПЈ у Загребу октобра 1940. године саставља ново вођство КПЈ. Тада излаже стратегију која се заснива на оружаном устанку као начину освајања власта и совјетском типу федерације као моделу организације државе.



Slika



После напада Немачке на Југославију 10. априла 1941. године у Загребу оснива Војни комитет за пружање отпора осовинским силама. Политбиро ЦК КПЈ 4. јула 1941. године у Београду доноси одлуку о дизању оружаног устанка против окупатора. Током Другог светског рата Тито је вођа комунистичког партизанског отпора. Био је главни организатор партизанског типа ратовања. 27. јуна 1941. године формиран је Главни штаб Народноослободилачких и партизанских одреда Југославије (НОПОЈ). Тито је постао Врховни командант НОПОЈ-а. Током јула и августа 1941. године избија устанак против немачког и италијанског окупатора на подручју Србије, Црне Горе, Лике, Баније, Кордуна и Далмације. У септембру Тито напушта Београд и одлази на ослобођену територију у западној Србији. Септембра и октобра 1941. године два пута се састао са вођом четничког покрета, Драгољубом Михаиловићем. Због различитих погледа на начин борбе и послератно уређење Југославије нису постигли договор. Новембра 1941. устанак у Србији је сломљен. Уследиле су тешке репресалије и рат између партизана и четника. Све до 1944. године Србија и већи део Црне Горе остају под контролом четника и квислиншког режима Милана Недића. Народноослободилачка борба се преноси на подручје Босне и Херцеговине и Хрватске. Тамо су се од 1942. до 1944. године водиле одлучујуће борбе. Највеће битке су биле битка на Неретви марта 1943. године и битка на Сутјесци у мају 1943. године. Партизани су оба пута победили иако је непријатељ био бројно јачи. У том периоду је уследио и велики обрачун партизанских и четничких снага. Четници су претрпели пораз у битци на Неретви и то их је избацило са политичке сцене за владање у будућој Југославији. Новембра 1942. године у Бихаћу је формирано Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије (АВНОЈ). То је била политичка организације народноослободилачких комитета успостављена ради управљања територијама под својом контролом током Другог светског рата. На Другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу, 29. и 30. новембра 1943. године донете су политички најважније одлуке. Тим одлукама забрањен је повратак краља Петра II Карађорђевића у земљу, основана је привремена влада, Тито је проглашен за маршала и председника Националног комитета народног ослобођења (НКОЈ) и зацртана је будућност Југославије као државе састављене од федералних република. Тито је успео да задобије поверење Британаца и Американаца и поштовање Совјетског Савеза. Они су ускратили помоћ четницима и присилили избегличку владу на невољну сарадњу са Титовим покретом.



Slika
Десант на Дрвар



25. маја 1944. године Немци су извели десант на Дрвар са циљем да заробе Тита и уклоне вођство партизанског покрета у Југославији. Врховни штаб је био сакривен у пећини изнад Дрвара. Били су присутни и представници савезника. Немачка операција се завршила неуспехом. Августа 1944. године Тито се састаје са председником британске владе Винстоном Черчилом. Ту добија потвду да ће на подручје Југославије ући Црвена армија уемсто савезничких трупа. Септембра исте године сусреће се са Јосифом Стаљином у Москви. Одатле, октобра 1944. године, стиже у ослобођени Београд. Из Београда наставља да руководи завршним операцијама за ослобођење Југославије.



Slika



Из Другог светског рата Тито је изашао као признати државник. Заслужан је за враћање Истре и Ријеке и остра Хрватској и за проширење Словеније. Пуних 35 година је владао Југославијом. Успешно је балансирао између запада и истока. У почетним година владавине оштро се бавио уклањањем остатака грађанског друштва. Ухапсио је, осудио и ликвидирао Дражу Михаиловића, бившег четничког вођу. У том периоду је дошло до сукоба са католичком црквом. Јула 1948. године објављена је Резолуција Информбиора у којој су Тито и његови најближи сарадници проглашени за шпијуне и идеолошке јеретике. Долази до раскида са Информбироом и Тито инсистира на државној самосталности као начелу односа међу државама. Уследио је масовни прогон информбирооваца и политчки обрачуни са циљем да потисну самосталност република. 1950. године Тито покреће увођење радничког самоуправљања, долази до распуштања сељачких радних задруга, до децентрализације, јачања права република у односу на државни централизам и увођења елементарне тржишне привреде. Шездесетих година долази до даље демократизације југословенског друштва. Долази до смене неких од водећих комуниста старе гарде као што је Александар Ранковић. Убрзало се остваривање концепције општенародне одбране која је ојачавала одбрамбене функције република. Тито је један од оснивача покрета несврстаних. Покрет је окупљао више од 100 земаља које су сматрале да нису уједињене ни са једним од водећих блокова или против некога од њих. 1961. године у Београду је одржана прва конференција влада и држава несврстаних земаља. Током 1970. године започео је реформу федерације како би њена овлашћења пренео на републике. Круна тога је било доношење Устава из 1974. године. Том приуликом је донета и иницијатива да се уведу колективна руководства са ограничењем мандата водећих дужносника на 1 годину. Тиме је покушао да успостави равнотежу међу републикама и спречи борбу за власт након своје смрти. 16. маја 1974. године изабран је за доживотног председника СФРЈ, а иза тога и за доживотног председника Савеза комуниста Југославије. Тито је постао један од најугледнијих светских државника. Имао је трезвен поглед на међународну политику. Био је један од оснивача и најутицајнији политичар Покрета несврстаности.

Умро је 4. маја 1980. године у Љубљани. Следећег дана Плавим возом пребачен је у Београд. Смештен је у аулу Скупштине Југославије. Функционери и грађани су му мимоходом одали почаст. Сахрањен је 8. маја у Кући цвећа. Његовој сахрани је присуствовало преко 200 страних делегација из 127 земаља и 700.000 људи. Телевизија је организовала директан пренос сахране тако да су сви грађани могли да је виде.


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 10 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   


Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker