|
| Autoru |
Poruka |
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Ostrog: Preživele pad stene! Neverovatnim spletom okolnosti tri vernice nepovređene na Ostrogu. Ovo je još jedno od čuda Svetog Vasilija - kažu u manastiru. Odroni česti, ali niko nikad nije povređen  OSTROŠKA stena koja se u subotu po podne iznenada obrušila na vernike Joku Divinić (54), Draganu Živić (60) i Anđelu Jovanović (21) i pala na plato kod gornjeg manastira, samo ih je očešala!
One su zahvalne ostroškom čudotvorcu koji ih je spasao sigurne pogibije. Jer, velika stena koja je pala sa visine od nekoliko metara, rasprsla se na platou u tri dela. Vrlo brzo su se monasi, sveštenici i brojni vernici organizovali, pa je stigao bager koji je kamenje uklonio i utovario u traktor sa prikolicom.
- Ovo je novo čudo Svetog Vasilija ostroškog, jer niko od vernika nije teže stradao pod obrušenom stenom, kazao je kratko za "Novosti" sveštenik Predrag Šćepanović, čuvar svetiteljevog života.
To što se kamenje sa ostroških litica obrušava nije nova pojava, ali da pod ogromnom stenom niko ne strada čudo je Svetog Vasilija! Mnogi vernici, staro i mlado, zdravi i bolesni, molitveno se tokom cele godine okupljaju oko ostroške svetinje slaveći svoga spasitelja i iscelitelja. Provode dane i noći pod vedrim nebom, kišom ili snegom, često se sklanjajuću ispod surovih kamenih gromada ili u šatorima, pod improvizovanim tendama, navučenim ceradama, dočekujući novi dan.
Pamti se čudo ostroškog svetitelja iz vremena Drugog svetskog rata, kada se nemačka avionska bomba zarila u stenu i nije eksplodirala, pa kolica sa bebom koja su se survala u provaliju, raspala se u komade, a dete ostalo nepovređeno... Čuda Svetog Vasilija se svakog dana dešavaju. Nikada se još nije desilo da neko od vernika nastrada u saobraćajnim nezgodama po uskom putu od Bogetića. Bilo je udesa, ali niko nije bio životno ugrožen, kaže za "Novosti" protojerej stavrofor dr Velibor Džomić.
- Svetitelj čuva svoje vernike.
Na to što se stena obrušila, otac Velibor ima jednostavan odgovor.
- Koliko se kamena obruši u tunelima za koje su izdvojeni milioni evra, pa nikom ništa. Setimo se Platija i odrona ispod čijih kamenih gromada su nestajale cele porodice.... KIŠA "UZNEMIRILA" STENE
NIKŠIĆKI planinari dugo se već veru po ostroškim gudurama, "umivaju" stene. Očigledno da je jaka kiša koja je u subotu pala "uznemirila" kamen koji se odvojio od greda i pao na vernike. novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Ljuba Tulijeva: Moje srce je sada mirno Akcija „Novosti“ Ljuba Tulijeva (76) Iz Minska ponovo u Srbiji na grobu brata crvenoarmejca, u Slancima. Kući se vraćam spokojna. Upoznala sam narod i zemlju za koju je moj brat položio život  BOG i dobri ljudi opet su me nagradili. Evo me, ponovo u Srbiji. Stojim pred spomenikom mog jedinog brata. Palim mu sveću i molim se za nezaborav svih junaka koji su, kao Saša, jurišali za slobodu.
Ljuba Tulijeva (76) iz Minska u Belorusiji drugi put je u Slancima kraj Beograda, na grobu svog brata crvenoarmejca. Rukom nežno miluje sliku mladog vojnika. Aleksandar Pavlovič Dubrovski imao je samo 21 godinu kada je poginuo ovde, u Slancima, oslobađajući Beograd. Dočekao je da oslobodi Sovjetski Savez, ali to nije bio kraj njegovog rata. Sa saborcima iz Crvene armije nastavio je marš protiv fašizma. Stigao je nadomak Beograda, ali u oslobođenu prestonicu Srbije nije uspeo da uđe. Pao je svega dva dana pre nego što je zvanično završena jedna od najvećih bitaka na Balkanu.
Njegovo ime uklesano u hladnom mermeru, među još petnaest srpskih ratnika.
Starica ćuti i plače. Grudu zemlje koju je ponela iz zavičaja i sada je, kao i pre dve godine kada je prvi put zahvaljujući „Večernjim novostima“ posetila njegov grob, rasula kraj oraha. Drvo-zapis čija krošnja natkriljuje spomenik meštani su zasadili te davne 1944, u slavu palih junaka.Priča o sudbini bake Ljube stigla je do nas pre dve godine zahvaljujući Zoranu Jeftiću iz Kragujevca, koji je u Minsku upoznao njenu unuku Olgu. Potresen Ljubinom pričom o njenom bratu junaku, pisao je na razne adrese. Jedno pismo stiglo je u „Novosti“. Posle prvog teksta objavljenog u našem listu javili su nam se istog dana Saša Savićević, iz „Rusije danas“ i Dušan Bajatović, direktor „Srbijagasa“. Zahvaljujući njima baka Ljuba je sa ćerkom Alenom i unukom Olgom doputovala u Beograd i ostvarila san dug sedam decenija.
Ovih dana opet je došla u Srbiju. Saša Savićević je bio njen domaćin. Pred polazak, kao i prošli put, od uzbuđenja nije mogla da zaspi. Samo je dugo, kaže, sklapala ruke moleći se da joj bog da snagu da izdrži.
- Vukla ju je snaga srca - kaže njena ćerka Alena. - Često je ponavljala: „Da li ću ponovo posetiti Aleksandrov grob?“ I dugo je smišljala šta će da mu srcem saopšti.
Posle obilaska spomenika u Slancima, njihov domaćin ugostio ih je i u selu Raščići, kraj Ivanjice, u domu Savićevićevih predaka. Upoznala je dušu Srbije, družeći se sa dobrim ljudima iz ivanjičkih sela.
- Upoznala sam vaše običaje, verovanja, videla kako se živi u srpskom seoskom domaćinstvu. Slušala sam srpsku muziku, jela srpske specijalitete, a naterali su me da probam i srpsku rakiju koju Saša proizvodi - kaže baka Ljuba, ponosna što je naučila nekoliko srpskih reči.
Gošće iz Belorusije posetile su i manastir Studenica i poklonile se moštima Svetog Simeona - velikog knjaza Stefana Nemanje i njegovog sina Stefana Prvovenčanog i Anastasije, majke Svetog Save.  - Vi živite na nebu - rekla je baka Ljuba obilazeći Goliju.
Krajputaši su na nju ostavili poseban trag. Njena ćerka Alena Valkovič kaže da je zastajala pokraj svakog, dugo ih gledala kao da je pronalazila u ovim belezima uspomenu na sve heroje izginule daleko od svojih kuća.
Na rastanku, odlazeći iz Raščića, baku Ljubu, njenu ćerku i unuku ispratilo je celo selo. Bilo je i suza.- Kući se vraćam srećna. Upoznala sam divne ljude. A moje srce drhti jer sam ponovo bila na Aleksandrovom grobu. To je nagrada mom životu. Celog života sam brinula da ću otići sa ovog sveta, a da neću stati na njegov grob i zapaliti mu sveću - kaže Ljuba Tulijeva.
PLEMENITOST
Ljuba je godinama tragala za grobom svog brata, koga je kao petogodišnja devojčica sa stanice u Minsku sa majkom i dve sestre ispratila na front. Nije se nadala previše. Samo je i dalje, svaku noć polazila na počinak sa mislima o Aleksandru, mladom inženjeru, dobrovoljcu sovjetske vojske koji je juna 1941. krenuo u rat. Zauvek.
A onda, kako to život ume da režira, saznala je od prijatelja koji su putovali u Beograd da postoji grob nedaleko od Beograda na kome je uklesano Aleksandar Pavlovič Dubrovski. Ali trebalo je stići do Beograda. Za to su se pobrinule „Novosti“ i, kao i uvek, plemeniti ljudi. POSLEDNjE PISMO
LjUBA Tulijeva ne odvaja se od poslednjeg Aleksandrovog pisma, koje je stiglo 30. septembra 1944, samo 17 dana pre nego što je on poginuo na frontu. Na žutom papiru, nebrojeno puta presavijanom, piše: „Kao i svi ratovi, i ovaj je besmislen. Ljudi ginu. Ne mislite na mene! Ja sam dobro. Branim čast i kao svi pravdoljubivi ljudi maštam o slobodi. Majko, izdrži! Čuvaj moje sestre.“ novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Biciklom kroz devet zemalja Novinar Milan Lisica (28) obišao devet zemalja na dvotočkašu zarad dokumentarca. Krenuo iz Portugalije i prevalio 3.000 kilometara. Film o herojima biciklizma  NA biciklu je prešao Alpe, Pirineje, provozao se kroz Barselonu, tutnjao pored mora, spavao u šumi, na plaži i kod novostečenih prijatelja u čak devet evropskih zemalja... Avantura ambicioznog novosadskog novinara Milana Lisice (28), počela je krajem juna u Portugaliji, trajala je mesec i po dana, a za to vreme izverglao je više od 3.000 kilometara. Cilj njegove neobične žurnalističke avanture bio je pravljenje dokumentarnog filma o najvećim biciklistima-herojima u Evropi.
- Najčudnovatije priče snimio sam na ovom proputovanju - priča za "Novosti" talentovani novinar, koji je okončao biciklističku reportažu pre dve nedelje u Novom Sadu. - Ono kako vas ljudi doživljavaju kada se pod otvorenim nebom, na dva točka, nađete u njihovoj zemlji, ne može se ničim meriti. Sada sam siguran, bicikl je pasoš za ceo svet, pristupnica za ljudsku volju i dobrotu.
Krenuvši iz Portugalije, a vozeći se kroz Španiju, Francusku, Italiju, Sloveniju, Austriju, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, sve do Srbije, nije imao nijedno loše iskustvo. Dobrodošlica, pomoć pri snalaženju, traženju puta, kao i noćenje - dočekali su ga kod svakog pojedinca na kog je naišao.
- U svakoj zemlji snimio sam po priču, upoznao mnogo ljudi, video najimpresivnije gradove, i vozeći, mirisao i na svojoj koži osetio vazduh najčistijih predela - još je pod utiscima Lisica. - Od heroja biciklizma izdvojio bih tri priče, duboko intimne, koje će biti glavne u mom dokumentarcu. Prva je priča o francuskoj porodici, bračnom paru koji je, noseći svoja dva deteta predškolskog uzrasta, vozio godinu dana po svetu. Druga je priča o Slovencu Marku Balohu, koji je kao dete bolovao od astme i bronhitisa i kog je biciklistički klub odbio za učlanjenje. Danas je svetski rekorder u ultrabiciklizmu, a ovim sportom pobedio je i bolest.Na treću priču, za njega i najimpresivniju, naišao je po povratku u Srbiju. U Bačkoj Palanci.
- To je Aleksandar Vukov (40), čovek koji je u ratu izgubio nogu, a psihički i fizički se oporavio zahvaljujući biciklizmu - kaže Lisica.
- To je čovek koji se zvanično evidentira kao osoba sa invaliditetom, a zapravo je bez ijednog hendikepa. Čak ima mnogo više volje, energije i optimizma od mnogih ljudi, poraženih teškom svakodnevicom. Vukov je bez jedne noge odvozao do Atine, čak 1.200 kilometara.
Lisica, skromno, naglašava da njegova priča nije ništa posebno, jer je već uobičajeno da ljudi voze po Evropi i svetu... Njegov cilj je isključiv: želi da prikaže biciklizam kroz različite ljude, od profesionalaca do avanturista i egzibicionista, da pokaže i dokaže kako bicikl može da donese nezaboravne trenutke, i život učini vrednijim. DAO OTKAZ I SEO NA BAJK
JEDAN od zanimljivih junaka dokumentarca "Bicikli pričaju priče" je i Stefan Brandl iz Austrije. On je jednog dana odlučio da promeni život iz korena - dao je otkaz, seo na bicikl i krenuo da vozi kroz svet. Posle 11.000 kilometara stigao je do Sri Lanke, gde je pronašao sirotište, zbližio se s mališanima i donirao im veliki novac. novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Tomaševići se bore za svoj prag u Hrvatskoj Tomaševići odlučni da po svaku cenu povrate otetu imovinu u Hrvatskoj. Otimači još u našoj kući. Došli smo na vrata i ušli, ali nakratko _620x0.jpg) SPAKOVALI smo torbu, majka i ja, i uputili se u Vodice. Našoj kući. Pozvonili na vrati... A znate li kakav je osećaj kada zvonite na vrata rođenog doma, a u njemu ne poznajete nikog... Kad su nam otvorili, ušli smo, brate, lepo, ušli... Bez straha, jer ne ulazimo u tuđe. A da je bilo teško, jeste. Pred nama su bile naše uspomene. Sve što je ostalo.
Alen Tomašević (45) tako je odlučio da otimače, po ko zna koji put podseti da iz kuće koju su oteli moraju jednom i da se isele. A njima, Tomaševićima, vrate njihovo.
- Uzurpatori su gledali, nemi, dok sam se peo uz stepenice prema spratu - priča Alen. - Onda sam izašao na terasu i koliko me grlo nosi viknuo: „Komšije, vratio sam se... vratio sam se... vratio!“
Došla je policija, pozvali su je otimači. Privela Tomaševiće. Pet sati su ih zadržali u stanici. A na kraju inspektor koji ih je priveo obratio se Alenu: „Rado bih te, lično zadržao, ali tužilac kazao da te pustim“. Alen mu je odgovorio: Imaćete za to priliku, moj dolazak ovog leta nije poslednji put. Srešćemo se i idućeg.
Tomaševići su proterani iz Vodica u leto 1991. godine, kao i većina Srba koji su morali da beže i sačuvaju glavu. Od tada su pokušavali sve. Tužili. Sudili se. Traže pomoć države Hrvatske. Ali uzalud. Da mole uljeza da se urazumi i napusti dom koji su od svoje plate prosvetnih radnika podizali Alenovi roditelji. Danas penzioneri izbeglice. Najpre su ih iz Vodica proterali u Knin. A odatle terani „Olujom“, stigli su do Srbije. U Novim Banovcima, u Sremu, pridižu novu kuću, uz pomoć sina.
- Oboleli su oboje - kaže Alen. - Što od tuge, što od teškog izbegličkog života, što od gneva jer ne mogu da vrate oteto. Oni više ne mogu da se bore, a ja ne mogu da ih gledam kako pate. Odlučio sam... boriću se na svoj način. Ne samo za kućni prag, već i za dostojanstvo Tomaševića.
Kuća u Vodicama koja im je oteta ima 850 kvadrata. Četrnaest soba. Pet kupatila. Sve je bilo opremljeno. Sve puno. Tomaševići su delom živeli i od turizma. Sada od toga žive uzurpatori.
- Znate šta... Moja borba nije samo za imovinu. Njenu vrednost... Sve to bude i prođe - govori Alen Tomašević. - Moja borba je pitanje časti. I što je čovek stariji, više ima potrebu da kaže: „Dosta“. Da stane na kraj otimačini i ponižavanju.  OPET ĆU DOĆI
- Nisam ni mislio da ću ovog leta ostati u našoj kući - kaže Alen Tomašević. - Želeo sam samo da stavim do znanja da, ako su moji roditelji ostarili i oboleli, da ima neko ko će se boriti za njih. Zaslužili su da, dok su živi, imaju barem satisfakciju za život koji su potrošili radeći. I svake godine ću dolaziti. I svake godine ću vikati sa terase: „Komšije, vratio sam se svojoj kući!“. novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Šumadija: Rekordne prinose voća uništio grad Grad koji je pogodio pola Šumadije naneo ogromnu štetu voćarima. Najteže u Topoli. Šteta se procenjuje na više od deset miliona evra  KRAGUJEVAC - Dobar rod i očekivane rekordne prinose voća u poslednjih desetak godina na području Šumadije gotovo potpuno je uništilo nevreme koje je u sredu po podne zahvatilo Topolu, Kragujevac, Aranđelovac i Knić. Hektare grožđa, krušaka, jabuka, kasnijih sorti šljiva, jak grad veličine oraha "obrao" je za samo petnaestak minuta.
Najteže je pogođena Topola, a samo u ovoj opštini, odnosno selima Vinča, Ovsište, Plaskovac, Trnava, inače poznatom voćarskom kraju, uništeno je i oštećeno oko hiljadu i sto hektara pod voćem, a šteta se procenjuje na više od deset miliona evra.
- Prosto je neverovatno kakva se gradonosna sila odjednom sručila. Na mojih dvanaest hektara, od ukupno 72, šteta je stoprocentna. Na čokotima nije ostalo ni lišće - kaže Božidar Aleksandrović, vlasnik poznate vinarije iz sela Vinča kod Topole.
Voćari i vinogradari u ovom kraju pričaju da je grad "nenormalne" veličine, potpuno uništio i lastare na čokotima,tako da roda grožđa na tom delu neće biti ni naredne godine.Mnogi će morati da rade nove zasade, jer tako oštećena stabla neće preživeti zimu.
- Stradalo mi je oko pet hektara pod jabukom. Očekivao sam rod od 50 tona po hektaru i to prve klase. Trebalo je da je beremo za pet-šest dana. Uništeno je najmanje 70 odsto roda, a šteta je oko 30.000 evra - kaže Dejan Stanković (40), iz Vinče.Vinča je i najviše stradala u ovoj nepogodi, a najteže su pogođeni zaseoci Aleksandrovići i Veliko polje, gde je šteta potpuna. Seljaci su zabrinuti kako će obnoviti zasade. Inače, većinu jabuka, breskvi, krušaka i drugog voća izvoze u Rusiju.
- Narednih dana očekivali smo da počnemo utovar šlepera za Rusiju. Dnevno je trebalo da krene po najmanje desetak, samo iz Vinče - pričaju meštani ovog sela.
Predsednik Opštine Topola, Dragan Jovanović kaže da su poljoprivrednici pretrpeli veliku štetu, koja se procenjuje na više od deset miliona evra. On dodaje da je u ovom slučaju zatajila protivgradna zaštita i da zbog svega što se desilo neko treba da snosi odgovornost.
- Mi smo jedna od retkih opština koja je i kupovala protivgradne rakete. Imamo podatak da su u Radarskom centru na Bukulji imali samo dve rakete. Da je radarski sistem uređen kako valja, do ovakve katastrofe ne bi došlo - kaže Jovanović.
"VINO ŽUPA"
- U naredna tri-četiri dana otkupićemo određenu količinu voća koju mi u „Vino Župi“ možemo dnevno da preradimo, a otkup jabuke trajaće sve dok ne bude počela da truli - rekao je direktor firme "Vino Župa" u Aleksandrovcu Rade Jeftović.  POMOĆ
Predsednik Topole kaže da je proglašeno stanje elementarne nepogode na teritoriji opštine, da će od Vlade zatražiti da se deo štete nadoknadi voćarima. Predlog je i da se u dogovoru sa bankama, ljudima koji su uzeli kredite za proizvodnju refinansira dug, odnosno da plaćaju samo kamatu, a obaveze za glavnicu produže na bar godinu dana. novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Homoljske planine: Reka nosi zlato Reporteri „Novosti“ sa poslednjim ispiračima plemenitog metala, na ušću Brodičke reke u Pek, u podnožju Homoljskih planina. Među nekolicinom najupornijih tragača Mile Golubović i Brana Ubakić  - Ne mogu se pohvaliti da sam baš ćup napunio. Ali tragam i nadam se - kaže Brana Ubakić (71), jedan od poslednjih ispirača zlata u čitavom ovom kraju zvanom Zvižd, između Severnog Kučaja i Homoljskih planina i istočno, prema Braničevu. Poslednjih pet godina, otkako se iz pečalbarstva u Austriji vratio u rodno Duboko, „ispira“ reku i prikuplja čisto, „samorodno“ zlato.
S njim u Brodicu, pritoku Peka, zagazio i Mile Golubović (60), direktor zadruge u Nevesnici. I on je pre nekoliko godina pošao za Branom, više iz razonode, ne od muke da, kao neki tragači, u Peku sreću nađu.
- Kažu, nema prijatelja među ispiračima, a mi, evo, 30 godina kao braća. Nema ljubomore, ali se ulov ne deli, svako kući nosi svoje... I ne pita.
Ispirača pod Homoljem ostalo tek šaka. Svega pet, šest iz Dubokog. Dođe poneki sa strane, više željan divljine i mira, nego što bi da se preko noći obogati.
U podnožju Homolja, gde Pek ulazi u široku Zvišku kotlinu i odakle dugo i mirno teče kroz Volujsku klisuru, ljude je odvajkada golicala priča da je reka zlatonosna. Ispirači govore da su još stari Rimljani u njenom koritu nalazili sitne čestice zlata zbog kojeg se Kučevo sa okolnim brdima nekad zvalo Starozlatija, ili „grad u zlatnoj dolini“.Prvi ispirači s lopatama, sitima, koritancima, stigli su ovde, svega desetak kilometara od nekadašnjeg rudnika zlata i mesta Blagojev kamen, početkom šezdesetih. Zlatna groznica trajala je sve do pred kraj prošlog veka, a alata su se prihvatili pre svih penzionisani rudari iz Majdanpeka. Znali su gde da ispiraju zlatonosni pesak. Tada je Narodna banka dobro plaćala „samorodno“ zlato.
Za zlatnom žicom išli su mnogi, prateći krivudavi trag reke oivičene bukovom šumom. Veruje se da je zlato bilo nanošeno strujama gorskih reka, Brodičke, Dubočke, Ševičke i Rakovobarske.
Kiša lije, potoci se slivaju sa Homoljskih planina. Brana i Mile nadaju se da će im ova, letnja, doneti plemeniti metal ispran sa nekih još neistraženih zlatonosnih žila.
- Povlačenje reke najveća je tajna - govori Mile.
- Posebno u proleće kad su velike kiše, pa kad se voda povuče i ostavi zlato. Nije sve u sreći, moraš da znaš gde kopaš. A moraš imati i čime.A od alata, najvažniji su ispitak i vešeraj. Veština je, govore, ljuljati plastično korito, prosipati, dodavati vodu, pa opet, kao dete u kolevci, ljuljati, i tako od jutra do večeri. Za uporne, od maja do oktobra.
- Zlato se čeka, kao rađanje sunca. A ono je podrugljivač koji zbija s ljudima neslane šale, ono je varalica i šarlatan. Ume da stvara mitove i legende u koje će uvek verovati i vojska lakovernih - kaže Brana, kojem se u posrećilo da pred nama odvoji zlatnu prašinu iz kvarcnog kamena.
- Vidite kako sijaju zrnca zlata?
Kiše, snegovi, vetar, ljušte kvarc na brdima, tanje ga, neretko i proždiru. Preostalo zlato odlazi u potoke i reke, sleže se kraj većeg kamenja, panjeva, ulazi u džepove a samo ga iskusni tragači prepoznaju. Obično su na krivinama vodotokova, pa valja pratiti tragove prirode, virove, ili duboke brazde skrivene podno šumovitih brda, uz potočić, i u njih zabiti ašov.
- Mora da se kopa. A to je težak, mukotrpan fizički posao pred kojim avanturisti posustaju - govori Mile.
- Poslednje tri godine nema velikih voda - kaže Brana.- I zlato je presušilo. Sve ga je manje, ali i tragača. Za jedan gram treba mnogo vremena i sreće. U početku je nalazio grumen od dva, čak i tri grama. Najveći komad - pet grama. Sad je sreća ako nađe pola grama.
BLAGOJEV KAMEN
Jedan od najbogatijih rudnika „samorodnog“ zlata u Evropi ime je, kažu, dobio po pastiru koji je idući za stadom naišao na zlatni grumen i doneo ga u kolibu. Kad se neke olujne noći kod njega sklonila grupa istraživača, osim postelje i toplog hleba Blagoje bi im poklonio i kamen. Posle su, koncesiju za njegovo istraživanje i eksploataciju 1902. godine dobili Đorđe Vajfert i Feliks Hofman.  KRALJEV BAGER
Žitelji ovog kraja dugo su prepričavali da je prilikom izgradnje puta Kučevo - Požarevac kao podloga korišćen šljunak iz Neresnice koji je iz Peka iskopao još bager kralja Aleksandra. Veruju da je po magistrali prosuto zlato. KRAKU LU JORDAN
Na ušću Brodičke reke u Pek je Kraku lu Jordan, arheološko nalazište koje svedoči da su Rimljani ovde imali svoje majdane i livnicu zlata. Bio je to rimski centar zlata. Posle njih zlato su ovde vadili i Nemanjići. Odvozili su ga u Dubrovnik, pa brodovima do Grčke. Ne zna se samo zašto ga Turci, koji su voleli zlato, nisu vadili iz zemlje novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Leskovac: Pljeskavica traži dva dana U čemu je tajna leskovačkog roštilja, u čiju se čast već dvadesetu godinu u ovom gradu okupljaju stotine hiljada gostiju. Ćevapi, iz levka, bez tragova pečenja, da sami skaču po skari  a tek mućkalica (neka vrsta pikantnog gulaša koji se priprema od mesa pečenog na skari)...
Pokojni Dragi Bure je roštilj spremao za Tita, pobedio na svetskom takmičenju u Montrealu i hranio goste u čuvenoj beogradskoj kafani „Kumbara“, ovako Leskovčani navode njegovu biografiju. Još jedan njegov učenik i „doktor za roštilj meso“, Zoran Todorović, kaže da su i pored svih iskušenja Leskovčani sačuvali ovaj gurmanluk.Kada bi se roštilj meso pripremalo po originalnom receptu trebalo bi dva dana da se dobije pljeskavica. Todorović, koji je i profesor u Turističko-ugostiteljskoj školi, otkriva nam „sve što smo hteli da znamo o pljeskavici, a nismo imali koga da pitamo“.
- Roštiljsko meso se priprema svuda, ali je jedno leskovačko roštiljsko meso, po onoj staroj recepturi. Nećemo govoriti o ovom što se radi za komercijalne svrhe, već o roštilju. Pravo roštiljsko meso majstori kulinarstva nazivaju „gospodinom“ - prenosi nam Todorović.
Prvi uslov: potrebno je juneće meso, i to od prednjih delova, takozvani prednji čerek, delovi vrata, plećke, potplećke, pafloka sa dodatkom određenog procenta loja, ali ne bilo kog loja, već bubrežnog. Procenat soli je dva odsto od ukupne količine mesa koje se priprema. Melje se prvo na krupnoj šajbni, desetka ili dvanaestica, pa se samleveno meso odlaže najmanje od 12 do 24 časa na temperaturi od nule do četiri stepena.
Zatim sledi još jedno mlevenje na sitnijoj šajbni. Kada se samelje i umesi, opet se malo odmori, sat vremena.
Prava leskovačka pljeskavica je težine od 180 do 200 grama i nije bez luka. Luk je bitan jer daje specifičan šmek i ukus pljeskavici. Nije ispržen niti ispečen, već samo omekšan. Pljeskavica se peče šest minuta na temperaturi od 160 stepeni. Ranije se pekla i do 12 minuta, jer je meso bilo „silnije“.
- Ako je pica sinomim za Italijane, onda je roštilj za Leskovčane, i to nam niko ne može osporiti. Ali, ima priučenih majstora i mislim da bi pola njih Dragi Bure „pobio“ kad bi se digao iz groba - veli roštiljdžija Momčilo Mitrović.
NEĆE STRUJU
Posebna priča su skara i ćumur, jer leskovačka pljeskavica nije „u ljubavi“ sa napravama na struju. Skara je kao šahovsko polje, tačno se zna gde se šta peče. Gde je mesto pljeskavici, a gde uštipku - kažu roštiljdžije.
KAKO PREPOZNATI PRAVO MESO
Profesor Todorović kaže da nije teško i laiku da utvrdi da li je roštiljsko meso originalno. Dovoljno je porediti cene, pa ako jedni prodaju kilogram roštiljskog mesa za 500, a drugi za 350 dinara, sve je jasno. Inače, dozvoljena je upotreba aditiva, jer se meso sada priprema brže, a ne dva dana kao ranije. Ali, na 10 kilograma ide šest grama aditiva i ni miligram više, upozorava Todorović. novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Novosti“ darovale porodicu Cvijević Dobra volja nikad ne manjka kada su pitanju ljudi koje okuplja Fond humanosti Kompanije „Novosti“. Paket školske opreme i drugih proizvoda za samohranu majku  DOBRA volja nikad ne manjka kada su pitanju ljudi koje okuplja Fond humanosti Kompanije „Novosti“, pa tako je i mali paket pomoć stigao i na prag petočlane porodice Cvijević. Samohrana mama Snežana već duže vreme bori se za srećno detinjstvo svojih četvoro mališana samo uz socijalnu pomoć i dečii dodatak, ali sada u tome nije sama.
Sreća se konačno osmehnula i Snežani, koja se, nažalost, prerano oprostila od dva supruga, ostavši udovica sa po dvoje dece iz oba braka. Porodični portret dobio je svoj krov nad glavom posle dugo godina podstanarskog života, pošto su im od uprave grada stigli ključevi od socijalnog stana u Zemun polju.
Poslednju promenu adrese dodatno su ulepšali prijatelji Fonda humanosti, koji su se potrudili da početak školske godine u novoj školi za Anastasiju (13) i Anđelu (11) bude i u novom ruhu, a hemija, slatkiši i pelene dobro će doći za odrastanje još male Jelisavete (4) i dvogodišnjeg Vojina.
- Kako bi im olakšali život, Fond čini sve da im vrati osmeh na lice. Ovog puta uspeli smo da devojčicama obezbedimo školsku opremu, sredstva za ličnu negu, koje je donirala „Biohemija“, opremu za kućnu negu od kompanije „Vileda“, dok se „Dr Etker“ postarao za slatkiše, a „Boni Drenik“ za zalihe pelena - kaže direktorka Fonda Divna Čanaćević, pozvavši sve humane ljude da učestvuju u ovim plemenitim akcijama.
Poklone je došla da preuzme najstarija Anastasija, koja sad kreće u osmi razred, ne krijući zahvalnost za pažnju koju im je Fond ukazao i za darove. Sada su njena jedina briga novi izazovi na školskim takmičenjima, na kojima redovno učestvuje, kao jedna od najboljih učenica.
- Sada je moja najveća želja makar opštinska nagrada na takmičenju iz engleskog jezika. Volela bih da upišem Filološku gimnaziju, pa bi mi ta nagrada pomogla u konkurenciji, koja nije nimalo laka - kaže nam skromno Anastasija, sa očima punim nade i istrajnosti, koja je u potpunosti uverila naše reportere i Fond da će se sledeći put sastati sa učenicom engleskog ili španskog odeljenja Filološke gimnazije. novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Kučevo: Pravi narodnu nošnju i opanke Miodrag Stokić (84) iz Kučeva čeka decu iz tuđine i pravi narodnu nošnju. Starina bez naočara po ceo dan vredno veze motive za srpsku nošnju  LAČEVICA, gornji deo Kučeva, upekla zvezda... Put uzak, jedva kola da prođu, ograde masivne, kitnjaste, s čipkom od mesinga i pozlatom. Skrivaju tišinu. Kuće velike, a dvorišta prazna, tek ponegde probila divlja kruška, ispupela kupina, rodio lešnik.
Kod ono malo preostalih meštana koraci usporili. Većina godine i zdravlje ostavila u pečalbarstvu, najviše u Austriji. Nastavila njihova deca. U nekih i unuci porasli daleko od rodnog praga. A u Miodraga Stokića (84), vrednog opančara i krojača narodnih nošnji, stasali i praunuci. Dođu tek leti da obiđu starinu i s ponosom prošetaju velelepnim kućama zbog kojih njihovi očevi ceo život u tuđini grcaju.
- Stokići su na vrhu brda, vredi se popeti. Takve lepote u Kučevu nema, u njih je kao u „Dinastiji“ - pokazuje komšija ka čistini na proplanku pod bukovom šumom gde su Miodragovi sinovi, blizanci Dragoje i Dragoslav, sagradili dve vile. Dva dvorca.
Miodrag otvara kapije. Kuće, skoro iste, jedna do druge, samo im je fasada drugačija. U svakoj po 31 odaja. Sve opremljene savremenim nameštajem. Otvaraju ih tek jednom godišnje, kad dođu na odmor. A i tada, povazdan rade, doteruju, dograđuju. Sve što preko godine zarade, u kuće ulože. Pa, odu. I broje dane do penzije i povratka. Evo šta su moji sinovi, moje jabuke, izgradili - pokazuje Miodrag, ponosan. - Kad su pošli u pečalbu, presretač im je bio batlija. A kad sam ja, prvi iz ovog kraja krenuo u Beč, moja žena Karavilka lomila je grančice i njima kitila kuću, sa verovanjem: „Koliko grančica, toliko iljadarki da zapečalim“.
Od kad zna za sebe Miodrag radi. Posao mu u krvi. Zato, kaže, i ima. I danas, sa 84 godine, bez naočara, po ceo dan vredno veze motive za narodnu nošnju. Srpsku i vlašku. Napravi i poneki par opanaka.
- Tako sam počeo, kao opančar - govori. - Od jutra do sutra, radio sam u radnji nekog majstora, u Balkanskoj ulici u Beogradu. Ostao mi je dužan velike pare, nikada mi ih nije vratio. Tad sam rekao sebi: „Nećeš, Miodraže, više tvoje ruke pod tuđ kalup“.
Otišao je u Austriju. Radio najteže fizičke poslove. Posle mu se pridružili žena i deca. Sinovi već tri decenije žive u Beču. Voze kamione. Pretovaraju beton. Tamo su i svoju decu dobili. I oni postali ljudi. Miodrag ima i dve ćerke Mirjanu (63) koja živi u Carevcu i Gordanu (60) u Zeleniki prema Gradištu. Žena mu je umrla pre deset godina. Sad mu društvo u starosti i samoći pravi Kruna Filipović. I ona ostala udovica, pa im se putevi susreli.I nošnju je počeo da pravi u pečalbi. Slučajno. Komšinica Nemica pokazala mu je specijalnu iglu za goblene. Napravio je svoju mustru. Toliko mu se dopalo da iglu za vez ne ispušta iz ruku više od pola veka.
- Početak Homoljskih motiva, manifestacije kojim se celo Kučevo ponosi, prošle nedelje obeležio je defile mladih. Većina ih je bila u mojoj nošnji. Srce mi je pevalo dok sam ih gledao - kaže Miodrag.
Na specijalnom razboju po kojem je razmaknuto srpsko platno, pažljivo provlači iglu. Cvetovi, šare, pršte od boja i motiva.
- Nošnju pravim kako za svakodnevni život tako i za svečane prilike - govori. - Za mlade je u svetlijim nijansama, za starije u tamnijim. Nošnja za neveste ističe se bogatstvom i lepotom materijala, veza, ukrasa.
S jednakom ljubavlju pravi i srpsku i vlašku narodnu nošnju.Razlikuje ih, kaže, raznovrsnost oblika i ukrasa. Ta raznovrsnost i bogatstvo zastupljeni su i u ženskim i u muškim nošnjama.  - Najčešći delovi narodne nošnje kod Srba su: prsluk, gunj, fermen, anterija, zubun, dolaktenik, tkanica, čakšire, dolama, dizluk, ječerma, džemadan, mintane, jelek, džube, fistan, šalvare i opanci - ređa. - A kod vlaške ženske nošnje posebno mesto zauzimaju marama, košulja, prsluk, šukura, nadsuknja i suknja. Njih najviše volim da pravim.
Njegova nošnja stigla je do Australije, Kanade. Naručuju mu i kulturno-umetnička društva ovog kraja. Ali, Miodrag je s posebnom radošću veze i šije za nekog našeg, u tuđini.
- Dok je pakujem, često zaplačem - kaže. - Znam, kupuje je deda unuku. Da ga seti na korene. Da mu cvet sa čarape zamiriše. Na kuću i dvorište.
GASI SE ZANAT
- DA mi je da nekoga naučim zanatu - kaže Miodrag. - A nemam koga. Ovo malo mladih koji su ostali u komšiluku neće da uče vez. Kažu, koga to zanima. A svi moji su daleko. Samo da se zanat ne ugasi.  IME DA UPAMTIM
- POKUŠAVAM da saberem svu unučad i praunučad, ali ne uspevam - šali se Miodrag i ređa paraunuke, Aca, Stefana, Nikolu. - Snajka Amerikanka dala unučici neko strano ime, nikako da ga upamtim. novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
U prizrenskoj Bogosloviji upisana treća generacija Dolasku bogoslova posebno se obradovala mala Milica, jedino srpsko dete u Prizrenu  U TREĆOJ godini od kada je obnovila rad, prizrenska Bogoslovija, poznata škola duhovnika Srpske pravoslavne crkve, bogatija je za četrnaestoro mladih bogoslova. Sa učenicima druge i treće godine u utorak su seli u klupe obnovljenog zdanja zadužbine Sime Igumanova, pa tako ovde uči 37 budućih bogoslova.
Početak nove školske godine u Bogosloviji obeležen je liturgijom u sabornom hramu Svetog Đorđa u centru Prizrena, koju je sa monaštvom eparhije služio vladika Teodosije, episkop raško-prizrenski... Mladi bogoslovi, profesori i vladika Teodosije, koji je i rektor Bogoslovije, obišli su dan ranije i Manastir Svetih Arhangela, gde je na grobu cara Dušana, služen parastos...
Otac Andrej, zamenik rektora i jedan od profesora kaže da su učenici u ovu školu došli iz svih krajeva zemlje ne skrivajući radost što će se školovati u poznatoj duhovnoj školi koju su pohađali, a kasnije ovde i predavali, mnogi srpski patrijarsi.
- Moja porodica je poznata po sveštenicima i zato bih i ja voleo da postanem svešteno lice - kaže petnaestogodišnji Željko Kojić, iz Vrbovca kod Kosovske Vitine.Za ovu školu pripremao ga je otac Ilarion, iguman manastira Draganac. Upravo zato, Željko je sa ostalim učenicima pažljivo slušao savete koje je mladim bogoslovima pred početak školske godine davao profesor Dejan Ristić, tokom liturgije u hramu Svetog Đorđa u Prizrenu...
- Nijednog trenutka se nisam premišljao oko dolaska u Prizren. Ovo je stari srpski grad, prestonica cara Dušana. Ponosan sam što ovde učim kako da služim Bogu - kaže Jovan Filimomović (17) iz Novog Pazara, učenik treće godine, dok sreću što se vratio svom Kosmetu nije skrivao ni Duško Spalević (18) čija je porodica iz Dečana izbegla u Kruševac.
- Ljubav prema veri i svetinjama osetio sam kao četvorogodišnjak odlazeći u manastir Visoke Dečane - priča Duško, nadajući se kao i ostali da će im školovanje proteći u miru.
Iako su im uslovi smeštaja solidni, učenicima najviše nedostaje signal za mobilnu telefoniju da mogu da se jave roditeljima, ali i im zato poručuju da se osećaju dobro i da su prevazišli prvobitni strah...
- Ako je i bilo strepnje što se tiče bezbednosti, pogotovu kod učenika koje su ove godine upisali školu, stariji đaci su ih razuverili - pričaju profesori, a jeromonah Andrej priznaje da je u protekle dve godine bilo raznih, više lepih situacija, dok one druge ne želi da pominje. Učenici tokom školskih dana dva puta prolaze centrom grada od Bogoslovije do Crkve Svetog Đorđa, idu do prodavnice ili frizera, ali u pratnji profesora. Kada padne mrak iz soba ne izlaze. Dolasku mladih bogoslova posebno se raduje mala Milica Đorđević (8), jedino srpsko dete u Prizrenu koja i ove godine u parohijskom domu pohađa nastavu bez svojih vršnjaka.
- Divno je što je ovaj grad bogatiji zbog mladih učenika koje ćemo sretati na ulici i liturgijama u Crkvi Svetog Đorđa - priča devojčicina majka Evica Đorđević (37) koja se nada da će rad Bogoslovije i dolazak novih učenika ohrabriti i povratak raseljenih Srba iz grada pogotovu onih sa decom.
SMEŠTAJ I OSOBLJE
PODIGNUTA 1871. godine, prizrenska Bogoslovija bila je prva srednja bogoslovsko učiteljska škola u staroj Srbiji, a do 1999. godine, kada je privremeno izmeštena u Niš, nikada nije prekidala rad. Osim zadužbine Sime Igumanova koja je obnovljena 2011. godine kada je počela da radi, do sada su u okviru kompleksa Bogoslovije obnovljene još tri kuće. - Jedna kuća je obnovljena uz pomoć našeg prijatelja doktora Đuzepea Tore iz Đenove, a druge dve novcem Sretenjskog manastira u Moskvi sa balagoslovom patrijarha Kirila - kaže otac Andrej i napominje da su u jednoj kući smešteni učenici, a u drugim šest redovnih i dva honorarna profesora, kao i tri kuvarice i tri domara. Po rečima monaha, objektima nedostaje jedino parni kotao za centralno grejanje zbog čega velike sume novca izdvajaju za grejanje. novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 14 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
.jpg)
