Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 29 Mar 2024, 01:23


Autoru Poruka
MAD BOOKSELLER
Post  Tema posta: MAD BOOKSELLER / PRIČE  |  Poslato: 20 Feb 2013, 20:32
rang
rang

Pridružio se: 09 Dec 2012, 20:33
Postovi: 6420

OffLine
Slika


Ернест Хемингвеј
ХАРИЈЕВ БАР
Одломак из романа
Преко реке па у шуму

Време у коме се радња одиграва: непосредно после Другог светског рата, у време Тршћанске кризе.
Главне личности: Двоје људи, пуковник (ражаловани генерал) Ричард Кентвел и контеса Рената, из венецијанске грофовске породице, као и једна варош – Венеција.


Кад пуковник Кентвел изиђе кроз врата Палас-хотела Грити, дочекаше га последњи сунчеви зраци тога дана. На супротној страни трга још је сијало сунце, али су гондолијери више волели да чекају у заветрини Гритија него да се сунчају с друге, ветровите стране трга.
Пошто је то приметио, пуковник окрете на десно и ходаше тргом до асфалтиране улице која завија удесно. Улазећи у њу он застаде за тренутак, посматрајући цркву Santa Maria del Giglio.
Каква дивно масивна грађевина, па ипак као да је створена да лети, мислио је. Никад нисам ни помислио да једна мала црква може да изгледа као ловачки авион. Морам погледати кад је зидана и ко је зидао. Господа му, баш бих волео да се целог живота могу шетати по овом граду. Целог живота, мислио је. Али, причам ти причу. Гњавим се гњављења ради. Напред, младићу мој, рече себи. Ниједан коњ који се зове Мрзљивко није добио трку.
Загледао је излоге разних дућана поред којих је пролазио, пуних charcuterie [месара] са пармезаном и шунком из Сан Данијела, кобасица a la cacciatora [на ловачки начин] и флаша доброг шкотског вискија и правог Гордоновог џина, излоге радњи са робом домаће радиности, једне старинарнице са неколико добрих слика и неким старим мапама, једног ресторана друге класе, који је споља био удешен да изгледа првокласан, а онда, кад наиђе на мост што је водио преко једног споредног канала са степеницама уз које се требало попети, он помисли: Уосталом, не осећам се баш рђаво. Само ово зујање. Сећам се кад је зујање почело а ја мислио да су то можда седмогодишњи скакавци по дрвећу и било ми незгодно да питам младог Лорија, али сам га ипак питао. „Не, господине генерале, не чујем никакве цврчке ни седмогодишње скакавце. Ноћ је савршено мирна, изузев уобичајених шумова“, одговорио је он.
Потом, пењући се уз степенице, он осети пробаде, а кад је силазио с друге стране, угледа две девојке које су дивно изгледале. Биле су лепе и без шешира, скромно али укусно обучене, и говориле су врло брзо, а ветар је лепршао њихове дуге косе док су ишле уз степенице, правећи крупне кораке, својим дугим венецијанским ногама, и пуковник рече себи: боље да више не буљиш у излоге у овој улици, него се дохвати следећег моста, па после два трга скрени на десно и онда право до Харија.
Он тако и уради, осећајући жигање кад дође на мост, али ходајући својим старим одсечним кораком и гледајући само летимично свет који је пролазио. Ваздух је пун кисеоника, мислио је, идући против ветра и дишући дубоко.
Онда отвори врата Харијевог бара и уђе: опет је постигао што је хтео и осећао се код куће.
За баром, један висок, врло висок човек, опустошена лица али врло отмених црта, пријатних плавих очију и дугих, млитавих удова као у каквог џиновског вука, рече:
– Мој стародревни и зарђали пуковниче.
– Мој безочни Андреа.
Они се загрлише и пуковник осети рапаву тканину Андреиног лепог капута од твида, који је овај носио већ најмање двадесет година.
– Добро изгледаш, Андреа, – рече пуковник. То је била лаж и обојица су то знали.
– Да, добро сам, – рече Андреа узвраћајући лаж. – Никад се нисам боље осећао, морам да кажем. А и ти изгледаш изванредно.
– Хвала, Андреа. Ми дурашни пробисвети наследићемо ову земљу.
– То ти је добра идеја. Морам признати да не бих имао ништа против да у овим данима добијем мало земље у наследство.
– Добро предвиђаш. Наследићеш најмање метар и осамдесет пет.
– Метар и деведесет, – рече Андреа. – Ти, стари покварењаче. Још ли робујеш твом la vie militaire? [војничком животу]
– Не робујем баш много, – рече пуковник. – Идем у лов у Сан Релајо.
– Знам, али немој сад да ми причаш вицеве. Алварито те тражи. Рекао је да ти кажем да ће се вратити.
– Лепо. Јесу ли добро твоја симпатична жена и деца?
– Одлично. Рекли су ми да те поздравим кад те видим. Они су доле у Риму. Ево, твоја девојка долази. Или бар једна од твојих девојака.
Он је био толико висок да је могао с бара да гледа на улицу која је сад била готово сасвим тамна, али и та девојка је била од оних које можете познати и по много већој помрчини него што је била у том тренутку.
– Кажи јој да попије овде с нама једну док је не одведеш за онај сто у углу. Зар није дивна?
– Заиста.
Она уђе у бар, сијајући својом младошћу, бодром лепотом и нехатношћу која се огледала по коси разбарушеној од ветра. Имала је тамну скоро маслинасту кожу, профил који је могао да сломи ваше или ма чије друго срце, и тамну живу косу која јој је падала по раменима.
– Ало, лепотице моја, – рече пуковник.
– О, ало, ало, – рече она. – Већ сам се плашила да те нећу наћи. – Извини што сам толико задоцнила.
Имала је дубок, нежан глас и говорила енглески с извесним устручавањем.
– Ciao, Андреа, – рече она. – Како је Емилија и како су деца?
– Вероватно исто онако како су били кад сам данас у подне одговорио на то твоје исто питање.
– Извини, молим те, – рече она и поцрвене. – Толико сам узбуђена и увек кажем нешто што не треба. А шта да кажем? Јеси ли лепо провео ово после подне?
– Јесам, – рече Андреа. – С мојим старим пријатељем и најљућим критичарем.
– Ко је то?
– Виски са содом.
– Рекла бих да он увек мора да ме исмева, – рече она обраћајући се пуковнику. – Али ти ме нећеш исмевати, зар не?
– Одведи га тамо за онај сто у углу и разговарај с њим. Обоје ме гњавите.
– Ти мене не гњавиш, – рече пуковник. – Али ми¬слим да ти је то добра идеја. Рената, хоћеш ли да седнемо тамо и попијемо коју?
– Врло радо, ако се Андреа не љути.
– Ја се никад не љутим.
– Хоћеш ли да попијеш коју с нама?
– Не, – рече Андреа. – Идите за свој сто. Не могу да га гледам онако празног.
– Збогом, caro. Хвала ти на пићу које нам ниси дао.
– Ciao, Рикардо, – рече Андреа и то је било све.
Онда им окрете своја елегантна, дуга, висока леђа и погледа се у огледалу, које се ставља иза барова како би човек могао да види кад се препије, и констатова да му се нимало не допада оно што је видео.
– Еторе, – рече, – стави ове којештарије на мој рачун.
Он изиђе, пошто је стрпљиво сачекао на мантил, у који се увуче, дајући човеку који га је донео уобичајену напојницу, плус двадесет процената.
За столом у углу, Рената рече:
– Мислиш ли да смо га увредили?
– Не. Он тебе воли а мени је пријатељ.
– Андреа је тако мио човек. И ти си тако мио.
– Келнер, – викну пуковник, а онда упита: – Хоћеш ли један мартини?
– Да, – рече она. – Врло радо.
– Два врло јака мартинија, – рече пуковник. – Монтгомери, петнаест према један.
Келнер, који је ратовао у пустињи, насмеја се и оде, а пуковник се окрете Ренати:
– Ти си тако мила, – рече. – И врло лепа и љупка и ја те волим.
– Ти ми то увек кажеш и ја не знам шта то значи, али увек волим то да чујем.
– Колико имаш година?
– Скоро деветнаест. Зашто?
– И не знаш шта то значи?
– Не. Како бих могла да знам? Американци то увек кажу пре него што оду. Изгледа да не могу без тога. Али и ја тебе много волим, било шта да то значи.
– Хајде да се лепо забављамо, – рече пуковник. – Немој уопште ни на шта да мислимо.
– Хоћу, радо. Ја и иначе у ово доба дана нисам у стању много да мислим.
– Ево пића, – рече пуковник. – Мисли на то да не кажеш цин-цин.
– Знам од раније да то не треба да кажем. Никад не кажем цин-цин или на здравље или екс.
– Само ћемо подићи чаше и, ако хоћеш, можемо се куцнути.
– Хоћу, – рече она.
Мартини су били ледено хладни и прави монтгомеријски и, пошто се куцнуше, они осетише како им груди испуни нека умилна топлина.
– Шта си све радила за ово време? – упита пуковник.
– Ништа. Још чекам да идем у школу.
– У коју сада?
– Бог свети зна. У коју год ме пошаљу да учим енглески.
– Окрени главу с профила и напући уста, мени за љубав.
– Не исмеваш ме?
– Не, озбиљно говорим.
Она окрете главу и напући уста, без кокетерије, и пуковник осети како му срце узбуђено куца, као кад нека дремљива зверка упадне у своје скровиште и препадне другу сасвим близу себе слатко заспалу животињу.
– О, ти, – прошапта. – Хоћеш ли да се такмичиш за избор краљице неба?
– То би било скрнављење.
– Да, – рече он. – Можда би и било. Повлачим предлог.
– Ричарде, – рече она. – Али не, не могу то да кажем.
– Шта?
– Ништа.
Пуковник је мислио: наређујем ти да кажеш, а она рече:
– Молим те, немој никад тако да ме гледаш.
– Извини, – рече пуковник. – И нехотице сам опет упао у свој занат.
– И кад бисмо били нешто као брачни пар, да ли би ти и онда своје војничке навике упражњавао код куће?
– Не. Заклињем ти се. Никад. Заиста никад.
– Ни с ким?
– Ни с ким твог пола.
– Мени се не допада тај израз: твој пол. Звучи ми као да опет упражњаваш војнички занат.
– Нека иде до ђавола мој занат. Бацићу га кроз прозор у Канал Гранде.
– Ето ти, – рече она. – Видиш и сам како га опет зачас упражњаваш.
– Лепо, – рече он. – И мој занат може мирно да се склони.
– Дај ми да ти опипам руку, – рече она. – Нећу јој ништа. Можеш да је ставиш на сто.
– Хвала ти, – рече пуковник.
– Немој, молим те, – рече она. – Хтела сам да је узмем само зато што сам прошле недеље сваке ноћи, или мислим скоро сваке ноћи, сањала о њој, и то је био чудан, бунован сан, а ја сам сањала да је то рука нашег Господа.
– То није лепо. То не би требало да радиш.
– Знам, али баш тако сам сањала.
– Не тераш шегу, а?
– Не знам шта хоћеш да кажеш, али, молим те, не исмевај ме кад ти кажем нешто што је истина. Сањала сам баш тако како сам ти рекла.
– Шта је радила рука?
– Ништа. Или можда то није тачно. Највећим делом била је просто рука.
– Као ова? – упита пуковник, посматрајући своју сакату руку и сећајући се она два догађаја кад је постала таква.
– Не као та. Била је баш та. Смем ли да је пажљиво додирнем, ако те то не боли?
– Не боли. Боли ме у глави, у ногама и у стопалама. Не верујем да је она уопште осетљива.
– Није истина, Ричарде, – рече она. – У тој руци има много осетљивости.
– Не волим да је много гледам. Зар не мислиш да бисмо могли да променимо тему?
– Наравно, али ти не мораш да сањаш о њој.
– Не. Ја имам друге снове.
– Да. Могу мислити. Али ја сам недавно сањала о тој руци. А сад, пошто сам је пажљиво опипала, можемо да говоримо о забавним стварима. Шта је то забавно о чему бисмо могли да говоримо?
– Посматрајмо људе и разговарајмо о њима.
– То је врло забавно, – рече она. – Али ми то нећемо чинити пакосно, него с најбољим хумором који имамо. Ти и ја.
– Добро, – рече пуковник. – Келнер, ancora due martini.
Он не хтеде да каже „монтгомеријски“, јер би и други могли то да чују, а за суседним столом седело је двоје, који су очигледно били Енглези.
Мушкарац је можда био рањаван, мислио је пуковник, мада то не изгледа вероватно, судећи по његовом изгледу. Али нека ме Бог сачува сваке неотесаности. И гледај само Ренатине очи, мислио је. То је можда најлепше међу лепотама које њу красе, са тим поштеним трепавицама, најдужим које сам икад видео и које она никад не употребљава ни за шта друго већ једино да те гледа право и поштено у очи. Сто му богова, како је она дивна девојка и шта ја уопште овде радим? То је срамно. Али она је твоја последња, права и једина љубав, мислио је, и у томе нема ничег рђавог. То је само малер. Не, напротив, то је ђаволска срећа и ти си врло срећан човек.
Седели су за малим столом у углу сале, а за великим столом с њихове десне стране седеле су четири жене. Једна је била у дубокој црнини, црнини која је изгледала тако театрално да се пуковник сети леди Дијане Манерс у улози калуђерице, коју је она играла у Макс Рајнхардовом „Чуду“. Жена је имала љупко, једро и по природи ведро лице и црнина јој нимало није пристајала.
Друга жена за тим столом има косу три пута бељу него што коса по природи може да буде, мислио је пуковник. Друге две жене имале су лица која су пуковнику била сасвим неинтересантна.
– Јесу ли оне лезбијке? – упита девојку.
– Не знам, – рече она. – То је врло добар свет.
– Рекао бих да су лезбиjке. А можда су и само добре пријатељице. Можда су и једно и друго. Али мени је то баш сасвим свеједно, нисам мислио да их критикујем.
– Ти си врло пријатан кад си великодушан.
– Мислиш ли да реч пријатељ води порекло од човека који је пријатан?
– Не знам, – рече девојка, милујући сасвим нежно његову рањену руку. – Само, ја те волим кад си племенит.
– Трудићу се што више могу да будем племенит, – рече пуковник. – Шта мислиш, ко је тај џукац за столом иза њих?
– Ниси се баш дуго трудио, – рече девојка. – Питајмо Етора.
Посматрали су човека за трећим столом. Имао је неко чудно лице као у какве натприродно велике и разочаране ласице. Било је тако бубуљичаво и ровашено да је изгледало као бреговити предели на Месецу кад се Месец гледа кроз јевтин телескоп и, мислио је пуковник, подсећа на Гебелсово лице, ако је Herr Гебелс икад седео у запаљеном авиону и није могао да искочи пре него што га пламен дохвати.
Изнад овог лица (које је стално буљило као да се одговор на све може добити добро нишањеним упитним погледима) налазила се црна коса која није имала ничег заједничког с човековом природом. Човек је правио утисак као да је био скалпиран, па му је коса накнадно налепљена. Врло интересантно, мислио је пуковник. Можда је мој земљак. Да, мора да је.
С крајева усана тог човека цурило је мало пљувачке, док је, буљећи наоколо, говорио с неком постаријом држећом женом која је седела с њим. Изгледа као типична мајка са илустрација The Ladies Home Journal, мислио је пуковник. То је био један од оних часописа које је редовно добијао официрски клуб у Трсту и пуковник га је разгледао кад стигне. То је одличан часопис, мислио је, јер уме да комбинује секс с одличном храном. Успева да ме учини гладним и у једном и у другом погледу.
Него, ко ли је тај тип? Изгледа као карикатура Американца који је допола пропуштен кроз машину за сецкање меса, а онда мало пропржен на зејтину. Нисам баш много племенит, мислио је.
Еторе, са својим мршавим лицем, својом склоношћу за подсмевањем и урођеним смислом ниподаштавања, приђе столу, и пуковник га упита:
– Ко је онај богоугодни тип тамо?
Еторе заврте главом.
Човек је био омањи и црномањаст, блиставе црне косе која као да није припадала његовом необичном лицу. Прави утисак, мислио је пуковник, као неко ко је због старачке расејаности заборавио да промени перику. Па ипак је то једно изванредно лице, мислио је пуковник. Подсећа на неке узвишице код Вердена. Не верујем да је то Гебелс, који је последњих дана кад су сви свирали Gätterdämmerung, [Сумрак богова] прибавио себи то лице. Kommt süsser Tod, [Дођи блага смрти], мислио је. Богами, на крају су они прибавили себи леп велики комадић süsser Tod.
– Ви, госпођице Рената, сигурно не бисте хтели један сендвич a la süsser Tod?
– Не бих, – рече девојка. – Мада волим Баха и уверена сам да би Ћипрани умео да добро направи један такав сендвич.
– Ништа нисам рекао против Баха, – рече пуковник.
– Знам.
– До ђавола! У ствари, Бах је био наш колаборационист. Као што си била ти, – додаде.
– Мислим да није потребно да говориш против мене.
– Кћери моја, – рече пуковник – кад ћеш се научити на то да се ја могу шалити на твој рачун зато што те волим?
– Сад, – рече она. – Сад сам научила. Али, знаш, није пријатно кад је шала сувише груба.
– Добро. Сад сам и ја нешто научио.
– Јеси ли често мислио на мене ове недеље?
– Цело време.
– Не, реци истину.
– Цело целцато време. Истина.
– Мислиш ли да то сваког зграби тако јако?
– Не знам, – рече пуковник. – То је нешто што ја не знам.
– Надам се да не зграби сваког тако јако. Нисам ни слутила да може толико да спопадне.
– Сад знаш.
– Да, – рече девојка – сад знам. Сад знам заувек и за вјеки вјеков. Да ли је то прави израз?
– Знам да ми је сасвим довољно сад, – рече пуковник. – Еторе, не станује ли тај тип са продуховљеним лицем и том љупком женом, у Гритију?
– Не, – одговори Еторе. – Станује поред нас, али с времена на време долази у Грити да се храни.
– Добро, – рече пуковник. – Ако икад будем потиштен, добро ће ми доћи да видим његово лице. Ко је та жена с њим? Његова жена? Мајка? Ћерка?
– Превише ме питате, – рече Еторе. – Нисмо се интересовали за њега у Венецији. Није изазвао ни симпатије, ни мржњу, ни негодовање, ни страх, ни подозрење. Желите ли, заиста, да сазнате појединости о њему? Могу да питам Ћипранија.
– Бацимо то, – рече девојка. – Каже ли се то тако код вас?
– Да, бацимо то, – рече пуковник.
– За нас који смо тако мало заједно, то је просто траћење времена.
– Ја сам га гледао као што бих гледао неки Гојин цртеж. И лица су слике.
– Гледај онда моје, а ја ћу гледати твоје. Молим те, остави тог човека. Он није дошао овамо да икоме чини неко зло.
– Дозволи ми да гледам твоје лице, а ти да не гледаш моје.
– Не, – рече она. – То није лепо. Ја целе недеље морам да се сећам твог лица.
– А шта ја радим? – упита пуковник.
Еторе, који није смео ништа да пропусти што је мирисало на заверу и који се врло брзо обавештавао, као што и приличи Венецијанцу, приђе столу и рече:
– Мој колега, који ради у његовом хотелу, каже да он пије три до четири вискија са содом, а онда предано и без прекида пише до дубоко у ноћ.
– То мора да је дивно читати, рекао бих.
– Сигурно, – рече Еторе – али то једва да је Дантеов метод.
– И Данте је био једно vieux con, [мртво пувало] – рече пуковник. – Мислим као човек, не као писац.
– Слажем се, – рече Еторе. – Уверен сам да, сем у Фиренци, не можете наћи никог ко је проучавао његов живот, а ко се не би сложио с вашим мишљењем.
– Серем се на Фиренцу, – рече пуковник.
– То је сложен маневар, – рече Еторе. – Многи су то покушавали али је врло мало оних који су имали успеха. Зашто је ви мрзите, господине пуковниче?
– Много компликовано за објашњавање. Али ту је био depot (он рече deposito) [складиште, можда комора] мог старог пука кад сам био младић.
– То могу да разумем. И ја имам своје разлоге због којих не волим Фиренцу. Знате ли неку варош која се може волети?
– Да, ова, – рече пуковник. – Исто тако један део Милана и Болоња. А и Бергамо.
– Ћипрани има велико слагалиште вотке за случај да Руси дођу, – рече Еторе, који је волео да прави крваве вицеве.
– Донеће они своју вотку, без царине.
– Па ипак, ја верујем да се Ћипрани спремио да их дочека.
– Онда је он једини који се спремио, – рече пуковник. – Реци му да од младих официра не узима чекове на банку у Одеси, и хвала ти на подацима које си ми дао о мом земљаку. Нећу више да те задржавам.
Еторе оде, а девојка се окрете према пуковнику и погледа га у његове старе, као челик сиве очи, па стави обе руке на његову рањену руку и рече:
– Био си врло племенит.
– А ти си неизрециво лепа и ја те волим.
– У сваком случају, то је пријатно чути.
– Шта мислиш да предузмемо у вези с вечером?
– Морам да телефонирам кући и видим могу ли да изиђем.
– Зашто сад изгледаш тако жалосно?
– Зар изгледам?
– Да.
– Нисам, у ствари. Срећна сам као и увек. Заиста. Молим те, Ричарде, веруј ми. Али, како би теби било да си девојка од деветнаест година, која је заљубљена у човека од преко педесет, и знаш да ће он скоро умрети?
– Ти то питаш мало сувише отворено, – рече пуковник. – Али дивно изгледаш кад то кажеш.
– Ја никад не плачем, – рече девојка. – Никад. Поставила сам то себи као правило. Али сад ми се плаче.
– Немој да плачеш, – рече пуковник. – Ја сам сад племенит, и све друго нек иде до ђавола.
– Кажи још једном да ме волиш.
– Ја те волим, и ја те волим, и ја те волим.
– Хоћеш ли учинити све што можеш да не умреш?
– Хоћу.
– Шта је рекао доктор?
– Ово и оно.
– Није горе?
– Није, – слага он.
– Онда да узмемо још по један мартини, – рече девојка. – Знаш, ја никад нисам пила мартини пре него што смо се упознали.
– Знам. Али ти га, богами, добро пијеш.
– Треба ли да узмеш лек?
– Да, – рече пуковник, – Треба да узмем лек.
– Могу ли да ти га ја дам?
– Да, – рече пуковник. – Можеш.
Они су и даље седели за столом у углу, док су гости одлазили и долазили. Пуковник је осећао да му се мало врти у глави од лека па се препусти његовом дејству. То је увек тако, мислио је. До ђавола с лековима.
Примети да га девојка посматра и осмехну јој се. То је био његов стари осмех који он употребљава већ педесет година, још од времена кад се први пут осмехнуо, и служио га је још беспрекорно, као дедина Пердијева ловачка пушка. Вероватно ту пушку има сад мој старији брат, мислио је. Богами, увек је умео да пуца боље од мене и заслужио је да је има.
– Слушај, кћери, – рече – не буди жалосна због мене.
– Нисам. Нисам ни најмање. Само те волим.
– То баш није занимање које је много исплативо, зар не? – Он рече oficio уместо занимање, јер су обоје говорили и шпански, кад би престали да говоре француски, а нису хтели да пред другима говоре енглески. Шпански је груб језик, мислио је пуковник, понекад грубљи од клипа кукуруза, али тим језиком можете да кажете шта мислите и да то стоји.
– Es un oficio bastante, [довољна ти је дужност] да ме мало волиш, – понови он.
– Да, али је једина коју имам.
– Зар више не пишеш песме?
– То је била поезија шипарице. Као и њено сликарство. У извесним годинама свако је талентован.
У којим годинама се постаје стар у овој земљи? мислио је пуковник. У Венецији нико није стар, али расту врло брзо. И ја сам у Венету постао човек на брзу брзину, мада се никад нисам осећао тако стар као кад сам имао двадесет и једну годину.
– Како је твоја мајка? – упита љубазно.
– Врло добро. Не прима посете и не виђа готово никог, јер је у жалости.
– Мислиш да би се она љутила кад би ми имали бебу?
– Не знам, она је врло интелигентна. Али би требало да се ја удам за неког, чини ми се. Мени се, међутим, не удаје.
– Могли бисмо да се венчамо.
– Не, – рече она. – Размишљала сам о томе и сматрам да не би требало. То је такође једна моја принципијелна одлука, као она о плакању.
– Можда доносиш погрешне одлуке. Бог свети зна, ја сам донео неке погрешне и много људи је изгубило животе зато што сам погрешио.
– Можда претерујеш, мислим. Не верујем да си ти донео много погрешних одлука.
– Не много, – рече пуковник – али прилично. У мом занату довољне су три, и ја сам већ направио три.
– Волела бих да чујем то.
– Биће ти досадно, – рече пуковник. – Мени се смучи кад на њих само помислим. Како ли је тек незаинтересованом?
– Јесам ли ја незаинтересована?
– Не. Ти си моја истинска љубав.
– Јеси ли их учинио давно или скоро? Те грешке, мислим.
– Давно, недавно и скоро.
– Зашто нећеш да ми причаш о њима? Хтела бих да и ја имам удела у твом невеселом позиву.
– Дођавола с погрешним одлукама, – рече пуковник. – Направио сам их и скупо су ме коштале. Само, од њих никад не можеш да се откупиш.
– Не можеш да ми причаш о томе? Зашто?
– Не могу, – рече пуковник. И на томе се сврши.
– Хајде онда да се забављамо.
– Хајде, – рече пуковник. – Да уживамо наш један једини живот.
– Можда има и других живота.
– Не верујем, – рече пуковник. – Окрени главу мало у страну, лепотице моја.
– Овако?
– Тако, – рече пуковник. – Баш тако.
Хм, мислио је, сад почиње последња рунда, а ја чак не знам ни која је то рунда по реду. Волео сам само три жене и трипут жене губио.
Изгубиш их на исти начин на који изгубиш и батаљон: због погрешне оцене ситуације; због наредаба које је немогуће извршити и због несавладивих околности. Због бруталности, такође.
Изгубио сам у животу три батаљона и три жене, а сад ево имам четврту, најмилију, и како ће, до давола, све то да се сврши?
Реци ми, генерале, онако узгред, кад већ дискутујемо о тој ствари, ово је слободна дискусија о ситуацији а никако Ратни савет, као што си ми често наглашавао, реци: ГЕНЕРАЛЕ, ГДЕ ТИ ЈЕ КОЊИЦА?
Знао сам ја то, рече он себи. Командант не зна где му је коњица, а његова коњица није начисто са ситуацијом и задатком који има, и коњаници ће, неки од њих, али ипак довољно њих, забрљати ствар, као што је то коњица увек радила у свим ратовима откад Кавалерија има велике коње.
– Лепотице моја, – рече он. – Ma trés chère et bien aimée. [Најдража и најмилија моја.] Ја сам досадан и жао ме је што те гњавим.
– Ти никад ниси досадан и не гњавиш ме, и ја те волим и једино што желим то је да вечерас будемо весели.
– И бићемо, сто му богова, – рече пуковник. – Имаш ли неки посебан разлог због којег би требало да смо весели?
– Веселимо се због нас и због ове вароши. Ти си често био весео.
– Да, – рече пуковник – био сам.
– Мислиш ли да можемо још једном да се развеселимо?
– Сигурно. Наравно. Зашто не?
– Видиш ли оног младића тамо с увојком у коси? Увојак је природан, он га само мало дотерује да изгледа лепше.
– Да, видим га, – рече пуковник.
– Он је врло добар сликар, има само лажне предње зубе. То је зато што је раније био мало pédéraste, па су га једне ноћи на Лиду, кад је био пун месец, напали неки други педерасти.
– Колико је теби година?
– Деветнаест.
– Како све то знаш?
– Чула сам од гондолијера. Тај младић је врло добар сликар за наше време. Данас заиста нема великих сликара. Али с лажним предњим зубима у двадесет петој години... страшно.
– Ја те волим од свег срца.
– И ја тебе волим од свег срца, ма шта то значило по американски. Ја те волим и по италијански, сасвим противно здравом разуму и свим мојим жељама.
– Ми не смемо да желимо премного, – рече пуковник – јер смо после обавезни да то и испунимо.
– Слажем се, – рече она. – Али бих ипак волела да ми се сад испуни једна жеља.
Обоје заћуташе, а онда девојка рече:
– Тај младић, који је наравно сад прави мушкарац и дружи се с многим женама да би сакрио оно што је, јед¬ном је радио мој портрет. Могу да ти га дам, ако хоћеш.
– Хвала ти, – рече пуковник. – Хоћу врло радо.
– Врло је романтичан, портрет мислим. Коса ми је двапут дужа него што је икад била, и изгледам као да излазим из мора суве косе. Уистину, из мора се излази слепљене косе и с репићем на крају, који изгледа безмало као мртав пацов. Али тата му је пристојно платио за направљени портрет и, мада то нисам ја каква сам у стварности, изгледам ипак отприлике онако како ти волиш да ме замишљаш.
– Ја сам те замишљао и како излазиш из мора.
– Наравно. Страшно ружан портрет. Али можда ћеш ти волети да га имаш за успомену.
– Неће ли твоја дивна мајка бити против?
– Мама неће. Мислим да ће јој чак бити мило да се отресе те слике. Ми имамо бољих код куће.
– Ја много волим и тебе и твоју мајку.
– Морам да јој то кажем, – рече девојка.
– Мислиш ли да је онај богињави тип заиста писац?
– Да. Ако Еторе каже. Он воли да прави вицеве, али не лаже. Ричарде, шта је то типус? Кажи ми тачно.
– То није баш лако формулисати. Али ја мислим да је то човек који лакомислено обавља свој посао (oficio), а при том је разметљив на неугодан начин.
– Морам научити да тај израз правилно употребљавам.
– Немој уопште да га употребљаваш, – рече пуковник.
А онда упита:
– Кад ћу добити портрет?
– Вечерас, ако желиш. Наћи ћу неког да га код куће упакује и донесе овамо. Где ћеш га држати?
– У стану.
– И нико неће доћи и правити примедбе и ружно говорити о мени?
– Нико. Сто му богова, неће нико. Уосталом, рећи ћу им да је то портрет моје ћерке.
– Јеси ли имао ћерку?
– Не, али сам увек желео да имам.
– Ја теби могу бити ћерка као и све друго.
– То би било родоскрвњење.
– Не сматрам да би то било много страшно у вароши старој као ова и која је видела досад све што је могла да види.
– Слушај ти, ћерко.
– Слушам, – рече она. – Било је лепо. Допадало ми се.
– У реду, – рече пуковник мало промуклим гласом. – И мени се допало.
– Увиђаш ли сад зашто те толико волим иако знам да је то грешно?
– Слушај, ћерко. Где ћемо вечерати?
– Где год хоћеш.
– Хоћеш ли код Гритија?
– Наравно.
– Онда зови кући и питај за дозволу.
– Нећу. Решила сам да не тражим дозволу, него да им само јавим где сам на вечери. Онда се неће бринути.
– Да ли заиста највише волиш код Гритија?
– Да, јер то је пријатан ресторан и ти тамо станујеш и сви којима је до тога стало могу да нас гледају.
– Кад си постала таква?
– Увек сам била таква. Никад нисам водила рачуна о ономе шта други мисле о мени, никад. Нити сам икад ишта учинила чега бих се стидела, сем што сам лагала кад сам била мала и била неучтива према старијима.
– Желео бих да се венчамо и имамо пет синова, – рече пуковник.
– И ја то желим, – рече девојка. – И да их пошаљемо на пет страна света.
– Има ли свет пет страна?
– Не знам, – рече девојка. – Али кад сам то рекла, звучало је као да их има. И, ето, сад смо опет расположени, зар не?
– Да, ћерко, – рече пуковник.
– Кажи то опет. Исто тако као што си сад рекао.
– Да, ћерко.
– Ох, – рече она. – Људи мора да су врло компликовани. Молим те, могу ли да узмем твоју руку?
– Ужасно је ружна и мени се смучи кад је гледам.
– Ти не знаш каква је твоја рука.
– То је ствар схватања, – рече он. – Ја бих рекао да ти грешиш, ћерко.
– Можда и грешим. Али сад смо расположени и све што није било лепо ишчезло је.
– Ишчезло ја као што магла испари у увалама испуцале земље кад изиђе сунце, – рече пуковник. – А ти си сунце.
– Ја бих хтела и да сам месец.
– Јеси и то, – рече пуковник. – И свака друга планета коју хоћеш, и ја ћу ти утврдити где се свака налази. Бога му, ћерко, ти можеш да будеш врашки метеор ако хоћеш. Али тако се зове само један авион.
– Ја хоћу да будем Месец. И он има много невоља.
– Да. Њега стално нешто гризе Али он је увек пун пре него што се истањи.
– Понекад ми с оне стране канала изгледа тако тужан да то не могу да поднесем.
– Он се већ шета по небу све време, – рече пуковник.
– Хоћемо ли још по један „Монтгомери?“ – упита девојка, и пуковник виде да су Енглези отишли.
Јер он није примећивао ништа сем њеног дивног лица. Погинућу тако једног дана, мислио је. С друге стране, то је можда нека врста концентрације. У ствари, ужасан нехат.
– Да, рече. – Зашто не?
– Пиће ми необично прија, – рече девојка.
– Како га Ћипрани прави, свиђа се и мени.
– Ћипрани је врло бистар.
– Он је више од тога. Способан је.
– Једног дана ће цела Венеција бити његова.
– Не баш цела, – примети пуковник. – Ти никад нећеш бити његова.
– Не, – рече она. – Ни његова, ни иког другог, сем ако ме ти хоћеш.
– Ја те хоћу, ћерко. – Али нећу да те присвојим као неку ствар.
– Знам то, – рече девојка. – И то је разлог више што те волим.
– Зови Етора и реци му да те споји с кућом. Онда можеш да им кажеш за портрет.
– Имаш потпуно право. Ако хоћеш да имаш портрет још вечерас, онда морам да разговарам са шефом послуге, да га увије и пошаље. Тражићу да разговарам с мамом и рећи ћу јој где смо на вечери, а ако ти хоћеш, тражићу и дозволу.
– Не, не треба, – рече пуковник. – Еторе, два супер „Монтгомерија“ са љутим маслинама, не оним крупним, и молим те, позови кућу ове леди и обавести је кад успоставиш везу. И све то што брже можеш.
– Разумем, господине пуковниче.
– А сад, ћерко, почнимо опет да се забављамо.
– Ја сам већ почела док си ти говорио, – рече она.

***

Сад су ишли десном страном улице која води у Грити. Ветар им је дувао с леђа и лепршао косу девојке напред. Ветар је разделио косу у потиљку и терао јој је у лице. Гледали су излоге, и девојка застаде пред осветљеним излогом једне јувелирске радње.
У излогу је било више примерака доброг старог накита, и они застадоше и разгледаше их, показујући једно другом оно што им се највише допадало, отпустивши због тога руке за које су се држали.
– Има ли ту нечег што би истински желела да имаш? Могао бих ујутру да ти купим. Ћипрани ће ми позајмити новац.
– Не, – рече она – нећу ништа, али сам приметила да ми ти уопште ништа ниси поклањао.
– Ти си много богатија од мене. Ја могу само да ти донесем ситнице из официрске касине и да ти платим пиће и јело.
– И да ме возиш у гондолама и по дивним крајевима земље.
– Никад нисам мислио да би ти хтела да добијаш поклоне у накиту.
– Ја и нећу. Само ми је пала на памет мисао о поклону, и о томе како мислиш на оног ко ти га је поклонио, сваки пут када га погледаш .
– Ја се учим, – рече пуковник. – Али шта са својом официрском платом могу да ти купим што би могло да се мери с твојим четвртастим смарагдима?
– Као да не знаш да сам их наследила. Добила сам их од старамајке која их је наследила од своје мајке, а њена мајка исто тако од своје мајке. Мислиш ли да ли је свеједно носити накит који је припадао прецима?
– Никад нисам мислио о томе.
– Можеш да их узмеш ако ти се свиђају, ако волиш накит. За мене су они само нешто што се носи, као нека хаљина из Париза. Ни ти не волиш нарочито да носиш парадну униформу, зар не?
– Не волим.
– И не носиш сабљу?
– Не, и опет не.
– Ти ниси такав војник, и ја нисам таква девојка. Али поклони ми једном нешто што је трајно, што могу да носим и будем срећна кад год то носим.
– Разумем, – рече пуковник – учинићу то.
– Ти брзо разумеш ствари које не знаш, – рече девојка. – И доносиш дивне, брзе одлуке. Хтела бих да ти имаш ове смарагде и да их држиш у џепу као неку амајлију, и да их опипаваш кадгод се осећаш усамљен.
– Ја не држим руке у џеповима кад радим. Обично вртим неки штапић, или нешто слично, или држим оловку и упирем је у нешто.
– Али с времена на време можеш да завучеш руку у џеп и пипнеш их.
– Ја се не осећам усамљен кад радим. Морам много да мислим, па немам времена да се осећам усамљен.
– Па ето, сад не радиш ништа.
– Не. Сем што припремам себи најбољи начин да будем прегажен.
– Али ја ћу ти их у сваком случају дати. Потпуно сам уверена да ће ме мама разумети. Осим тога, не морам ни да јој кажем, бар не дуже време. Она не контролише моје ствари. А сигурна сам да јој моја девојка неће рећи.
– Ја не мислим да је у реду да их узмем.
– Узми их, молим те, мени за љубав.
– Нисам сигуран да је то часно.
– То је као не бити сигуран да ли је девојка невина или не. Све што урадиш да би некоме кога волиш причинио задовољство, јесте најчасније.
– Добро, – рече пуковник. – Узећу их, било у реду или не.
– А сад лепо кажи хвала, – рече девојка и завуче му смарагде у џеп, брзо и спретно као што би их извукао крадљивац накита. – Понела сам их, јер сам на то мислила и одлучивала се целе ове недеље.
– Ја сам мислио да си мислила на моју руку.
– Не буди тако кисео, Ричарде. И не прави се глуп. Додирни их својом руком. То ти није пало на памет?
– Не. Зато што сам глуп. Шта би ти хтела из овог излога?
– Хтела бих оног малог црнца с лицем од абоноса, турбаном од јевтиних дијаманата и малим рубином у круни на турбану. Носила бих га као брош. У овој вароши су раније све жене носиле такве брошеве, и лица црнаца представљала су лица њихових поверљивих слугу. Ја прижељкујем то већ одавно, али сам хтела да добијем од тебе.
– Послаћу ти, сутра.
– Не, даћеш ми кад будемо ручали пре него што одеш.
– Важи, – рече пуковник.
– А сад морамо да идемо, иначе ћемо задоцнити на вечеру.
Они пођоше, руку под руку, и кад се испеше на први мост, ветар им удари у лице.
Кад настаде жигање, пуковник рече у себи: Бестрага с боловима.
– Ричарде, – рече девојка – стави мени за љубав руку у џеп и опипај смарагде.
Пуковник поступи тако.
– Дивно је осећати их под прстима, – рече.

***

Са ветрометине и хладноће, они уђоше кроз главни улаз Палас-хотела Грити у светло и топло предворје.
– Добро вече, грофице, – рече портир. – Добро вече, господине пуковниче. Мора да је хладно напољу.
– Да, хладно је, – рече пуковник, и не додаде ниједан од оних сочних и непристојних израза које је на обострано задовољство обично употребљавао да окарактерише јачину хладноће и снагу ветра, кад би говорио сам с портиром.
Кад уђоше у ходник, који води према великим степеницама и лифту, остављајући десно прилаз у бар, као и излазна врата на Канал Гранде и улаз у трпезарију, gran maestro се појави из бара.
Носио је прописан, дугачак бео капут, и с осмехом на лицу им приђе и рече:
– Добро вече, грофице, добро вече, господине пуковниче.
– Gran maestro, – рече пуковник.
Gran maestro се смешкао и, клањајући се и даље, рекао:
– У ово доба служимо вечеру у бару, сасвим тамо при дну, јер у зиму нема скоро никог, а трпезарија је врло велика. Задржао сам вам сто. Имамо дивног јастога, ако желите да тиме почнете вечеру.
– Је ли свеж заиста?
– Видео сам га јутрос кад је донесен с пијаце. Био је у корпи, жив, зелен као јед и сасвим непријатељски расположен.
– Хоћеш ли да почнемо вечеру јастогом, кћери?
Ту реч пуковник употреби намерно. Тако је то разумео и gran maestro и девојка. Само је за сваког од њих та реч имала друго значење.
– Ја сам га већ резервисао за вас, за случај да наиђу неки pescecani [буквално – ајкуле, пренесено – ратни профитери]. Сад су отишли доле на Лидо да се коцкају. Нисам хтео да им га нудим.
– Волела бих мало јастога, – рече девојка. – Хладног и с мајонезом. Мајонез да буде прилично густ. – Она то рече италијански. – Да није много скуп? – рече потом пуковнику озбиљно. .
– Ay hija mia, [Ех, кћери моја]– рече пуковник.,
– Завуци руку у десни џеп, – рече она.
– Гледаћу да не буде скупо, – рече gran maestro. – Или ћу га ја купити. За једну недељну плату могао бих да га имам без по муке.
– Продај га Трусту, – рече пуковник. Труст је био шифровани назив за окупационе трупе у Трсту. – Мене кошта само једну дневницу.
– Завуци руку у десни џеп и осети да си врло богат, – рече девојка.
Gran maestro је разумео да је то нека њихова интимна шала и удаљио се ћутећи. Њему је било мило због девојке, коју је ценио и обожавао, а и због пуковника.
– Богат сам, – рече пуковник. – Али ако ме ти боцкаш због њих, ја ћу ти их вратити, и то отворено, на сто, јавно.
– Нећеш то урадити, – рече она. – Нећеш, јер си их већ заволео.
– Ја сам у стању да шчепам све што волим и бацим са највише стене коју си ти икад видела, и да не чекам да чујем како учини бућ.
– Не, нећеш, – рече девојка. – Мене не би бацио ни с једне високе стене.
– Не, не бих – признаде пуковник. – И опрости ми што брбљам којешта.
– То што си говорио није баш било којешта, али ја ти нисам веровала, – рече му девојка. – А сад да ли да идем у женски тоалет да се очешљам и дотерам, или да идем у твоју собу?
– Како ти хоћеш?
– У твоју собу, наравно, да видим како живиш и како тамо изгледа.
– А људи у хотелу?
– У Венецији се и иначе све зна. Али се зна и каква је моја породица и да сам ја добра девојка. А знају, такође, да си то ти, и да сам то ја. Ми имамо известан кредит који можемо да трошимо.
– Добро, – рече пуковник. – Степеницама или лифтом?
– Лифтом, – рече девојка и он примети да јој се глас променио. – Можеш да зовнеш боја или да се возимо сами.
– Сами ћемо, – рече пуковник. – Ја сам већ одавно положио испит за лифт-боја.
Добро су се возили, с једним малим „бум“ при крају и једном малом исправком пред вратима, док се нису отворила. Положио испит, а? рече он себи. Боље да га поново полажеш.
Ходник је сад био не само леп него и узбудљив, а увлачење кључа у браву није био лак процес, већ читав ритуал.
– Ево, ту је, – рече пуковник кад широм отвори врата. – То је све.
– Изгледа дивно, – рече девојка – али је страшно хладно, због отворених прозора.
– Затворићу их.
– Не, немој молим те. Остави их тако, кад тако волиш.
Пуковник је пољуби и својим телом, чврстим и добрим иако изубијаним, осети притисак њеног дугог, младалачког, витког и лепо извајаног тела, не мислећи ни на шта док ју је љубио.
Љубили су се дуго, стојећи у хладној соби, крај отворених прозора који су гледали на Канал Гранде.
– Ах, – рече она, и онда опет: – Ах.
– Ми немамо шта да пребацујемо себи, – рече пуковник. – Ништа.
– Хоћеш ли да се ожениш са мном и да имамо пет синова?
– Хоћу! Хоћу!
– Али је питање да ли ћеш то и учинити.
– Наравно.
– Пољуби ме опет и нека ме убада дугмад твоје униформе, али да ме много не боли.
Стајали су тако и љубили се предано.
– Морам да те разочарам, Ричарде, – рече она. – Ја те увек разочарам.
Она то рече просто и отворено, и њено саопштење је деловало на пуковника као вест из једног од три батаљона, кад командант батаљона саопштава голу истину која садржи оно најгоре.
– Јеси ли сигурна?
– Да.
– Сирота моја ћерко, – рече он.
Није било никакве тамне позадине у тој речи, и она је била његова ћерка, истински, и он ју је жалио и волео.
– Не мари, – рече. – Очешљај се, намажи уста и све остало, па ћемо лепо вечерати.
– Реци ми још једном, прво да ме волиш, а онда притисни дугмад што јаче.
– Волим те, – рече он сасвим свечано.
А онда јој је шапутао на уво, нежно као што он само уме да шапуће, и као што је, кад је био млад поручник, у патроли шапутао са својима на раздаљини од пет метара.
– Волим само тебе, моја највећа и последња и једина и истинска љубави.
– Добро, – рече она и пољуби га тако јако да он на уснама осети слатко-слан укус своје крви. А и прија ми, помисли.
– Сад ћу да се очешљам и намажем уста, а ти можеш да ме гледаш.
– Хоћеш ли да затворим прозоре?
– Не, – рече она. – Обавићемо све то у хладном.
– Кога волиш?
– Тебе, – рече она. – Али ми немамо много среће, зар не?
– Не знам, – рече пуковник. – Хајде, очешљај се.
Пуковник уђе у купатило да се умије и дотера за вечеру. Купатило је представљало једини део собе који није био за похвалу. С обзиром на околност да је Грити прављен као палата, није у време зидања предвиђен простор за купатила, а доцније, кад су била дозидана, направљена су дуж ходника, и они који су полагали право на употребу морали су претходно да се пријаве како би вода била угрејана и стављени убруси.
Ово купатило било је сасвим произвољно одцепљено од једног угла собе, и пуковник је налазио да оно више одбија него што привлачи. Док се прао, принуђен да гледа у огледало да му не би остао који траг ружа, посматрао је сво¬је лице.
Изгледа као да га је истесао неки не баш много заинтересован дрводеља, мислио је.
Посматрао је разне засекотине и ожиљке који су остали из времена кад још није било пластичне хирургије, а онда танке вијуге, приметне само посвећенима, које су потицале од одличних пластичних операција, вршених после разних рањавања по глави и лицу.
Бога ми, то је све што имам да понудим као gueule или façade, мислио је. Дођавола, страшно бедна понуда. Једина добра ствар је што је преплануло, па га то мало улепшава. Али, господе боже, ружна ли човека!
Он не примети онај стари челични сјај својих очију, ни фине дуге боре око очију, које су красиле његов осмех, ни да је његов сломљени нос као у гладијатора са врло старих скулптура. Нити примети своја у основи љупка уста, која су у ствари могла да буду свирепа.
– Иди бестрага, – рече огледалу. – Очерупано страшило. Изволимо се придружити дамама.
Он пређе из купатила у собу, осећајући се млад као приллком свог првог јуриша. Све што је било безвредно остало је у купатилу, иза њега. Као што то увек бива, мислио је. То је и место за то.
Oú sont les neiges d’antan? Ou sont les neiges d’ autrefois? Dans le pissoir toute la chose comme ça.
[Где је лањски снег? Где је снег од некада? Све је то у тоалету.]
Девојка, која се звала Рената, отворила је врата великог ормана, с огледалом изнутра и чешљала се.
Није се чешљала из сујете, ни да би код пуковника постигла оно што је знала да може и жели да постигне. Чешљала се с муком и не много нежно, јер се коса није дала лако чешљати, пошто је то била врло густа коса, жива као коса сељанке, или као у какве лепотице високог рода.
– Ветар ју је много замрсио, – рече она. – Волиш ли ме још?
– Да, – рече пуковник. – Могу ли да ти помогнем?
– Не. Увек сам се сама спремала, целог живота.
– Можеш ли мало да станеш са стране?
– Не, све моје облине су ту за наших пет синова и за твоју главу да се на њима одмара.
– Мислио сам само на лице, – рече пуковник. – Али хвала ти што си ми скренула пажњу. – Моја моћ опажања опет је отказала.
– Дебела сам.
– Не, – рече пуковник. – У Америци праве такве ствари од жице и сунђерасте гуме, као што је она која се употребљава за седишта у тенку. Никад не знаш да ли има нечег у њима, сем ако је неко тако неваљао младић као што сам ја.
– У овом случају то није то, – рече она и онда своју раздељену косу пребаци чешљем преко главе, тако да јој је сад низ образе падала коса на рамена.
– Волиш ли више кад је зачешљана?
– Није много зачешљана, али је ђаволски дивна.
– Могу да је зачешљам и завежем и све друго, ако ти је само стало до тога да изгледам уредно. Али не могу да изађем накрај с укосницама, и све ми то изгледа тако глупо.
Њен глас био је толико диван – подсећао га је на свирање виолончела Пабла Казалса – да је на њега деловао као каква рана коју мислите да нисте у стању да поднесете. Али ти можеш да поднесеш све, мислио је.
– Ја те много волим такву каква си, – рече пуковник. – И ти си најлепша жена коју сам икада познавао или видео, макар само и на сликама добрих мајстора.
– Чуди ме да портрет још није стигао.
– Врло је лепо имати портрет, – рече пуковник, и сад је опет био генерал и не примећујући то. – Али то ти је као кад мртвом коњу одереш кожу.
– Не буди груб, – рече девојка. – Вечерас нисам нимало расположена за грубости.
– Склизнуо сам опет у жаргон свог sale métier [гадног заната].
– Ниси, – рече она. – Молим те, загрли ме, нежно али чврсто. Молим те. Твој позив није прљав. Напротив, то је најстарији и најбољи, мада они који га упражњавају највећим делом нису њега достојни.
Он ју је држао у загрљају, чврсто колико је могао а да је не боли, и она рече:
– Не бих хтела да си адвокат или поп. Ни да продајеш ствари. Или да имаш велике успехе. Волим што си у том позиву и волим тебе. Молим те, шапући ми на уво, ако хоћеш.
Држећи је чврсто, пуковник јој је шапутао, поштено и искрено, сломљена срца, и његово шапутање било је једва чујно, као цвиљење немог пса, сасвим уз уво:
– Сотоно, волим те. А ти си и моја ћерка, и мени није стало до оног што губимо, јер Месец је наш отац и мајка. А сад, хајдемо на вечеру.
– Да, – рече девојка. – Хајдемо. Али, најпре ме пољуби још једном.


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 16 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   
cron

Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker