|
| Autoru |
Poruka |
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Nagrada Bogorodica Trojeručica Milovanu Vitezoviću Pesnik Milovan Vitezović ovogodišnji je dobitnik književne nagrade Bogorodica Trojeručica koju dodeljuje Fondacija "Ivanka Milošević" iz Čikaga PESNIK Milovan Vitezović ovogodišnji je dobitnik književne nagrade Bogorodica Trojeručica koju dodeljuje Fondacija "Ivanka Milošević" iz Čikaga. Nagrada se dodeljuje za celokupno književno delo pravoslavnim književnim stvaraocima koji, nadahnuti hrišćanstvom, izražavaju biće svojih pravoslavnih naroda, njihovih temelja i svetinja.
- Razuđenost Vitezovićevog dela uvek je bila poetska i uvek je ostajala u okvirima nacionalnog prepoznavanja - ističe Dragica Milošević, osnivač i predsednik Fondacije. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Književna kritika: Čovek kojeg biste želeli da upoznate Mičio Kaku: Ajnštajnov kosmos, prevele Ana i Katarina Ješić, Heliks, Beograd 2013. Poiezis znači stvaranje, tamo gde je misao stvaralačka ona uvek ima u sebi nešto poetično  MIČIO Kaku je živopisni njujorškog profesora fizike. Znamo ga iz popularnih serija posvećenih neverovatnim odlikama kosmosa, strukture materije i silama koje njime vladaju, i kao autora nekoliko popularnih knjiga. Ova koja je pred nama posvećena je Ajnštajnovim otkrićima i može da je pročita svaki čovek, bez obzira na to kakva su njegova predznanja. Sam Kaku je upečatljiv tumač i čovek koji deluje tako sugestivno da zagonetke i odgonetke cele vaaseljene, ili nekog delića atoma, uđu u vaš život kao da ne možete bez njih da opstanete.
Recimo, kako shvatiti da su svi atomi od kojih smo napravljeni jednom davno bili deo zvezda koje su postojale pre našeg Sunca? Da smo "goreli" u njima i tek nakon što su se one rasprsnule, mogli su ti atomi da se raspu po svemiru, da se docnije opet prikupe i sabiju i naposletku eto nas. Čudesna slika da atomi od kojih smo sazdani i oni koji se danas u fuziji na Suncu stapaju i daju toplotu imaju isto poreklo, nadmaša hrabrost pesnika i umetnika. Postoji jedna fina granica mašte na kojoj vrhunska nauka postaje poezija, i to nije nikakva sloboda opisa, već sušta istina same poezije. Poiezis znači stvaranje, tamo gde je misao stvaralačka ona uvek ima u sebi nešto poetično.
Tako je poetična slika šesnaestogodišnjeg Ajnštajna koji mašta kako bi sve izgledalo kada bi se trkao sa zrakom svetla i dostigao istu brzinu koju on ima? Jedan mali misaoni eksperiment koji će ga desetak godina kasnije dovesti do otkrića koja su izmenila sliku celog sveta i pokrenula najveća i najčudnija pitanja u veku za nama i vremenu koje je pred nama. Ili kakav je čudesni trenutak ne samo za Ajnštajna nego za čovečanstvo kada skromni službenik patentnog zavoda u Bernu, naučnik kojeg su zbog nekonvencionalnosti i kritičkog duha svi odbili, gledajući iz tramvaja gradski toranj i časovnik na njemu dolazi do ključne postavke teorije relativiteta? Zar čovek ne bi poželeo da odmah ode u Bern i napravi taj anđeoski i đavolski krug dvojkom u kojem se izmenila slika celog kosmosa?
Kaku je napisao knjigu koja pokazuje, najjednostavnijim rečima i lepim slikama, kako se razvijala Ajnštajnova misao i kako je ovaj neobični nemački Jevrejin, Švajcarac, Amerikanac i građanin sveta koji je po svaku cenu odbijao da učestvuje u nasilju i militarističkim poduhvatima, koji se odrekao nemačkog državljanstva zbog toga, postao ikona DžDž veka. Ajnštajn mami na avanturu neortodoksnog, uzbudljivog, svog života.
Kaku kao u romanu opisuje kako je Ajnštajn došao do svojih otkrića, postao tako popularan, kako se menjao i kako je istraživao. Ima tu znanja koja svaki čovek mora imati da bi mogao da shvati samoga sebe, ali ima i jedna izvanredna pouka o tome šta znači biti autentičan. Mi smo daleko danas od ideja humanizma i prosvećenosti u kojima je ovakvo štivo - a ne koncerti besprizornih i kriminalnih urlikačica - moglo biti nezaobilazno. Mi smo, kako reče jedan pesnik, propao svet. Ali propast će zahvatiti samo one koji joj se predaju. Šta mislite o tome da pročitate jednu izvanrednu knjigu, gotovo popularni roman, ili da je kupite svojoj deci? Možda im je to ulaznica za jedan bolji svet, a vama jedan redak trenutak u kojem se postojanje ne svodi na svakodnevna pitanja koja su u našem slučaju nedostojna boljih ljudskih duša. Ajnštajn, jedna od najboljih ljudskih duša u ovoj knjizi je živo dočaran kao čovek kojeg biste voleli da upoznate. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Živorad Nedeljković: Stih kao štit od zla Pesnik Živorad Nedeljković, dobitnik nagrade "Vasko Popa" za knjigu "Talas": Savremeni svet je, uprkos svemu, prepun lepote, poezije u najčistijem obliku  SVE dobro što činimo, činimo da bi nam bilo uzvraćeno razumevanjem i ljubavlju. Oko nas su i oni kojima je svejedno kako će im biti uzvraćeno, zato i čine ono što čine, zaštićeni moći koju imaju, nekakvim mestom na koje su stali, mentalnim sklopom, konačno i ukupnim ustrojstvom. Uprkos tome što znamo sve o njihovim sebičnostima, presudno je važno da im kad god možemo uzvraćamo ljubavlju i poezijom - kaže za "Novosti" pesnik Živorad Nedeljković, dobitnik ovogodišnje nagrade "Vasko Popa", za knjigu "Talas" (izdavač "Arhipelag").
* U jednoj pesmi kažete da smo "okruženi zlobom"?
- Zloba nije ono najgore čime možemo biti okruženi, ali ona jeste svojevrsni agens koji u dublje slojeve odnosa između ljudi spušta i mnogo opasnije sastojke; od zlobe se, od zavisti se krene, sopstvena nemoć se pravda atakom na druge koji su posvećeniji i poštuju svoj dar, koji taj dar i imaju da bi se sasvim izmakli od efemernosti, da bi služeći njemu bili daleko i od zlobe i od mržnje, od svega što trajno narušava samu ljudsku suštinu. Čini mi se da je najveći problem naše zajednice što je posvuda oko nas mnogo onih koji su na neki način narušili svoju ljudsku suštinu: krene se od malog, od sitnih obmana i prevara, onda se dospe i na takva mesta gde i sitnice bivaju najkrupnije, a oštećenja ljudskosti sve veća, sve tragičnija, u krajnjem ishodu pogubna.
* Ima li nade za oporavak?
- Nikakav oporavak ove zemlje neće biti moguć, makar se u nju sliju reke materijalnog i dospeju ovde bujice novca, nikakav, ako svako iz sebe ne ukloni i najmanji nagoveštaj promene ljudske biti. U toj svojevrsnoj obnovi zajednice, poezija i sve što na njoj zaštićeno počiva imaju nemerljivu ulogu.
* Ko danas pobeđuje u drevnoj igri pesnika i sveta?
- Ne znam da li je moguće u toj igri stići do pobede; ubeđen sam da sveta u ovo vreme destrukcije ne bi ni bilo da nije poezije, odbrane na koju svikavamo i gradimo svest o njoj još od najranijih dana, od prvih stihova koje čujemo od majke, od zvučnih reči taši, taši, tanana koje nas kao prozirni zastor štite u kolevci i namah određuju. Bez sveta, ni poezije ne bi bilo, svet je, uprkos svemu, prepun lepote, poezije u najčistijem obliku.
* Pesnik je, ipak, spokojan?
- Možemo naravno razmotriti i odnos pojedinca, osetljivog i tananog bića, spremnog da uvek kaže ono što misli, a po pravilu njegova je misao hitra i seže duboko, spremnog da uvek izvrne dušu kao rukavicu i ogoli se u svoj nemoći, ali i u nadmoći, i sveta koji je takav kakav jeste. I kad se čini da pesnik danas gubi, uveren sam da on zapravo samo izmiruje račune sam sa sobom, znajući uvek šta u tom izmirivanju ostavlja i zna da će uvek biti nekoga ko će učiti o suštini iz njegovih stihova, zna da će tako i svet biti bolji; zato je spokojan i ne razmišlja o igrama u kojima zapravo i ne učestvuje.* Zašto ste odlučili da kroz male teme i svakodnevne prizore pokušate da sagledate poredak sveta i mesto čoveka u njemu?
- Ne mislim da ima malih i velikih tema, mada nam se posredno ili neposredno sugeriše da ja tako; istorija umetnosti opovrgava ovu uvreženost. Zar Van Gogovi suncokreti i čempresi, nisu dokaz, zar nisu Moneovi lokvanji, zar nije mala noćna muzika, toliki pesnički opusi, u nas recimo poezija Stevana Raičkovića, da pomenem tek njega, da su sve teme velike, ako im dostojno priđemo.
Ako se saglasimo da izbor tema nije presudan, lako ćemo doći i do toga da se kroz tretman svakodnevnih prizora dolazi do krupnih svedočenja i istina o svetu, da se dopire daleko, a koliko daleko u prostore metafizičkog, o tome odlučuje dar i posvećenost izabranom polju; i onom jezičkom polju gde se vrši obrada i onim stvarnim životnim prostorima koji nam za obradu služe, koje biramo, ali da bismo ih birali, posvećenje životu i poistovećenje s njim mora biti potpuno. I u tom uranjanju presudan je dar, ali je odluka uvek naša; tu kompromisa nema, ma kolika da je cena. A ulaže se uvek manje od onog što dobijemo. Sve je u toj čaroliji.
* U nekoliko pesama javljaju se i slike stradanja i stratišta iz Drugog svetskog rata?
- Ratovi su verovatno jedina konstanta u istoriji civilizacije, nema nijedne sekunde da na ovoj kugli negde nije besneo rat sa svim svojim pogubnostima, sa anomalijama od kojih se samo i sastoji. I kad razara i narasta daleko od nas, rat je suštinski uvek naše okruženje, uvek boli ono nezamislivo o čemu nikada ne znamo dovoljno; zato je nužno uvek opominjati, jer se ratovi i rađaju ni iz čega, naizgled od zanemarljivih iskrica, a dovoljna je tek jedna sekunda da sve bukne, ponekad u toj sekundi nema nikakve namere, a opet rezultat bude samo užas. ZAPUŠTENA ZEMLJA
- U SVAKOM našem gradu ima vrednih stvaralaca u svakoj oblasti i to je ono što hrabri, njihova postojanost i istrajnost. Ono što njih onespokojava nije uvek materijalna nemaština, nemanje sluha za elementarne njihove potrebe, nego svekolika grabež u svim segmentima društva, potpuno odsustvo svesti o dobu u kome jesmo, odsustvo saosećanja i mirenje sa činjenicom da je Srbija, uprkos umetnosti, uprkos poeziji kojom je darovana, gotovo do granica podnošljivog zapuštena zemlja. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Jovanu Raduloviću nagrada Danko Popović Književnu nagradu „Danko Popović“ dobio je Jovan Radulović za knjigu pripovedaka „Sumnjiva sahrana“ KNJIŽEVNU nagradu „Danko Popović“, koju je ustanovio Fond „Prvi srpski ustanak“ iz Aranđelovca, dobio je Jovan Radulović za knjigu pripovedaka „Sumnjiva sahrana“ u izdanju Srpske književne zadruge. Po oceni žirija (Miroslav Egerić, Aleksandar Jovanović, Radivoje Mikić, Saša Milenić i Marko Nedić) koji je odluku doneo jednoglasno, Radulović je rukom pouzdanog majstora priče, s jasnom percepcijom realnog sveta i naglašenim smislom za jezik, stvorio izrazite likove i živopisne situacije. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Vladan Matijević: Pisci glume zbog sramote Matijević o novoj verziji debitantskog romana "Van kontrole" u kom je svet okrenut naglavačke: Umesto da živi od pisanja, ovde stvaralac čeka penziju da bi mogao na miru da radi  PRE nekoliko dana iz štampe je izašla nova izmenjena verzija debitantskog romana Vladana Matijevića "Van kontrole", u izdanju zrenjaninske "Agore". Prvi put knjiga se pojavila 1995, a u međuvremenu je objavljena u Francuskoj pod naslovom "Jadi mladog Arnolda". Tim povodom kritičar Le Monde diplomatiue zabeležio je da pisac čitaoca "vodi daleko u svoju apsurdnu i duhovitu fantaziju da bi bolje prikazao stvarnost i razumeo društvo bez glave i repa. Autor ima "britak jezik koji izlazi iz sopstvenih granica".
Rođen 1962. u Čačku gde i danas živi i radi kao urednik izdavačke delatnosti u galeriji "Nadežda Petrović", Matijević se prvobitno oglasio kao pesnik a zatim se okrenuo prozi gde je stekao punu afirmaciju kao pisac retkog dara i stila.
Za knjigu priča "Prilično mrtvi" dobio je Andrićevu nagradu, za roman "Pisac iz daleka" nagradu NIN-a, a za "Vrlo malo svetlosti" nagrade "Meša Selimović", "Borisav Stanković" i "Isidora Sekulić". U kratkoj belešci autor navodi kako se "trudi da piše što manje" i kako "ne voli goste", što je samo zavaravanje pisca inače sklonog (samo)ironiji.
* Šta je bio povod i motiv da se posle 18 godina vratite ovom rukopisu?- Svako novo izdanje knjige piscu pruža mogućnost da se ponovo bavi starim rukopisom, da ga preradi, da vrati vreme unazad i ponešto izmeni, izbriše ili doda.
Pisac tako ima privilegiju da se bavi svetom koji je već jednom stvoren, i koji je, kao i svaki svet, uvek nesavršen. Ima pisaca koji ne žele to da iskoriste, koji se ponašaju prema svom delu kao da je već kanonizovano, ima onih koji žele da prerade rukopis, ali su lenji da to i učine, a ima i onih koji to iskoriste, često i nedovoljno promišljeno, što može imati za posledicu unižavanje kvaliteta rukopisa. Ja sam ovog puta iskoristio priliku. Roman "Van kontrole" je izašao pre 18 godina, ali on je napisan početkom 1993, što će reći pre tačno 20 godina.
* Šta ste najviše prepravljali i dopisivali?
- Radio sam samo na rečenici. Neka rečenica je izdeljena, neke rečenice su spojene u jednu, u mnogim rečenicama je promenjen redosled reči. Stilski je rukopis prilagođen mojim kasnijim delima, iz teksta su izbačeni znaci navoda. Nisu to velike izmene, malo reči je dopisano, još manje izbačeno, junaci su nepromenjeni, radnja je ostala ista. Izmene su stvarno male, ali smatram da je rezultat mnogo bolji. Ono što mi je bilo važno mislim da sam uspeo, poboljšao sam rečenicu, a pritom sam sačuvao dozu sirovosti bez koje ovaj roman ne bi valjao.
* Vaši junaci su uglavnom mladi ljudi, koji su izgubili tlo pod nogama. Danas se inače mladi suočavaju sa teškim dilemama i neizvesnom budućnošću.
- Svet je u ovom romanu postavljen naglavačke i junacima nije lako da se u njemu snađu, pa oni spas nalaze u neprekidnom opijanju. Opisao sam društvo u kojem traje rat između penzionera i tinejdžera, između Državne železnice i Indijanskog plemena Crveni kojoti, ali tu su i neobjavljeni ratovi između muškaraca i žena, alkoholičara i trezvenjaka, u tom društvu se ukrštaju redovi ljudi koji čekaju da uđu u banku i onih što s kanticom u ruci čekaju da kupe benzin, u njemu gost u kafani mora da na svaku novčanicu svoje mesečne plate dopiše tri nule da bi sustigao inflaciju i platio popijeno piće, i da ne nabrajam više. Glavni junak je student Arnold Kriger, koji kao i drugi junaci ima nemačko ime, koji se nalazi pred mnogim problemima, mada on tako ne misli. On kaže, u to vreme nisam imao problema sa poslom, stanom, fakultetom, jer sam bio izbačen i iz stana i sa posla i sa fakulteta. Njegova najdominantnija osobina je totalna bezosećajnost.
* Roman je istovremeno surov i duhovit, ciničan i ironičan, stvarnostan i sa puno oneuobičajenih situacija. Nije bilo lako sve to uklopiti u skladnu celinu?
- Mislim da je ovo ujedno i strašan i smešan roman. Kako je svet u njemu postavljen naglavačke takav je i on. Počinje sa di end, a završava se s rečenicom "Američki oficir je ubijen", koja čitaoca uvodi u Arnoldove probleme. Znači radnja ide od posledice ka uzroku. Možda se čini da radnju takvog romana nije lako pratiti, ali jeste. U njemu je svet gledan kroz uveličavajuće staklo, takav svet je izobličen, strašan i smešan, ali nikako lažan.
* Ovih dana, drastičnim uskraćivanjem novca za kulturu, po ko zna koji put otvara se pitanje kako bi država morala da pomogne knjizi?
- Ima mnogo načina. Možda naša vlast ne može da se odluči na koji način da pomogne, pa ne pomaže ni na jedan. Druge države shvataju vrednost knjige i pomažu joj, pomažu i savremeno stvaralaštvo da bi buduće generacije imale tradiciju. Ovu državu ne interesuje stvaralaštvo, u njoj se ljudi bave pisanjem iz hobija. Pisce je sramota da to priznaju i mnogi zbog svog imidža glume pisce slične onima iz filmova, ali istina nije takva.
Ovde niko ne može da kaže ja narednih godina sakupljam građu za roman i posvećujem se pisanju velikog romana, ne bavim se drugim poslovima. Istina, postoje pisci samostalni umetnici, ali oni žive ili od nekog vida političkog angažmana, ili od pisanja kolumni, od pisanja poezije ili umetničke proze niko u ovoj državi ne živi već dvadeset i više godina. Ovde stvaralac čeka penziju da bi mogao na miru da radi.
* Još jedna dilema prisutna je u književnoj javnosti. Šta nam donose "šareni" bestseleri, da li šire krug knjigoljubaca, ili guše autentične književne vrednosti?
- Ne znam. Mnogi tvrde da su te knjige bliže onome što se nekad zvalo ljubavni vikend roman nego pravoj knjizi. Ja ne volim te knjige, ne čitam ih i ne razumem svrhu njihovog postojanja, pa se trudim da ih i ne komentarišem. Da bih tim knjigama sudio potrebno je da ih čitam i upoznam, a za to nemam vremena.
Samo bih voleo da mi neko objasni zašto poslednjih godina na većini njihovih korica stoji čovek fotografisan s leđa, eventualno fotografija lica na kojem se ne vide oči i čelo. Ne kažem da mi to smeta, ni da je loše, ne bih branio ni svom izdavaču da napravi takve korice za moju knjigu, samo bih voleo da mi kaže zašto.
LETNJA SEKIRACIJA
* RAD na romanu "Van kontrole" završili ste pre nekoliko meseci. Šta se sada događa u vašoj književnoj radionici?
- Pisac ili piše ili se sekira što ne piše, što ne može da nađe mir, što nema potrebnu koncentraciju za rad. Ovog leta više se sekiram nego što radim. Inače, skoro da sam završio knjigu priča.
Neke priče su gotove devedeset odsto, neke još i više, znam i njihov raspored i naslove, trebalo bi da sednem i radim još nekoliko meseci na njihovom završetku.
Trebalo bi da ih iščitavam i popravljam, da radim na rečenici toliko da na kraju priče izgledaju kao da su napisane za jednu noć. Mislim da je izvesno da će ta knjiga biti objavljena iduće godine, ali da li na proleće, ili za Sajam knjiga 2014, to ne mogu znati.
ČEKAM REAKCIJE
- DOK pišem ne mislim o čitaocu, a posle je kasno.
Kad završim sa pisanjem mogu samo sa zebnjom da čekam njihove reakcije.
Verujem da je isti slučaj i sa drugim piscima, možda grešim. DUHOVITI MISLIOCI
* KOJE knjige biste preporučili za letnji odmor?
- Preporučujem "Istoriju grčke filozofije" Lućana de Krešenca, objavljenu u više knjiga. To je duhovito, lako i zabavno štivo koje obrađuje ozbiljne teme na šaljiv način. De Krešenco govori o klasici koristeći primere iz savremenog života. Da bi se autor šalio na takav način, on mora biti vrlo obrazovan i posedovati veliku erudiciju. Smejući se, čitalac će naučiti toliko toga, a upoznaće i živote mnogih značajnih mislilaca. Između ostalog saznaće i da je Filip Makedonski angažovao Aristotela da bude učitelj njegovom sinu, ne bi li malog Aleksandra umirio, ne bi li dečak jednom prestao da se tuče na ulici s vršnjacima. Predložio bih i bilo koju knjigu priča kanadske spisateljice Alis Manro. Njene priče bih predložio i za letnji, ali i za zimski odmor. Ona je veliki pripovedač kraja dvadesetog veka i početka dvadeset prvog. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Uručena nagrada Kočićevo pero Nagrada „Kočićevo pero“ uručena je Zoranu Bognaru za knjigu „Ejdetske slike“  NA književnoj manifestaciji „Petru za Petrovdan“ u Bačkom Jarku, nagrada „Kočićevo pero“, koju dodeljuje Zadužbina „Petar Kočić“ Banjaluka - Beograd, uručena je Zoranu Bognaru za knjigu „Ejdetske slike“ („Službeni glasnik“). U obrazloženju žirija (Nikola Vukolić, Miljenko Jergović i Mladen Vesković) kaže se da se nagrada dodeljuje za visoka dostignuća u savremenoj književnosti i odanost lepoti Kočićeve misli i reči.
Autor „Ejdetskih slika“, zbornika tekstova objavljivanih u Kulturnom dodatku „Politike“, primajući nagradu istakao je da su Kočićevom književnom delu, bezmalo vek posle piščeve smrti, i vreme i čitaoci ostali naklonjeni.
- Ta popularnost vezana je za njegov borbeni srpski nacionalizam i veliku ljubav prema srpskom krajiškom kmetu. On je smeli i borbeni buntovnik ne samo protiv tuđinskog političkog podjarmljivanja, već i protiv svakog ekonomskog ropstva. Mestimično u svojim pripovetkama i naročito u političko-socijalnim satirama, on postaje propovednik slobode i društvene pravde - naglasio je Bognar.
Povelje „Putem kulture u novi milenijum“, koje, takođe, dodeljuje Zadužbina „Petar Kočić“, za doprinos i pomoć u razvijanju kulturne saradnje, dobili su: Dragan Bogutović, novinar „Večernjih novosti“, Vesna Roganović, urednik Kulturnog dodatka „Politike“ i Teja Aršba, javni i kulturni radnik iz Republike Abhazije.
U pesničkom poselu, u slavu Petra Kočića, učestvovali su Jovan Zivlak, Rajko Lukač, Sanja Petrović, Rajica Dragićević, Jelena Stojisavljević, Ljiljana Vujić Tomljanović, Rade Knežević, Zoran Grabovac, Nikola Vukolić, Eva Ras... Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Novi roman Mreža Gordane Ćirjanić Za razliku od tematike njenih ranijih dela, autorka se prvi put okrenula srpskom selu i ekonomski posrnulom miljeu. Obrađuje teme od sujeverja i alkoholizma, do korupcije i propasti ruralnih sredina  ISTAKNUTA književnica Gordana Ćirjanić predstavila je u četvrtak novi roman „Mreža“ („Vukotić Medija“). Za razliku od tematike njenih ranijih dela, autorka se prvi put okrenula srpskom selu i ekonomski posrnulom miljeu. Kroz intimnu dramu glavnih junaka prelamaju se i drame čitavog društva, od sujeverja i alkoholizma, do korupcije i propasti ruralnih sredina.
Književni kritičar Aleksandra Đuričić je istakla da je umetnička vrednost „Mreže“ to što ne traži dubine, već u njih ponire:
- Brzim tempom i u neodoljivom tonu izlaganja, autorka uvlači čitaoca u vrtlog nepredvidivih događaja. Ona otvara vrata intime jednog beogradskog para intelektualaca, koji odlučuje da gradski milje zameni seoskom sredinom. U toj odluci suočiće se s pitanjem - može li se na selu živeti sa gradskom pameću.
Autorka je ispričala da je dok je pisala prethodne knjige uvek imala čvrstu šemu poglavlja i šta će se dešavati u njima, ali je u ovom slučaju naprosto dozvolila da je tema i tekst vode. U romanu, život glavne junakinje pretvara se u ružan san, jer je, po svemu sudeći, neka žena iz sela uvračala.
- Pre nekoliko godina čula sam sličnu priču i učinilo mi se da ima književni potencijal. Srbija je isprepletena tim neredom i to je naše versko podzemlje - kaže Ćirjanić. - Bilo mi je zanimljivo kada sam počela da istražujem koliko je u nama prisutno sujeverje.
Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
LaYa
|
|
Laki
Pridružio se: 18 Maj 2012, 15:12
Postovi: 22907
|
Saša Obradović: Sestre Karamazić
Domaća verzija ruskog klasika Braća Karamazovi.
Kada se susretnemo sa delom koje nosi naslov Sestre Karamazić logično je da nas asocira na jedan od najvećih romana petrogradskog diva, Fjodora Dostojevskog, Braća Karamazovi. Sledeća pomisao bi bila da je čovek koji je odlučio da se poredi sa Dostojevskim ili mnogo dobar pisac ili lud. Poznat je po tome što se u svojim delima oslanja na velika dela literarne i umetničke tradicije od mita, preko Šekspirove tragedije do Rubensovog slikarstva, Saša Obradović je sada odlučio da odigra jedan rulet sa Rusima u kojem sigurno gubi.
Roman se bavi trima sestrama Mazić kao i životom njihovih roditelja, gresima i tajnama iz prošlosti. Pored osnovnog zapleta oko smrti oca, prisutni su i elementi poput vanbračnog začeća starih slodostrasnika, pojava crnog psa kao faustovska prezentacija đavola, motivi skivenog novca i sl, kakve ih sve nalazimo u ruskom klasiku. Bez obzira na to što ovi elementi imaju svoje opravdanje u umetničkoj epohi koja dozvoljava montažu građe i motiva iz drugih književnih dela, problematično je pozivati se na ona dela koja su izazvala velike reakcije i iznedrila brojna tumačenja. Naročito je potrebno oprezno postupati kada se pravi svojevrsna interpretacija odnosno kopiranje motiva iz romana kakvi su Karamazovi. Kod Obradovića, prvo što ćemo zapaziti jeste to što se mnogo, da ne kažem previše, elemenata i osobina likova poklapa sa originalom, ali ne tako da oni u nama bude uzvišenost ili milosrđe već su sniženi na sujetu i taštinu.
Kada delo koje gradi intertekstualnu vezu sa romanom kakvi su Karamazovi, umesto filozofske i teološke problematike i dubokog unutrašnjeg ljudskog sukoba, kao zavisne elemente uzme zaplet ubistva, onda dobijamo jedan romaneskni hibrid koji teži da oslika moderno društvo a ne ljudsku patnju. Literarna matrica poslužila je Obradoviću da zapravo prikaže mešavinu političkih ideologija, društvenih uređenja i savremene karaktere kao posledicu svetovnih turbulencija u proteklih sedamdeset godina, dok duševni život ostaje prazan.
Slikajuči savremeno društvo kao odgovor na rusko carsko doba s tragovima socijalizma, Obradović je umesto tragičnog patosa, uzvišene tuge i vere u Boga nametnuo parodijsko-ironijski odnos prema svojim likovima. Sestre Mazić su pažljivo portretisane kao arhetipovi modernog sveta u svojoj taštini, toliko da ubistvo nije tragičan događaj već farsa. Za slikanje potomstva jedne velike epohe, pisac se nije poslužio samo elementima iz originala, već i stilom pripovedanja, gde se smenjuju objektivna naracija i unutrašnji monolog. Govoreći ironičnim tonom, autor se podsmeva svojim junacima i nastoji da dočara njihov unutrašnji svet kako se sukobljava sa realnošću čime ovaj kriminalistički roman dobija komičnu crtu.
Ideološka mešavina od komunizma do demokratije, kojom su Sestre Karamazić obojene, stavila je problem teodiceje u neki drugi plan. Ipak, u romanu se postavlja pitanje „ima li boga?“, ali je odgovor toliko banalan, da je bilo bolje da je teološka tematika u potpunosti zanemarena nego što se pojavljuje u tragovima. Obradović se zadržao na problemu zemaljske pravde i, u potpunosti, zanemario božju. Suđenje koje zauzima dobar deo romana ne ispituje ljudsku krivicu kao što je to slučaj kod Miće Karamazova, već je povod da se, duhovitim tonom, ispita i prikaže savremeno srpsko pravosuđe.
Ukoliko bismo uspeli da se otrgnemo od uzora i posmatramo roman kao zasebnu celinu, uvideli bismo da on poseduje zaokruženu priču, pripovedačko poigravanje i sve one elemente koji su potrebni za jedan dobar kriminalistički roman. Ipak, sam naslov nas stalno vuče ka originalu čime Sestre Karamazić postaju savremena adaptacija, jednostrano tumačenje, pre nego nezavisno književno delo. Za ovaj angažovani roman koji dozvoljava sebi da koketira sa Braćom Karamazovi, a da ne poseduje ni trunku pravoslavne duhovnosti, možemo okriviti postmodernizam koji zagovara komunikaciju između visoke i popularne književnosti, pa se dešava da svako može da protumači teoriju kako mu drago. Pisac navodi da je ovo nastavak čitanja Dostojevskog. U tom slučaju, on ga ili nije dobro pročitao, ili misli da savremenom čitaocu treba vodič koji će ga provesti kroz roman, površno. Od jednog odličnog pisca, tvorca nekoliko romana kojim savremena srpska književnost može da se ponosi, očekivali smo da „sav užas (svog) vremena“ bude mnogo više od palete likova koji paradiraju demokratskom scenom. b92
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Književna kritika: Da li još negde ima istine? Bernhard Šlink: Letnje laži, prev. Spomenka Krajčević, Plato, Beograd  Šlinkov roman „Čitač“ nije postao pre desetak godina veoma važna knjiga zbog toga što u njoj jedna zrela žena seksualno iskorištava, ako se to zaista tako kaže, jednog mladića. Uostalom, nova verzija „Diplomca“ teško da bi postala toliko značajna.
Nije roman postao nezaobilazan ni zato što je izbegao da jedan amerikanizovani stereotip o seksualnom „harasmentu“, zloupotrebi takoreći deteta, olako preokrene, jer to bi suviše ličilo na Lolitu. Vrednost nije stekao čak ni tako što je usred rasprave o rodnoj ravnopravnosti Šlinkov prilog da žena koristi mladića-dečaka, a ne obratno. Šlink je mnogo više od svega toga jer mu je uspelo da pronađe i uobliči novu metaforu za nacizam običnih, tzv. malih ljudi - sasvim novi lik nepismenosti. To njegov roman, odlično napisan i tako čitljiv, izdvaja se na početku ovog veka.
Erotska podloga njegovih priča u zbirci „Bekstva od ljubavi“, ima nešto frojdistički „unhajmlih“, neodoljivo i preteće. Činilo se da ta napetost predstavlja ulaznicu i svet književne vrline. Šlink odista ima mnogo toga što dobra litertura mora da poseduje, ali u nekim drugim knjigama kao da ga je uspeh porazio i kao da mu je do komercijalnih efekata bilo više stalo nego do onog najtežeg ali i najvrenijeg, do književne umetnosti.
Zato se sa posebnom pažnjom mogla dočekati njegova zbirka priča, „Letnje laži“, jedna odlična knjiga za leto. Usred leta i sa ukusom mora na nju i podsećamo kao na model literature koja stoji na toj teškoj granici velike i dobre književnosti, ali ne pada u ponor jeftine, komercijalne, petparačke literature, onog treša koji je preplavio našu parakulturu.
Šlink istražuje krajnje neobične zaplete u kojima ljubav i vernost imaju prenaglašenu ulogu. Ali njegovoj prozi dostojantvo ne daju reminiscencije, umesne, na filozofiju i muziku, na druga književna dela i na istoriju kulture, premda se i tu formira jedan zaštitni pojas. Ni problemi njegovih junaka, koji nama mogu delovati ili nestvarno, ili oholo, nisu najvažniji. Ono što je teško razabrati u ovoj naraciji jeste odgovor na pitanje da li je ideja istine važnija od obmane, i da li nam ovakva pronicljiva knjiga o obmanama, koje su nazvane lažima, zapravo pokazuje da je istina obmane takođe laž. To je obrt koji je u komercijalnoj literaturici nemoguć.
Junaci Šlinkove proze su umetnici, pisci, filozofi, uopšte fin svet. Možda oni na prvi pogled ne deluju svakom čitaocu privlačno, ali njihovi neobični karakteri su prilika da se bolje zaviri u ono što pokreće svako bolje ljudsko biće, u tajne osećanja i stvaranja. Ako išta vredi na ovom svetu onda to nije otimanje ili samo gomilanje blaga, naročito ne moć upravljanja tuđim sudbinama, već to što možemo biti ganuti i što nešto možemo i da stvorimo. Obe odlike su od presudnog značaja za oblikovanje ljudskog lika. Šlink je sada zavirio iz njega, i u vrlo laganom pričanju neobičnih i potresnih priča pružio priliku svakom čitaocu da se zamisli šta u životu zapravo znači obmana. Možda su „Letnje laži“ suviše idealistička knjiga u kojoj se ideja istine tako visoko vrednuje upravo jer je u svetu u kojem živimo potcenjena. Šlinkov pripovedački trud, međutim, upravo na tome počiva, a u našem društvu obmana i laži, knjiga uzbudljivih i nezahtevnih priča o lažima može biti glasnik jedne stare, antičke poruke o vrednosti istine. Naročito one koju krijemo sami od sebe, kao što to čine Šlinkovi junaci. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Roman Dena Brauna "Inferno" i na filmu Holivudski glumac Tom Henks posle ekranizacije romana „Da vinčijev kod“ opet igra glavnu rolu u filmu koji je rađen po romanu Dena Brauna  NOVI roman Dena Brauna "Inferno" pojaviće se u našim knjižarama krajem septembra a kompanija "Soni" već je najavila film po ovom delu za decembar 2015. Glavna uloga ponovo je pripala Tomu Henksu, a režiser je Ron Hauard.
"Inferno" se već dva meseca nalazi na prvom mestu top lista "Njujork tajmsa" i "Špigla" a u radnju punu preokreta i misterija upleteno je čuveno Danteovo delo "Pakao". Knjiga je na našem jeziku najpre trebalo da bude prevedena kao "Pakao" ali je izdavač "Solaris" ipak zadržao originalni naslov jer se u romanu govori o virusu pod nazivom "inferno". Glavni junak je naravno Robert Randon koji se budi u bolničkom krevetu pod sedativima i potpuno dezorijentisan. Nesvestan trenutka kada je stigao u Firencu saznaje da je pogođen u glavu i da ga je od smrti spaslo samo čudo. Profesora simbologije proganja konzorcijum moćne organizacije a u pomoć mu dolazi Sijena Bruks, inteligentna i zgodna mlada doktorka. Nekoliko suprotstavljenih strana utrkuju se oko skrivenog i smrtonosnog remek-dela koje preti čovečanstvu.
Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 309 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
