|
| Autoru |
Poruka |
|
Okano
|
|
rang
Pridružio se: 06 Dec 2012, 22:57
Postovi: 3122
|
U subotu uz „Blic“ poklon-knjiga: "Koštana", remek-delo naše kulture Koštana je jedno od najznačajnijih dela naše teatrologije. Kapitalna drama, u kojoj je Bora Stanković opisao orijentalnu strast u represivnom društvu, rekao je za „Blic“ teatrolog Jovan Ćirilov o jednom od najznačajnijih dela naše književnosti, koje „Blic“ poklanja čitaocima u subotu, 25. maja.
Ćirilov opisuje „Koštanu“ kao književno i pozorišno blago našeg kulturnog nasleđa.
- Osećaj slobode kod glavnih junaka javlja se kao potreba za odbacivanjem kanonskih društvenih okvira i zato Koštana mora da živi u kućnim bibliotekama kao obavezna obrazovna norma različitih generacija. „Koštana“ je istovremeno značajno i veoma popularno pozorišno delo, što se po pravilu jako retko događa u teatru, i zato je publika decenijama uživala kada je postavljana na različitim scenama, najviše u beogradskom Narodnom pozorištu - kaže Ćirilov.
Stanković je ovo delo prvi put napisao kada je imao 24 godine, ali ga je više puta prepravljao sve do konačne verzije, koju je objavio kao zasebnu knjigu 1924. godine. Verzija je iz ove godine poslužila za sva druga štampanja. Prvi put je ova drama štampana u celosti 1902. godine u Srpskom književnom glasniku.
„Koštana“ je put izvedena 22. juna 1900. godine u Narodnom pozorištu u Beogradu. Reditelj je bio Čiča Ilija Stanojević, koji je u isto vreme igrao Mitketa. Koštanu je glumila Zorka Todosić, a muzički aranžman je uradio Franjo Pokoroni. Prvo izvođenje drame bilo je neuspešno jer je bilo malo publike, loših kritika i sam pisac je bio nezadovoljan.
U Fonoteci Radio Beograda i danas se čuva audio-zapis u kojem Čiča Ilija Stanojević igra Mitketa. Posle debakla na premijeri „Koštane“, Bora Stanković vrši osamdeset promena u komadu i 1924. godine, kada slavi trideset godina književnog stvaralaštva, tako promenjenu je ponovo štampa.
Tada je Koštanu igrala glumica Draga Spasić, a Hadži-Tomu Dimitrije Ginić. Novu premijeru, „Koštana“ je dočekala 7. aprila 1928. godine u Narodnom pozorištu u Beogradu. Prvi put, umesto Čiča Ilije, Mitketa glumi drugi glumac Nikola Gošić, a Koštanu Sofija Novaković.  U njenom dugom opstajanju na sceni Narodnog pozorišta, „Koštanu“ su pred publikom oživljavale Olivera Marković, Usnija Redžepova, Maja Odžaklijevska, Milena Vasić, Ivana Žigon...
Kritika i publika su se ujedinile u fascinaciji „Koštanom“ u izvođenju Usnije Redžepove.
- Prefinjen ples, bez vulgarnosti, dostojanstven, a dovoljno temperamentan, samo je njena specijalnost, pisali su mediji od Usnijinoj „Koštani“. Blic online
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Haled Hoseini: Najteže je kad izgubiš svoj dom Jedan od najpoznatijih svetskih pisaca, autor besteselera "Lovac na zmajeve", čovek na čije se intervjue čeka i po nekoliko godina - čak i kad su posredi najveći mediji - ekskluzivno razgovara za Nedeljnik.  Haled Hoseini otkriva kako se po dolasku iz Kabula u Pariz osetio kao u SF filmu jer je prvi put video neboder i vozio se liftom, i iznosi svoja tragična svedočanstva iz Avganistana u kojem je boravio kao ambasador dobre volje i na osnovu toga napisao novi roman "A planine odjeknuše".
Kad ste bili dete, vaša porodica je jedno vreme morala da živi u Parizu, pošto niste mogli da se vratite u Avganistan zbog prevrata 1978. Kakvo je to bilo doba u vašem životu? Kakve su vaše uspomene na izgnanički život u Parizu?
Prve dve godine u Parizu, od jeseni 1976. do aprila 1978, bile su zaista divne. Pre toga nisam bio nigde van Avganistana i Irana, gde sam kao dete proveo dve godine. Pariz me je oborio s nogu čim sam ga ugledao; bio je to praznik za uši, za oči, a po mnogo čemu je za mene bio kao da sam skočio stotinu godina u budućnost. Činilo mi se da sam zakoračio u naučnofantastični film. Pre Pariza nikad nisam video neboder, nisam bio u liftu, nisam se vozio metroom niti gledao automobile kako jure po auto-putu. To su bile srećne godine, svi smo mi u porodici naučili francuski, probali novu hranu, gledali francusku televiziju, posećivali slavne znamenitosti i uopšte, privikavali se na novu kulturu - mada sve vreme sa svešću da je to privremeno i da ćemo uskoro ponovo biti s prijateljima i rodbinom u Kabulu, kad očev četvorogodišnji mandat istekne.
Naše poslednje dve godine u Parizu, posle komunističkog prevrata 1978, bile su za nas doba preobražaja. Naš svet, bar onaj koji smo poznavali, počeo je da se rastače, i osećali smo da se tlo pod našim nogama menja na veoma suštinski način. U naš stan u Parizu počele su redovno da stižu vesti o rođacima, prijateljima i poznanicima koji su zatvarani, mučeni, ubijani ili nestali. Telefonom su nas zvali rođaci koji su uspeli da pobegnu i koji su tražili azil na Zapadu. Bilo je to doba velike nestabilnosti i napetosti, i završilo se odlukom mog oca da tražimo azil u Americi, gde ćemo morati da se prilagodimo novoj kulturi, novom jeziku i novom načinu života.
Planetarni uspeh "Lovca na zmajeve" i "Hiljadu čudesnih sunaca" omogućio vam je da pokrenete sopstvenu humanitarnu organizaciju - Fondaciju Haled Hoseini. Možete li nam reći nešto o delovanju vaše fondacije u Avganistanu?
Prilikom posete severnom Avganistanu u septembru 2007. godine upoznao sam porodice koje preživljavaju s manje od jednog dolara dnevno. Čitave zime provode šćućureni u rupama iskopanim u zemlji. Posetio sam sela gde je redovna stvar da desetoro ili petnaestoro dece umre svake zime ili leta, zbog surovih vremenskih prilika. Ljudi koje sam upoznao pili su vodu iz blatnjavih reka i umirali od lako izlečivih bolesti. Nisu imali gotovo nikakvu zaštitu od vremenskih uslova i gotovo nikakav pristup zdravstvenim ustanovama, školi, hrani, poslu. Bio sam očajan.
Prilikom povratka kući, bojao sam se da će taj put, koji je u meni toliko toga promenio, biti uzaludan. Nedugo potom, moja supruga Roja i ja počeli smo da vodimo dugačke razgovore o tome kako možemo pomoći onima u Avganistanu kojima je to najpotrebnije. Kao posledica tih razgovora nastala je Fondacija Haled Hoseini. Pomoću nje se nadamo da ćemo doneti značajnu i trajnu promenu. Prvenstveni cilj nam je finansiranje projekata koji koriste ženama i deci, dvema grupama koje su stradale više od svih u toj nesrećnoj zemlji, i koja predstavljaju kamen temeljac budućnosti Avganistana. Takođe se fokusiramo i na izbeglice, koje žive u očajnim uslovima, i među kojima ima žalosno mnogo udovica i siročadi. Finansiramo projekte koji pružaju pomoć i krov nad glavom za porodice, poslove za žene i obrazovanje za decu. Naš cilj je da pripadnicima tih ugroženih grupa damo moć i osećaj vlasti nad sopstvenim životima.
Počevši od 2008, fondacija je finansirala 359 skloništa za više od 2.000 ljudi, radeći zajedno s Visokim komesarijatom Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR). Godine 2013. fondacija je obezbedila više od 110.000 dolara, dovoljno da se po sadašnjim cenama izgradi 55 skloništa. Takođe smo finansirali stipendije za mlade žene, programe opismenjavanja za zrele žene, sponzorisanje malih beskućnika da pođu u školu, obrazovne centre koji služe stotinama dece svake godine, ultrazvučni uređaj za porodilište i centar za rano obrazovanje koji bi trebalo da spreči lanac dečjeg rada u industriji tkanja ćilima. Nadamo se da ćemo nastaviti da služimo onim najugroženijima i najzapostavljenijima u Avganistanu i u godinama koje slede.
Ujedinjene nacije su vas proglasile ambasadorom dobre volje. Kakvim ste se poslovima bavili proteklih nekoliko godina u ulozi ambasadora?
Rad za UNHCR pružio mi je priliku da govorim u ime izbeglica širom sveta, posebno onih iz Avganistana. Trenutno, po podacima Ujedinjenih nacija, 42,5 miliona ljudi širom sveta živi kao izbeglice ili kao interno raseljena lica. U narednim godinama videćemo povećanje broja raseljenih lica zbog sukoba, prirodnih katastrofa, klimatskih promena, poskupljenja hrane itd. Većina izbeglica su žene i deca, dve veoma ranjive grupe, za koje se obično niko ne zauzima. Ja sam pokušao, u svojim putovanjima po Avganistanu, kao i po Čadu, da iznesem na svetlo izazove s kojima se suočavaju ti veoma brojni ljudi koji su izgubili svoje domove, imovinu i zavičaj.
Posebno sam u Avganistanu pokušavao da upoznam što veći krug ljudi o velikim izazovima s kojima se suočavaju izbeglice povratnici, koji pokušavaju da se uklope u život u najsiromašnijoj zemlji na svetu van Afrike, koji pokušavaju da ponovo izgrade život u zemlji gde je državna pomoć minimalna i gde postoji veoma malo socijalnih službi. Mada sam ja imao neverovatno mnogo sreće i nikad neću porediti svoj život sa životom drugih izbeglica - stigao sam u Ameriku sa zahtevom za politički azil, i zato osećam bliskost s ljudima koji su izgubili svoj dom. Čast mi je da radim kao ambasador za UNHCR.
Kakvi su vaši utisci, budući da ste doktor, o medicinskoj situaciji u zemljama koje ste posetili?
Kad sam se prvi put vratio u Kabul 2003. bio sam iskreno zapanjen žalosnim stanjem bolnica koje sam posetio. Infrastruktura ustanova pretrpela je izuzetno teška oštećenja. Bolničke sobe bile su prepune, ljudi su ležali na kolicima po hodnicima. Bolnicama su nedostajale osnovne stvari kao što su antibiotici, fiziološki rastvor, sredstva za anesteziju itd. Bio sam i uznemiren i zadivljen sposobnošću lekara da se staraju o svojim pacijentima s obzirom na tako ograničena sredstva.
Dobra vest je da je u Avganistanu od tada došlo do velikog napretka na polju zdravstvene zaštite. Kampanje vakcinacije dovode do velikih poboljšanja. Došlo je do pada od 25 procenata u smrtnosti dece. Preko 80 procenata stanovništva sad ima pristup nekom vidu zdravstvene zaštite. Kod dece mlađe od pet godina, smrtnost je takođe opala sa 97 na 77 na hiljadu rođene dece. Veoma je važno što je i smrtnost majki takođe opala s 1.400 na 327 na 100.000 porođaja (sve ove podatke sakupilo je Avganistansko ministarstvo zdravlja). Prosečan životni vek takođe se produžio i za muškarce i za žene, na 62 i 64 godine. To su sve pozitivni trendovi, mada, očigledno, treba uraditi još mnogo toga.Jeste li na svojim putovanjima u ulozi ambasadora upoznali nekoga čiju ćete priču zauvek pamtiti?
Prilikom svoje poslednje posete Avganistanu 2010. godine upoznao sam dve mlade sestre. Odmah sam primetio snažnu sponu među njima. Saliha, kojoj je bilo pet, zaštitnički je držala ruku svoje trogodišnje sestre Rejhan. U nekom drugom svetu, pomislio sam, možda bi bile deca manekenke. Obe su bile čudesno lepe, s krupnim, blistavim očima i čudesnom plavom kosom. One, međutim, nikad neće biti manekenke, pošto su avganistanska deca, iz porodice izbeglica povratnika, koja se sada bori za opstanak u pustom delu najsiromašnije neafričke zemlje na svetu. Njihova porodica bila je jedna od dve koje žive u zabačenom kutku vetrom šibane, prašnjave ravnice Šomali, severno od Kabula, nekoliko kilometara od vazduhoplovne baze Bagram. To je pusto mesto, golo, vrelo, vetrovito, gde sve ima boju prašine. Njihov otac, učtiv i tih tridesetosmogodišnjak, opisao mi je svoju odluku da posle mnogo godina u izgnanstvu napusti Pakistan i vrati se kući. Pričao mi je o svakodnevnim teškim izazovima s kojima se sada suočava njegova porodica - nedostatku čiste vode, posla, o tome kako u blizini nema škole ili ambulante. Gledao sam njegove kćerke kako se igraju s mršavom kokoškom i svojom jedinom igračkom - malim plastičnim Vinijem Puom koji pišti kad se pritisne. Divio sam se otpornosti tog čoveka. I pitao sam se kako bih se ja poneo da se nađem u njegovoj koži, suočen s njegovim dilemama.
Ta porodica je meni simbolisala nedaće s kojima se nose Avganistanci koji su se vratili kući posle decenija rata da iznova otpočnu život. Mogao sam samo da se pitam kuda će ih život odneti, na toj prašnjavoj ravnici, naizgled odvojene od svake civilizacije, kako pokušavaju da prežive oslanjajući se na malo toga sem sopstvene rešenosti i volje. Sestre su mi slomile srce. Dok smo odlazili, dao sam Salihi jabuku koju sam poneo za ručak. Ona je otišla kod svoje sestrice i dala je njoj. Zauvek sam upamtio tu sliku - jednostavnu dobrotu tog gesta, tu privrženost - ona mi je uvek bila u mislima kad sam pisao scene između Abdulaha i njegove sestre Pari u romanu "A planine odjeknuše".
Šta vas je najviše nadahnulo prilikom putovanja u Avganistan?
Mene večito inspiriše žilavi osećaj optimizma, nade i otpornosti koji nalazim kod Avganistanaca, svaki put kad tamo odem. To je posebno upečatljivo ako se u obzir uzme uništenje poslednjih tridesetak godina. U Avganistanu zasigurno postoji mnogo razloga za očaj - nasilje, siromaštvo, nezaposlenost, korupcija, nedostatak osnovnih socijalnih službi. A ipak, mnoge ankete sprovedene u Avganistanu pokazuju da Avganistanci osećaju nadu u vezi sa svojom budućnošću i da su rešeni da pomognu u obnovi svoje zemlje, bez obzira na to što shvataju koliki ih ogromni izazovi čekaju. Odlazak u Avganistan mi svaki put otvori oči i primorava me da vidim svet iz drugačijeg ugla.
A šta vas je najviše uznemirilo?
Širenje nasilja u prethodno bezbedne oblasti Avganistana veoma onespokojava. Godine 2007. mogao sam da putujem automobilom iz Kabula u severne gradove Kunduz i Mazar-i-Šarif. Put koji spaja te gradove sada više nije siguran, a posebno je u Kunduzu došlo do dramatičnog povećanja napada bombaša samoubica i drugog nasilja. Nedostupnost osnovnih socijalnih potreba (tekuće vode, škola, posla, krov nad glavom i tako dalje) velikim segmentima stanovništva takođe je veliko razočaranje, i veoma utiče na odluke mnogih Avganistanaca da ilegalno pređu u susedne zemlje u potrazi za bilo kakvim poslom. To je jednim delom razumljivo, zato što je Avganistan bio jedna od najsiromašnijih zemalja na svetu i pre sovjetskog upada, i posao obnove je divovski. Ali deo odgovornosti takođe snosi i vlast zbog nesposobnosti da zadovolji potrebe sopstvenog naroda. Odsustvo države je i previše vidljivo u mnogim oblastima koje sam posetio, a nedostaci vlasti - koja se u javnosti doživljava kao sistemski korumpirana - predstavljaju trajni izvor razočaranja za prosečnog Avganistanca.
Obama je obećao da će 2014. povući američku vojsku iz Avganistana. Šta mislite da budućnost donosi toj zemlji?
Mislim da će u Avganistanu sledećih nekoliko godina biti doba nesigurnosti i napetosti, verovatno obeleženo produžetkom političke nestabilnosti i talasima nasilja, bez obzira na to što se zemlja sporo i postepeno kreće ka nekom vidu mirovnih pregovora s pobunjenicima. Izgleda da će put ka miru biti težak, pošto na strani talibana ne postoji jasna rukovodeća struktura, a uslovi koje će obe strane doneti za pregovarački sto verovatno će, bar u početku, često voditi u ćorsokak. Da ne spominjemo kako će susedne sile imati sopstvene uloge i ciljeve u tom procesu i da će verovatno koristiti svoj uticaj da obezbede ishod povoljan za sopstvene interese.
Sa svim tim u vidu, ipak gajim oprezan optimizam da je u Avganistanu mir moguć. Mada se i bojim - kad se Zapad povuče - povratka haosa i etničkog građanskog rata iz devedesetih, takođe se i nadam da su iz te katastrofe izvučene odgovarajuće pouke i da su sve strane uvidele dobrobiti mira. Naravno, spoljni faktori moraju da poštuju suverenitet Avganistana i da omoguće Avganistancima da sami postignu svoj mir. Moja najveća nada je da, kad do mirovnih pregovora dođe, oni budu otvoreni za sve i da legitimnim predstavnicima avganistanskog naroda bude dozvoljeno da u njima učestvuju. To se odnosi i na žene. Žene moraju biti deo procesa pomirenja i njihovi interesi moraju biti zaštićeni po svaku cenu. Sporazum ne sme potkopati ljudska prava niti odbaciti slobode koje su Avganistanci, pogotovo žene u gradovima, uz silne muke izborili u poslednjih deset godina. Sporazum mora biti pravedan i odražavati istinska stremljenja i volju avganistanskog naroda. Poznat po romanima „Lovac na zmajeve“ i „Hiljadu čudesnih sunaca“, pisac Haled Hoseini 21. maja predstavio je svoj novi roman „A planine odjeknuše“ koji je za domaće tržište objavila izdavačka kuća Laguna. B92
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Beleške kralja izgnanika Nepoznate fotografije i dokumenti u novom izdanju „Mog života“ Petra Drugog Karađorđevića. Svedočanstvo o ljudima i događajima koji su obeležili prvu polovinu 20. veka  POVODOM državne sahrane Petra Drugog Karađorđevića, njegove supruge kraljice Aleksandre i njegove majke kraljice Marije, koja će se održati u nedelju na Oplencu, izdavačka kuća „Evro-Đunti“, u saradnji sa kraljevskim dvorom, objavila je memoare poslednjeg jugoslovenskog kralja.
„Moj život“ Petra Drugog Karađorđevića predstavlja svedočanstvo o ljudima i događajima koji su obeležili prvu polovinu dvadesetog veka. Luksuzno izdanje, na srpskom i engleskom jeziku, sadrži mnogo autentičnih fotografija i faksimila originalnih dokumenata, koji do sada nisu objavljivane. Među njima su oni koji se odnose na period Drugog svetskog rata, egzil, posetu Velikoj Britaniji i Bliskom istoku, kao i na zvaničnu državnu posetu Americi 1942, kada se kralj u više navrata susreo sa predsednikom Ruzveltom, govorio u američkom Kongresu, video sa Nikolom Teslom, što je imajući u vidu političke prilike u zemlji posle 1945. godine, sasvim nepoznat materijal našoj javnosti.
- U memoare je ugrađeno više od 250 fotografija koje prate tekst, od kojih veliki broj nije nikada objavljivan - kaže, za „Novosti“, mr Dušan Babac, priređivač memoara i član Krunskog veća. - Takođe, u knjizi se nalazi nekoliko dokumenata iz arhiva princa Aleksandra, među kojima bih izdvojio onaj kojim predsednik vlade Ivan Subašić vrši pritisak na kralja da prihvati namesništvo, pozivajući se pri tome na zahteve velikih sila, u prvom redu Sovjetskog Saveza i Amerike, kao i dokument od 8. avgusta 1945. kojim kralj Petar ukida namesništvo i ponovo preuzima sve kraljevske prerogative.Naš sagovornik tvrdi da je posle objavljivanja dve knjige Branislava Gligorijevića o kralju Petru Drugom, i iščitavanja memoara drugih savremenika, među kojima i Milana Stojadinovića, ono o čemu se govori u ovoj knjizi zaista verodostojno. Petar Drugi govori o svom odnosu sa Ruzveltom, Čerčilom, engleskim kraljem Džordžom Šestim, ali i drugim domaćim i stranim političarima toga vremena, kao i događajima koji su se ticali Jugoslavije.
- Memoari su lični, jer i kada govore o istorijskim ličnostima i događajima, prikazuju ih iz vizure autora. Ono što svaki čitalac koji prilazi memoarima bez predrasuda na prvi mah može da primeti je da su pisani veoma iskreno, što inače nije svojstveno ovoj vrsti literature.
U ovom izdanju posebno je zanimljiv opis kako je Petar Drugi proveo godine od završetka memoara, koji sežu do pogubljenja generala Draže Mihailovića. Kralj je od tada bio svestan da se neće vratiti u otadžbinu, pa je prestao da piše memoare. Ipak, nastavio je da prikuplja dokumenta i svoju prepisku, što je uvršteno u ovu knjigu.
- Ovo delo pruža mogućnost da se bolje shvati splet okolnosti i događaja koji su doveli do promene državnog i društvenog uređenja u našoj zemlji. U njemu nema revolucionarnih novosti, ali nam pomaže da shvatimo u kojoj meri se istorija ponavlja, naročito ovde na Balkanu, da čak možemo da prepoznamo i obrise okvira međunarodne politike koja je danas aktuelna - zaključuje Babac. TRAGIČNA LIČNOST
MEMOARI Petra Drugog Karađorđevića prvi put su objavljeni na engleskom 1955. godine, a u bivšoj Jugoslaviji 1990 - kaže Dušan Babac. - Od tada je prošlo 23 godine, a SFRJ se raspala na veoma sličan način kao i Kraljevina Jugoslavija, čime je višedecenijska propaganda protiv kralja Petra Drugog izgubila svaki smisao. Čitanje ovih memoara danas pruža mogućnost drugačijeg poimanja ove, u svakom pogledu tragične istorijske ličnosti. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Novi Albahari iz “Čarobne knjige” U Rimskoj dvorani Biblioteke grada Beograda 24. maja predstavljena je nova, omanja knjiga veoma inventivnih i efektnih korica David Albaharija sa sasvim običnim naslovom, "Male priče".  Tako se na srpskoj književnoj sceni pojavio jedan od najvećih savremenih prozaista sa potpuno novim formatom koji je dao pričama, svojoj omiljenoj književnoj formi i to kod novog izdavača.
Prema rečima vlasnika "Čarobne knjige" Bore Pantića on smatra "prelazak" Albaharija u njegovu u kuću za svoj najveći izdavački uspeh na domaćem planu. "Čarobna knjiga" je stekla ugled sa prevodnim delima i tek poslednje dve godine polako uključuje u svoje izdavačke planove i poneko domaće delo. Međutim, do sada nije imao ni jedno tako zvučno ime kao Albahari koji je uz to "Čarobnoj knjizi" poverio pravu bisernu nisku nikad objavljenih 120 proznih minijatura jer se dužina priča kreće od jedne rečenice do pola strane.
"Albahari (65), stari majstor kratke forme. - koji se, prema sopstvenom priznanju, najlakše snalazi u kratkim pričama - i ovoga puta od svega nekoliko rečenica, zapažanja i osećanja na maestralan način stvorio zaokružene celine", glasila je ocena urednika knjige Nikole Petakovića kome je u "Čarobnoj knjizi" dopalo uredništvo domaće proze.
"Kristalisane misli, suštinska pitanja, začuđenost i stalna zagledanost u sebe grade ovu zbirku i čine od nje delo s kojim će čitaoci rado komunicirati, koje će ih potresti i s kojim mogu postati prijatelj..." naglasio je Petaković.
Prema njegovim rečima "Albahari je već do sada ostavio toliki trag u našoj književnosti, i ne samo u našoj, da je objavljivanje svake njegove nove knjige prava mala svetkovina i ova zbirka je logičan nastavak Albaharijevih istraživanja u samo srce jezika i naracije".
Svedenost, prevrtljivost ljudske prirode i apsurd su njegovo polje interesovanja, a poetika je neumitno utočište duše. Stotinom elegantnih minijatura, Albahari nas vodi kroz stotinu životnih i sanjalačkih ogleda, valjda stalno pišući o sebi, onom književnom sebi, kojem se uvek vraća.
Njegov bogati opus priča i pripovedaka tako dobija svoje najmlađe čedo, ono koje obećava da će biti dete-čudo i da će otići najdalje u putovanju Davida Albaharija kroz gusto tkanje književnosti.
Pisac koji od 1994. godine živi na relaciji Beograd-Kanada je otkrio da mu pisanje ovih proznih minijatura predstavlja izazov, ali zahteva i puno rada da bi ih sveo na što manje reči. Njega opčinjava pisanje takve proze, jer zahteva punu pažnju i svaka je dubnoko i pažljivo osmišljena a ne tek skica za duži tekst.
Albahari je dobitnik brojnih nagrada i priznanja a dela su prevedena na 18 jezika. Objavio je 13 knjiga priča i 14 romana, kao i pet knjiga eseja a pored pisanja, bavi se i prevođenjem sa engleskog jezika. B92
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Otkriven poslednji roman Perl Bak Posle četiri decenije skrivanja, poslednji roman Perl Bak uskoro pred čitaocima. Iza ove nobelovke ostalo na desetine dela, većina inspirisana kineskom kulturom  ČETRDESET godina posle nastanka, neobjavljeni roman američke spisateljice Perl Bak na jesen će se konačno naći pred čitaocima. Rukopis njenog poslednjeg romana, koji je završila neposredno pred smrt 1973. godine, pronađen je prošle godine u jednom skladištu i vraćen njenoj porodici.
Perl Bak je bila prva Amerikanka koja je nagrađena Nobelovom nagradom za književnost (1938). Posle njene smrti kružile su glasine o poslednjem romanu "Večno čudo", ali je on ostao skriven od očiju javnosti sve do prošle godine. Edgar Volš, sin poznate spisateljice, koji upravlja njenom zaostavštinom, kazao je da je njegova slavna majka poslednje godine života provela u Vermontu.
- Kada je umrla, njena imovina i lične stvari nisu popisane, niti kontrolisane. Porodica nije imala pristup, a mnogo stvari je ukradeno i zauvek nestalo. Neko je iz Vermonta tada uzeo i majčin poslednji rukopis, a kako se pojavio u Teksasu posle toliko godina niko ne zna - ispričao je Edgar Volš.
Roman "Večno čudo" jedan je od desetine romana koje je Bakova napisala tokom osam decenija života. Njeni roditelji su joj bili prezbiterijanski misionari, koji su Perl, samo tri meseca po rođenju, odveli u Kinu. Buduća nobelovka u ovoj dalekoistočnoj zemlji je provela detinjstvo, a i kasniji je živela na relaciji Kina - Amerika. Kineski jezik doživljavala je kao maternji, koliko i engleski, a većina njenih dela smeštena je na Daleki istok. Prvi roman "Istočni vetar, zapadni vetar" napisala je 1930, da bi već naredne godine objavila svoje najpoznatije delo "Dobra zemlja", nagrađeno „Pulicerom“. Ovaj roman je dve godine bio najprodavanija knjiga u Americi. To je ujedno bio i početak trilogije koja je nastavljena sa knjigama "Sinovi" i "Rastureni dom".
Po povratku u SAD, Bakova je nastavila da piše ubrzanim tempom. Njena izdavačka kuća "Open roud" procenila je da je iza ove nobelovke ostalo oko stotinu dela - romana, pripovetki, biografija, priča za decu, komentara...
- Perl Bak je napisala sedamdeset knjiga previše - poznat je citat njenog kolege pisca Džona Hersija.
Američki profesor Piter Kon sa Univerziteta Pensilvanija, koji je napisao čuvenu "Kulturnu biografiju Perl Bak", slaže se da je kvalitet njenog pisanja opao posle pedesetih godina, ali smatra da je njen doprinos svetskoj literaturi neuporedivo veći od njenih mana.
- Ona je oblikovala mišljenje zapadnog sveta, posebno Amerike, o Kini i njenom sistemu vrednosti, kakvo nije viđeno u istoriji - objasnio je Piter Kon.
Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Počeo festival knjige i poezije: ''Ti, međutim...'' U Biblioteci grada Beograda sinoć je otvoren, sedmi po redu, festival knjige i poezije "Trgni se! Poezija!" pod sloganom "Ti, međutim...", po stihu Miloša Crnjanskog. Međunarodni festival poezije i knjige otvoren je omažom pesniku Milošu Crnjanskom (1893-1977), a stih "Ti, međutim..." uzet je iz njegove pesme "Lament nad Beogradom".
O Crnjanskom je na otvaranju govorio profesor Milo Lompar, predsednik zadužbine Miloš Crnjanski, rekavši da je taj književnik bio veliki putnik srpske i svetske književnosti i "moderna mapa srpske lirike".
Osnovno osećanje Crnjanskog je čežnja za zavičajem i njegova poezija, prema rečima Lompara, dala je autentični tok ne samo srpskoj već i evropskoj književnosti.
- Crnjanski je pisao o različitim motivima, ali konstantni osećaji kod njega su - osećaj egzila, beskućnost, putovanje ljudske duše - istakao je Lopmar primetivši da se to vidi i u početnim stihovima njegove pesme "Stražilovo".
Prisutne je u prepunoj Rimskoj dvorani pozdravila direktorka Biblioteke grada Beograda Jasmina Ninkov koja je istakla da se nada da će do 1. juna, dok traje festival u okviru ove ustanove čuti dosta poezije, ocenivši da je ovo "vraćanje poezije u kulturni život "Beograda".
Direktor festivala Dejan Matić istakao je da su izabrani stihovi iz pesme "Lament nad Beogradom" iz mnogo razloga, a da je jedan taj jer su "mnogi bar jednom u životu osetili unutrašnje izgnanstvo".
Nakon Lomparovog govora prikazan je kratak film "Lament nad Beogradom" Neška Uskokovića i otvorena istoimena izložba Olge Krasić Marjanović.
Na festivalu će učestvovati više od 17 pesnika iz preko 10 zemalja, kao i veliki broj prevodilaca, a posetioci će moći da uživaju u razgovorima sa pesnicima, čitanju poezije i u kratkometražnim arthaus filmovima. blic.rs
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Uručene nagrade Branko Ćopić U salonu Kluba SANU svečano uručene su nagrade iz Fonda Zadužbine Branka Ćopića - Dragu Kekanoviću za roman "Veprovo srce" i Veroljubu Vukašinoviću za knjigu pesama "Iznad oblaka"  U salonu Kluba SANU u sredu su svečano uručene nagrade iz Fonda Zadužbine Branka Ćopića - Dragu Kekanoviću za roman "Veprovo srce" (SKZ) i Veroljubu Vukašinoviću za knjigu pesama "Iznad oblaka" ("Prosveta").
O nagrađenim knjigama govorili su akademici Svetozar Koljević i Milosav Tešić, a u zahvalnim besedama, oba autora prisetila su se detinjstva i Ćopićevih junaka i knjiga uz koje su stasavali.
Kekanović, srpski pisac koji živi u Zagrebu, rekao je da "nema Brankove knjige koje nismo pročitali od korica do korica".
- Susret se zbio u nekom avionu, na nekoj "književnoj turneji". Ćopić je leteo u društvu Gustava Krkleca, a mi smo sedeli iza njih, mi, mladi pisci sakupljeni iz svih tadašnjih republika. Takva su to vremena bila: bardovi su uvek sedeli u prvim redovima, a naslednici su, iza njihovih leđa, tobože u šali, kovali zavere protiv svojih vođa. Treba li sada uopšte da vas podsećam da su baš ti iz onog mog jugo-čopora jedva dočekali da se ona stara država raspadne, kako bi se oni dokopali svog prestola i trona nakićenog nacionalnim insignijama. A da su u tome uspeli, nema sumnje. Mene je uskoro dočekalo još veće razočaranje: u mom rodnom selu više nije bilo ljudi kojima bih se pohvalio kako sam razgovarao s velikim piscem, a još donedavno smo, s ponosom, dakako, nosili nadimke po njegovim junacima - rekao je Kekanović.
KRHOTINE
- NEKAD su seoska deca pored bajki i priča iz sveta medveda i leptirova učila i onu društvenu bajku u koju je, kao mladić, poverovao i Branko Ćopić, zajedno sa Nikoletinom Bursaćem, a od koje su danas ostale samo krhotine - rekao je nagrađeni pesnik Veroljub Vukašinović. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Predstavljena knjiga eseja Sporenja Knjiga “Sporenja” Bogdana A. Popovića je skup izabranih i novih polemički intoniranih tekstova, u izdanju "Prosvete"  Verovatno najbolji poznavalac savremene srpske poezije i njen posvećeni tumač već nekoliko decenija, Bogdan A. Popović (1936) je uvrstio svoje izabrane i nove polemički intonirane tekstove u knjigu "Sporenja", u izdanju "Prosvete".
Prolazeći kroz ovo dragoceno delo na u sredu održanoj promociji, pesnik Duško Novaković ukazao je na neke od tema kojima se kritičar bavio, kao što je pitanje komunikativnosti savremene poezije, rehabilitacija Laze Kostića, antologije iz sedamdesetih godina, dometi kritike poezije, polemike sa Boškom Bogetićem, Draganom Lakićevićem i obraćanje Novici Tadiću, kao i centralni tekst o "Istočnicama" Ljubomira Simovića - Popovićeva odbrana pesnika od političkog nasilja.
Ističući da je Popović uvek branio poeziju od pesnika, kritičara, od društva i uvek stajao na strani čiste poezije, pesnikinja Marija Šimoković je rekla:
- Njegova kritika je uzbudljiva, nalik dobrom džezu, neočekivanih obrta. On je dragoceni i neposredni svedok najvažnijeg toka naše književnosti, svedok koji ima dobro oko, analitički duh i perfektnu ravnotežu između estetskih i etičkih kriterijuma, smatrajući da jedno bez drugog ne ide.
Pesnik Bratislav Milanović je istakao da Popović nikada nije bio akademski kritičar, već aktivni učesnik u oblikovanju književnog života svog vremena.
SAČUVATI “PROSVETU“
GovoreĆi o vremenu provedenom u "Prosveti", gde je deset godina bio urednik književne redakcije, a tri urednik časopisa "Književnost", Bogdan A. Popović je to nazvao najboljim godinama svog života.
- Bojim se da oni koji sada rade u "Prosveti" slično iskustvo neće moći da ponesu. Svi oni ulažu veliki trud da očuvaju ovu kuću, i za to im valja odati priznanje. "Prosveta" mora da bude
sačuvana, iako sumnjam da će moj apel doći do onih koji o tome odlučuju - rekao je Popović.
Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Nikolaj Tabakov: Život prkosi krizi Popularni bugarski pisac za “Novosti”, pred dolazak u Beogradu: Roman „Da“, saga o svetu sela i prirode suprotstavljenom modernom vremenu  Jedan od najčitanijih savremenih bugarskih pisaca, Nikolaj Tabakov, doputovaće u utorak u Beograd, na poziv izdavačke kuće „Klett“, koja je objavila njegov roman „Da“, samo mesec dana posle nemačkog prevoda. Tabakov je autor niza knjiga, priča i romana za odrasle i decu i dobitnik prestižne književne nagrade Saveza bugarskih pisaca za delo „Neće zauvek biti tako“, koje je 2009. proglašeno za roman godine.
U romanu „Da“, koji je namenjen mladim čitaocima, pisac daje šaroliku i bogatu sliku doline Strn i sela Raž u podnožju Rodopskih planina. Živopisan svet sela i prirode, sa istim takvim likovima, suprotstavljen je modernom vremenu i iskušenjima savremenog života. U razgovoru za „Novosti“, odgovarajući na pitanje šta ga je podstaklo za takvu pripovest, Tabakov kaže:
- Postoje dve vrste pozorišta. Jedni koji se igraju tekstom i rečima, takav je na primer Selindžer. S druge strane, imamo vredne, savesne, prave erudite, koji za kompjuter sedaju sa jasnim planom i velikim znanjem. Ja se sa velikim zadovoljstvom svrstavam u one koji se od srca zabavljaju. Dakle, u pisanje romana upustio sam se sa željom da se igram tekstom.
* Vaša biografija je veoma živopisna, radili ste kao nosač, građevinar, tehničar, novinar... Koliko vam je takvo iskustvo pomoglo u pisanju? Naravno da iskustvo igra značajnu ulogu. Ako pišemo poeziju, najbolje je da to radimo sa 20 godina, kada su nam emocije najčistije i kada nas kovitlaju kao uragan. Međutim, proza je nešto sasvim drugo.
Mi prozaisti smo pravi snobovi, želimo da budemo čitani, ali šta je ono zbog čega bi ljudi trebalo da nas čitaju? Valjda zbog toga što imamo nešto da kažemo. I tako opet dolazimo do iskustva, samo bih dodao da iskustvo ili kultura mogu da se spoznaju ne uvek samo preko ličnog doživljaja već i preko upijanja znanja. Ili, prosto rečeno - čitanja.
* Čitav svet je u nekoj vrsti prekretnice, ne samo zbog ekonomske
krize, kao da su dovedene u pitanje osnovne ljudske vrednosti i merila.
- Skoro da ne postoji istorijski period u kojem razni pametnjakovići nisu uvodili fiskalne ili represivne mere, pravdajući ih time da kriza baš mnogo koči sve.
Želite li da se opkladimo da će se sledeća ekonomska kriza pojaviti pre nego što se sadašnja završi? I opet će neko, poput Soroša ili Abramoviča, ili nekog trećeg, ponovo da se obogati. Kriza će nastaviti da bivstvuje oko nas.
Varaće nas kamatama, bankovnim računima, patriotizmima i nacionalizmima, uvlačiće nas u ratove i mirove, a mi ćemo, ako još uvek živimo u odnosu na njih, i ako se slažemo sa tzv. svetskim vestima - posuti pepeo na glavu. I krenućemo u pustinju Atakama noseći zapaljeni krst u rukama, ili ćemo uraditi nešto najniže, dići ruku na sebe, duhovno ili fizički. To će se desiti - ako verujemo krizama. Ali ipak, jednom ćemo shvatiti da uopšte nemamo vremena za bilo kakve krize i da je život jednostavno pred nama i da mi još jednom treba da mu kažemo „Da“, proživimo ga, dođavola!
VIZANTIJSKI SVET
- Trenutno pišem knjigu „Vizantija“, koja upravo traži vezu između ljudi iz 6. veka i njihovih potomaka - savremenih stanovnika „Vizantijskog sveta“, tj. Bugara, Srba, Rusa, Grka.
I ta veza zaista postoji, ona nije nasledna, nije linearna, nije čak ni religiozna. Ona je transcendentalna, ali ipak u osnovi duhovna. Ako obratite pažnju na naše savremenike sa tzv. Zapada i uporedite ih sa narodima Istoka, sigurno ćete primetiti bezbroj razlika ne samo jezičkih nego i karakternih. Ovde mogu ponosno poput pauna da izjavim sledeću frazu: „Eh orient luh“, tj. „Sunce izlazi na Istoku“, a u tipičnom srednjovekovnom prevodu - „Hrišćanstvo dolazi sa Istoka“. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Drugo izdanje “Sto jada” na kioscima Za samo mesec dana rasprodato je 35.000 primeraka prvog tiraža Kusturičinih „Jada“, a drugo izdanje, u 25.000 primeraka, od srede je na kioscima  KNjIŽEVNI trijumf koji je napravio autobiografskom prozom „Smrt je neprovjerena glasina“, Emir Kusturica ponavlja zbirkom uzbudljivih, šarmantnih i neodoljivih priča „Sto jada“, ponovo u izdanju Kompanije „Novosti“.
Za samo mesec dana rasprodato je 35.000 primeraka prvog tiraža Kusturičinih „Jada“, a drugo izdanje, u 25.000 primeraka, od srede je na kioscima.
O književnom umeću velikog reditelja, koje je prikazao u šest priča, u četvrtak u podne na promociji u velikoj sali Narodnog pozorišta, govoriće akademici Matija Bećković i Dušan Kovačević, pesnik Rajko Petrov Nogo, književni kritičar Aleksandar Jerkov, dok će glumica Sloboda Mićalović čitati odlomke iz njegovog dela.
I u knjizi „Sto jada“ postoje autobiografski elementi. Reč je o delu Kusturičinih sećanja, delu istorije njegove porodice, ali i porodica sa kojima je živeo. Iako priče nisu ispovedne, zbirka je istkana od sećanja na vlastito odrastanje smešteno u sedamdesete godine prošlog veka. Ovaj prozni venac istovremeno je i nostalgičan i bolan dokument o jednom vremenu i zemlji posle kojih više ništa nije bilo isto.Kusturičine „nesnimljene priče“, po mišljenju Jerkova, zasnivaju se na snazi njegove imaginacije, koja probija okvire svakog žanra i traže više nego što jedan književni oblik može da nam ponudi.
- U njima čovek će lako prepoznati volju da se pisac susretne sa samim sobom. To je jedna od onih knjiga koja govori o večnoj borbi za identitet, unutrašnjoj drami malog bića koje ima najveći mogući zadatak - da odraste.
Kusturica je duhovit i ironičan i ta snaga ili energija njegove priče je najbolja osobina ove knjige - rekao je Jerkov, prilikom predstavljanja knjige, krajem aprila u Medija centru.
LAKŠE NA DUŠI
- Kada čitamo i pročitamo dobre, uspešno napisane knjige, a zbirka ‘Sto jada’ je takva, nekako nam bude lakše na duši - možda i stoga što srcem osećamo da je pisac iskren i autentičan, u isti mah - zabeležio je povodom Kusturičine knjige kritičar Vasa Pavković. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 24 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
