Reakcije na vest o preranoj smrti Džejmsa Gandolfinija (51), najpoznatijeg po ulozi Tonija Soprana, stižu iz celog sveta, a kolege i obožavaoci su složni u oceni da je otišao jedan od najvećih glumaca današnjice.
"On je bio genije. Svako ko je video makar i najmanju ulogu koju je odigrao je svestan toga. On je jedan od najvećih glumaca našeg vremena. Dobar deo tog genija je boravio u onim njegovim tužnim očima. On je bio moj partner... Bio je moj brat na način koji ne mogu da objasnim, niti ću ikada moći da objasnim”, poručio je Dejvid Čejs, čovek koji je osmislio “Sopranove”.
Nezgrapni mafijaški bos je srca ljudi širom sveta osvojio i na načine koji se ne očekuje od krimi-serije, ali kako “Sopranovi” nisu bili samo krimi-serija, legendarni Toni je pečat ostavio i na fotelji svog psihijatra doktorke Melfi.
“Ostali smo bez diva danas. Srce mi je potpuno slomljeno”, rekla je Lorejn Brako, koja je tumačila doktorku Melfi.
Producent “Sopranovih” Bred Grej rekao je da je Gandolfini bio jedinstvena pojava.
“Džimi je bio jedan od najtalentovanijih, najautentičnijih i najranjivijih glumaca našeg vremena. Bio je neuobičajen i poseban na tako mnogo načina. Imao je seksepil Stiva Mekvina ili Branda u najboljim danima, a osećaj za komediju Džekija Glisona”, naveo je Grej.
Glumica Rouz Megovan je na društvenim mrežama postavila fotografiju na kojoj je u Gandolfinijevom zagrljaju.
“Slomljeno mi je srce. On je bio nežni div i veliki čovek. Volim ovu fotografiju, volela sam njega”, navela je glumica.
Poslednji pozdrav Gandolfiniju uz ocenu da je preminuo veliki, neverovatan glumac uputili su i kolege Mija Ferou, Suzan Sarandon, Robin Vilijams, Juan Megregor, Semjuel L. Džekson, Makl J. Foks, Rasel Krou, Bet Midler, kao i brojni muzičari, ali i političari, sadašnji i bivši čelnici iz Gandolfinijevog rodnog Nju Džersija...
Čuveni srpski baletski umetnik Milorad Mišković preminuo je u 86. godini u Nici (Francuska), saopštila je danas Fondacija Milorad Mišković.
Mišković je rođen 26.marta 1928. godine u Valjevu, a u svet umetnosti ušao je još kao dete u nekad poznatom beogradskom Rodinom pozorištu.
Kasnije se, kao učenik čuvene Nine Kirsanove, okreće umetnosti igre, veoma mlad postaje član Narodnog pozorišta, a već 1946. Milorad Mišković u Parizu započinje veliku međunarodnu karijeru.
Vodeći je igrač u vodećim kompanijama, nastupa u predstavama najuglednijih koreografa, a impozantna je i lista njegovih partnerki: Alisija Markova, Ivet Šovire, Žanin Šara, Karla Frači, Rozela Hajtauer...
U Parizu je 1956. osnovao i sopstvenu trupu čiji su članovi bili i poznati jugoslovenski igrači. Kasnije, često je bio gost i na sceni svoje mladosti - Narodnom pozorištu u Beogradu, u predstavama “Žizela”, “Romeo i Julija”, “Huan od Carise” i “Sid”.
Po završetku igračke karijere, Milorad Mišković je dugo radio za UNESCO: u dva mandata bio je na čelu Saveta za igru (CID), a potom je proglašen za njihovog doživotnog počasnog predsednika.
Posmrtni ostaci istaknutog umetnika biće kremirani u Francuskoj, a kasnije će urna sa njegovim pepelom biti položena u Beogradu, navedeno je u saopštenju.
b92
_________________ Mnogo je ljudi. redak je čovek..
Preminuo Milorad Mišković, srpski baletski umetnik. Zaslužio mesto u svim svetskim enciklopedijama i leksikonima plesa
JEDNA tužna vest stigla je iz Francuske: u Nici je, u 86. godini, preminuo Milorad Mišković, srpski baletski umetnik najimpresivnije međunarodne karijere.
Njegovo rodno mesto je Valjevo, Beograd je grad u kome je (od slavne Nine Kirsanove) otkrio lepotu umetnosti igre, a Pariz kulturna metropola sa čijih se pozornica vinuo i do drugih visina svetske baletske scene. Kao talentovani, tek punoletni igrač beogradskog Narodnog pozorišta, Milorad Mišković se sa uspešnog koncerta naših umetnika u palati Šajo, 1946. godine, nije vratio iz francuske prestonice. Uskoro će mu se otvoriti vrata poznatog Teatra Šanzelize. I tako je počela jedna velika baletska priča, među našim umetnicima dosad nezabeležena, koja će mu "rezervisati" mesto u svim svetskim enciklopedijama i leksikonima igre.
Za njega balete kreiraju najveći koreografi, kao što su Balanšin, Bežar i Peti, koji se nesebično odricao i sopstvenih uloga da bi publika u tim likovima videla i ovog našeg Princa igre, kako su ga u Parizu, i šire, često nazivali. Njegove partnerke bile su tadašnje slavne balerine: Alisija Markova, Ivet Šovire, Karla Frači, Žanin Šara, Nina Virubova, Rozela Hajtauer, Zizi Žanmer... Posle igre u više prestižnih svetskih trupa, Mišković je osnovao sopstvenu, kroz koju su prošli još neki istaknuti jugoslovenski igrači. Iz tog perioda posebno se pamti Bežarov "Prometej", kojeg je veliki koreograf kreirao za našeg igrača i njegovu trupu.
Šezdesetih godina prošlog veka, slavni "begunac" ponovo je i pred svojom prvom publikom: na sceni beogradskog Narodnog pozorišta igra u "Romeu i Juliji", "Žizeli", "Huanu od Carise" i "Sidu". Ne zaboravimo da su njegove partnerke ovde, a neke i u svetu, bile: Duška Sifnios, Jovanka Bjegojević, Višnja Đorđević, Lidija Pilipenko, Dušica Tomić... A kada je njegovo vreme igre na sceni prošlo, Milorad Mišković će se njoj posvetiti, opet na najvišem nivou, u liku čelnog čoveka CID (Savet za igru) Uneska. Posle dva mandata na tom važnom mestu, on će biti proglašen i za njihovog doživotnog počasnog predsednika.
Mišković je u Beogradu osnovao i svoju fondaciju. Ona pomaže i pomagaće umetnost, kojoj je časno služio do kraja, i koja će, istovremeno, čuvati i uspomenu na ovog našeg velikana igre. Kremacija njegovih posmrtnih ostataka biće u Francuskoj, dok će urna kasnije biti prebačena u Beograd. O danu polaganja urne Fondacija će javnost naknadno obavestiti.
Novosti
_________________ Mnogo je ljudi. redak je čovek..
Lični život Majkla Džeksona često je bio okružen kontroverzama, a drama u njegovoj porodici se nastavlja i četiri godine posle smrti kralja popa.
Dok poštovaoci njegovog lika i dela obeležavaju četvorogodišnjicu odlaska jednog od najpopularnijih pevača svih vremena, Majklova majka Ketrin nastavlja da se bori na suđenju koje je pokrenula zbog smrti njenog sina, a kćer Paris ostaje u bolnici nakon navodnog pokušaja samoubistva.
Majkl Džekson preminuo je 25. juna 2009. u 50. godini života. U to vreme, pripremao se za seriju koncerata „This Is It“ u Londonu.
Lekar koji je bio pored Majkla na dan kad je umro, Konrad Marej, osuđen je u novembru 2011. za ubistvo iz nehata zbog davanja fatalne doze moćnog anestetika propofola. Majkl je taj lek koristio kako bi odagnao akutnu insomniju.
Marej je osuiđen na četiri godine zatvora, a podneo je i žalbu na tu presudu.
Krajem aprila ove godine, počelo je suđenje za slučaj koji je podigla Ketrin Džekson protiv promotera turneje AEG Live.
U njenoj tužbi vrednoj 40 milijardi dolara, ona tvrdi da je AEG doprineo smrti njenog sina, tako što je angažovao doktora Mareja. Suđenje je i dalje u toku.
Godinama nakon njegove smrti, Majklovo nasleđe kao umetnika koji je pomerio granice muzike, ideja živi kroz koncertni dokumentarac i saundtrek „This is It“, reizdanje njegovog hit albuma „Bad“, a prošlog meseca u Las Vegasu čuvena trupa Cirque du Soleil imala je premijeru šoua „One“ inspirisanog Majklom Džeksonom.
Čuveni muzej “Madam Tiso” objavio je u znak sećanja na velikana i do sad neviđeni snimak plesa koji je Majkl Džekson izveo za njegove skulptore.
Na snimku se vidi kako pozira sa šeširom i izvodi čuveni “moonwalk” koji ga je učinio svetski poznatim.
ODLAZAK PUTOPISCA I NOVINARA - ŽELJKO MALNAR PREMINUO U 69. GODINI ŽIVOTA
'U zadnje vrijeme jako se mučio, problemi s plućima bili su preteški'
- Punih 20 godina Željko i ja smo radili zajedno i vijest o njegovoj smrti me zaista pogodila i iznenadila mada se ovakav rasplet i mogao očekivati jer se u zadnje vrijeme jako mučio i bio u bolnici, kazao nam je Nedjeljko Badovinac Jumbo
Nakon duže i teške bolesti danas je u Zagrebu, u 69. godini, umro poznati hrvatski putopisac, dokumentarist, novinar, jedinstveni televizijski autor i voditelj te legendarni predsjednik Republike Peščenice - veliki Željko Malnar.
- Punih 20 godina Željko i ja smo radili zajedno i vijest o njegovoj smrti me zaista pogodila i iznenadila mada se ovakav rasplet i mogao očekivati jer se u zadnje vrijeme jako mučio i bio u bolnici. Problemi s plućima očito su bili preteški. Nekoliko minuta prije vašeg poziva Tarzan mi je javio za Željkovu smrt tako da sam još u šoku - kazao nam je večeras Nedjeljko Badovinac Jumbo, Malnarov bliski suradnik i producent njegove "Noćne more".
A Malnarova biografija impresivna je. Nakon završene gimnazije studira medicinu i eksperimentalnu zoologiju pa za vrijeme studija organizira i svoju prvu ekspediciju. Tadašnja druženja s mladim indolozima zagrebačkog Filozofskog fakulteta rezultirat će na kraju odlaskom u New Delhi gdje upisuje i diplomira novinarstva te potom u Indiji ostaje još deset godina. Za to vrijeme bio je i vođa brojnih ekspedicija po cijeloj Aziji s kojih objavljuje pregršt članaka o azijskim narodima i običajima, a reportaže su se mogle gledati na nekadašnjoj Televiziji Zagreb čiji je suradnik bio godinama. Osim tih indijskih, za TV Zagreb napravio je i cijeli niz, preko 70, reportaža i dokumentarnih filmova i iz Pakistana, Afganistana, Irana, Turske, Jordana, Iraka, Šri Lanke, Tajlanda, Maldiva, Paname, Portorika, Ekvadora...
Sredinom 70-ih godina prošlog stoljeća studira i indijsku filozofiju u ašramu jednog indijskog filozofa. Tamo radi i za strane producente. Krajem 70-ih za TV Zagreb radi i vodi ekspediciju pod nazivom "Put na istok", a 1982. postaje zapovjednik profesionalnih ekspedicija i radi za jednu američku instituciju, kao i za američku kompaniju uime koje vodi tada veliku svjetsku ekspediciju u tropski dio svijeta s koje šalje provorazredni dokumentarni serijal. Sudjelovao je i na speleološkim ekspedicijama, ai jedini je stranac kojemu je u Samoi dodijeljena titula Seiuli (Poglavica koji govori).
S Bornom Bebekom napisao je 1986. čuvenu knjigu "U potrazi za staklenim gradom", a kasnije je napisao i "Filozofiju Republike Peščenice". Od 1992.. do 2010., najprije na zagrebačkom OTV-u a onda i na televiziji Z1, vodi unikatni talk show "Noćna mora Željka Malnara", da bi na Z1 nastavio raditi "Male noćne razgovore". Godinama je bio i vrlo čitani kolumnist tjednika Globus, a pamtit ćemo ga i kao samoproglašenog predsjednika Republike Peščenice u čijoj su sviti bili: Ševa, Tarzan, Jaran, Braco, Stankec, Cezar...
Denis Farina, bivši čikaški policajac koji je svoju uniformu zamenio legendarnim ulogama policajaca na televiziji i velikom platnu, preminuo je 22. jula u bolnici u Arizoni.
Farina je preminuo od krvnog ugruška u plućima, saoštila je njegova publicistkinja Lori de Val. Imao je 69 godina.
Rođen u Čikagu 1944. godine, Farina je svetsku slavu stekao igrajući policajce (ali i mafijaše), nakon što je tu profesiju osamnaest godina usavršavao u stvarnom životu.
Farina je karijeru u filmskoj industriji započeo sarađujući sa rediteljem Majklom Manom, ali ne kao glumac, već kao savetnik prilikom snimanja filmova. Kako je pokazao zainteresovanost i za posao ispred kamere, 1981. godine dobio je malu ulogu u Manovom filmu "Lopov", da bi posle zaigrao u "Kriminalističkim pričama". Nakon toga sarađivao je sa Manom i u televizijskoj seriji "Poroci Majamija".
Među njegovim najpoznatijim ulogama su one u kultnim ostvarenjima "Ponoćna trka" i "Uhvati Šortija", a igrao je i FBI agenta u prvom filmu o Hanibalu Lektoru "Lovac na ljude" Majkla Mana, kao i u filmu "Sneč - svinje i dijamanti" Gaja Ričija, prenosi "Euronews". Stiven Spilberg poverio mu je jednu od uloga u filmu "Spašavanje redova Rajana".
Televizijsku publiku osvojio je osamdesetih godina u seriji "Kriminalističke priče" u kojoj je igrao poručnika Majka Torela. Poslednjih godina postao je deo svakodnevice brojnih zaljubljenika u kriminslistiku, igrajući u popularnoj seriji "Red i zakon".
Beta/AP Vremenom je razvio i svoj talenat za komediju, koji je došao do izražaja u filmu "Uhvati Šortija", gde je tumačio mafijaša Reja "Bounsa" Barbonija. Ta uloga donela mu je nagradu za komičara godine. Dar za komediju pokazao je i u HBO-vim produkcijama "Empire Falls" i "Lucky"
Imao je troje dece iz braka sa bivšom ženom Patrisijom, od koje se razveo 1980. godine. Poslednjih godina bio je u vezi sa Merijen Kejhil, za koju je tvrdio da je ljubav njegovog života. Za sobom je ostavio šestoro unučadi.
Verovatno poslednji najautentičniji srpski boem, pesnik i prozni pisac Jakov Grobarov preminuo je u sredu u Beogradu, posle duge i teške bolesti
Verovatno poslednji najautentičniji srpski boem, pesnik i prozni pisac Jakov Grobarov preminuo je u sredu u Beogradu, posle duge i teške bolesti. Pravo ime mu je bilo Miladin Kovačević, rođen je u Mostaru 1938. godine, a u Beograd je došao šezdesetih godina. Jedno vreme kopao je grobove na beogradskim grobljima da bi preživeo i otuda dobio pseudonim pod kojim je napisao knjige koje su bile veoma čitane i rado komentarisane.
U njegovoj biografiji ostalo je zapisano da je tri godine proveo u Parizu, jedno vreme spavao kao ilegalac u Studentskom gradu, pod beogradskim mostovima, u liftovima. I odatle je i crpeo inspiraciju za svoja dela.
Prvom knjiga „Odgonetka sna“ oglasio se 1961. godine, a potom je usledila zbirke pesama i priča „Hodočasnik“ (1968), „U svlačionici“ (1976), roman „Fioka bez broja“ (1973), „Od Boga ili đavola (1990), „Konj bez jahača“, „Ožiljci za sva vremena“, „Prošlost je prošla“, „Kafanski biseri“ i pre dve godine „Ko je rekao: Živeli!“.
Bavio se i slikarstvom, a učitelj mu je bio Slava Bogojević (1922-1978), inače i sam poznati boem.
- Kad se setim starih dana... Za stolovima su sedeli slikari, pisci, muzičari, družili se, pričali. Sada je sve prazno. Teško se orijentišem u ovom vremenu. Što kaže pesnik, svet u kome živim nije svet u kome umirem - govorio je u jednom od poslednjih intervjua Grobarov.
Novosti
_________________ Mnogo je ljudi. redak je čovek..
U razmaku od samo nekoliko nedelja, u leto 2003. godine, svet je ostao bez dve velike filmske zvezde - Ketrin Hepbern i Gregorija Peka. Mada su oboje stvarali u zlatno doba Holivuda, njihovi se putevi nikada nisu ukrstili na filmskom platnu
U RAZMAKU od samo nekoliko nedelja, u leto 2003. godine, svet je ostao bez dve velike filmske zvezde - Ketrin Hepbern i Gregorija Peka. Mada su oboje stvarali u zlatno doba Holivuda, njihovi se putevi nikada nisu ukrstili na filmskom platnu. Danas, deceniju nakon njihove smrti, brojni novinari i poštovaoci filmske umetnosti spajaju ih u jedinstvenu priču o velikom talentu i neponovljivoj harizmi.
Lepa, nezavisna, ali i impulsivna i neretko drska Ketrin Hepbern prkosila je ustaljenim normama ponašanja u Holivudu. Za publiku i kritiku ona je odavno ikona svetske kinematografije, po izboru Američke filmske akademije ona je „najbolja glumica 20. veka, a pripadnice lepšeg pola pamte je i kao osobu koja je „stavila žene u pantalone, i figurativno i bukvalno“.
- Svaki put kad čujem muškarca kako govori da su mu draže žene koje nose suknje, ja mu kažem „probaj ti, pa mi kaži kako je“ - jedna je od njenih čuvenih izjava.
Za razliku od diva njenog vremena, Hepbernova je umesto glamuroznih haljina i naglašenih dekoltea radije birala cigaret pantalone i ležerne košulje. Poznata po neukrotivoj prirodi i po četiri Oskara, Ketrin je bila miljenica publike i kritike, ali ne i novinara. Mada je početkom tridesetih godina prošlog veka bila velika zvezda zahvaljujući hit filmu „Jutarnja slava“, toliko je izbegavala novinare da su je već na početku karijere prozvali Ketrin od Arogancije. Bila je opsednuta čuvanjem svoje privatnosti.
Nakon početnih uspeha, usledio je ozbiljan pad, tokom kojeg je Ketrin dospela na crnu listu i označena kao „otrov za blagajne“. Na vrh se vratila „Filadelfijskom pričom“ (1940) u kojoj je igrala sa velikim muškim zvezdama Džejsmom Stjuartom i Kerijem Grantom. Naredni film „Žena godine“ (1942) povezaće je sa Spenserom Trejsijem i na poslovnom i na privatnom planu. Na ovom snimanju počela je jedna od najpoznatijih filmskih romansi, koja je istovremeno i sablažnjavala moraliste, jer je Trejsi, kao ubeđeni katolik, odbijao da se razvezde od supruge. Zajedno su se pojavili u devet filmova, od kojih je najpoznatiji njihov poslednji „Pogodi ko dolazi na večeru“ (1967), za koji je Hepbernova dobila drugi Oskar. Iz poštovanja prema Trejsijevoj porodici, Hepbernova nije bila na njegovoj sahrani, iako je svima bila jasno ko je bila ljubav njegovog života.
Na spisku „glumice veka“ nalaze se maestralna ostvarenja, poput „Iznenada, prošlog leta“ ili „Dugo putovanje u noć“, ali se na brojnim (ne)zvaničnim listama kao njen najbolji film izdvaja „Afrička kraljica“ (1951). Uverljiva gluma Hepbernove i njenog partnera Hemfrija Bogarta bila je apsolutni blokbaster u to vreme, a i danas slovi za jedan od najboljih filmova svih vremena. Ostajući dosledna sebi, pred kraj života, legendarna glumica poručila je da „jedva čeka smrt, jer tada neće biti intervjua“.
Baš kao i neprevaziđena Ketrin Hepbern, i Gregori Pek je, osim po upečatljivim rolama, ostao upamćen i po svom imidžu - „neprikosnoveni gospodin američkog filma“. Uloga Atikusa Finča, advokata koji brani Afroamerikanca nevino optuženog za silovanje belkinje u filmu „Ubiti pticu rugalicu“ (1962) donela je Peku Oskara, ali ne samo to - Atikus je postao personifikacija samog glumca. Slavna spisateljica Harper Li, autorka romana po kojem je snimljen film, kazala je da je „Pek igrao samog sebe“.
Njegovu uverljivost prepoznao je i Američki filmski institut, koji je 2003. Atikusa proglasio najvećim filmskim herojem.
U ovaj lik sam uneo sva svoja osećanja i sve što sam naučio za tih 46 godina o životu, roditeljstvu, rasnoj nejednakosti i nepravdi. Gotovo da ne prođe dan a da ne pomislim koliko sam bio srećan što sam dobio tu ulogu!
Ali, nije Pek voljen samo zbog „Ptice rugalice“. Ovaj nesuđeni student medicine sa Berklija već u prvih pet godina filmske karijere pohvaljen je sa čak četiri nominacije za Oskara („Dani slave“, „Džentlmenski sporazum“...). U istoriji svetske kinematografije, ali i u srcima mnogih dama, važno mesto zauzima romantična komedija „Praznik u Rimu“ (1953), u kojoj je u glavnoj ulozi princeze debitovala Odri Hepbern. Pekova rola novinara i džentlmena bila je namenjena Keriju Grantu, ali je ovaj odbio rečima da je Odri previše mlada da bude njegova partnerka.
- Čini mi se da svaki scenario koji dobijem ima otiske Grantovih šapa - šalio se Pek kasnije.
Upravo na snimanju „Praznika u Rimu“, glumac je upoznao svoju drugu suprugu, novinarku Veroniku Pasani, sa kojom je ostao sve do smrti. Njihovoj ljubavi nisu naudile Pekove filmske partnerke, holivudske dive, poput Ave Gardner i Lorin Bekol. Reputaciju velike zvezde čuvao je ulogama u filmovima „Mobi Dik“, „Topovi sa Navarona“, „Rt straha“... Mada je bio jedna od vodećih zvezda zlatnog doba Holivuda, nekoliko poznatih kritičara njegovu glumu u pojedinim filmovima ocenilo je kao „ukočenu i drvenu“. Na udaru kritike su najviše bila Pekova ostvarenja u kasnijim godinama, poput „Momaka iz Brazila“. Uloga doktora Mengela dobila je dosta negativnih kritika, za razliku od Lorensa Olivijea koji je za rolu lovca na naciste Ezru Libermana nominovan za Oskara.
Pekova angažovanost nije se samo odnosila na glumu, već je ostao upamćen i kao veliki humanitarac. Bio je aktivista udruženja za borbu protiv AIDS-a, predsednik Američkog društva za borbu protiv raka, učestvovao u protestima protiv rata u Vijetnamu (iako je podržavao sina koji se tamo borio), bio borac za ljudska i rasna prava. Njegovi obožavaoci tvrde da su mu iskrena etička i moralna ubeđenja nagrađena dva puta: Oskarom za Atikusa Finča i Ordenom slobode koji mu je američki predsednik Lindon Džonson dodelio za humanitarni rad.
Novosti
_________________ Mnogo je ljudi. redak je čovek..
Познати клавијатуриста, композитор и продуцент Енцо Лесић преминуо је, 31. јула, у Сплиту, а остаће упамћен по својој песми 'Све ове године' коју су певали 'Индекси' и касније 'Бијело дугме'.
Почетком седамдесетих био је члан сарајевске групе “Индекси”. У јануару 1972. године у музичкој емисији "Максиметар“ ТВ Београд, Индекси су први пут отпевали поменуту песму Енца лесића. Лесић је убрзо напустио “Индексе” и у Загребу основао групу Спектар.
Осамдесетих година долази у Београд где отвара студио “Друга маца” који ће постати одскочна даска бендовима новог таласа. Албум “Пакет аранжман” снимљен је 1981. године у Енцовом студију, а он је био и у улози главног продуцента албума који је створио на коме су се нашли “Идоли”, “Електрични оргазам” и “Шарло Акробата”.
У његовом студију снимали су “Екатерина велика” и “У Шкрипцу”. Компоновао је музику за осам дугометражних филмова међу којима су “Полтрон”, “Лепе жене пролазе кроз град”, “Сулуде године”,а деведесетих година Енцо је затворио студио и вратио се у Сплит.
U Rovinju je posle duge i teške bolesti u 74. godini preminuo poznati jugoslovenski pisac Mirko Kovač
PODGORICA - U Rovinju je posle duge i teške bolesti u 74. godini preminuo poznati jugoslovenski pisac Mirko Kovač, objavile su Vijesti.
Kovač je rođen u Petrovićima, Banjani, 26. decembra 1938, a studirao je u Beogradu, gde je živeo do početka devedesetih godina prošlog veka.
Ostvario se u krugu najdarovitije generacije srpske i jugoslovenske književnosti druge polovine dvadesetoga veka.
Po izbijanju ratova na prostoru Jugoslavije, Kovač se preslio u Rovinj, a govorio je da je crnogorski, hrvatski, srpski i bosanski pisac. Na taj način se suprotstavljao nacionalnoj histeriji i isključivosti koja je besnela regionom i istovremeno uvažavao realnost isprepletenosti bliskih naroda i književnosti.
Takav je bio i Kovačev književni jezik. Majstorski osećaj za jezik naslanjao je na tradiciju i život svih jezičkih standarda na prostoru jednog, sada četvoroimenog jezika, što su mu nacionalisti i malograđani svih boja žestoko zamerali.
Autor je knjiga Gubilište, Ruganje s dušom, Vrata od utrobe i dugih. Knjige su mu prevođene na nemački, francuski, italijanski, engleski, švedski, holandski, poljski, mađarski, i duge jezike.
novosti
_________________ Mnogo je ljudi. redak je čovek..
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 21 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
