Sve o sexu, pozudi itd
Ko sme, ko ne sme, pa sta?
Ajd sad da vas cujem... HA!

_________________

i ja bi da vas cujem

_________________
Zene su kao Google, ne kazes ni pola recenice, a vec donose zakljucke...

E dobra prica,nije losa.Ni previse moralna,ni previse nemoralna.Bas kako treba.

e bas ne znate da se igrate, a igra je super

dakle
posto niko nece nista
ae da vam ja ispricam(ko bi inace drugi)
Dakle priča o 2 frenda bosanca...pravo iz njihovih usta,dakle,isprična u prvom licu
Drug Marko - mladić krivih dlakavih nogu, upitnog smisla za umjetnost i ukusa za žene. Sklon, pretjerivanju, onaniji i vlasnik perverzne mašte.
Ja - personifikacija perfekcije, inteligencija i šarm zarobljen u mladom tijelu... Šta kazati, a pri tome ne ispasti lažno skroman...?
Obojica, tada oko 18 -19 godina mladi, relativno ludi, napaljeni kao dva mlada gnua u sezoni parenja.
Mjesto radnje - Makarska, istoimeni Auto-Kamp
Vrijeme - ljeto
Prvi dan:
Došli, raspakovali stvari, postavili šator. Pored nas neki stariji parovi sa djecom. Slabo ćemo zasvirati i zapjevati "ispred kuće".
Drugi dan:
Već smo preko 24 sata tu, a niti jednu Sašenku nismo pokupili u naš mali pseći šator. Ni on, ni ja. Drugi su planovi bili... Marko postaje lagano nervozan i već se ne da podnositi. Sanja o Miss Čehaje. Plava kosa, plave oči, plava... ma sva plava.
U neka doba se vratili u kamp. Sami, pijani... nikakvi.
Zaspali...
Other day...
Treći dan:
Doručak u 12 sati na +28°C. Pašteta i paradajz. Žena iz prikolice preko puta sa majčinskim sažaljenjem posmatra kako se trujemo, dok svojoj djeci servira ručak.
Idemo na plažu. Jaranova napaljenost me u međuvremenu počinje ozbiljno zabrinjavati.
Nakon još jednog neuspješnog dana ga puštam da on prvi zaspi. Nikada se ne zna šta je u stanju uraditi u napadu strasti i nedostatku ženskog tijela - made in Československo.
Četvrti dan:
Doručak u podne na +33 u hladu.
Sva naša priča se svodi na sex. Jedino akutna glad i prekomjerna potreba za pićem nam povremeno mijenjaju glavnu temu. Sve su to neke šeme, ali za sada ništa konkretno.
Gospođa iz druge prikolice preko puta našeg šatora nam ljubazno nudi da sve naše kvarljive stvari ostavimo kod njih u frižider, da se ne pokvari. To radimo.
Taj dan pada i prva češka žrtva, ali Marko ne uspijeva da poentira kod njene prijateljice.
Peti dan:
Marko radikalno spušta početne, visoko postavljene ciljeve i počinje razmišljati o nekim starijim mještankama bez svih zuba.
"Šta ima veze što im je tries'-četeres' godina ... ako su, ono, intaktne? Pa jel' tako?" Jedemo haše, a ona teta preko puta nam nudi da nam skuha neku supicu, jer " ne možemo od pašteta živjeti!"
Predveče pojeli supicu, zahvalili se, razmijenili par riječi s komšijama, pa na rivu. On me ubi usput pričom kako bi povalio komšinicu iz kampa koja, osim 40 godina i oko 100 kila, ima i troje male djece. Žena ono baš ni ž od sexipila nema.
Tu noć opet naletjeh na svoju Sašenku, a ona njena prijateljica pobježe čim je na horizontu vidjela napaljenog Marka. On se tu noć sam nalok’o i otišao sam u kamp. Našao sam ga kako spava. Čovjek - leš. Doduše hrče, pa znam da nije baš pravi leš...
Šesti dan:
Prijepodne sjedim kod komšija. Muž, žena i troje djece, završavaju doručak. Djeci 5, 8 i 13 godina, sve tri curice. Ne možeš Marka probudit'. Otvorim sve one rajsferšluse od ulaza u naš šator, da ne rikne od jare. Zabjeliše se tabani ... Pijem s njima kafu i čekam da Marko dođe sebi, pa da nešto skupa pojedemo. Kod komšija možemo kasnije nešto sebi i skuhati, da ne umremo od majoneze i sira.
Napokon malo vjetra da osvježi. Prijatno sjediti u hladu i pričati, a još kad puhne i odnese onu jaru - ljepota!
Pitaju me komšije, Beograđani, šta radimo, šta studiramo, čime se bavimo....
Pitaju ima li devojaka na rivi, a ja se "žalim" kako nema baš koliko bi trebalo da bude. Kako nas baš nešto ne napadaju. Oni ne vjeruju.
"Gde vi Bosanci prođete, tu trava ne raste!" kaže mama spremajući stvari u prikolicu. Muž dobacuje: "A otkud ti to znaš, je li? Nisi mi pričala ni o Bosancima, ni gde to trava više ne raste!" Ja se smijem, djeca vide da je smešno, pa ponavljaju pitanja. Smijemo se tako, kad odjednom kaže najmlađe dijete:
"Ćale! Gledaj ovo, bre!" i pokaže prstom na naš šator.
Svaki put kada vjetar jače puhne i otvori "vrata", iz šatora bljesnu dvije ogromne bijele krive, u grču zategnute noge sa dugim crnim dlakama i jedna šaka koja nenormalnom brzinom maltretira falus. Kao da čitav šator sa njegovim pokretima skakuće. Ostatak tjela, od pasa nagore, se gubi u sjeni. Ali nije ni bitan.
Nekoliko trenutaka niko ne zna kako da reagira, a Marko još počinje da glasno stenje. Majka stavlja ruke preko očiju dvoje mlađih potomaka. Muž baca novine, spušta šoljicu s kafom:
"Gledaj ovo, breeee! Je-BEM ti budalu! "
Tu sam ustao, sakrio lice rukama i pobjegao glavom bez obzira, stideći se njegovog stida. Sat-dva kasnije dolazi Marko na plažu i priča kako su nam komšije prava raja. Popio s njima kafu, pričali o Bosni, sarajevskoj muzičkoj sceni, Nadrealistima... Kaže, ona mu se njihova najstarija stalno smješka...
toliko

_________________

eh... a naslov teme obecava

Ju naopako.Umesto da pricamo bajke i basne,ovi bi neke nemoralne price.Perveznjaci jedni.Sram vas bilo.

hmmm..ma bolje da cutim

_________________
Samo kada pisem ja sam lav! Papir je jedino bojno polje gde mi niko nista ne moze. Ali,zivot.zivot nije papir. Eh kad bi svi problemi bili od hartije – kako bi se lako mogli zguzvati!

"...Mogla je da kaze da je njegovo divljenje bilo stvarno. Uzivala je u njemu, kupala se u njemu, pustila da se kovitla iznad nje i u porama njene koze kao nezno ulje sa ruku nekog bozanstva odnekud, koje ju je napustilo godinama ranije, a sada se vratilo. I uhvacena u tom trenutku... ona se zaljubi...
...Otisao je donde, postavio svece, i zapalio ih dok je ona ugasila svetlo na tavanici. Sada je bilo mracno, sem malih plamenova koji su se dizali pravo gore, jedva proigravajuci u noci bez vetrova. Prosta kuhinja nikada nije izgledala tako dobro.
Muzika je ponovo pocela. Na srecu za oboje, bilo je to sporo izvodjenje »Jesenjeg lihca«. Osecala se nespretno. On takodje. Ali uzeo ju je za ruku, stavio jednu ruku oko njenog struka, ona mu se primakla i nespretnost je nestala. Nekako je to uspelo na lak nacin. Rukom oko njenog struka privukao ju je blize. Mogla je da ga namirise, cistog, na sapun i toplog. Dobar osnovni miris civilizovanog muskarca koji je izgledao u nekim svojim delovima kao domorodac. »Lep parfem«, rece on, stavljajuci njene ruke sebi na grudi blizu ramena. »Hvala.« Polako su igrali ne krecuci se mnogo ni u jednom pravcu. Mogla je da oseti njegove noge uz svoje, dok su im se stomaci povremeno dodirivali. Pesma se zavrsila, ali on ju je i dalje drzao uz sebe, mrmljajuci melodiju koja je upravo odsvirana, stajali su tako dok nije pocela sledeca pesma. Automatski ju je poveo u nju, i plesanje se nastavilo dok su se zrikavci okolo zalili sto dolazi septembar. Mogla je da oseti misice njegovog ramena kroz tkanu pamucnu kosulju. Bio je stvaran, stvarniji od icega sto je poznavala. Malo se savio da bi stavio obraz uz njen...
...Bilo je neke prijatne agresivnosti u njemu ali je izgledalo da moze da je kontrolise, da je ukljuci i da je zatim oslobodi kada zazeli. Obe te stvari su je zbunjivale i privlacile, neverovatna snaga, ali kontrolisana, odmerena snaga nalik streli koja je bila pomesana sa toplinom i bez nagovestaja zla... Postepeno i bez plana, sve vise su se blizili jedno drugom, igrajuci... Ona se pritisla uz njegove grudi i pitala se da li on moze da oseti njene grudi kroz haljinu i kosulju i bila je sigurna da moze. Cinilo joj je dobro da ga oseca. Htela je da ovo potraje vecno. Jos starih pesama, jos igranja, jos njegovog tela uz njeno. Ponovo je postala zena. Ponovo je nastao prostor za igranje...
...Bilo je vruce. Dizala se vlaga, a daleko na jugozapadu je zagrmelo. Moljci su se lepili za mreze, gledajuci svece u poteri za vatrom. Sada se zaljubljivao u nju. I ona u njega. Odvojila je obraz od njegovog, pogledala ga tamnim ocima, on ju je poljubio, ona je uzvratila poljubac, dugotrajno nezno ljubljenje, reka ljubljenja. Odustali su da se prave da igraju i njene ruke obuhvatise mu vrat. Levom rukom ju je drzao za struk na ledjima, dok je drugom prelazio preko njenog vrata i obraza i kose.
...Konacno se odvojila od njega, od mesta gde je stajao... uzela ga je za ruku vodeci ga ka stepenicama, gore na sprat... u svoju sobu, gde je upalila malu lampu za citanje pored kreveta...
...S licem zarivenim u njegov vrat i kozom uz njegovu, mogla je da namirise reke i dim od drveta, da cuje vozove kako se puse izlazeci iz stanica u zimu u davnim nocima, mogla je da vidi putnike u crnim ogrtacima kako se stalno krecu duz zaledjenih reka i kroz livade u leto probijajuci put ka kraju stvari. Leopard ju je osvojio, ponovo i ponovo, i jos jednom, kao prerijski vetar, dok se ona kotrljala pod njim jasuci na tom vetru kao naga devica iz hrama ka slatkim, popustljivim vatrama koje su oznacavale blagu krivinu zaborava...
... Konacno je znao smisao svih malih otisaka stopala na svim napustenim plazama po kojima je ikada hodao, svih tajnih tereta koje su prenosili brodovi koji nikada nisu jedrili, svih prekrivenih lica koja su ga posmatrala dok je prolazio vijugavim ulicama gradova u sumrak. I kao veliki lovac na staro koji je proputovao duge milje i sada vidi svetlost svojih logorskih vatri, nestala je njegova usamljenost. Najzad. Najzad. Dospeo je tako daleko... tako daleko. I lezao je preko nje, savrseno oblikovan i nepromenljivo celovit u svojoj ljubavi prema njoj. Najzad... Pred jutro, podigao se malo i rekao gledajuci je pravo u oci »... zbog ovoga se nalazim u ovo vreme na ovoj planeti. Ne zato da bih putovao ili slikao nego da bih tebe voleo. Sada to znam. Padao sam sa ivice velikog, visokog mesta, negde daleko u vremenu, mnogo godina pre nego sto sam ziveo u ovom zivotu. I kroz sve te godine, padao sam ka tebi.«
...Ona bi pocela da se okrece u svom umu, dublje disuci, pustajuci ga da je odvede tamo gde je ziveo, a ziveo je na cudnovatim, progonjenim mestima, daleko izvan grancica Darvinove logike..."

_________________