|
| Autoru |
Poruka |
|
Estrella
|
|
Vitezova zvezda
Pridružio se: 17 Jun 2012, 20:13
Postovi: 5399
|
Beograd: Zlotvori svojoj deci Potresne ispovesti iz Prihvatilišta za decu na Voždovcu. Roditelji ih prodavali makroima, tukli, silovali 
- Mi za našeg oca i majku vredimo 500 dinara dnevno - ispovedala se Anica (13) najstarija od njih šestoro. - Za toliko novca su nas godinama iznajmljivali ljudima za koje smo morali da prosimo na ulici. Tukli su nas. Nekada krvave, promrzle, gole, bose, bolesne, vraćali su nas našem ocu i našoj majci. Njih nije bilo briga. Tatu je samo zanimalo da pljune u prste i prebroji novac.
Ovo je samo jedna od potresnih i strašnih priča kakvu može da ispriča 80 odsto štićenika privremenog prihvatilišta za decu na Voždovcu. Ova deca proživela su pakao. Bili su žrtve porodičnog nasilja, žrtve trgovine, seksualnog zlostvljanja, primoravana na prostituciju...
Zoričina zla sudbina repove vuče iz malog sela pokraj Leskovca. Majka joj je pobegla od kuće, a ona i njene tri sestre ostale su da žive sa ocem..
- Tata je svakog dana silovao dve starije sestre, a mene primoravao da gledam - priča Zorica. - Ja stojim nepomična, zaleđena. Ne smem suzu da pustim, a vrištala bih. I sestre ćute. Svaki put kada bi nam se pogledi susreli mislila sam umreću. Kada bismo ostale same u sobi onda bismo sve tri plakale. Najmlađa sestra nije znala šta se događa. Sve smo činile da je zaštitimo.
Ali komšije su brzo shvatile šta se događa u ovoj kući. Pozvale su policiju, a Zoričin otac je danas u "Zabeli". Izdržava 13 godina robije. Majka se nikada nije vratila da potraži ćerke, da vidi kako su...
- Potrebna nam je pomoć grada. Nemamo dovoljno kreveta, frižider nam je prazan. Potrebna nam je pomoć da bismo ovu decu izveli na pravi put - kaže Danijela Stajković, rukovodilac prihvatilišta. - Deca dolaze iz disfunkcionalnih porodica, često sa traumatičnim životnim iskustvom i sa njima mora mnogo da se radi kako bi jednog dana mogli da zaborave živote kakve su imali u detinjstvu.
A do prohvatilišta dolaze na sve moguće načine. Pročitaju u novinama, ili vide prilog na televiziji pa sami dođu. Pobegnu od kuće, dovede ih policija, socijalni radnici, učitelji iz škole...
- Posle pate. Mesecima ne žele da pričaju, ne pokazuju želju da budu prihvaćeni, asocijalni su. Beže iz škole, okreću se ulici. Naviknuti na život kakav su vodili, preslikavaju ga i ovde. Sistem vrednosti im je poremećen...
Kada odluče da progovore kao iz Pandorine kutije iz dubine njihovih duša isplivaju najgori detalji koje su preživljavali. Krhki su i lomljivi. Prošlošću su obeleženi za ceo život.
REŠETKE KAO ZAŠTITA
PROZORI na prihvatilištu okovana su rešetkama. Iz jednog jedinog razloga.
- Makroi brzo saznaju gde se njihova štićenica nalazi - kaže Danijela.
- Dolaze preko dana, kruže, vrebaju priliku da povrate "izvor novca". Zato je strah, da bi u toku noći mogli da uđu kroz prozor i kidnapuju decu – opravdan.Večernje Novosti
|
|
|
|
|
|
|
Estrella
|
|
Vitezova zvezda
Pridružio se: 17 Jun 2012, 20:13
Postovi: 5399
|
London: Kraljičini dijamanti na izložbi Više od 10.000 dragog kamenja koje je sakupljano vekovima naćiće se na izložbi u Bakingemskoj palati u čast 60 godina od kako je kraljica Elizabeta na prestolu 
Izložba, koja će biti otvorena od 30. juna do 8. jula, a posle od 31. jula do 7. oktobra, napravljena je tako da se poklopi sa kraljičinim dijamantskim jubilejem, a na njoj će se naći i nakit koji ona nosi u zvaničnim prilikama u zemlji i inostranstvu, prenose svetske agencije.
''Cilj izložbe je da pokaže kako su vladari koristili dijamante kao vidljive znake bogatstva i moći'', rekla je kustos izložbe Karolin de Guto, koja je krune, tijare, prstenje, minđuše, mačeve i kutijice za burmut nazvala bajkovitim predmetima.
De Guto je rekla da se 86-godišnja kraljica konsultovala sa organizatorima izložbe šta treba staviti u postavku izlzozbe, koja će biti smeštena u zamračenoj sobi Bakingemske palate.
''Trudili smo se da izložimo najznačajnije dijamantske predmete koji se nalaze u posedu kraljevske porodice'', objasnila je kustoskinja.
Jedan od prvih predmeta u postavci je mala dijamantska kruna kraljice Viktorije, koja i pored svoje veličine ima na sebi više od 1.100 dijamanata.
Kraljica Elizabeta druga je ove godine proslavila svoj dijamantski jubilej četvorodnevnom proslavom u Londonu. Manifestacija obeležavanja kraljičinog jubileja između ostalog uključivala je i održavanje defilea 1.000 rečnih brodova i koncert na kojem su nastupile brojne muzičke zvezde.
Kraljica Elizabeta je drugi britanski monarh koji je proslavio dijamantski jubilej, a pre nje je to učinila kraljica Viktorija.
Kraljica Elizabeta je preuzela tron 6. februara 1952. godine nakon smrti njenog oca kralja Džordža šestog dok je bila u Keniji. Krunisana je 2. juna naredne godine.Večernje Novosti
|
|
|
|
|
|
|
Estrella
|
|
Vitezova zvezda
Pridružio se: 17 Jun 2012, 20:13
Postovi: 5399
|
Svadbe više koštaju zvanice nego mladence Prosečno slavlje sa oko 150 gostiju košta oko 5.000 evra, a u kovertama se nađe i 10.000 evra 
Kad je čuo, otac kaže: “Gde sada nađe da se ženi na ovu krizu”. Kum se hvata za glavu, gleda od koga da zajmi. Ponosna zvanica računa: “stotku” turim u kovertu, kupim cipele, potrebne i nove pantalone, košulja, “pljunem” nešto za fotografije, kitim muziku - ode pola plate.
Ali zato mladenci, ako imaju “leđa” - odnosno, kako je red, ako se roditelji se “isprse” - osim tradicionalnih, više trivijalnih problema (ko će gde da sedi i ko sa kim ne priča) tog dana, svadbu mogu najbolje da zapamte po prvoj bračnoj noći kada su prebrojavali pare, mikrotalasne rerne, escajge...
Mitar Jović, skoro kao Sekula, ženio se tri puta. Prvi put “protiv” Silvane Rajković pre četiri godine. I, kune se, svadba bila berićetna.
- Silvana je iz bogate porodice, ali mi nismo dali da njeni roditelji plate celu svadbu, pa da nam se svi u Banjanima smeju - kaže Mitar. - Pola njeni, pola moji roditelji, ljudski i pošteno. Svadba bila mnogo dobra, svirao Mirko Kodić. I kada se završilo, nama u kovertama oko 10.000 evra, o poklonima da ne pričam. Kasnije, kada sam se ponovo ženio, roditelji nisu hteli više da plaćaju. Digli ruke od mene, kažu - brukam ih.
Prosečna svadba u Srbiji, sa oko 150 zvanica, košta između 5.000 i 6.000 evra. Evo i kako: venčanice za iznajmljivanje 400 evra, muško odelo ima za 150 evra, orkestar od 300 evra, trubači oko 50 evra po satu... Zakup svečane sale od 500 evra, plus meni od 15 do 60 evra. A gde su torta, fotograf ili kamerman, bidermajeri, limuzine, i još mnogo, mnogo sitnica, neočekivanih troškova...
Kad se sve sabere - skupo.
- Prva greška koju sam napravila jeste što sam želela malo venčanje misleći da ću time uštedeti novac - jada se Beograđanka Ivana Rakić. - Pozvali smo pedesetak ljudi, a dva meseca pred svadbu već je počelo pitanje proširenja spiska. Na kraju su mnogi stariji u porodici bili uvređeni jer nisu bili pozvani. Da bismo izbegli skandal, one koji nisu bili na venčanju pozvali smo u restoran da dolaze na smenu, što je bila druga greška. I tako su se ređali gotovo svakog vikenda nekoliko meseci. To je koštalo i živaca, i vremena, i para.
MUZIČARI OBOŽAVAJU SVADBE
ZNA se ko najviše voli svadbu - muzičari. Iako se žale da sve manje imaju posla, honorare kriju kao zmija noge, jer neukusno je pričati o parama, ali im se tarife makar nezvanično znaju. Tako estradni umetnici, između pauza “tamburanja” kod gazda Pere u Gelzenkirhenu, Nirnbergu i Štutgartu, venčanja odrađuju za 7.000 evra. Mlađe generacije pevaju za od 1.500 do 3.000 evra, a dešava se i da najveće zvezde zapevaju na venčanju bez nadoknade, onako, za dušu. Da hoće da naplate, mladence bi to koštalo kao stan u Beogradu. Mada su to ranije mnogi izbegavali, pevači danas rado hrle na romske svadbe jer od bakšiša mogu da zarade i duplo u odnosu na dogovoreno.
RODBINA
ADMINISTRATORI jednog šaljivog domaćeg sajta u nekoliko koraka savetuju budućim bračnim drugovima kako da zarade na svadbi. Muzika da je jeftina, kum da je bogat - savetuje se mladoženji kako da bira. Što više rodbine, to bolje. Jer se, svima je poznato, rodbina uvek takmiči ko će skuplji poklon da donese ili više para u kovertu da natrpa. Ipak, oni upozoravaju da je sa poklonima uvek rulet i da je najbolje suptilno gostima staviti do znanja da je interes mladenaca – koverta.
Večernje Novosti
|
|
|
|
|
|
|
Estrella
|
|
Vitezova zvezda
Pridružio se: 17 Jun 2012, 20:13
Postovi: 5399
|
Novosti sa pećkim Srbima u poseti bivšim domovima Prvo saborovanje u Patrijaršiji. Beseda, uz suze, igumanije Fevronije. Poslednji pogrom, pre 13 godina, proterao je srpske porodice iz Peći _620x0.jpg)
Putujemo sa pećkim Srbima na susret sa njihovim bivšim domovima. I živim uspomenama. Na prvo saborovanje koje će se ponavljati svakog juna, budućih leta.
- Ovde su bili Jokići..., tamo Martinovići..., Šoškići..., Babovići..., Bulići..., Šćepanovići..., Ćetkovići... - šapuće Biljana Fatić, dok njen suprug Rade doliva ljutu na nemirnu dušu.
- A tamo Davidovići..., Vasići..., Bulatovići..., Popovići... - dodaje Radmila Šugović.
Poslednji pogrom, pre 13 godina, pomeo je srpske porodice iz Peći. Iz njihovog vekovnog trajanja na ovim prostorima. Većina putnika je upravo tada bila primorana da ode. Pa im deca danas, umesto pod svojim metohijskim nebom, stasavaju pod pozajmljenim.
Prva stanica, ulaz u srpsko pećko groblje. Za tren se razmileo narod. Jedva razaznaju grobove. Samo glave i preživeli spomenici nadvisuju travu i korov. Zamirisao je tamjan i čula se molitva sveštenika.
Duško Nešić nam priča:
- Kada su proterali Srbe stradala su i njihova groblja. Saša Vukosavljević i ja, pre četiri godine, zaputimo se ovde. On sa sveskom pod rukom, ja sa aparatom. Beležimo: dve hiljade četiri stotine grobova, osamsto humki bez belega, hiljadu šest stotina grobnica. Pola porušeno!
S tugom primećuje da ima i praznih grobova.
- Rodbinu pokojnika negde i razumem da kosti svojih najdražih sahrane tamo gde su i oni namerili da počivaju - kaže Duško. - Ali, nas koji želimo da se vraćamo opominje jedna rečenica episkopa Teodosija: “Nemojte i vi kosti da im premećete.”
Kada su sveće dogorele, a pratnji Kosovske policije isteklo vreme, nastavljamo prema Patrijaršiji. Srpskom Sionu, utočištu i pribežištu kosmetskih Srba, svih ovih nesrećnih godina. Dočekuje ih i ovih dana, u svom manastirskom miru u kome traje stalna molitva za veru i spasenje. Za rane. Živih i mrtvih.
- A rane na sve strane - kaže Milija Lazović. - Nas Srbe, starosedeoce u Peći, koji smo ostali, danas na prste jedne ruke možete prebrojati. To je najveća rana.
Umesto srpskih domova - parkinzi, trotoari, tržni centri. Na mestima gde je bio njihov život ni imena nema. Poznati kraj, nepoznate ulice. Neka nova lica motre na svaki korak.
- Naša kuća je, evo, pretekla ruci rušitelja, ali gledajte u kakvom je stanju - kažu Fatići, Biljana i Radovan.
Tumaraju dvorištem i kućama na kojima zjape prozori i vrata.
- Nemamo gde ni da prenoćimo, da ih od samoće izlečimo - govore.
Ispred je ogroman poslovni prostor, Fatići su vlasnici, ali su drugi korisnici. Uzurpirao ga “za kosovsku stvar zaslužan građanin”. I, samo za struju napravio dug od 14.000 evra.
- Opštinske vlasti nam traže da izmirimo dug za struju - kaže Radovan. - U stvari, pritisak da prodam. Neću, kažem. Moje srce je ostalo ovde. I kako vreme odmiče, sve me jače vuče.
Kreće, onda, priča o uspomenama. Živim, kao da se to o čemu pričaju Fatići upravo sad događa. O česnicama, slavskom kolaču, vasilicama, povojnicama.
Ovo je najuži centar grada. Na jedva stotinak metara odavde, kuća je Jovanovića, stare gradske pećke porodice. Rodna kuća Blaža Jovanovića, nekadašnjeg predsednika opštine, koji je, po dobru, zaslužio i svoj, ali i albanski narod. Povratnika sa Sorbone, koji je otud doputovao da pomogne zavičaju.
- Pozvali ga: “Dođi da pripomogneš.” I došao je - govori njegova sestričina Jelena.
Pred nama staro i novo zdanje. Prvo pod zaštitom spomenika kulture, sa doksatom, nekadašnjim amamima, sobama za mnogobrojnu porodicu... I, novo, za nedosanjani novi život. Unutra, pod tavanicom koja se ljuska i gredama koje iz nje izranjaju, samo što ne popadaju, prebiramo po onome što je ostalo. Ostale su knjige i predmeti s dušom, da svedoče o otmenoj gradskoj pećkoj porodici. Čitav esej mogao bi da se sastavi o ovim kućama koje čuvaju ime. I svedoče o trajanju.
Naslednici Jovanovića nisu ih prodali. Ove kuće nemaju cenu. Ni kuće, ni bogat vrt ispred u kome je vrilo detinjstvo i mladost generacija. U vrtu odoleva ruža penjačica. I metohijska višnja. Ispod nje se pila kafa. Okupljao ceo komšiluk. Domaćin nikad nije gledao ko si, nego kakav si čovek.
Sad su tu neke nove komšije. I da pozdrave stare poznanike, Srbe, Albanci starosedeoci to ne bi smeli. Od novopridošlih koji su zagospodarili i njihovim životima.
- E, Žarko, Žarko... Drago mi je da te vidim - pozdravlja košarkaša Žarka Đorđevića poznanik Albanac, a sve se okreće da ga ko ne vidi. Brzo govori, još brže bi da ode, pa će, u međuvremenu, novinarima:
- Divni su ljudi bili Đorđevići. Da nam uvek dođu.
Ovaj susret beležimo u predvečerje odlaska. Noć, pećki Srbi proveli su u Patrijaršiji. Tu su i konačili. Ujutro, svi su na liturgiji, a posle... beležimo njihov potresan susret u manastirskoj porti sa vladikom Jovanom (Ćulibrkom), episkopom lipljanskim i igumanijom Fevronijom.
Slika rastanka, pod stoletnim metohijskim borovima:
Pružaju pećki Srbi igumaniji darovinu koju su prikupili za potrebe manastira i sestrinstva. Između reči Pećanaca i igumanije - duga, teška tišina. Igumanija je zaplakala.
- Nisu nama, deco moja, potrebni darovi. Nama ste potrebni vi. Da se vratite. Da vratite život vašim ognjištima. Da vas je svaki dan ovde u manastiru toliko.
Plače igumanija, u svojoj 92. godini. Plaču pećki Srbi.
SABOROVANJE ZA TRADICIJU
ZAVIČAJNI klub Pećanaca, koji je upriličio ovo putovanje, nameran je da prvo saborovanje ovog juna u Pećkoj patrijaršiji ne bude i jedino, nego tradicija.
- Da se svake godine, u junu, ovde okupljamo - kaže predsednik Zavičajnog kluba Pećanaca Saša Vukosavljević. - Da dovedemo i našu decu, rodbinu, prijatelje. Da ispunimo portu.Večernje Novosti
|
|
|
|
|
|
|
Estrella
|
|
Vitezova zvezda
Pridružio se: 17 Jun 2012, 20:13
Postovi: 5399
|
U Srbiji živeli i krokodili „Srpsko jezero“ postojalo pre oko 16 miliona godina i prostiralo se od Beograda do Vladičinog Hana. Glavni „junaci“ jezera bili školjkasti račići, puževi, školjke, ribe, kornjače i krokodili Stručnjaci istraživali geološki profil Gornje Trepče SRBIJA je pre oko 16 miliona godina bila dobrim delom pod vodom! Srpsko jezero, kako ga nazivaju naučnici, prostiralo se od Beograda na severu, Zaječara na istoku, okoline Peći na Kosmetu, pa do Vladičinog Hana na jugu zemlje.
Dragocen materijal iz zbirke Prirodnjačkog muzeja u Beogradu, premijerno prikazan u Kruševcu, doneo je svedočanstvo o skoro zaboravljenom Srpskom jezeru, koje je postojalo još pre Panonskog mora.
Na osnovu skromnih ostataka mikrofosila pretpostavlja se da se Srpsko jezero moglo prostirati i do Skoplja. Dokaz da je jezero zaista plavilo naše prostore danas pokazuju organizmi mikroskopske veličine - školjkasti račić, raznovrsni mekušci i ribe, a tu su i krokodili nađeni u dolini Morave u okolini Popovca. Jedan broj izuzetnih eksponata, navode stručnjaci, potiče sa terena iz okoline Kruševca, iz sela Mađare kod Ražnja, gde su pronađene i opisane mnoge za nauku nove ili retke vrste fosila.
Glavni „junaci“ Srpskog jezera nisu bili ni dinosaurusi, ni mamuti, već školjkasti račići (ostrakodi), puževi, školjke, ribe, kornjače i krokodili. Mnogi od njih živeli su samo u Srpskom jezeru.
Mr Gordana Jovanović navodi da je Srpsko jezero moglo da traja preko milion godina, zbog čega se može svrstati u red dugovečnih.
KLJOVE
SRPSKO jezero je bilo razuđeno, sa ostrvima i poluostrvima, koje su nastanjivale kopnene životinje. Ostaci velikih zuba i kljova predstavnika „surlaša“ neposredno potvrđuju ova naučna verovanja.Večernje Novosti
|
|
|
|
|
|
|
Estrella
|
|
Vitezova zvezda
Pridružio se: 17 Jun 2012, 20:13
Postovi: 5399
|
Putopisi čitalaca: Zlatibor Kao da je prošlo nekoliko dana, a ne nekoliko sati, otkad pobegosmo iz usijanog i vrućinom iznurenog grada i stigosmo na Zlatibor. Posao, obaveze, stresove, besove, sve ostavih za sobom. Nisam mogao da se ne nasmejem i prilikom izlaska iz automobila ne urliknem, urlikom čoveka koji je slobodan bar za jedan vikend.
Žena se čudila i ljutila, obazirući se na to šta će reći ljudi. Ljudi? Ma baš me briga! Nisam došao na planinu da se družim sa ljudima, već sa planinom, a ona je sigurno razumela moj pozdrav.
Sporazumno se raziđosmo do večere. Ona ode da obiđe butike i brojne kafiće, a ja se sa rancom na leđima uputih prema Torniku. Isključih mobilni telefon.
Miriše borovina, miriše neko ljubičasto cveće što raste iz stena pored šumskog puta, sve miriše na svežinu i čistoću.
Nailazim na potočić koji se usekao između dve padine i koji strmoglavo teče negde ispod puta, prema već udaljenom podnožju. Napravih pauzu i sedoh da se malo odmorim. Reših da ne zapalim cigaretu i ne pokvarim prelep osećaj mojim plućima.
Pogled mi je oduzeo dah... Rukama stresoh ranac sa leđa i priđoh steni gledajući u daljinu. Nisam razmišljao o kilometrima, granicama, barijerama. Ispred mene je bila sloboda koju noćima sanjam, a danima maštam.
Stajao sam na graničniku zemlje i neba. Na nebu su se sudarali oblaci, nadjačavali jedni druge, a na padinama nepreglednih vrleti su se oslikavale njihove senke.Nisam mogao da se nagledam ovog neverovatnog prizora. Izvadih foto aparat da uhvatim bar neke momente ove neverovatne energije koja napuni moje dotrajale baterije.
Ponovo sam zaurlikao, ali ovoga puta iz sveg glasa..
.
Sve ostalo što doživeh toga dana ostaće tajna između mene, Neba i jednog kamena. (Danijel Radević)Mondo
|
|
|
|
|
|
|
Estrella
|
|
Vitezova zvezda
Pridružio se: 17 Jun 2012, 20:13
Postovi: 5399
|
Svedoci: Fireru bili isti Draža i Tito Svedoci u procesu rehabilitacije generala Dragoljuba Mihailovića osporavaju presudu o saradnji sa okupatorima. Bojan Dimitrijević i Kosta Nikolić dokazuju da su i 1943. Nemci insistirali na uništavanju četnika 
Istoričari Bojan Dimitrijević i Kosta Nikolić, svedoci u postupku rehabilitacije Mihailovića i članovi Državne komisije za istraživanje okolnosti pod kojima je streljan Draža, potkrepljuju ovaj stav činjenicom da su Nemci još 1941. godine u jednom od izveštaja pomenuli potrebu da se uhapsi „generalštabni pukovnik D. Mihailović“.
- Mihailović je komandovao jedinom aktivnom jedinicom Jugoslovenske vojske koja je ostala posle kapitulacije i zato je predstavljao most kontinuiteta sa predratnom vojskom i državnim sistemom - objašnjava Dimitrijević.
- Došao je na Ravnu goru 11. maja 1941. i tu je uspostavio sedište pokreta otpora, ali se prvih dana isključivo bavio stabilizovanjem organizacije i prikupljanjem ljudstva, od kojeg je većinu slao na teren po Srbiji.
Nemci su, kaže Dimitrijević, organizovali nekoliko operacija protiv Čiče i njegovih snaga. Prvu su operaciju izveli između 6. i 8. decembra 1941. godine, i nazvali je „Operacija Mihailović“.
- Tada je uništeno njegovo sedište, a on je izbegao zarobljavanje - kaže Dimitrijević. - Druga operacija izvedena je u julu 1943. godine u Šumadiji, ali ni tada nisu uspeli da ga uhvate. Posle obe operacije ucenili su njegovu glavu.
Dana 9. decembra 1941. Nemačka je svakom građaninu ponudila 200.000 dinara za živog ili mrtvog Dražu. Toliki iznos za nečiji život nikada ranije nije zabeležen. Ova odluka zabeležena je narednog dana u Ratnom dnevniku Vrhovne komande Vermahta.
- Završena je akcija čišćenja i osiguranja zapadnog dela doline Morave od Mihailovićeve grupe - zapisano je u dnevniku. - Mihailović je pobegao sa malim brojem svojih pristalica. Zarobljen je načelnik štaba major Mišić, sa štabom. Time je razbijena najveća grupa ustanika na prostoru Srbije. Mihailovićeva glava, objavom Srbima, ucenjena je na 200.000 dinara - navedeno je u dnevniku.
Sredinom 1942. godine, Mihailović je, kako pokazuju nemačke depeše, postao centar svih problema Nemaca. Komandant nemačke policije i SS trupa naredio je prvom generalu policije rajhsfireru Hajnrihu Himleru:
- Osnov svakog uspeha u Srbiji i celoj jugoistočnoj Evropi leži u uništavanju Mihailovića. Upotrebite sve snage da pronađete Mihailovića i njegov štab kako bi on mogao biti uništen... Šef SS i policije u Srbiji, Majsner, već je dobio naređenje od mene. Molim, javite mi kakva obaveštenja imamo o Mihailovićevom mestu boravka.
Dva meseca kasnije, Tito i Mihailović postaju ključni problemi Nemaca, a Broz čak pada u drugi plan. General Liters, koji je bio komandant operacije, naredio je Četvrtom puku divizije „Brandenburg“:
- Glavni cilj puka ostaje hvatanje osobe i štaba Draže Mihailovića, te zaplena njegove arhive. U isto vreme, poželjno je uništenje Tita i njegovog štaba.
Ucena za generala Mihailovića i za Tita povećana je na 100.000 rajhsmaraka u čistom zlatu.
ČIČA ČEKA STARAOCA
PARALELNO sa procesom za vraćanje časti i ugleda komandantu Jugoslovenske vojske u otadžbini Dragoljubu Draži Mihailoviću, koji se vodi u Višem sudu u Beogradu, u Prvom osnovnom sudu u prestonici teče postupak za utvrđivanje njegove smrti. Kako se očekuje, ovaj sud bi uskoro trebalo da mu postavi staraoca, koji će u tom procesu zastupati njegove interese.Novosti
|
|
|
|
|
|
|
Estrella
|
|
Vitezova zvezda
Pridružio se: 17 Jun 2012, 20:13
Postovi: 5399
|
Atmosfera prvog Srpskog derbija na Hipodromu kod Careve ćuprije - Beogradski stil „engleskog konjotrka“ Nije samo Isakovič iz „Seoba“ Miloša Crnjanskoga bio omađijan konjima do te mere da ih je, u krajnje rizičnim životnim situacijama, smatrao gotovo delom ličnosti jahača, delom njihovog duha i snage. Tu čaroliju je na sličan način negovao knez Mihajlo Obrenović, sa znatno više suptilnog rafirmana, koji je bio odlika feudalnih, kraljevskih dvorova, toga doba. Obožavao je klavir i konje, pa je tako zapisano da je svojim konjima davao imena Aida, Rigoleto, Figaro... No, o tome ću kasnije sa Aleksandrom Kovačevićem, čovekom koji menja direktora Hipodroma Beograd. 
Nedaleko od tog prizora konja, trkališta i mondenih dama i gospode ispod krošanja nekoliko stabala, deca, kao da se oko njih baš ništa ne dešava, smenjuju se u jahanju dva konja i igraju se sa jednim ždrebetom.
Obilazim hipodrom, koji je na vrelom julskom suncu sav prožet mirisima parfema dama sa tribina, balege iz štala u pozadini i sveže štavljene kože od koje se pravi oprema za konje - od sedla i korbača do čizama, amova i raznih drugih stvari, uključujući duge kandžije.
Prolazim pored zapuštenog restorana sa velikom natpisom „Pastuv“ kako zjapi prazan. No, zato slika nešto dalje raduje. Ispod nekoliko stabala uz hipodrom dvojica trenera konjičkog jahanja besplatno nude deci prvi čas. Gledam ta lica sa pomešanim ushićenjem, strahom i strepnjom kako ipak prilaza konjima i jašu u krug u hladovini.
- Ej, Mici, što ti stoji taj konj... Ma, super. Ti i Labud imate istu boju kose. Divno! - egzaltirana mama ne krije oduševljenje što vidi svoju naslednicu kako jaše konja.
- Ajmo Labude, ajmo, još jedan krug - šapuće konju i sokoli ga trener, kao da se izvinjava što po ovako vrelom danu mora da radi. Čim je devojčica sjahala, mirno konjče se dohvati jednog sočnog busena sa strane, u dubljoj hladovini.
-Roditelji, roditelji, čuvajte decu. Nemojte tako deco, to ždrebe je dobro, ali ako ga iznervirate može da ugrize. Da ne bude posle ...- uči trener roditelje i decu.
A deca nagrnula oko malog šarenog ždrebeta (biće to jednog dana valjan Šarac) i samo što mu od dragosti ruke ne guraju u usta, vuku ga za uši, miluju grivu, a konj njihove dobi, po kalendaru kopitara, nervozno trza glavom, pokušavajući da se oslobodi napasnika.
Jedna grupa Roma raširenih očiju sve to posmatra, fascinirani malom, simpatičnom životinjom. Pored hipodromske ograde momci provode već velike raskošne dvogoce, trkaće konje koji se spremaju za nastup.
Odlazim da se vidim sa Aleksandrom Kovačevićem, ali na tribini smeh i radost, prepoznajem Miru Škorić, a čini mi se da je tu i Snežana Babić Super Sneki i niz estradnih likova. Gotovo svi u belim lepim haljinama ili pantalonama. Sačekah da se radovanje sa skakanjem, pocikivanjem i smehom malo stiša, pa priđoh Kovačeviću. Odvojismo se da razmenimo par rečenica, a novi prvi čovek „koji menja direktora“ Hipodroma Beograd pokaza se gostoljubiv i blagoglagoljiv, te mi ispriča jednu zanimljivu priču. Što je najvažnije, Hipodrom nije u gubicima već treću godinu zaredom i to je dobra vest koja raduje sve koji znaju koliko je posao sa konjima skup.
Ta nemaju džaba Lale životnu mudrost da „Ako ‘oćeš da propadneš, kupi konja, a ako ‘oćeš brzo da propadneš, kupi dva“.
- Za derbi treba doći. Ljudi su radosni, vidi se - očito je zadovoljan i Kovačević, jer hipodrom i postoji za trke i publiku.
- U kakvom stanju ste preuzeli hipodrom, pre nekoliko dana?
- Pa i nisam imao šta da preuzimam jer ja nisam došao sa strane nego sam radio na unapređenju Hipodroma Beograd zajedno sa vodećim timom.
-Sa Borisom Ivkovićem, koji je otišao?
- Da, i Hipodrom je poslednje tri godine, koliko pratim, poslovao bez problema. Nema mnogo novca, kao u konjičkom sportu u Švedskoj, Engleskoj ili Australiji, kao na Epson derbiju ili Melburn kupu. Glavna nagrada na Srpskom derbiju je 400.000 dinara i već iz toga se vidi gde nam je mesto po ekonomskoj snazi. Ali imamo jedan potencijal, ovu divotu, hipodrom, koji ima svaka prava svetska metropola i to je nešto što ohrabruje. Planiramo nove tribine koje neće biti nekakav krupan zahvat nego u postojećem stilu, ali sa modernim tehničkim i sanitarnim uslovima. Ovaj objekat je pod kontrolom i zaštitom Zavoda za zaštitu kulture, kao i Topčider, i očekujemo dobru regulaciju. Paralelno moramo da pribavljamo sve elektroprivredne i komunalne dozvole, a onda i sredstva, a znate kakva su vremena što se ekonomije tiče. Nagradu za Srpski derbi isplaćujemo sami, bez sponzora...
- Dosta se oslanjate, koliko sam primetio, na tradiciju i verujete da će to budući partneri prepoznati...
- Pa, imamo se čime pohvaliti. Još pre 150 godina knez Mihailo Obrenović je pokrenuo konjičke trke tamo gde je danas hotel Metropol. Lično je napisao pravila za „engleski konjotrk“, a predvideo je i nagradu u dukatima i ždrebe pride, iz odlične ergele! On je predvodio i Dunavsko kolo jahača i još 1904. ustanovio prvi Srpski derbi. Vladislav Ribnikar, čija je bista ovde, posebno je zaslužan za razvoj hipodroma. Treba pomenuti i ministra narodne privrede koji je 1912. godine Dunavskom kolu jahača dao zemljište kod Careve ćuprije. Na taj način smo mi nastavljači tih Dunavskih jahača, iako su oni najaktivniji bili u Braničevu, Ljubičevu. Kada je već reč o istoriji, beogradski Hipodrom otvoren je na Vidovdan, 28. juna 1914. godine.
A onda, kao jagoda na šlagu, direktor me upoznaje sa Anjom Šaranović, misicom Srbije 2011. godine, koja ne samo da je lepa nego i stamena mlada dama koja se za svoje mesto pod suncem želi boriti i uz pomoć diplome pravnog fakulteta. Kako ima obaveza oko uručivanja nagrade pobedniku Srpskog derbija, ne zadržavam je suviše i pored njene ljubaznosti. To je zapravo buduća koleginica prvog čoveka hipodroma Aleksandra Kovačevića. A uz stazu užagrile oči vlasnika štala, ergela ili samo jednog konja, trenera i džokeja, koji proživljavaju neku čudnu posvećenost koju smo mi ostali, čini mi se, skoro pa zaboravili.Zain Point iz Irske pobednik glavne trkeSrpski derbi je opravdao očekivanja, finiš trke posebno. Za pobednika je proglašeno grlo Zain Point sa jahačem Albertom Sanom, a tako je odlučeno posle protesta inostranog džokeja koji je reklamirao da je džokej Šašić, sa konjem Tahir Šesti dva puta ometao Zain point. Sudijskom odlukom, Tahir Šesti (trijumfovao na Trajal Stejksu) je prebačen na drugu poziciju, a za pobednika je proglašen Zain point (vreme 2:39,2).
U trci na 2.500 metara na Carevoj ćupriji učestvovalo je 14 trogodih grla. Poredak prvih pet: Zain point (Irska) - džokej Sana, Tahir Šesti - džokej Šašić, Rendži - džokej Krstić, Dana Dubai (Nemačka) - džokej Ilić i Il d Frans - džokej Gnezi.Danas
|
|
|
|
|
|
|
Estrella
|
|
Vitezova zvezda
Pridružio se: 17 Jun 2012, 20:13
Postovi: 5399
|
Lepenci živeli u kućama za 21. vek Arhitekta Hristivoje Pavlović tvrdi da je Lepenski vir sa svojom arhitekturom bio prvi savremeni grad. U Đerdapskoj klisuri pre 9.000 godina nikao prvi grad s eko-kućama i podnim grejanjem 
- Lepenci su potpuna misterija jer nema kulture s kojom bi se mogli uporediti - kaže Pavlović. - Ne zna se odakle su došli, ni kuda su otišli, posle dve hiljade godina boravka u Lepenskom viru. Istraživanjem ostataka njihovih kuća ustanovili smo da su upotrebljavali jednu vrstu betona, poznavali su geometriju i umeli da prave kuće sa samonosećom kupolastom konstrukcijom.
Sagovornik „Novosti“ smatra da je istraživanje Lepenskog vira neopravdano palo u zapećak posle smrti akademika Dragoslava Srejovića, koji ga je kao mlad arheolog otkrio 1965. prilikom izgradnje hidroelektrane na Đerdapu.
- Srejovićev rad je ostavio otvoreno pitanje izgleda kuća Lepenaca - kaže Pavlović. - Nikad nije bio zadovoljan hipotezom svojih saradnika da su one ličile na šator na dve vode. Sa stanovišta arhitekture, potpuno je nelogično da ljudi koji stanuju 2.000 godina na jednom mestu koriste šatorsku konstrukciju koja je vezana za nomade. To ne ide uz kulturu koja je stvorila prvu monumentalnu skulpturu na svetu, napravila podelu rada i pripitomljavala životinje.
Istražujući Srejovićeve zabeleške, radoznalog arhitektu zaintrigirala je rečenica slavnog arheologa da su kuće Lepenaca možda ličile na pećine, jedino stanište koje je do njihovog doba ljudski rod poznavao. Postavilo se pitanje, da li su ljudi pre 9.000 godina umeli da konstruišu lučne svodove nalik pećinskim i koji bi građevinski materijal pri tome koristili. Odgovor je pronađen u obližnjem selu Boljetin, gde još ima narodnih majstora koji umeju da naprave prirodni beton od mešavine ovdašnje specifične gline i drveta, a koji ima izuzetne mehaničke osobine i ne puca.
- Armatura za lepenske građevinske konstrukcije, odnosno endemično drvo mečje leske raslo je u izobilju oko naselja. - Kao narodni majstori danas, Lepenci su malter nabacivali preko armature od ispletenog pruća, koju je donedavno pravio svaki naš seljak i koristio je da pravi plot, košnicu, trap ili vršu za ribolov.
Poslednja zagonetka ostao je oblik kuće, jer su u podovima lepenskih kuća od pečene gline ostali otvori za koje se decenijama ispravno mislilo da su bili ležišta pravih stubova konstrukcije. Pavlović je gledajući narodno graditeljstvo pokušao nešto novo i umesto pravih stubova u rupe je stavio dve unakrsno postavljene savijene mladice drveta.
- Ispostavilo se da ta dijagonalna samonoseća konstrukcija, kakvu danas imaju poluloptasti planinarski šatori, savršeno stoji - kaže Pavlović.
Sagovornik „Novosti“ kaže da su naši daleki preci uočili da se zemlja na određenoj dubini ne mrzne ni po najvećem mrazu, i da su ukopavali svoje kuće ispod tog nivoa. S druge strane, poluloptasti oblik kuće omogućavao je idaelnu cirkulaciju toplote.
Za istraživače je dugo veliki problem bio da objasne kuda je izlazio dim iz kuća - šatora Lepenaca, jer su pretpostavljali da je ložište bilo u njenoj sredini. Pavlović je analizirajući originalni materijal ustanovio da je vatra ložena ispred kućnih vrata, na trapezastom stepeništu, koje je služilo i kao zgodno mesto za sedenje i okupljanje porodice i gledanje u praistorijski televizor - plamen.
- Mali pravougaoni otvor u kući obložen i okružen kamenom nije ložište već mesto gde se čuva dragoceni žar. To malo žarište čak i zimi moglo da daje dovoljno toplote u poluloptastoj kući, koja je i preteča svih kasnijih hlebnih peći koje identično izgledaju širom Evrope.
RAJSKA OAZA
SKELETI pokojnika uzidanih ispod ognjišta kuća na Lepenskom viru pokazuju da su Lepenci bili visoki oko 1,8 metara, što je džinovski rast u odnosu na ljude mezolita. Lepenci su živeli dvostruko duže od svojih savremenika, oko 60 godina, što naučnici tumače toplom klimom i bogatom i raznovrsnom ishranom - od ribe u Dunavu do šumskih plodova u zaleđu naselja.
GREJANJE
- KuĆa se grejala kao one šerpe koje ne zagorevaju, a reklamiraju se u „top šopu“. Funkcionisale su na strujanju toplog vazduha u krug - objašnjava Pavlović.Novosti
|
|
|
|
|
|
|
Estrella
|
|
Vitezova zvezda
Pridružio se: 17 Jun 2012, 20:13
Postovi: 5399
|
Pupinu mesto uz Teslu Akcija Novosti: Izgraditi spomenik za velikog srpskog naučnika Mihajla Pupina. Ideju koju je pokrenula Fondacija Mladena Selaka podržala SANU Obeležje Pupinu, (na slicu u sredina sa Ajnštajnom) niklo bi na platou ispred ETF u Beogradu gde je spomenik Nikoli Tesli MESTO uz bok velikog Nikole Tesle na platou ispred Elektrotehničkog fakulteta može da pripadne samo jednom čoveku - čuvenom naučniku Mihajlu Pupinu. Zaslužio ga je svojim patentima, svojim naučnim radom i svojim dobročinstvom. Tako bi dvojica najpoznatijih Srba u Americi i simbolički bila ujedinjena na tlu zemlje koju su obojica tako volela.
Fondacija Mladena Selaka, još jednog uglednog Srbina iz Amerike, zajedno sa „Novostima“ pokreće akciju da se Srbija kako dolikuje oduži jednom od svojih najvećih naučnika.
- Dok je Tesla i danas prava medijska zvezda, Mihajlo Pupin je pomalo u zapećku - kaže Milan Božić, predsednik fondacije koja je osnovana po uzoru na Pupinov fond. - Pupin ne samo da je bio veliki naučnik koji je bio izuzetno cenjen u Americi već je bio i najveći zastupnik srpskih interesa u toj zemlji. Nikada nije štedeo svoju imovinu i uticaj da pomogne Srbiji. Kada su ga upozorili da previše rizikuje, jednostavno je odgovorio: „Ako propadne Srbija, neka propadnem i ja.“ Zato mislimo da, u najmanju ruku, zaslužuje da mu se podigne spomenik pored Nikole Tesle.
Inicijativa za podizanje spomenika samo je jedan od koraka u akciji očuvanja i popularizacije dela Mihajla Pupina. Srpska akademija nauka i umetnosti, čiji je predsednik Nikola Hajdin, koji je istovremeno i predsednik upravnog odbora Fondacija „Mladen Selak“, podržala je ideju da se Pupinu podigne spomenik i Vladi Srbije uputila predlog za osnivanje muzeja Mihajla Pupina.
Fondacija „Mladen Selak“ ovih dana štampa Pupinovu autobiografiju „Od pašnjaka do naučenjaka“, i čitav tiraž će podeliti učenicima škola u Srbiji. Fondacija je već obnovila Pupinovu rodnu kuću u Idvoru i izdala prigodnu poštansku marku.
Srpski naučnik najpoznatiji je po otkriću Pupinovih kalemova, koji su omogućili prenošenje telefonskog signala na velike udaljenost. Zaslužan je za 24 patenta koji su imali veliki značaj za razvoj telefonije, telegrafije, rendgenologije i elektrotehnike. Ne može se reći da je Pupin u Srbiji zaboravljen i većina ljudi će ga lako povezati za razvojem telefona, ali nije mnogo onih koji znaju da je spisak njegovih zasluga za nauku, kao i za našu zemlju, mnogo duži.
- Malo ljudi u Srbiji zna da je Pupin, osim što je bio veliki naučnik bio i talentovan pisac - kaže Božić. - Za svoju autobiografiju „Od pašnjaka do naučenjaka“ dobio je Pulicerovu nagradu i verujem da bi ta knjiga trebalo da bude deo obavezne lektire za srpske školarce.
Pupin je srpski narod zadužio i zastupanjem srpskih interesa u Americi. Kao ugledni naučnik, ali i politički izuzetno uticajan, postigao je da se razgraničenje posle Prvog svetskog rata reši povoljnije za novoformiranu Kraljevinu SHS. Pisao je američkom predsedniku Vudrou Vilsonu i ubedio ga da ne prizna, po tadašnju državu nepovoljan, Londonski ugovor između saveznika i Italije.
Veliki naučnik, vešt u političkim pitanjima, bio je i veliki dobrotvor. Osnovao je fondove za pomoć đacima u staroj Srbiji i Makedoniji, pomagao učenike u Idvoru, dodeljivao nagrade poljoprivrednicima. Napravio je zadužbinu pri Narodno-istorijsko-umetničkom muzeju u Beogradu, iz čijih fondova su kupovana umetnička dela. U Americi je osnovao jednu od najstarijih iseljeničkih organizacija. Organizovao je i Kolo srpskih sestara, pomagao okupljanje dobrovoljaca 1914. godine i ličnim sredstvima garantovao isporuke hrane Srbiji.
ODNOS SA TESLOM
U poČetku prijatelji, dvojica srpskih velikana, Mihajlo Pupin i Nikola Tesla, veoma brzo su se razišli. Karakteri su im bili potpuno suprotni - Tesla je bio asketa i ekscentrik, a Pupin društven i spretan u politici. Uspeo je i da zaradi veliko bogatstvo za sebe i svoju porodicu. Ipak, jedna od poslednjih želja Mihajla Pupina bila je da vidi Teslu. Posle 30 godina, dvojica velikana ponovo su se sreli nad Pupinovom samrtnom posteljom. Tesla mu je rekao: „Kako si, moj stari dobri prijatelju?“, a Pupin je zaplakao. Posle toga su ostali sami i Nikola Tesla nikada nije otkrio o čemu su razgovarali.
INSPIRISAO BILA GEJTSA
MIHAJLO Pupin bio je najpublikovaniji naučnik u istoriji, najbolji lobista koga je Srbija ikada imala u Americi i naučnik na koga se danas poziva Bil Gejts - stoji u predlogu SANU i Fondacije „Mladen Selak“ za podizanje spomenika i osnivanje muzeja velikom naučniku. - Pupinov kalem bio je revolucija u telefonskoj, telegrafskoj i radio-industriji. Njegovi pronalasci spojili su narode i kontinente, a ljudi na planeti počeli su da razgovaraju telefonom na velike daljine. Najbogatiji čovek na svetu, Bil Gejts, svojevremeno je o Pupinu kazao sledeće: „Informatička revolucija u Sjedinjenim Američkim Državama nezamisliva je bez otkrića Mihajla Pupina“.Novosti
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 236 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
