|
| Autoru |
Poruka |
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Modriča: Zlatni krst u bukovom drvetu Neobičana pojava u domu Milorada Ilića zadivila sve komšije iz Modriče. Zlatni krst u bukovom truplu koje je spremljeno za potpalu. Ovo znamenje će krasiti moju kuću  MODRIČA - Kada je ustao i prošetao se svojim dovorištem u Ulici kralja Petra 45, Milorada Ilića je dočekalo pravo iznenađenje. U drvima koje je prepremio za zimu pažnju mu je izazvao jedan oblić na kome se jasno video krst u zlatnožutoj boji. Kako kaže, ta drva je kupio u susednom selu Dobrinja, pre mesec dana i do sada ništa neobično nije primećivao.
- Kupio sam pet metara bukovih drva i ona tu leže oko mesec dana. Milion puta smo pokraj njih prošli, žena, deca i ja, i ništa nismo primetili. Jutros sam ugledao u jednom obliću krst. Prekrstio sam se i bolje pogledao i nema sumnje da se radi o krstu u središtu drveta. Pozvao sam komšije da vide i svi su se krstili i čudili - priča Milorad Ilić.
Ilić se dogovorio sa suprugom Miroslavkom da preseče testerom drvo, pa da vide da li kroz sredinu oblutka i dalje postoje iste "slike".
- Kada sam odrezao kamad drveta dužine 30 centimetra, video sam da i dalje u drvetu postoji krst, a na samom kraju tog oblutka je slika sveće koja kao da gori - priča i čudi se Milorad.Supruga Miroslavka je uzela odsečeni deo drveta na kojem se jasno ocrtava krst u zlatnožutoj boji i unela ga u kuću.
- Ovo drvo će da krasi moju kuću dok smo živi. Svi smo pobožni, počev od ćerki Suzane i Milica, pa do Milorada i mene. Ovo nam je naš dragi Bog poslao neku poruku - priča Miroslavka, dok unosi drvo u kući i stavlja ga u dnevni boravak.
Majka priroda se zaista trudi da nam nikada ne bude dosadno. Čudnu i neverovatnu pojavu krsta svako tumači na svoj način, za jedne to je neko Božije upozorenje, a za druge Božija milost prema prodici Ilić. Bilo kako bilo, pojava krsta u drvetu nikoga nije ostavila ravnodušnim. Ako ništa drugo, svi koji su to videli su se prekrstili sa tri prsta i izgovorili "Bože pomozi".
 novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Užice: Druže Tito, šta ćemo sa tobom? U nekadašnjoj prestonici titoizma ne znaju šta da rade sa bronzanom statuom maršala. SUBNOR punu deceniju pokušava da vrati bistu  U DRŽAVI koje više nema, Užice je bilo prestonica titoizma sve do 28. avgusta 1991. godine, kada je sa najvećeg mogućeg pijedestala - Gradskog trga, uklonjena statua maršala. Bronzani “Sin naroda i narodnosti”, visok 4,75 metara, kog je napravio Frano Kršinić, u vreme raspada Jugoslavije sklonjen je iza Narodnog muzeja. SUBNOR punu deceniju pokušava da ga vrati “na mesto koje mu pripada”. Za razliku od prohujalih vremena, ova inicijativa danas zavisi od demokratske volje Užičana, a oni su - neodlučni.
- Potrebno je da oformimo inicijativni odbor i da za sedam dana prikupimo 3.500 potpisa Užičana, da bi se predlog našao u Skupštini grada. Potrebna nam je i većina u lokalnom parlamentu - ističe Zdravko Jakšić, predsednik ovdašnjeg SUBNOR-a. - Mi ćemo 24. septembra započeti prikupljanje potpisa, ali će posla biti i za advokate. Ako mi moramo da poštujemo proceduru, tražićemo od suda odgovor, zašto je statua uklonjena bez ikakve procedure, nezakonito, i ko je za to kriv?
Zagovornici “oživljavanja” maršala imaju svoje argumente: umetničku vrednost statue, slavnu Užičku republiku u porobljenoj Evropi, razvoj industrije i grada u Titovo vreme, a i đeneral Draža je uhvađen na užičkom pragu u Dobrunu...Protivnici maršalovog povratka ne zaostaju i pitaju se šta je sa silnim spomenicima uništenim tokom komunističke vladavine, sa nepodobnim Užičanima i Titovim žrtvama poput Živojina Pavlovića, autora knjige “Bilans sovijetskog termidora”, kao i ubijenima na kraju i posle završetka rata, “narodnim neprijateljima” poput gradonačelnika Andrije Mirkovića, slikara Mihaila Milovanovića, žrtvama poratnog užičkog dželata Lakana i više od 300 uglednih Užičana odvedenih na Vardu, gde su posle rata pogubljeni ...
A ono što stoji je da ničega demokratskog nije bilo u postavljanju statue, ali ni u njenom uklanjanju: “maršala” je 3. jula 1961. u 11 časova otkrio Aleksandar Ranković, predavši Užičanima i grandiozni pijedestal - Trg partizana. Prisustvovali su ovom činu patrijarh German, Petar Stambolić, Ivan Ribar, Čolaković, Minić, Bakarić, Tempo i naravno, Krcun. Izveštavalo je iz Užica 200 stranih novinara, došli su predstavnici 39 država, vojni oficiri 18 zemalja, zajedno sa nekoliko desetina hiljada Jugoslovena pristiglih od Vardara do Triglava. Tito je sa suprugom Jovankom u Užice stigao plavim vozom, tek sutradan, ali su svi gosti strpljivo čekali...
Uklanjanje statue bilo je jednako dramatično i nedemokratsko: u susret ratnom vihoru, u grad na Đetinji stigla je jasna direktiva republičkog Izvršnog veća - statua mora biti uklonjena. Da nalog bude shvaćen ozbiljno, pobrinuli su se funkcioneri tada vladajuće stranke, Užičani “na radu” u Beogradu, a gradske vlasti su 28. avgusta ispunile očekivanja “odozgo”: oko maršalovog vrata obmotana je sajla, sona kiselina sipana je u temelje spomenika da betonska stopa popusti, potegle su mašine, Tito je pao. Preseljen je iza Narodnog muzeja, gde je i danas.
U svim dosadašnjim pokušajima, SUBNOR nije uspeo da prikupi ni blizu dovoljnog broja potpisa za razmatranje inicijative. Kakva će demokratska volja Užičana biti ovaj put, znaće se početkom oktobra. CRVENE, MANASTIRSKE I UMETNIČKE
NA sednici Narodne skupštine Republike Srbije, 24. jula 1991. godine, usvojen je Zakon o teritorijalnoj organizaciji lokalnih samouprava. Ovim propisom Užice je prestalo da bude Titovo. Usledile su promene naziva ulica, koje su do tada mahom bile “partizanske”. One i danas imaju primat, ali kakvu-takvu ravnotežu stvorila su preimenovanja brojnih ulica, koje danas nose imena po srednjovekovnim vladarima i manastirima. Sve u svemu, užičke ulice danas se dele na “crvene”, “manastirske” i “umetničke”. novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Čovek sa presađenim srcem: Odlično sam! Vladan Gerasimović, pacijent kojem je posle 14 godina u Srbiji presađeno srce, oporavlja se. Pacijent je stabilan, jede, počinje da sedi, a u sredu kada mu izvade drenove moći će polako i da se kreće  DOKTORE, da li ste vi zadovoljni oporavkom? Ovim pitanjem Vladan Gerasimović (52), službenik iz Lazarevca, kojem je u noći između petka i subote u Kliničkom centru Srbije presađeno srce, u izolovanoj sobi Klinike za kardiohirurgiju, dočekuje kardiohirurga dr Svetozara Putnika. I dok čeka odgovor, srećan je jer je dobio novo srce.
Treći je dan od transplantacije.
- Ova tri dana prošla su mi kao sat - kaže Vladan.
- Još sam malo zbunjen od anestezije, ali dobro je. Odlično sam.
Doktor Putnik objašnjava da je pacijent stabilan, jede, polako počinje da sedi.
- U sredu kada izvadimo drenove moći će i da se kreće - kaže dr Putnik.
- Neposredni postoperativni tok je prošao u najboljem redu. U ovakvim slučajevima „klackamo“ se između opasnosti od infekcije i mogućeg odbacivanja organa i to traje duži period. Zasad su svi parametri dobri.
Ovo je prvi pacijent u Srbiji kojem je, od 1999. kada je u Institutu „Dedinje“ prekinut program transplantacije, presađeno srce.
- Ne znam koliko puta sam ga obišao i nisam mogao da se otmem utisku koliko je neopisivo srećan čovek - kaže profesor dr Miljko Ristić, kardiohirurg, vođa transplantacionog tima.
I za dr Ristića ova transplantacija poseban je doživljaj:
- Teško je opisati kako se čovek oseća kada uradi nešto čemu godinama teži. To zadovoljstvo se graniči sa oduševljenjem.  Punih 14 godina stanovnici Srbije za koje je jedini lek bio organ donora, na transplantaciju srca morali su u inostranstvo. Uglavnom u Grac ili Beč, i to pod uslovom da sami obezbede 100.000-150.000 evra, jer država tu vrstu intervencija nije finansirala.- Mi u Srbiji volimo da stalno nalazimo razloge zašto je nešto „nemoguće“, a činjenica je da je do ovolike pauze u transplantaciji srca dovela i pasivnost ljudi koji su dugo vodili kardiohirurgiju - smatra profesor Ristić. - Trebalo je edukovati u stranim centrima 10-15 članova transplantacionog tima, nabaviti opremu. Ništa ne može bez novca, ali sve je to moglo i ranije. Mi smo najmanja klinika u KCS, sa svega 62 kreveta, i najlakše je reći „mi to ne možemo“. Nemam ništa protiv „Dedinja“, ali nema logike da taj Institut traži 30 miliona evra za novu zgradu, kao „uslov“ da rade transplantacije, jer posebne zgrade nemaju ni mnogo bogatiji.
GUBILI NADU
VLADANU je svakog dana sve bolje. Probudio se iz anestezije i u ponedeljak je sam doručkovao. Malo smo i razgovarali, mada je još zbunjen i ošamućen. Ne smem još da razmišljam o danu kada će doći kući. Samo mi je važno da je operacija dobro prošla - priča nam Dragana Gerasimović, Vladanova supruga. Ona sa decom svakoga dana posećuje Vladana. Umorni su i iscrpljeni posle svega što su prošli.
- Već smo izgubili svaku nadu kada smo obavešteni da je pronađeno odgovarajuće srce - kaže Dragana. - Čitavog života bio je u dobroj kondiciji, rekreativno je igrao fudbal i kada se razboleo nismo mogli da verujemo šta nas je snašlo. V. M. SESTRA ODLUČILA
OD kada je pre četiri meseca Vladan Gerasimović potpuno pripremljen za transplantaciju, bilo je šest potencijalnih donora u stanju moždane smrti, ali nijedna porodica nije dala saglasnost. Gerasimoviću je u petak noću presađeno srce žene stare 45 godina, iz unutrašnjosti.
- Majka pacijentkinje u stanju moždane smrti odluku je prepustila drugoj kćerki - priča profesor Ristić.
- Sestra umiruće nije se ni sekunda dvoumila. Uzeti su srce i dva bubrega. novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Jelići do škole na konju, maštaju o struji Porodica Jelić iz zaseoka Janturine u mesnoj zajednici Bare kod Sjenice i dalje bez struje. Mićo, Miloš i Marko maštaju o sijalici i televizoru  Kada smo prošle godine, početkom septembra, objavili priču o porodici Jelić iz zaseoka Janturine, u mesnoj zajednici Bare, udaljenoj od Sjenica oko 30 kilometara, javnost u Srbiji bila je šokirana saznanjem da negde na Pešteru, u 21. veku, trojica dečaka: Mićo, Miloš i Marko, sa roditeljima Svetlanom i Darkom Jelićem, rastu u brvnari bez vode i struje, uče uz svetlo petrolejke, a u školu idu na konju.
Mnogi su tada poželeli da pomognu, među prvima javila se Marija Šerifović koja je mališanina kupila krevete, porodica Damjanović poslala im je skromnu pomoć iz daleke Australije, a bilo je i najava da će Jelići konačno, možda i pre prošle zime, dobiti struju. Ministarka energetike Zorana Mihajlović, prilikom posete Sjenici, kad je čula za nevolje trojice dečaka i njihovih roditelja, rekla da ova i sve druge porodice u Srbiji, koje još žive u mraku, što pre treba da dobiju struju i da država treba i mora da im pomogne.
- Svašta su nam tada obećavali i pričali, a mi, evo, i dalje živimo u bespuću, bez vode i bez struje. Sami ne možemo da postavimo dva kilometra bandera, mali su prihodi od stoke koju gajimo, a pomoći niotkud. Ne verujem da bi za opštinu i državu to bio veliki izdatak, a nama bi struja otvorila oči - priča glava porodice Tomislav Jelić, Darkov otac i Mićov, Milošev i Markov deda.
Žao mi je dece, posebno kad pišu domaći uz petrolejku. Za nas stare možda je već kasno, mada bih i ja voleo da dočekam struju, da ne umrem u mraku kao moja supruga Borka koja nas je napustila prošle jeseni - dodaje Tomislav.
Osim što žive bez vode i struje, Mićo i Miloš do škole u Crvskom putuju osam kilometara. Ne mogu sami, pa ih svakog dana na konju „prevozi“ otac Darko.
Krenemo u deset sati i do škole putujemo dva sata. Čekam da se nastava završi, a to je u tri posle podne i opet dva sata do kuće. Prošle godine Mićo je u školu išao školskom „ladom-nivom“, koja je prevozila decu iz okolnih sela, a sad je, kažu, više dece, pa za moje dečake nema mesta. Već strahujem pri pomisli: kako će biti kad dođe zima. Ovo je najsuroviji deo Peštera, snegovi znaju napadati po po dva-tri metra, nekada smo danima odsečeni od sveta, bude i do 40 ispod nule - priča Darko Jelić, otac mališana.  Mada u mnogo čemu oskudevaju, Jelići ne misle da se sele i raduju se što će uskoro dobiti još jednog člana. Svetlana bi trebalo da se porodi u oktobru, Mićo, Miloš i Marko se raduju bratu ili sestri, deda Tomislav je uveren da će dobiti i četvrtog unuka.
Nije lako u ovoj muci i nedođiji gajiti troje male dece, po ciči zimi vodu donositi sa udaljenog bunara, kupati ih i hraniti po mraku, prati ih sve rukama, učiti ih da pišu uz petrolejku i vaspitavati. Za mnogo toga oni su uskraćeni, ali, sigurna sam, biće dobri ljudi, to nam je, uz zdravlje, najvažnije. - priča majka trojice dečaka Svetlana Jelić.Ja sam u školi ranije video svetlo, Miloš tek nedavno, a Marko još ne zna kako izgleda sijalica. Nikada nismo išli dalje od Crvskog i ne znamo kako izgleda grad. Voleli bismo da nam je škola blizu, da ne moramo toliko da pešačimo i da tata ne mora sa nama u školu. Kad porastem voleo bih da budem doktor, da lečim ljude po Pešteru - priča najstariji Mićo.
DOBILI “ZIMSKU OPREMU“
Mada nisu ni gladni, ni žedni, Jelićima bi svaka pomoć puno značila. Poznati humanitarac iz Novog Pazara Hido Muratović već im je odneo jakne, čizme i drugu „zimsku opremu“, a deci puno slatkiša. Skromni su to i ponositi ljudi, pravi gorštaci, kojima ne treba mnogo, apelujem na Opštinu Sjenica, EPS, Ministarstvo energetike, i sve druge, da im pomognemo da konačno dobiju struju - ističe Muratović. POMOĆ OPŠTINE
Pomoćnik predsednika Opštine Sjenica Mića Kaličanin kaže da ova opština nije u stanju da sama reši probleme Jelićima i da je zatražen prijem kod ministarke Zorane Mihajlović. Nadamo se da će Ministarstvo pomoći da Jelići dobiju struju možda i pre zime, sve bi, ako se obezbede sredstva, moglo da se završi za nekoliko dana. Deca sigurno tokom zime neće pešačiti, opština će im obezbediti neki prevoz - ističe Kaličanin. novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Umrla u 117: Živela u tri veka Slava Ivančević, jedna od najstarijih žena, preminula u 117. godini. Rođena u Bihaću 1896. godine. Imala petoro dece  NAJSTARIJA Srpkinja, i verovatno jedna od najstarijih žena na svetu, Slava Ivančević preminula je sredu uveče u 117. godini u bolnici u Beogradu!
- Nema tajne, nema tog eliksira mladosti; živela je obično kao i svi drugi ljudi. Nije se preterano čuvala. Nama Ivančevićima je takva sudbina - da se patimo kroz život, ali da doživimo duboku starost - rekla nam je Slavina ćerka, osamdesetpetogodišnja ćerka Božica koja je sa ćerkom Mirom poslednje dve i po godine u stanu na Karaburmi brinula o majci.
Njene komšije u Ulici husinskih rudara znale su da u njihovom kraju živi možda i najstarija žena na svetu, ali je nikada nisu videli. Slava je retko kada, gotovo nikada, napuštala stan.
- Prvi put sam je video u sredu, kada su je lekari na nosilima izveli iz stana i kolima Hitne pomoći odvezli u bolnicu. Izgledala je dobro. Bila je pokretna. Ko nije znao, nikada ne bi ni pomislio da je imala 117 godina - rekao nam je jedan od komšija.
Slava Ivančević je rođena 1896. godine u Bihaću, tada austrugarskom gradu. Pred njenim očima odvijali su se događaji koje istorija danas pamti kao najznačajnije u 20. veku. Uveliko je bila devojka dok su se vodile bitke u Prvom svetskom ratu. Njenog supruga ustaše su ubile 1941. godine za vreme Drugog rata. Ostala je sama sa petoro dece.
- Bila sam devojčica, i kao kroz maglu se sećam te godine. Ali znam da majci nije bilo lako kada je ostala sama sa nama. Trebalo je podići petoro dece. Ali, ona je uspela. Izvela nas je na pravi put. Bila je jaka - kaže Božica.
Ni kada je rat po treći put u poslednjih 100 godina izbio na ovim prostorima, nije zaobišao Slavu i njenu porodicu. Bratoubilački rat je bio za nju najteži od svih koje je preživela. Posle tačno 99 godina morala je da izađe iz svoje kuće. Bežeći ispred pušaka, zajedno sa petoro dece skućila se 1993. godine u Vojvodini, u selu Mladenovu blizu Bačke Palanke. Tamo je do pre dve i po godine živela sa najstarijim sinom. Kada je on preminuo - imao je 90 godina, preselila se u Beograd, na Karaburmu, gde se o njoj do srede starala ćerka.  - Ne mogu mnogo da pričam o njoj. Ceo život sam provela pored nje, i sada je više nema. Bila je divna, humana, i skromna žena. Pre nekoliko godina, kada je ministar Ljajić čuo za nju, koliko godina ima i da je izbeglica, ponudio nam je pomoć: „Ne ustručavajte se, šta god vam zatreba, slobodno tražite“ - rekao je. Moja majka se samo zahvalila: „Ima mnogo njih kojima je pomoć potrebnija nego nama“ - odgovorila mu je.
ČAŠICA RAKIJE I MENTOL BOMBONE
PRE dve godine svi domaći mediji su se interesovali za baku Slavu. - Otkrijte nam tajnu vaše dugovečnosti - pitali su.
- Svi me pitaju kako sam doživela ovoliku starost. Recept je jednostavan: čašica rakije i mentol bombone - govorila je tada baka Slava. novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Zaboravljeni heroji Prvog svetskog rata: Devet Vajagića kao devet Jugovića Devedeset i pet godina od slavne pobede Srba na Kajmakčalanu: Sve muške glave iz familije ostavile dom i posao u SAD i dobrovoljno došle na prvu liniju fronta. Tek sada ulaze u Srpsku enciklopediju  SPISUJUĆI odrednice o uglednim Srbima iz sveta za Srpsku enciklopediju doktor Vladimir Grečić, ekspert za dijasporu, suočio se sa problemom kako da na prostoru od samo 60 redova ispiše priču o devetorici braće Vajagić iz SAD, koji su bili heroji Solunskog fronta.
- Braća Vajagić, njih devetorica, i njihov otac Risto napustili su porodicu u rudarskom gradu Gera da bi pritekli u pomoć srpskoj vojsci koja je u Prvom svetskom ratu oslobađala zemlju od neprijatelja. Junački su se borili i doprineli pobedi na Solunskom frontu, ali su ubrzo potom zaboravljeni. Njihovim upisivanjem u Srpsku enciklopediju ispravićemo nepravdu prema zaboravljenim herojima oslobodilačkog rata. To su Vajagići: Luka (1877-1970), Risto (1878-1936), Mihajlo (1882-1960), Marko (1885-1961), Simo (1889-1923), Simo Vajkana (1889-1932), Jovo (1893-1923), Đuro (1896-1941) i Stevan (1895-1980) - nabraja dr Vladimir Grečić.
Oni su bili braća i rođaci iz bratstva Vajagića, čiji su koreni u Bosanskoj Krajini, selima Bosanska Bojna, Dobro Selo i Zborište. Njihovi preci, stari Vajagići, emigrirali su u 18. veku u Vojnu Krajinu, gde su bili graničari. Početkom 19. veka pobunili su se protiv vlasti Vojne Krajine i prešli u Bosnu, koja je bila pod vladavinom Turaka. Nakon aneksije BiH 1908. godine Vajagići su, kao i mnogi Srbi, emigrirali iz austrijskog carstva u Ameriku, da ne bi služili i ratovali u redovima bečke vojske.
- Devet braće Vajagića i njihov prijatelj Aleksa Višnjevac iz Milvokija prijavili su se kao dobrovoljci na jednom od nekoliko masovnih skupova koji su organizovani u Geri, u državi Indijana. Bilo je to 22. decembra 1917. godine - svedoči dr Grečić, koji pokazuje fotografiju braće sa sveštenikom, na liturgiji pred polazak za Srbiju.
Atmosfera na ispraćaju je bila ispunjena emocijama. Da devetorica iz familije napusti svoj dom, posao i dobrovoljno pristupe prvoj liniji fronta, bilo je vrlo hrabro. Inspirativna priča o devetorici braće proširila se širom srpske zajednice u Americi i oni su proglašeni za novu braću Jugoviće. Vukla ih je matica Srbija, njihova Krajina i pesma „Tamo daleko“. Jurišala su braća Vajagić i mislili na svoj zavičaj, gde su njihovi očevi i dedovi upalili plamen ustanka sa Petrom Mrkonjićem.- Braću je u rat poveo otac Risto, kog su svi zvali Ćale. Razmešteni su u čete Dunavske divizije, kako bi se umanjila opasnost da odjednom pogine više njih. General Stepa Stepanović pozvao je Ćaleta da ostane u štabu, ali je stari odgovorio: „Pustite me u četu, da kuvam za decu!“. Ispostavilo se da je otac Risto bio najhrabriji borac - svedoči dr Grečić.
Kada je komandir čete na Solunskom frontu tražio dobrovoljce koji bi otišli do bugarskog rova i uhvatili „žive jezike“ i doveli zarobljenike da otkriju njihove položaje, Risto Vajagić se javio. Ušao je u rov prvi. U brzoj akciji, bez ispaljenog metka, ubili su sedam bugarskih vojnika i jednog zarobili. Zarobljenik je bio toliko uplašen da nije mogao da hoda, pa ga je Risto uprtio na leđa i preneo do srpskih rovova. Za to je Risto Vajagić dobio Karađorđevu zvezdu sa zlatnim mačevima. I njegovi sinovi i rođaci su odlikovani za junaštvo.
- Svi Vajagići preživeli su Prvi svetski rat. Samo je jedan, Mihajlo, bio ranjen u nogu i ostao nesposoban. Kao dobrovoljačkim ratnicima data im je zemlja, osam jutara u Bačkom Temerinu i Starom Đurđevu, ali i u selima Majkovac i Ada u okrugu Virovitica u Slavoniji, i u selu Laćarak u Sremu - kaže danas potomak Miroslav Vajagić, unuk solunca Sime Vajagića Vajkana, koji je sahranjen u Temerinu, ali su fašisti tokom rata njegov i druge grobove porušili.
Simo Vajkana Vajagić nije bio najstariji brat, ali je bio starešina bratstva. Na slici pred polazak na Solunski front okićen je lentom starešinstva društva „Banović Strahinja“ iz grada Gera u državi Indijana. Simo Vajagić se ženio dva puta, a sa drugom ženom Marom imao je dvoje dece. Umro je u 44. godini. Od braće je najduže živeo Stevan - sve do 1980, kada je preminuo u selu Laćarak. .jpg) Potomci Vajagića u Temerinu
Potomci devet Vajagića danas žive u Temerinu, Starom Đurđevu i Laćarku. Poznati potomci Vajagića danas su Luka i Branka, Dragica i Dragan, Stanko, Nikola i čika Miša Vajagić, Sava, Anđelka i Miroslav, grafičar iz Temerina, koji kaže:
- U Vojvodini ima 15 porodica potomaka devet braće Vajagića. Čuvamo sećanja na naše pretke. Imali smo dva kongresa Vajagića i napisali smo knjigu o devetorici braće Vajagića kao novoj braći devet Jugovića.
Miroslav priprema treći kongres potomaka braće Vajagića.
Doktor Vladimir Grečić će u međuvremenu portrete devetorice junaka iz bratstva Vajagić da upiše kao odrednicu u Srpsku enciklopediju. STRADALI
NajveĆi broj pripadnika bratstva Vajagić živeo je u Bosanskoj Bojni, i tu su i sahranjeni. Članovi bratstva koji su živeli u BiH i Hrvatskoj stradali su u ustaškom pogromu i bačeni su u jamu Jadovno. Trojica od devet braće Vajagić su ratovali u Drugom svetskom ratu u partizanima i sahranjeni su u Vojvodini i u Bosni. novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Srpski oficir na tromeđi Sirije, Izraela i Libana Slobodan Vrcelj, prvi oficir iz sastava Rečne flotile u mirovnoj misiji: Na nekoliko kilometara je granica Sirije, a Izrael smo gledali i bez dvogleda, sve to sa teritorije Libana  NA nekoliko kilometara je granica Sirije, a Izrael smo gledali i bez dvogleda, sve to sa teritorije Libana. Ovako mesto, na kom je proveo gotovo osam meseci opisuje kapetan Slobodan Vrcelj, oficir iz sastava Rečne flotile Vojske Srbije. Vrcelj je, inače, prvi oficir iz ove jedinice, koji je u sastavu "plavih šlemova", odnosno mirovne misije UN, nazvane UNFIL, boravio u Libanu.
U Libanu, koji građanski sukobi potresaju još od sedamdesetih godina sada već prošlog veka, a situaciju je dodano iskomplikovala i intervencija Izraela, a zatim i povlačenje vojske ove zemlje 2006. godine, posle rata sa Hezbolahom, kako objašnjava Vrcelj, trenutno boravi pedesetak pripadnika Vojske Srbije - jedinica ranga voda. Naša vojska, u Libanu po prvi put od raspada SFRJ, na terenu koristi i svoja terenska, teretna i borbena vozila.
- Uz vojnike angažovana je i logistička grupa u kojoj sam i ja bio, a u štabu misije takođe radi nekoliko naših oficira - objašnjava kapetan Vrcelj, nasmejan i vedar tridesetčetvorogodišnjak, otac devetogodišnje Ane i tri godine mlađeg Marka. Ja sam, sa mojim logističarima, bio smešten u bazi 7-2, bukvalno na tromeđi Sirije, koja nam je bila na tri kilometra, Izraela i Libana. Naša jedinica, angažovana je u sastavu španskog kontingenta, tako da smo svi, pre odlaska u Liban, u misiju, koja važi za trenutno narizičniju koju organizuje UN, prošli tromesečnu obuku sa Špancima. Nas petorica iz Srbije, bili smo angažovani u logističkom bataljonu a bili smo, bukvalno, spona između Srbije i naših snaga u Libanu, jer smo obezbeđivali svu logistiku.
- Mi smo, za razliku od nekih drugih vojnika, iz ukupno 12 zemalja, koliko ih je angažovano u misiji, ostvarili izuzetno korektnu saradnju sa lokalnim stanovništvom. Lako smo se sporazumevali, a i običaji su nam slični, pa smo uz kafu, koja se i kod njih mnogo pije, lako nalazili rešenja za probleme... IZAZOV
BORAVAK u mirovnoj misiji, prihvatio sam kao profesionalni izazov - kaže Vrcelj.
- Interesantno je da smo, i na terenu, videli kako se naša obuka ne razlikuje mnogo od obuke nekih mnogo većih armija, i kako smo u mnogo čemu čak i spremniji od njihovih vojnika... novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Srbiju će zaobići mraz Hladan vazduh zahvatio istočnu Evropu, Baltik i Skandinaviju, ali će taj hladni talas da zaobiđe našu zemlju  HLADAN vazduh i mraz zahvatio je veliki deo istočne Evrope, baltičke zemalje i Skandinaviju. Najhladnije je u Finskoj, Bugarskoj i Rumuniji, gde su se u sredu ujutru temperature spustile i do - 6 stepeni. Dobra vest je da će hladni talas zaobići Srbiju.
Blizina ciklona, u kombinaciji sa hladnim vazduhom sa istoka, u Rumuniji je poslednja dva dana doneo izuzetno nestabilno vreme. U sredu ujutro veliki deo zemlje pogodilo je jako nevreme. Rušilo je stabla i električne vodove pa su vatrogasci intervenisali u mnogim delovima ove zemlje. Na čitavom području Karpata, u Moldaviji i Transilvaniji u sredu su padali sneg i susnežica, a prvi sežni pokrivač sezone zabeležen je čak i u naseljenim područjima. Vrlo hladno ostaće i na Baltiku i u Skandinaviji sledeća tri dana. Tek krajem vikenda i početkom sledeće sedmice temperature će se vraćati u normalu, ali osetnijeg otopljenja neće biti.
U Srbiji se ne očekuje nestabilno vreme, sneg je moguć samo na Kopaniku. novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Autistični dečak pametniji od Ajnštajna! Mada su lekari govorili da neće umeti ni pertle da veže, danas 14 godina star Džejkob Barnet trenutno sprema diplomski rad iz - kvantne fizike. Kada bi progovorio, mogao je da komunicira na četiri različita jezika  DŽEJKOB Barnet svojevremeno „obeležen” dijagnozom autizma, a trenutno sprema diplomski rad iz - kvantne fizike. Lekari su njegovim roditeljima saopštili da njihov sin verovatno nikada neće znati ni da veže pertle na cipelama. Međutim, ispostavilo se da 14-godišnji dečak iz Indijane ima veći IQ od Ajnštajna, čak je održao govor na prestižnoj godišnjoj TED konferenciji (Technology, Entertainment, Design).
Kada je dečak u uzrastu od dve godine dobio dijagnozu srednjeg do teškog autizma, roditeljima je rečeno da je najbolje da bude „ubačen” u program specijalnog obrazovnog sistema. Predavači su ubeđivali njegovu majku Kristen da joj sin nikada neće naučiti više od najosnovnijih veština.
Međutim, Džejkob nije prihvatao ovakvu vrstu nastave - kako kaže njegova mati u knjizi koju je nedavno objavila - povlačio se sve dublje u sebe i odbijao da sa bilo kim razgovara. Ali, Kristin je primetila da je, kada nije na terapiji, Džejkob radio „spektakularne stvari” - na svoj način:
„Pravio je mape svuda preko našeg poda koristeći štapiće za uši. To bi bile mape mesta koje smo posetili i on bi zapamtio svaku ulicu” - rekla je ona za BBC.  Jednog dana, mama je dečaka odvela da posmatra zvezde. Nekoliko meseci kasnije, ponovo su posetili planetarijum gde je predavao jedan profesor. Kad god bi profesor postavio pitanje, Džejkob bi podigao ručicu i počinjao da odgovara - lako razumevši komplikovane teorije o fizici i kretanju planeta.
Inače, on je ćutao veći deo detinjstva, a kada je progovorio - mogao je da komunicira na četiri različita jezika. Tada je Kristin shvatila da je Džejkobu možda potrebno nešto što mu ne daje pravilnik specijalnog obrazovanja, pa je rešila da uzme stvari u svoje ruke.
„Za jednog roditelja, zastrašujuće je upustiti se u to uprkos savetu stručnjaka” - piše ona u svojoj knjizi. „Ali u srcu sam znala da će, ako ostane na specijalnom obrazovanju, biti izgubljen.” Stoga je mati, po zanimanju vaspitačica, rešila da ispiše sina iz specijalne škole i sama ga pripremi za „normalno” obdanište.
Dečak je „procvetao” - majka ga je pustila da istražuje stvari koje su ga zanimale. Interesovali su ga različiti obrasci i - zvezde. A družio se „normalnom” decom - igrajući se, idući na izlete... Majka ga je okružila samo stvarima koje ga interesuju i - ljubavlju.Sa 11 godina, Džejkob je već bio spreman za koledž. Sada studira fiziku čvrstog stanja na Univerzitetu Indijane u Indijanopolisu, a njegov IQ dostiže 170 (Ajnštajnov je bio „samo” nešto više od 160). Upravo radi na sopstvenoj teoriji relativiteta, a profesor sa Prinstonskog univerziteta Skot Tremejn u pismu porodici Barnet ovim povodom kaže:
„Teorija na kojoj radi uključuje neke od najvećih problema u astrofizici i teorijskoj fizici. Svako ko ovo reši biće na putu da dobije Nobelovu nagradu”.
Kuća Warner Bros već je otkupila prava za snimanje filma o Džejkobu, a Kristin i njen sin trenutno su na evropskoj turneji na kojoj promovišu knjigu. Sve u svemu, kako kaže gospođa Barnet, ključ je bio u tome da se Džejkob pusti bude svoj —pomažući mu da proučava svet širom otvorenih očiju - umesto da se fokusira na listu stvari koje ne može da uradi.
(TEKST PREUZET IZ ČASOPISA TREĆE OKO) novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Andrićeve političke ideje i dalje aktuelne Na 121. godišnjicu od rođenja slavnog srpskog nobelovca, njegove političke ideje i dalje izazivaju polemike. Predlagao rešenje za Kosovo. Da li bi ga mediji danas zbog „Mlade Bosne“ prozvali teroristom?  SRBIJA bi trebalo sa Italijom da podeli Albaniju i tako ukloni privlačni centar za arbanašku manjinu koja ima pretenzije na Kosovu.
Ovako je 1939. godine govorio Ivo Andrić, tada istaknuti srpski diplomata, koji je u svom referatu Vladi Kraljevine Jugoslavije predložio rešenje kosmetskog pitanja.
Za razliku od književnih, Andrićeva politička dela su u posleratnoj komunističkoj Jugoslaviji decenijama gurana pod tepih, a o čvrstim nacionalnim stavovima jedinog našeg nobelovca kao da i danas, na 121. godišnjicu njegovog rođenja (9. oktobar), mnogi u Srbiji ne žele da govore.
Jedno od tih dela je upravo referat „O arbanaškom pitanju“. U njemu je Andrić dao svoje rešenje kosovskog problema - iseljavanje Arbanasa muslimana u Tursku, kao i proširenje srpske države do luke Skadar. I pored toga što je čvrsto zastupao tezu „Balkan - Balkancima“, Andrić je podelu Albanije predložio posle susreta sa italijnskim ministrom inostranih poslova u januaru 1939. godine.Dozvola Italiji da uzme makar deo balkanske teritorije je manje zlo, jer je za nas u ovom trenutku važno samo jedno, a to je strategijsko osiguranje Kosova“, poručio je Andrić. „Uzimanje Skadra moglo bi u tom slučaju biti od velike moralne i ekonomske važnosti. To bi nam omogućilo izvođenje velikih hidrotehničkih radova i dobijanje plodnog zemljišta za ishranu Crne Gore.“
Srpski nobelovac je smatrao da bi se podelom Albanije i deo albanske manjine na Kosovu lakše asimilovao.
„Mi bismo uzimanjem Skadra eventualno dobili još 200.000 do 300.000 Arbanasa, ali su oni većinom katolici, čiji odnos sa Arbanasima muslimanima nikad nije bio dobar. Pitanje iseljavanja Arbanasa muslimana u Tursku takođe bi se izvelo pod novim okolnostima, jer ne bi bilo nikakve jače akcije da se to spreči“, zaključuje Andrić u svojoj analizi.
Zbog ovog referata, Ibrahim Rugova je posle Titove smrti, kao tadašnji predsednik Društva pisaca Kosova i Metohije, tražio da se izbrišu sva dela nobelovca iz literature na albanskom jeziku.
Istoričar dr Dragan Petrović ističe da Andrićev politički angažman i danas mnogima bode oči, jer je čuveni književnik bio veliki srpski rodoljub, što po savremenim političkim standardima koji se nameću i nije poželjno. Sa stanovišta današnje medijske i jednog dela političke scene u Srbiji, Andrićevo zalaganje za interese zemlje i naroda je neprihvatljivo, isto kao što ne mogu da mu oproste ni to što je bio pripadnik „Mlade Bosne“ i jedan od desetina hiljada srpskih političkih zatvorenika i stradalnika u Austrougarskoj. Svedoci smo da se mnogi ovih, kako na Zapadu, tako i na prostoru bivše Jugoslavije, trude da reviziraju istoriju, pa Gavrila Principa nazivaju ubicom i ekstremistom. Ko zna, možda i Andrića proglase teroristom - naglašava Petrović.
Naš sagovornik ističe da je, pored diplomatskih podviga između dva rata, u celokupnom stvaralačkom, ali i političkom opusu Andrića bila prisutna konstanta - protivljenje ideji bošnjaštva na platformi Benjamina Kalaja, kao i protivljenje nametanju muslimanske nacije u komunističkoj Jugoslaviji.
- Andrić je u isto vreme bio prepreka i svim velikohrvatskim i vatikanskim planovima, jer je kao katolik po rođenju, bio i ostao Srbin po nacionalnosti, poput mnogih drugih Srba katolika iz Bosne i Hercegovine, Dubrovnika, Boke i Slavonije. Upravo životne poruke Andrića, ali i Njegoša i Meše Selimovića danas smetaju onima koji žele da prekroje istorijske činjenice na našim prostorima - zaključuje Petrović.  STOJADINOVIĆ TRAŽIO ANALIZU
PODELU Albanije je jugoslovenskom rukovodstvu ponudio italijanski ministar inostranih poslova grof Galeaco Ćano početkom 1939. godine. Knez Pavle je ovaj plan odbio uz obrazloženje da nam „ne treba više nijedan Albanac“, ali je predsednik Vlade Milan Stojadinović od Andrića, koji je praktično obavljao funkciju ministra diplomatije, zatražio detaljnu analizu. Andrićev referat, napisan 30. januara 1939. godine čuva se u Arhivu Srbije - „Fond Milana Stojadinovića“, kutija 37. novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 324 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
