BORIO SE DO KRAJA IZGUBIO BITKU: Preminuo Arsen Dedić!
On je pre dvadesetak dana zbog sepse primljen na intenzivnu negu Interne klinike KBC-a Zagreb nakon što mu je u Krapinskim toplicama ugrađen kuk
Arsen Dedić preminuo je u Zagrebu posle duge i teške bolesti u 77. godini.
On je pre dvadesetak dana zbog sepse primljen na intenzivnu negu Interne klinike KBC-a Zagreb nakon što mu je u Krapinskim toplicama ugrađen kuk.
Pevač je već nekoliko dana bio priključen na aparate, a odnedavno je bio i na hemodijalizi jer su mu otkazivali bubrezi i jetra. Sve je počelo iznenada prošle nedelje, kad mu je organizam oslabio zbog prekida krvotoka u abdomenu.
Kantautor je na intenzivnoj nezi završio krajem jula. Ranije je u Krapinskim toplicama ugradio veštački kuk, a upala koju je dobio najverovatnije je posledica komplikacije te operacije.
Arsen Dedić poslednjih desetak godina imao je problema sa zdravljem. Tako mu je 2004. u Padovi presađena jetra, a pre godinu i po nezgodno je pao i tada su počeli problemi s kukom. Prema rečima supruge Gabi Novak, sve je teže hodao i bolovi su postajali sve jači. Zbog toga su lekari odlučili da ga operišu.
Arsenije Dedić - Arsen bio je hrvatski književnik, prevodilac, pesnik i kantautor. Autor je i izvođač brojnih šansona i pobednik mnogih festivala.
Smatra se jednim od osnivača žanra šansone u Hrvatskoj. Uz muziku, objavio je više zbirki lirike. Prevodio je i obrađivao poznate šansonijere i autore. Osnovno određenje mu je bila muzika, ali spajajući je s poetskim prirodno je stigao do vlastitog kantautorskog govora, koji ga je najviše i obeležio.
Komponovao je stihove Krleže, Cesarića i Goloba. Njegove pesme su prevođene i obrađivane od strane mnogih izvođača, a za mnoge je pisao (Gabi Novak, klape, Ibrica Jusić). Veliki deo njegovog opusa čini muzika za TV, film i pozorište. Bio je član Hrvatskog društva kompozitora kao i Hrvatskog društva pisaca.
Kraljica južnog melosa je tri godine bolovala od raka pluća, a u ponedeljak joj se znatno pogoršalo stanje
Pevačica je tri godine vodila bitku sa rakom pluća, a njeno zdravstveno stanje u ponedeljak se naglo pogoršalo.
- Jutros je preminula... Još juče smo videli da je to to... Imala je strašne bolove, lekari su se borili do poslednjeg trenutka, ali nije vredelo - kaže za "Blic" prijateljica i koleginica Usnije Redžepove, pevačica Izvorinka Milošević.
Usnija će biti sahranjena u rodnom Skoplju. Komemoracija će biti održana za nekoliko dana u Beogradu.
Usnija Redžepova bila je jedna od napoznatijih pevačica romske muzike. Bila je poznata i kao jedna od naših najlepših pevačica. Ostaće upamćena po čuvenim pesmama kao što su „Rasule se kose moje“, „Živote moj“, „Niška banja, topla voda“, „O, pesmo moja“, „Ja sa juga, ti sa severa“, "Kazuj krčmo džerimo" i mnoge drugi.
Usnija se oprobala i u ulozi glumice. Glumila je Koštanu u Narodnom pozorištu u Beogradu 25 godina. Pojavila se i u filmu "Derviš i smrt" iz 1974. godine.
- BIla je veliki humanitarac i gospođa u estradnom svetu. Izuzetan i pošten čovek - kaže venčana kuma Usnije Redžepove Dina Borozan Marković, novinarka u penziji.
Usnija je rođena u Skoplju, 4. februara1946. Bila je udata za Svetomira Šešića, dugogodišnjeg mizičkog urednika muzičke redakcije Prvog programa Radio Beograda koji je takođe preminuo od raka. Nisu imali dece.
PREMINULA KRALJICA SEVDALINKI: Zehra Deović izgubila bitku s teškom bolešću
Zastupala je bivšu Jugoslaviju na više međunarodnih festivala etnomuzike
Zehra Deović, jedna od najpoznatijih interpretatorki sevdalinke, umrla je jutros u 77. godini života nakon duge borbe s teškom bolešću.
Kroz čitavu karijeru podjednako je vodila računa o repertoaru i scenskom izgledu i uvijek se trudila da ne dođe u iskušenje muzičkog neukusa. U Foči su je zvali “naša Zehra”, a u Sarajevu “diva” i “primadona sevdaha”.
Kada je o Zehri Deović i njenoj pesmi reč, kritika i publika su oduvek delili isto mišljenje. I jedni i drugi su se divili njenoj savršenosti u izvedbi sevdalinke, kao i uvek dostojanstvenom držanju.
Zehra Deović rođena je 9. decembra 1938. u Foči, gde je bila članica tamošnjeg Omladinskog Kulturno-umetničkog društva "Jedinstvo".
Njen talenat je ubrzo odveo na nekadašnji Radio Sarajevo, za koji je od 1960. godine snimala isključivo bosanske sevdalinke. Pevajući repertoar tradicionalnih bosanskih ljubavnih pesama, obišla je po nekoliko puta sve kontinente.
Zastupala je bivšu Jugoslaviju na više međunarodnih festivala etnomuzike. Snimila je nekoliko ploča i singlova. Za 38 godina rada na radiju, ostavila je značajan broj arhivskih snimaka sevdalinki, od kojih je veliki broj vrhunskog kvaliteta.
Dobitnica je Estradne nagrade Jugoslavije i Estradne nagrade BiH.
ZAGA ŽERAVICA ZA ALO! I noć pred smrt zajedno smo gledali košarku
Ranko Žeravica, jedan od naših najvećih košarkaških trenera svih vremena, preminuo je u 85. godini u svom stanu u Beogradu usled srčanog udara.
Ranko Žeravica i Zagorka su se upoznali 1957. godine, Foto: Oliver Bunić
Iako je proslavljeni stručnjak u poslednjih 15 godina imao više hirurških intervencija na srcu (tri bajpasa i stent) porodica i prijatelji su verovali da će se Ranko još neko vreme uspešno boriti sa teškom bolešću.
U stan Ranka Žeravice, u centru grada, čitavog dana su dolazili njegovi košarkaški saborci. Stoički, dostojanstveno, izraze saučešća primala je Rankova supruga Zagorka. Svi su znali za njihovu veliku ljubav, koja je i počela u proleće 1957. godine. Ona je bila košarkašica OKK Beograda, on trener Radničkog. Pet godina kasnije su se venčali i do kraja su uživali u zajedničkoj strasti - košarci. Uz košarku su se i rastali...
Rankovi svetski prvaci iz 1970. godine, Foto: Promo
U razgovoru za „Alo!“, gospođa Zagorka objašnjava koliko je njen Ranko do kraja bio privržen sportu u kojem je ostavio neizbrisiv trag. - Ranko se hrabro borio do poslednjeg momenta. Preminuo je ujutru, a samo noć pre toga zajedno smo na TV-u gledali utakmicu NBA lige između Čikaga i Bruklina. Oboje smo navijali za „Bulse“, pre svega zbog Nikole Mirotića. Mi smo se zahvaljujući košarci upoznali, živeli smo za taj sport i kroz njega. Nisam ni mogla da prepostavim da će se ovo desiti, iako smo znali da je bolestan i da se muči. Znate, za tako nešto nikad niste spremni - pričala nam je Zagorka, kojoj su juče u znak podrške u dom došli njene košarkašice, predstavnici KSS-a, komšije, rodbina...
Za četvrtak ujutru bilo je ugovoreno da po Ranka automobilom dođe prijatelj Miketa Đurić, najbliži saradnik još s početka sedamdesetih, iz vremena stvaranja velikog Partizana.
Igračku karijeru Ranko je završio u Radničkom , Foto: Promo
- Pre dva dana smo ga izveli iz klinike „Dedinje“, gde je imao punu pažnju i negu kod doktora Boška Đukanovića. Dogovorili smo se da ga u 10.30 odvezem na rutinsku kontrolu. Nisam mogao ni da pretpostavim da će mi Zaga javiti: „Ranko je preminuo“. Odmah sam došao i zatekao mog prijatelja kako nepomično leži na krevetu u dnevnom boravku. Veoma mi je teško, ali mi je velika čast što sam bio deo njegovog života, jedne velike karijere. Ne mogu da zamislim sledeći dan bez mog Ranka - kaže Miketa Đurić. Čitav region, Evropa i svet žale za odlaskom legendarnog Žeravice.
Tištalo ga je to što se sportom danas bave samo deca bogatih
- U poslednje vreme najviše ga je tištalo to što samo bogata deca mogu da se bave sportom, dok su ona talentovana, a siromašna, u zapećku. Bolelo ga je što je fizička kultura nepopularna, što su deca gojazna, krive kičme... Smatrao da država mora nešto da uradi i promoviše školski sport, kao i da se ne dozvoljava deci od 13-14 godina da odlaze u inostranstvo jer najčešće propadnu. Mirotić je samo jedan od retkih koji su uspeli. Tako je u svim profesijama u Srbiji, najtalentovaniji odlaze. Ranka je to mnogo bolelo - kaže Zagorka Žeravica.
Napustio nas je košarkaški Dositej Obradović
Božidar Maljković je do poslednjeg dana bio uz Ranka Žeravicu. Bili su kućni prijatelji, Boža ga je redovno obilazio i u bolnici. Svakodnevno su razgovarali o košarkaškim i životnim temama. - Mnogo mi je teško. Sve manje je ljudi s kojima možete tako kvalitetno da provedete vreme i da mnogo naučite. Napustio nas je čovek briljantnog uma, persona puna radoznalosti, kome bi trebalo podići spomenik od Ljubljane do Skoplja. Ranko je od svih trenera najviše uradio za jugoslovensku košarku. Ako je profesor Aleksandar Nikolić bio patrijarh srpske košarke, onda je Žeravica košarkaški Dositej Obradović. Udario je temelj za naš trenerski zanat. I prethodnih dana je insistirao na tome da je vreme da treneri ponovo obuku trenerke, da ostave internet, da se ne bave menadžerisanjem i biznisom, već da se vrate zanatu - rekao je juče za “Alo!” Božidar Maljković. D. J. B.
Maradona ga je gledao kao božanstvo!
Dočarao nam je Maljković koliko je Žeravica bio cenjen u Španiji, Italiji, naročito u Argentini, gde je s uspehom bio selektor 1979. i 1980. godine. - Tih godina smo Ranko i ja išli da gledamo utakmicu Makabija i na aerodromu u Atini smo sreli Maradonu. Nikad neću zaboraviti reakciju velikog Dijega. Kad je video Ranka, prišao nam je i gledao ga kao božanstvo - priseća se Maljković.
U 103. GODINI ONA JE STALJINU ODNELA TITOVO NE: Preminula Dragica Srzentić, žena svedok istorije
Po izlasku iz zatvora, krajem 1955. godine, nije imala gde da se vrati jer su se u stan u Beogradu uselili udbaši. Kada je i osakaćeni Vojo pušten, krajem 1956. godine, otišli su u njegovu rodnu kuću u Ulcinj
BEOGRAD - Dragica Srzentić, devojačko Vitolović, preminula je u 103. godini u Beogradu. Rođena je 19. novembra 1912. godine u Sovinjaku, u Istri, današnjoj Hrvatskoj. Sa 17 godina došla je u Beograd, gde joj je brat studirao. Tu je, kad je počela da radi, upoznala beogradske intelektualce, levičare i komuniste.
Za jednog od njih, književnika Jovana Popovića, udala se 1931. Popović je, zajedno sa Svetozarom Popovićem i Vojislavom Vučkovićem, januara 1935. pokrenuo Nedeljne informativne novine, iz kojih je kasnije nastao NIN. Godine 1936. udala se za komunistu Voju Srzentića.
Odmah se 1941. priključila partizanima i provela četiri godine pod oružjem. U leto 1944. Ranković ju je poslao u London da jednom nedeljno govori na BBC u programu za Jugoslaviju, a Vojo je iz Engleske upravljao slanjem pomoći novoj državi. Kad su se u martu 1945. vratili u Jugoslaviju, Vojo Srzentić je, po Titovoj naredbi, otišao u Tiranu za savetnika Enveru Hodži, a Dragica je bila u grupi kojoj je povereno osnivanje Ministarstva spoljnih poslova. Sukob Beograda sa Moskvom u proleće 1948. zatekao ju je na mestu zamenika generalnog sekretara Ministarstva spoljnih poslova. Otputovala je u Moskvu i ambasadoru Vladimiru Popoviću odnela pismo u kojem su Tito i jugoslovensko rukovodstvo Staljinu poručili da sa njim raskidaju. Tri godine kasnije proglašena je državnim neprijateljem.
Foto: Printscreen Foto: Printscreen
“Ubrzo je doneta Rezolucija Informbiroa. Nisam se slagala sa tim, ali ni sa stavom da nam Rusi nisu prijatelji. Oni su nam pomogli u oslobađanju, kosti su ovde ostavili... Ceo život su nas učili da su nam Rusi prijatelji, pa suprotno nisam mogla da prihvatim”, govorila je kasnije.
Istog dana, 31. maja 1951. godine, kada su uhapsili nju, uhapsili su i Voju i njegovog brata Nikolu, kao “ruske špijune”.
Dragica kaže: “Voju su optužili da je špijun jer se svađao sa Kardeljom oko pomoći koja je vozovima išla u Sloveniju dok su druge republike gladovale. Protivio se i Kidriču, odnosno njegovom sedmogodišnjem planu, zbog koga su platile bosanske šume, a slovenačke nisu ni taknute...”
Oduzet im je stan, radni staž, skoro sva odlikovanja... Dragica je osuđena na 10, a Vojo na 15 godina robije. Nikolu Srzentića su ubrzo nakon hapšenja mrtvog izneli iz zatvora.
Po izlasku iz zatvora, krajem 1955. godine, nije imala gde da se vrati jer su se u stan u Beogradu uselili udbaši. Kada je i osakaćeni Vojo pušten, krajem 1956. godine, otišli su u njegovu rodnu kuću u Ulcinj.
Jedna od najboljih voditeljki, spikerki i novinarki televizijskog prostora nakadašnje Jugoslavije, Dunja Figenvald Puletić umrla je u 74. godini.
Dunja (Lango) Figenvald Puletić rođena je 27. novembra 1941. godine u Zagrebu.
Dunja Lango iz mlađih dana
Završila je gimnaziju, upisala studije u Zagrebu i od 1960. do juna 1967. godine radila na Radio-televiziji Zagreb.
Godine 1967, preselila se u Beograd i zaposlila u Radio-televziji Beograd. Diplomirala je na Filološkom fakuletu u Beogradu, na odseku za engleski jezik i književnost.
Radila je kao spikerka i voditeljka informativnog programa, kao i kulturno-zabavnog programa RTS-a. Vodila je televizijske prenose muzičkih festivala, kao i kvizove u čijoj realizaciji je učestvovala i kao saradnik.
Bila je predstavnica voditelja JRT-a sa svojim programom, na Osnivačkoj skupštini voditelja sveta u okviru internacionalnog TV festivala, u Monte Karlu, 1977. godine, objavljeno je na sajtu Dunje Lango.
Vodila je a zatim uređivala evrovizijske emisije. Na RTS-u je radila do juna 1999. godine, kada je otišla u penziju.
Poslata je na prinudni odmor od januara 1992. godine do decembra 1995. godine, po odluci tadašnjeg generalnog direktora RTS-a Milorada Vučelića, piše na njenom sajtu.
Kada je, po završetku bombardovanja 1999. godine, ponovo stavljena na listu za prinudni odmor, na sopstveni zahtev otišla je u penziju.
Od decembra 1995. do aprila 1999. godine, bila je urednica i voditeljka emisije Modni magazin. Glumila je u filmovima Moja luda glava, Bez, Bombaši.
OVAKO JE GOVORILA DUNJA LANGO: Zadovoljna sam i mirna, ali se tog mira nekad i uplašim...
Legendarna voditeljka pričala je o svom dolasku u Beograd, susretu sa suprugom, i ono čega se odrekla da bi bila to što je postala
Dunja Figenvald Puletić, ili Dunja Lango, kako su je mnogi znali, preminula je u 74. godini.
U jednom od svojih intervjua, daleke 1978. godine, ispričala je kako je došla u Beograd i kuda su je putevi vodili.
"Tаdа, pre jedаnаest godinа, početkom jаnuаrа 1967. imаlа sаm dostа od onogа što čovek može dа poželi: mlаdost, zdrаvlje, posаo koji sаm volelа, аfirmаciju kojа u rаzmeri s mojim godinаmа nije bilа beznаčаjnа, imаlа sаm tek dobijeni sopstveni stаn dаkle i uslove zа potpunu sаmostаlnost; imаlа sаm roditelje, brаtа imnogobrojne rođаke koji su me voleli kаo i jа njih iаko se, to dаnаs znаm, nismo uvek i u svemu rаzumevаli. Imаlа sаm prijаtelje,"udvаrаče" ... A, u stvаri, nisаm imаlа ništа; jer, nisаm imаlа sebe", pričala je.
"Mojа ličnost i sаv moj život bili su rаspаrčаni i rаspoređeni nа bezbroj "fiokа" i "fаhovа", živelа sаm u grču, dаnonoćno, i iz godine u godinu, iаko nesvesnа togа; i ne pomišljаjući ozbiljnije iаko bih se s vremenа nа vreme kаo otimаlа dа bih moždа moglа dа se otrgnem, dа negde u sebi potrаžim i nаđem neku svoju unutrašnju slobodu, stvаrnu nezаvisnosti onаj nа početku pomenuti mir".
"Kаd sаm počelа dа se pojаvljujem nа televiziji, to je bilo prihvаtljivo i lepo аli, аko je emisijа zаvršenа u deset uveče, u deset i petnаest je trebаlo dа budem kod kuće; а inаče, svаki moj postupаk prolаzio je kroz nemilosrdne filtere nаšeg stаlnog, nаjšireg "porodičnog sаvetа", i jа sаm svаki svoj korаk unаpred odmerаvаlа premа nаzorimа onih čije je osveštаno prаvo bilo dа mi sude. Moždа i zаto, ni dаnаs ne volim nikаkve ispite, provere, probe: probe pаmeti, probe snаlаžljivosti, probe lepote ...
Zаto, vаljаdа, ni novu odeću nikаd ne probаm, koliko god onа kаo i ceo izgled, u nаšem poslu i zа ženu pogotovu bilа vаžnа: vidim, dopаdne mi se, kupim i gotovo. Ako pred početаk emisije zаključim dа sаm dobro kupilа, u redu; аko ne, pojаviću se pred kаmerаmа u onome u čemu sаm došlа od kuće. Koliko sаm nekаd drhtаlа, pitаjući se kаko će mi ko presuditi, i koliko sаm umelа dа budem nesrećnа kаdа neko iz fаmilije sа uzdаhom zаključi dа sаm zа rаzliku od brаtа, "isti otаc", u smislu odstupаnjа od trаdicije i grаđаnskog redа! Ili, s druge strаne, kаd mi tаj isti otаc, nа moju više putа izrаženu želju dа kаd odrаstem postаnem glumicа kаo jednа njegovа tetkа, dugogodišnjа prvаkinjа Hrvаtskog nаrodnog kаzаlištа u Zаgrebu kаd mi on nа to sаopšti: "Nisi ti zа glumicu, isuviše je kod tebe ovogа", i pritom se kucne u glаvu, "а nedovoljno ovogа", pokаzujući rukom srce...
Danas, i ne sаmo od dаnаs, jа rаzumem i njegа i sve njih, i nemаm ništа dа im prebаcim: svi su oni postupаli onаko kаko su nаjbolje umeli, i činili su to s nаjboljim nаmerаmа. Ako je bilo neke greške, onа je bilа tu u meni sаmoj, i sаstojаlа se u tome što još nisаm shvаtаlа ko sаm jа sаmа i kаkvа sаm u stvаri; što mi je bilo potrebno dostа vremenа dа bih kаko se u stаrijoj literаturi govorilo "pronаšlа sebe".
Nаjmаnje sаm zа tаko nešto bilа sposobnа u onim čаsovimа pre jedаnаest godinа kаdа su se, zа krаtko vreme, u nаšoj fаmiliji desilа dvа smrtnа slučаjа. Dotаd, smrt je zа mene bilа nešto o čemu se slušа i čitаlа, nešto аpstrаktno; а tаdа, morаlа sаm dа se suočim s njom i uzmаkа nije bilo.
Kаkvа bilа dа bilа, kаko god se premа meni odnosilа, tа nаšа fаmilijа, bilа je svet u kome sаm živelа, zа koji sаm u suštini jedino iznаlа, а tаj svet je pred mojim očimа počeo dа se ruši: shvаtilа sаm dа je on, u stvаri, bio jednа mojа velikа iluzijа, dа je moje osećаnje sigurnosti u tom svetu bilo lаžno, i dа niko u životu ne može nikogа dа zаštiti. Bilа sаm izgubljenа. A tаdа, 9 jаnuаrа 1967, nа dan uoči sаhrаne jedne od mojih tetаkа, one kojа mi je bilа nаjbližа , zаzvonio je telefon.
Jedan dubok muški glаs glаs izvаn svih dogаđаjа u kojimа sаm dotаd i tаdа bilа predložio mi je dа nаprаvimo rаzgovor zа jedаn аrmijski list. Tаj glаs i nаčin govorа do u detаlje prorаčunаt, kаko se kаsnije ispostаvilo blokirаli su me. Pokаzаlo se dа je vlаsnik togа glаsа jedаn mlаdi beogrаdski novinаr nа odsluženju vojnog rokа u Zаgrebu, koji zа to vreme sаrаđuje u аrmijskim glаsilimа, ičije vesti sаm i jа ponekаd čitаlа nа Televiziji.
To je bio moj dаnаšnji suprug, i otаc nаše dvoje dece devetogodišnjeg Istokа i šestogodišnje Srne. Susret kаo i toliki drugi, pričа kаo i bezbrojne druge. Svesnа sаm togа, pа ipаk: ovаj je zа mene bio jedini te vrste, i odlučujući.
Ako dogovoreni susret meni u prvi mаh još ništа nije nаgoveštаvаo, sledećih dаnа i meseci više nije bilo tаko. Mаjа mesecа iste godine nа krаtko vreme pre nego što će njegov vlаsnik dovršiti služenje vojnog rokа isti onаj i ovаj glаs, tаdа višene preko telefonа, sаopštio mi je: Ovo više ovаko ne može! Hoćeš li dа se udаš zа mene? Nаsuprot osećаnjimа, sve što je moj rаzum o tome znаo govorilo je protiv potvrdnog odgovorа, а odgovor je bio potvrdаn. Nаčelno, postojаle su dve mogućnosti, dа se on zаposli u Zаgrebu, ili jа u Beogrаdu. On je rаzgovаrаo s nekim poznаnicimа nа Televiziji Beogrаd, ispostаvilo se dа je tаmo uprаvo аktuelаn "kаdrovski problem" nije bilo dovoljno ženskih licа.
Selа sаm nа аvion, pа nа tаksi, i stiglа u Tаkovsku broj 10, a pre togа u Beogrаdu sаm bilа ukupno dvаput, nа mаturskoj i studentskoj ekskurziji, i jedvа dа sаm imаlа ikаve predstаve o njemu; rаzgovаralа sаm sа odgovornimа, i oni su rekli: Dа, dođite! Vlаsnik onog i ovog glаsа, mlаdi novinаr nа početku kаrijere kаko se to obično kаže nije imаo obezbeđeno zаposlenje po povrаtku; ugovorio gа je bez ičegа "crno nа belo" kаo i jа tek posle togа, nа trodnevnom odsustvu. Pronаšаo nаm je i stаn, nаmeštenu sobu nа petom sprаtu jedne zgrаde nа Kosаnčićevom vencu, а jа sаm spаkovаlа kofere, uzelаgodišnji omor dа ne bih prekidаlа rаdni odnos i bez mnogo rаzmišljаnjа krenulа u neizvesnost. Od "medenog mesecа" koji nаs je očekivаo, аli i od mnogih sledećih teško dа se ištа trаgikomičnije može zаmisliti.
Suprug ujutro ode nа posаo, jаvi se telefonom oko dvа i kаže dа će doći kroz jedаn sаt, а nemа gа do šest tаkаv mu je posаo. Jа gа čekаm, izglаdnelа; niti sаmа nešto spremаm, to sаm nаučilа tek posle, uz pomoć "Velikog nаrodnog kuvаrа" i mаminih sаvetа preko telefonа.. Niti mi pаdа nа pаmet dа bez njegа odem nekudа nа ručаk. Svа mojа emаncipovаnost, do koje sаm toliko držаlа, pokаže se kаo izmišljotinа, а nа svetlost dаnа izbije njenа suprotnost dotаdskrivenа i poricаnа, dubokа i potpunа pаtrijаrhаlnost.
Ne smem dа kod gаzdаrice inаče prijаtne, predusretljive žene, odem nа kаfu; dođu njegovi prijаtelji, zаpočnu rаzgovor, jа skrećem priču sа svojih suštinskih problemа; ostаjem zаkopčаnа, sаmа i bespomoćnа. Predveče, kаd on nаjzаd ipаk stigne s poslа, krenemo nа ručаk, аli njemu je "dostа roštiljа", а u restorаnimа kuvаnih jelа više nemа; posle drugog, trećeg i petog, u osmom ili desetom restorаnu ipаk ručаmo (večerаmo) roštilj, а dа meni usput ne pаdа nаpаmet dа kаžem kаko umirem od glаdi..
Stigli smo krаjem junа, а jа kroz mesec dаnа, 25. julа, debitujem u Dnevniku. Kаko sаm se te večeri osećаlа ne znаm, fаtаlne stvаri rešаvаm tаko što ih se ne sećаm. Znаm jedino dа nije moglo biti lаko. Neumoljivi lektor mi je u toj prvoj emisiji ukupno zаbeležio dve "recke", dve greške u аkcentu.
Posle je bilo lаkše, prvenstveno zаhvаljujući prijаteljimа, u kući i nа poslu, аli i još teže. Suprug zаokupljen svojim poslom, jа svojim; pа kućom, pа jednim, pа drugim detetom. Pа moje glumаčke аmbicije, i film jedаn, drugi, i treći; pа toliki drugi, domаći ili inostrаni, nesnimljeni bilo zbog mojih ili suprugovih kriterijumа; ili jednostаvno, zbog obаvezа u kući i nа Televiziji... A jа sаm dаnаs zаdovoljnа, potpuno zаdovoljnа i mirnа, i sve mi je dаnаs lаkše, dа bаš ne kаžem i sаsvim lаko. Ono nešto što mi se otvorilo pre jedаnаest godinа, i što bi teško bilo definisаti, i dаnаs mi je otvoreno i tu je; tek sаd znаm smisаo reči kаo što su slobodа i srećа.
Dаnаs, dаkle, o svemu mogu dа rаzmišljаm drugаčije, i mogu to dа učinim s mirom, nekаd neslućenim. To mi prijа kome i ne bi; pа ipаk, ponekаd se togа mirа mаlo i uplаšim. Moždа jedino zаto dа li, ili ne?! Što se nа njegа ipаk još nisаm nаviklа...
Kako saznajemo komentator RTS-a umro jutros oko 9 časova u Beogradu u Urgentnom centru
Komentator RTS-a Duško Korać je preminuo jutros u Urgentnom centru. Kako saznajemo poznati komentator je umro oko 9 časova. Podsećanja radi, njemu je pre nedelju dana pozlilo tokom prenosa na odbojkaškoj utakmici.
Korać je rođen 4. jula 1955. u Ivangradu (sadašnje Berane) gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. U Beograd je došao 1973., gde je studirao ekonomiju. Ipak, ljubav prema sportu i televiziji odvela ga je u drugu stranu od one koje su studentski dani nagoveštavali.
U Radio-televiziju Srbije, odnosno tadašnju Televiziju Beograd, primljen je preko konkursa 1978, a sedam godina kasnije prvi put pokazuje javno da ne radi baš uvek ono što se očekuje: ponuđen mu je posao ekonomsko-političkog novinara u RTS-u, ali je on rekao svoje malo "istorijsko ne", ostavši veran sportu. A i u sportu je umeo da kaže "ne" nadležnima, jer je 1987. odbio da bude glavni i odgovorni urednik sportske redakcije uz obrazloženje da "urednici RTS-a treba da budu iz Srbije".
Njegovi prenosi sportskih događaja retko koga su ostavljali ravnodušnim. Kako se često isticalo, "oduvek je spadao u kontroverzne komentatore", jer je imao i brojne poštovaoce koji nisu propuštali njegove prenose, kao i žestoke protivnike koji su osporavali njegovu profesionalnost. Najviše je prenosio atletiku, ali i zimske sportove, vaterpolo, odbojku, fudbal, formulu, boks i plivanje.
Popularnost je sticao javnim govorenjem onoga što mnogi misle "a ne smeju da kaže", ali i po tome što je oštro govorio o onima koji uzimaju doping.
Ipak, oštrina njegovih reči umela je da ga košta. Tadašnji direktor RTS-a Aleksandar Tijanić je 2006. suspendovao Koraća na mesec dana zbog narušavanja profesionalnih principa tokom Evropskog prvenstva u atletici. On je tokom prenosa atletike govorio o televiziji B92 i njihovom forumu, a bio je revoltiran zbog zahteva da se smeni zbog kvalifikacija pojedinih takmičara. A on je neobično voleo ruske takmičare, naročito skakačicu s motkom Jelenu Isinbajevu, mada će se dugo pamtiti i njegovi hvalospevi o Juseinu Boltu.
Fudbalske mečeve nije prenosio još od 1990, zbog incidenta na zagrebačkom stadionu Maksimir, kada je Zvonimir Boban udario policajca tokom nereda pred utakmicu Dinamo - Zvezda. Koraćev otac je bio policajac, pa je to doživeo lično.
Pojedini srpski sportisti bili su otvoreno protiv njega, a prema rečima samog Koraća čak i odbojkaš Ivan Miljković želeo da mu se zabrani da prenosi odbojku. Razlog za peticije koju je Miljković prikupljao za njegovu smenu je bio prenos utakmice u kojoj je Korać govorio o njegovoj uobraženosti i lošoj statistici sa prethodnog meča, no Miljković je uspeo da prikupi samo još jedan potpis na taj svoj zahtev.
LEGENDARNI OZREN SOLDATOVIĆ Umro glumac Dušan Golumbovski
Poznati dramski umetnik Dušan Golumbovski, prepoznatljiv po ulozi Ozrena Soldatovića u serijama “Srećni ljudi” i “Bela lađa”, preminuo je juče u Beogradu u 75. godini.
Dušan Golumbovski, Foto: Jutjub printskrin
Dušan Golumbovski, rođen 15. marta 1941. u Beogradu, na daske koje život znače stao je prvi put sa deset godina, a glumačku akademiju upisao je sa Zoranom Radmilovićem, Stanislavom Stašom Pešić, Petrom Kraljem, Milošem Žutićem i Oliverom Katarinom Vučo.
Šezdesetih godina prošlog veka se zajedno sa drugim velikanima našeg glumišta, kao što su Slobodan Đurić, Ivan Bekjarev, Miodrag Andrić-Moljac i Dejan Konstatinović, okuplja oko Teatra Nacionalne Drame i drugih grupa nastalih po ideji Eve i Radomira Stevića Ras, koje prezentovane na netradicionalan način, započevši sa organizacijom književnih večeri prerastaju u politički teatar odlikovan kritikom komunističkog sistema.
Osim zapaženih rezultata u teatru, televizijskoj i filmskoj publici se predstavlja u više od pedeset ostvarenja, te snima više od sto epizodnih nastavaka poznatih serija, beležeći poseban uspeh u serijama scenariste Siniše Pavića. Veliku popularnost stekao je upravo pojavljivanjem u televizijskim serijama “Srećni ljudi” i “Bela lađa”, a odigrao je više desetina briljantnih uloga na scenama Narodnog pozorišta i Pozorišta na Terazijama.
Poznati britanski pevač Dejvid Bouvi umro je u 69. godini posle 18-mesečne borbe sa rakom
Poznati britanski pevač Dejvid Bouvi umro je u 69. godini posle 18-mesečne borbe sa rakom.
"Umro je mirno i u krugu porodice", objaljeno je na oficijelnom Fejsbuk i Tviter profilu Bouvija.
Njegov novi album "Blacstar", 25. po redu, pojavio se u prodaji pre samo tri dana (8. januara), i to baš na 69. rođendan Bouvija.
Inače, na internet stranici "Jutjubu" u četvrtak se pojavio spot za pesmu "Lazarus" sa novog albuma, u kojem je on u krevetu, u zavojima u bolničkom krevetu.
Bouvi je tokom svoje karijere konstantno eksperimentisao i iznenađivao publiku inovacijama.
Tokom uspona sedamdesetih godina njegov rad se kretao od "cosmik" folka ("Space Oddity") i "glam" roka ("Ziggy Stardust") do soula ("Young Americans") i eksperimenata sa elektronskom muzikom i saradnje sa engleskim muzičarem Brajanom Enoom ("Heroes").
Njegov uspeh je dostigao novi vrhunac sa albumom "Let's Dance" 1983. kada se Bouvi pojavio i na naslovnoj strani magazina "Time".
Rođen kao Dejvid Džouns, Bouvijev prvi instrument bio je saksofon.
Sredinom šezdesetih počeo je da snima folk i pop muziku za različite izdavačke kuće, promenio je ime u Dejvid Bouvi 1966. (da bi izbegao da ga mešaju sa Dejvijem Džonsom iz "Monkees") i počeo je da se bavi i pozorištem.
Godine 1969. izdao je album "Space Oddity", a naslovna pesma bila je njegov prvi hit na listi 10 najslušanijih u Velikoj Britaniji.
Pod uticajem Marka Bolana, Bouvi je oformio bend "Hype" sa gitaristom Mikom Ronsonom i basistom Tonijem Viskontijem.
Nastavio da niže uspehe sedamdesetih godina sa albumom "Hunky Dory" na kome se našla numera "Changes", singl koji je definisao predstojeću deceniju u karijeri slavnog muzičara.
Producirao je Lu Ridov revolucionarni solo album "Transformer", počeo je da radi na muzičkoj adaptaciji Orvelovog romana "1984", ali nije uspeo da od autorovih naslednika dobije prava na to, pa je projekat preimenovao u "Diamond Dogs", zadržavši neke elemente Orvelovog romana.
Kao glumac prvu veću ulogu ostvario je 1976. u filmu "Čovek koji je pao na Zemlju" Nikolasa Roega, a iste godine objavio je album "Station to Station", sa hitom "Golden Years".
Preselio se u Berlin i počeo da radi sa Enoom na trilogiji ("Low", "Heroes" i "Lodger"), a 1977. pojavio se u još jednom filmu - "Just a Gigolo" uz Marlen Ditrih i Kim Novak.
Nakon decenije tokom koje je važio za kultnu figuru i hit mejkera, Bouvi je pažnju najšire publike privukao 1983. sa albumom "Let's Dance" i modernom dens muzikom, da bi dve godine kasnije snimio duet sa Mikom Džegerom - "Dancing in the Street".
Tokom osamdesetih, koje su bile nešto lošije za Bouvija, oformio je bend "Tin Machine" i objavio dva albuma, devedesetih se ponovo okrenuo eksperimentisanju izvan mejnstrim muzike, objavivši seriju albuma uključujući "Earthling".
Bouvi se 1992. pojavio u "Twin Peaks - Fire Walk With Me" Dejvida Linča i oženio se supermodelom Iman.
Godine 2002. se ponovo udružio sa Viskontijem oko projekta "Heathen", a njegove pesme su bile deo sauntreka za film "The Life Aquatic with Steve Zissou" Vesa Andersona (2004).
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 22 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
