|
| Autoru |
Poruka |
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Kruševac: Talentima ustupili celu kuću Zoran Ilić (73) i njegova supruga Goca višak stambenog prostora besplatno ustupili mladima. Novi stanari: Asocijacija mladih i šestoro učenika koji će besplatno stanovati do kraja školovanja  AKO si darovit/a, još i dobar đak, u ovoj kući imaš besplatan boravak - mesta ima za šestoro”.
Ovako glasi tekst grafita ispisan na kući Zorana Ilića (73) u Vojvođanskoj ulici 35 u kruševačkom naselju Pejton. Poruku mladim talentima, sa brojem telefona, ostavio je plemeniti penzioner i otišao u Ulcinj na letovanje sa suprugom Gocom.
Kada je poruka počela da kruži društvenim mrežama, čule su se i prve reakcije. Deka Zoran iz Crne Gore poručuje za “Novosti” da on krov nad glavom već ima i da je normalno da “višak” ostavi deci na korišćenje.
- A kome ću, nego omladini, mi matori smo sve upropastili - duhovito odgovara Ilić na naše pitanje o motivima ustupanja lepog zdanja na periferiji grada. - Moja Goca i ja smo odmah po završetku zimskog raspusta prosledili mejlove svim srednjim školama sa ovom ponudom. Očekivali smo od profesora da nam preporuče dobru decu, da imaju svoj dom za učenje i vežbu. Pisali smo i Skupštini grada. Niko nam nije odgovorio! E, onda smo lepo ponudu ispisali ne fasadi naše kuće!
I odmah su usledili pozivi zainteresovanih. Već je u načelu dogovoreno, da u prizemlju od 65 kvadrata borave članovi Asocijacije mladih, koji od 2009. godine traže prostor za svoje aktivnosti i koji organizuju Festival stvaralašatva “Ajde fest”, a da na spratu gde ima tri sobe sa po dva kreveta i kupatilima borave učenici i studenti dok ne završe školovanje. Mesta ima i za Iliće, koji su tokom zime u Kruševcu. Kuća ima 130 kvadrata, dvorište, grejanje, lepo je sređena, od čvrstog materijala. Komšiluk je dobar, imaće sve uslove za učenje i razvijanje svog talenta - objašnjava, za “Novosti”, Zoran Ilić. - Poreklom sam iz Bujanovca, a radni vek sam proveo kao komercijalista u Fabrici IMK “14. oktobar”. Taj dom je izgrađen novcem moje majke Stane. Tako se kuća i zove.
Zoran i Goca Ilić žive u Beogradu na Karaburmi u jednosobnom stanu. Sin sa svojom porodicom takođe je zbrinut. Dok dom ne naslede, stanari će biti - talenti. Imaju Ilići i vilu u Ulcinju, koja se simbolično zove “Madchen”, što na nemačkom znači “devojčica”. I krevete u toj vili u mestu Donji Štoj, između Ulcinja i Ade Bojane, Ilići izdaju isključivo đacima i studentima, i to za samo jedan evro dnevno! U “morskoj” ponudi su osmokrevetne sobe, sa kuhinjom i šporetom na plin, frižiderom, sudoperom, kupatilom. Potrebno je poneti samo posteljinu i novac za utrošenu struju ili plin.
- Na plaži časove joge držim besplatno - poručuje Ilić.
A u komšiluku naselja Pejton čekaju nove stanare.
- To je veoma lep gest - kaže, za “Novosti”, Kruševljanka Ljiljana Raičević. - Divna je želja da se pomogne talentovanim ljudima slabijeg imovnog stanja. Svaka čast komšiji! ODUŠEVLJENI POKLONOM
- OVO što je čika Zoran uradio je prosto neverovatno - kaže, za “Novosti”, Dubravka Vranjanac iz Asocijacije mladih. - Toliko dugo već pokušavamo da nađemo prostor. Gledali smo i slobodne lokacije u gradu, sve nam je bilo skupo. Za naše aktivnosti i okupljanja, to će biti idealno mesto. Dogovoreno je da pred kraj leta potpišemo i memorandum i uselimo se. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Konak čuva sećanje na kneginju Ljubicu Konak čuva sećanje na vreme kad je u njemu živela prva gospodarica obnovljene Srbije. Miloš je u konak dolazio samo o praznicima, tad je dom blistao od sreće i radosti  ETO, ja moram da napustim Srbiju iz političkih razloga, ali verujem u Presvetu Bogorodicu da će se Obrenovići jednog dana vratiti u Srbiju.
Tako i bi. Baš kao što je, opraštajući se od svog roda poželela srpska kneginja Ljubica, kad je u leto 1842. napuštala kneževsku rezidenciju u srcu Beograda. Za konakom u kojem je živela od 1931. sa dva sina, Milanom i Mihailom, u koji je povremeno navraćao knjaz Miloš, samo se blago okrenula. Otišla je bez uzdaha i žala. Umrla je, godinu dana kasnije, 1843. u Novom Sadu. Sahranjena je u manastiru Krušedol.
Sto sedamdeset godina nakon njene smrti, sećanje na jednu od najcenjenijih vladarki 19. veka živo je, a vrata njenog dvora koje je bio i kneževski dom i sedište političkog okupljanja slobodarskog Beograda, otvoraju se i danas za sve putnike-namernike.
Kao nekad, u konaku kneginje Ljubice, u divanhanu, turskom salonu bez stolica i kanabea, tek sa jednom sećijom uza zid prekrivenoj ćilimom, družbenica u staroj srpskoj nošnji prinosi svojoj gospodarici posluženje - ratluk i kafu u fildžanu. Stavlja ih na na peškun, visoki, uski stočić i laganim korakom, udalji se ka sobičku kraj stepenica, koje su visoke i strme, što i gosta treba da opomene da se blago pokloni kad pred gospodaricu dolazi.
Iz salona, kroz drveno okno prekriveno teškim suknom, kroz gusto granje pogled promiče ka Patrijaršiji. Sa Saborne crkve čuju se zvona. U divanhanu i vreme je zastalo. A na dane dok je u prostranoj kući Obrenovića živela kneginja sa sinovima, podseća Nataša Popovska, istoričar umetnosti i viši kustos. Odevena u nošnju sa srmom i zlatovezom, u dugoj haljini fistanu i libadi, sa svilenim baršom na glavi, kakav je nekad nosila prva gospodarica obnovljene Srbije, besedi o životu ove sitne a moćne žene na čijoj su lepoti “ostale oči” budućeg Velikog Miloša.
- Na njeno zaljubljeno srce pala je senka Miloševih prevara,a zbog jedne, Petrije, i kuburu je potegla - govori Nataša.
Da bi što slikovitije dočarala lik najuticajnije Srpkinje tog vremena, Nataša je pre četiri godine osmislila projekat “Na kafi kod kneginje Ljubice”. Dva puta nedeljno, (petkom od 17 i subotom od 10 časova) sa posetiocima ispija kafu serviranu na tradicionalan način i besedi u prvom licu. Dok otvara poglavlje iz doba dinastije Obrenović, otkriva i dušu Ljubice koju su savremenici opisivali kao lepu i radnu, razumnu, prema svima dobru i hrabru. Ženu koju je narod voleo i koja je, rame uz rame s mužem, mogla u politiku.
Kada je u boju na Ljubiću Miloš uzmakao pred Turcima i sa saborcima došao svojoj kući, a znajući da se u drugim krajevima Srbije vode žestoke borbe, rekla je: “Eto vidite šta rade ljudi! A vi, šta ste učinili? Kecelje ženske pašite, a mi žene da idemo da se bijemo!”  Bila je i plemenita, pobožna, pomagala je sirotinji - kazuje Nataša. - Kneginja Ljubica ljubila je svoj narod i otadžbinu. Na samrti poručila je Mihailu: “Sine, majka te ostavlja u amanet narodu tvome koji je dokazao da te ljubi. Ljubi, sine i ti svoj narod više nego samog sebe!”
U ovaj konak sazidan u tursko-balkanskom stilu sa elementima baroka (bilo je to vreme postupnog okretanja Srbije od Osmanlija ka Evropi), kneginja se uselila 1831. Iako su zbog njegove preljube bili u lošim odnosima, knjaz Miloš je vodio računa da se izgradi dom dostojan njegove ljube. “Ili ćemo peći vola ili zaljuljati konopac”, rekao je knjaz protomajstoru Hadži-Nikoli Živkoviću kada mu je zadao da za dve godine izgradi konak. Hadži Neimar je često vrat češao, ali je posao završio pre roka.Miloš je u konak dolazio samo o praznicima - govori Nataša. - Tad je dom blistao od sreće i radosti. Ali konak je, bez Miloša, bio i mesto njenog tihovanja i plača.
Današnji izgled konaka nije autentičan, on više podseća na srpske građanske kuće tog doba. Od originalnih stvari ostala je sofra kneza Mihaila, kneginjina čaša i ukosnica, Milošev čibuk i amamdžik obojen u crveno.
- Najlepše su njihove nežne prepiske - govori Nataša. - Poznato je i da su jedno drugom često slali darove, ona njemu sir, kajmak, pršutu. Dobio je od nje i ikonu iz Hilandara. On je njoj slao svilu za haljine, nakit...
A ona se odevala jednostavno, noseći uvek po dva pištolja za pojasom. Uz svog muža, Ljubica je u 19. veku svakako bila najpopularnija i najpoznatija ličnost u srpskom narodu. Stranac koji je tridesetih godina posetio Srbiju, zapisao je: “...Srbi dobro cene svoju kneginju i kada bi njen muž slučajno umro, drži se da bi javno mišljenje predalo gospođi Ljubici namesništvo kneževsko...”
Silnu i hrabru ranilo je Miloševo neverstvo. Njena odaja s mermernim hamamom, u terakotu, upamtila je suze prevarene vladarke.  KUBURA NIJE SLAGALA
LJUBICA je u Crnuću zatekla Petriju kako namešta dve postelje. Kad je upitala za koga su, ova je odgovorila da je jedna za gospodara, a druga za nju. “Gde ću ja spavati?”, upitala je kneginja.
- Hvala Bogu, velika je kuća. Nisam ti ja kriva što ti Bog nije dao.
Ljubica se razljutila, uzela kneževu kuburu. “Ako meni Bog nije dao, daću ja tebi. Pištolj je Milošev, ali je ruka Ljubičina, da vidimo hoće li slagati.”
U vreme kada je ubila Petriju bila je trudna. To joj je spaslo život. NA RAKIJI KOD MILOŠA
POSETIOCI su uglavnom dame. Nataša ozbiljno razmišlja da posluša savet jednog gosta koji je predložio susret “Na rakiji kod Miloša”. - Kaže, hoće da čuje i drugu stranu. Mušku! Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Kulturni genocid uz blagoslov zapada Istraživanje sistematskog zatiranja srpske baštine u Hrvatskoj u 20. veku. U ratu uništeno 89, a teško oštećeno 195 hramova SPC. Srpska kultura je „opasno“ svedočanstvo milenijumskog trajanja Srba  SRBI sa područja današnje Hrvatske u 20. veku su doživeli genocid - jer je uz fizičko uništenje i progon srpskog naroda, sistematski zatirana i kulturna baština. kao autohtonog naroda na zapadnim prostorima bivše Jugoslavije - kaže muzejski savetnik Milojko Budimir, nekadašnji kustos i direktor Muzeja Kninske krajine u Kninu.
Nedavno je objavljena njegova knjiga „Spomenička baština Srba sa područja današnje Republike Hrvatske“, dragocen prilog malobrojnoj biblioteci dela koja se bave prećutanim zločinom nad kulturnim blagom Srba u drugoj polovini 20. veka.
- Kulturni genocid izveden je u NDH tokom Drugog svetskog rata, pa nastavljen tiho i perfidno u SFRJ. U prividnom miru Jugoslavije ćutanjem je legalizovana pljačka i uništavanje počinjeno u kvislinškoj Pavelićevoj državi. Devedesetih se ponovila ista priča. Izvedeno je nazapamćeno etničko čišćenje Srba iz Krajine i uništavanje preostale kulturne baštine, a naočigled međunarodne zajednice, koja je te zločine onda licemerno aminovala kao „konačno rešenje“ srpskog pitanja u Hrvatskoj, pa je Hrvatska i nagrađena ulaskom u EU - gorko konstatuje Budimir.
On podseća da je i u Drugom svetskom ratu i devedesetih na udaru prva bila SPC koja je vekovima bila jedina nacionalna institucija van Srbije. Ona je vodila ne samo brigu o duhovnom jedinstvu i povezivanju srpskog naroda, već je imala i prosvetnu, nacionalnu i političku funkciju. Zato je postala glavna meta napada. Popis uništenih, oskrnavljenih i opljačkanih crkava od 1941, koji je predstavljen u knjizi, dokaz je kontinuiteta u zatiranju spomeničke baštine srpskog naroda na teritoriji gde je, prema nalazima arheologa, živeo od petog veka naše ere - kaže Budimir.
On je uz pomoć saradnika na terenu sakupio do sada najdetaljnije podatke o uništavanju crkvenih objekata u pet eparhija SPC na teritoriji današnje Hrvatske.
- Nažalost, broj od 89 uništenih i 195 teško oštećenih srpskih crkava u Hrvatskoj od 1991. do 1995. nije konačan, jer su razaranja nastavljena posle rata. Osim nepokretnih kulturnih dobara, uništene su čitave galerije ikona i ikonostasa, dela najpoznatijih umetnika. Procenjuje se da je nestalo više od 7.000 ikona. To predstavlja umetnički i duhovni genocid koji bi teško podneo i neki jači i brojniji narod - kaže Budimir.
On je napravio i uporedni pregled razaranja objekata SPC u Pavelićevoj NDH i devedesetih.
Porazna statistika pokazuje da je u Dalmatinskoj eparahiji od 1941. do 1945. uništeno 17 crkava i dva manstira, a oštećena su 23 hrama. Od 1991. do 1995. u ovoj eparhiji srušeno je 14 i oštećeno 45 crkava. U Gornjokarlovačkoj eparhiji ustaše su uništile 116 crkava, a 39 znatno oštetile.
- Kontinuitet duhovnog genocida nastavljen je od 1991. do 1995, kad je porušeno 11 a oštećeno 45 crkava. Na području te eparhije devedesetih nije bilo ratnih dejstava, ali je uništeno devet crkava, oštećeno 29, a crkve-brvnare u Donjoj Rašenici i Rastovcu, iako pod zaštitom Uneska - spaljene su do temelja - navodi Budimir.
U Slavonskoj eparhiji Pavelićev režim uništio je 54 crkve i dva manastira, a 21 hram je oštećen. Od 1991. do 1995. srušeno je 39 crkva, a 41 je znatno oštećena, ali ne u borbenim dejstvima.
- Više od 80 odsto crkava i drugih pravoslavnih zdanja u ovoj eparhiji uništeno je van ratnog područja - napominje Budimir.  U Osječkopoljskoj i Baranjskoj eparhiji tokom Drugog svetskog rata mnogi srpski hramovi su uništeni, a jedan deo je pretvoren u rimokatoličke bogomolje. Od 1991. do 1995. uništeno je 14 i oštećeno 35 crkava.
- Posle akcija „Blesak“ i „Oluja“ u kojima je pobijen i prognan srpski narod iz zona koje su navodno štitile Ujedinjene nacije, pred očima stranih posmatrača odigravalo se sistematsko uništavanje srpske baštine. Ista međunarodna zajednica koja je licemerno tvrdila da će štititi Srbe i njihovu kulturno blago u Krajini, sada garantuje da će zaštititi srpsku baštinu na Kosmetu - gorko konstatuje Budimir.
On naglašava da u Hrvatskoj sve vreme postoji težnja da se srpska crkvena baština prisvoji i prikaže kao - hrvatska. Budimir smatra da je spasavanje preostalog srpskog kulturnog blaga veoma teško izvesti.
- Budući da je danas potpuno izmenjena srpska etnička karta u Hrvatskoj, ovaj problem postaje još složeniji - upozorava Budimir. BAKARIĆEV OBRT
- GENOCID nad srpskim narodom u Hrvatskoj može se porediti samo sa genocidom nad njegovim kulturnim dobrima, koji i danas traje - smatra istoričar umetnosti Nikola Kusovac, recenzent knjige „Spomenička baština Srba sa područja današnje Republike Hrvatske“.
- Brozove vlasti nisu dozvolile povratak srpske baštine Srbima, već su naredile da Hrvatska zadrži ikone, knjige i svu ostalu opljačkanu baštinu koju je stvarao srpski narod na teritoriji Habzburške monarhije i Mletačke republike, kao i riznice koje su naši monasi spasavali iz Srbije bežeći pred turskom stihijom. Vladimir Bakarić je odmah posle Drugog svetskog rata cinično naredio da se opljačkani predmeti stave u zagrebački Muzej obrta u „odjel Srba“, simbolično im nagoveštavajući budućnost. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Obeležen Dan Dunava Više od 2.000 posetilaca obeležilo „Dan Dunava“ u sremskom selu Banoštor, uz čorbu, krofne, tamburaše, likovne kolonije, pecanje, fudbal i jahanje ponija  Bez Dunava, nas 1.000 stanovnika Banoštora, ne možemo ovde život ni da zamislimo. To kazuje Radivoj Rakić, predsednik sremskog sela u beočinskoj opštini, smeštenog između obronaka Fruške gore i desne obale Dunava, čiji su žitelji minulog vikenda na poseban način obeležili dan najveće evropske reke. Uz podršku komšija iz susednih mesta, Čerevića, Suseka, Luga, kao i „vikendaša“, jedinstveno, nizom zanimljivih manifestacija, okupili su više od 2.000 znatiželjnika, kao i goste iz Beograda, Novog Sada, Sremske Mitrovice, Zrenjanina, Kikinde...
- Istina je, za nas reka znači život - ističe Rakić. - Zbog toga smo i proslavu obeležili radno, jednako kao i prošle godine, kada smo se sa istim ciljem okupili prvi put. Očistili smo priobalje uz pomoć velikog broja mališana i, naravno, mašina neophodnih za to.
Manifestacju su obeležili mladi i stari, sportisti, umetnici, a svi zajedno, ljubitelji prirode. Druženje je počelo u prepodnevnim časovima, kada su na delu bili najmlađi koji su prikazali znanje iz ekologije, a okončano u „sitne sate“ uz tamburaše, riblje specijalitete i čuveno domaće, banoštorsko vino, kada su se iskazali oni stariji.
- Najvažnije je da naša deca na svet gledaju sa stanovišta ekologije. Zato im moramo svakodnevno ukazivati na prednosti života u saradnji s prirodom i, naravno, bavljenja sportom. Veliku ulogu u tome odigrali su vaspitači, učitelji i nastavnici, koji su, bez obzira na činjenicu da je sada letnji rasput, okupili sve mališane- objašnjava Rakić.U ovogodišnjoj akciji čišćenja, međutim, bilo je mnogo manje posla nego lane, što govori da su efekti prošlogodišnjeg druženja imali i te kako uticaja. Čak ni visok vodostaj Dunava, koji je pre desetak dana preplavio deo obale u selu kao i kuće, nije uspeo da poništi učinak.
Zato je bilo više vremena za druženje i lepše aktivnosti. Mališani su učestvovali na likovnoj koloniji, slikali prirodu i reku, igrali fudbal, jahali ponije, pecali ... Udruženje žena je na licu mesta umesilo i ispeklo 1.000 krofni, pa poslastice nisu izostale.
Organizovano je i takmičenje u pripremanju riblje čorbe i paprikaša na kojem je učestvovalo 38 majstora kotlića, predstavnika ribljih čardi od Bačke Palanke pa do Čortanovaca. Oni su sve vreme imali podršku tamburaškog orkestra koji je imao binu na skeli na Dunavu.
- Sve se odvija na reci, dešavanja su, što se kaže, uobičajena, ali i atraktivna i želja je da se po tom receptu nastavi, jer ima mnogo zainteresovanog mladog sveta - ističe Vladimir Kažić, vikendaš iz Novog Sada. SPORTOVI
Kajakaši i veslači novosadskog Danubiusa i Vojvodine su posetiocima u centru sela uz obalu pokazivali prednosti sportova na vodi, zapaženi su bili i karatisti beočinskog Cementa, pecaroši su malo dalje zabacivali udice... Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Ispovest lekara: Sanjam krike iz kanjona Morače Ivan Todorović je prvi priskočio u pomoć povređenim putnicima u kanjonu Morače. Bio je jedini lekar na mestu nesreće dok nije stigla Hitna pomoć. Organizovao evakuaciju  KO je čovek koji je iz kolone prestrašenih putnika, što su odozgo posmatrali užasan epilog putovanja rumunskih državljana u kanjonu Morače u Crnoj Gori, sišao u klanac dubok 40 metara, i organizovao evakuaciju povređenih putnika do dolaska stručnih ekipa, bila je misterija svih crnogorskih, srpskih, ali i rumunskih medija.
Heroj je mladi lekar iz Beograda, Ivan Todorović, koji je tog krvavog predvečerja, 23. juna, bio na putu za Bar sa majkom i bratom. Bio je jedini lekar na mestu nesreće dok nije stigla Hitna pomoć iz Kolašina.
Ugledavši ostatke autobusa, koji je pre nego što se zaustavio u ozloglašenom klancu Morače, iza sebe ostavio na desetine putnika razbacanih po stenama, polužive ili već mrtve, on je ne oklevajući, u klompama pošao u provaliju ispod mosta Grlo.
Zaustavio ga je vatrogasac, udelio mu čizme, privezao na konopac i tek onda ga spustio u jezivu stvarnost. Sišao sam među krvava tela, bukvalno pocepanih udova, među kojima su sablasno štrčale garderoba i lične stvari rumunskih državljana. Zapomagali su sa svih strana - priseća se Iva, u razgovoru za „Novosti“, prvog dana svog godišnjeg odmora. - Borio sam se sa dva straha: da li ću uspeti na pravi način da uradim trijažu (procenu stanja povređenih) i da li ću među putnicima naići na krvavo dečje telo. Ta mogućnost me je užasavala.
Odluke kome najpre ukazati pomoć, kako im pomoći dok ne dođe Hitna pomoć sa nosilima i kragnama za vrat, bile su za njega, kaže, pravi stručni ispit. Iako su, kaže, sve to bazične stvari koje se uče u medicini, dr Todorović, koji, inače, nije uspeo da pronađe posao u struci kao lekar opšte prakse, te se okrenuo farmaciji, priznaje da mu nije bilo svejedno.
- Dole u kanjonu nemate nijedan kvadratni metar na kom možete da stojite bez oslonca, zato je spasavanje bilo teško i mučno. Bilo je mnogo vode, neke bele pene i stene su bile klizave - priča mladi doktor, inače lekar opšte medicine, koji je stažirao u Domu zdravlja „Stari grad“. - Povređeni su jaukali, gestikulacijom ili na engleskom objašnjavali gde su ranjeni. Niko nije mnogo govorio, bili su previše istraumatizovani.
On kaže da je nemoguće bilo da u kanjonu pojedinac uradi bilo šta sam. Ali dok nije stigla prva lekarska ekipa napravio je grubu trijažu povređenih putnika, a nekoliko njih već su uz pomoć užadi transportovani gore.  Bilo je i ugroženijih pacijenata, ali prosto do njih nije bilo moguće stići, bez adekvatne opreme. Oni su zbrinuti tek kad su stigle i spasilačke ekipe - priseća se Ivan. - Beživotna tela sam bio prinuđen da zaobilazim, jer njima više nije bilo pomoći.
Prvo su stigli vatrogasci, pa Hitna pomoć, zatim službe spasavanja, policija i vojska. Povređenih putnika je bilo svuda jer su poispadali iz autobusa tokom prevrtanja, a najviše mrtvih bilo je u dnu klanca, oko gomile sabijenog lima.
Mladi doktor je čak, uz pomoć još nekoliko humanih ljudi, organizovao transport prvih spasenih putnika, iščupavši sedišta iz jednog kombija. Najstrašniji prizor, kaže, bili su zgnječeni ekstremiteti koji su virili ispod jedne stene. Nekoliko Rumuna bilo je smrskano pod tim komadom džinovskog kamena.
- Spasavanje povređenih trajalo je više od pet sati. Tek oko 22 časa seo sam u svoj auotomobil i nastavio put u Bar, gde sam pošao na odmor. Međutim, slike nesreće me nisu napuštale. U svakoj sekundi nanovo sam preživljavao konfuznu akciju spasavanja, pitao se da li sam sve uradio kako treba. Odmora nije bilo - kaže Ivan. - Verujem da ću još dugo kad zatvorim oči pred san, čuti krike iz smrtonosnog klanca. ŠOK PARALISAO LjUDE
IAKO je uz stručne ekipe regrutovano mnogo putnika koji su se zadesili na mostu Grlo u trenutku nesreće, koji su bili spremni da na bilo koji način pomognu povređenima, Ivan kaže da je bilo i onih koji su samo nemo posmatrali prizor.
- Ne kažem da nisu želeli da reaguju, već prosto nisu uspeli. Bili su u stanju šoka - objašnjava on.
- Ni oni sigurno neće lako izbaciti iz glave sliku iz kanjona, u kom je za tri decenije poginulo oko 1.000 ljudi. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
I dalje daju imena po Sandokanu i Kasandri U Nišu i okolini roditelji veoma paze koja imena daju svojim ćerkama i sinovima. Nije retko da dečaka nazovu Sandokan, Maradona, Elvis, a devojčice Ljovisna i Kasandra  NIŠ - Kad bi se u gradu na Nišavi obavila javna prozivka po imenima, među predstavnicima jačeg pola najviše bi se javilo Dragana, a kod dama Jelena.
Prema popisu iz 2011. godine kod muškaraca slede imena Milan, Aleksandar i Zoran, dok su kod žena na rang-listi Marija, Milica i Snežana.
Najčešća imena koja su deca u Nišu dobijala od 2001. do 2011. godine, kad je reč o devojčicama su Anđela, Milica, Ana, Teodora, Sara, Jovana, Anastazija, Iva i Natalija. U istom periodu, kod dečaka su dominirali Nikole, Luke, Alekse, Lazari i Konstantini.
Pre toga, u različitim vremenskim razdobljima dominacija nekih imena i kod dečaka i kod devojčica se menjala, pa je tako na primer, Snežana bila “kraljica” od 1960. do 1966. godine. Slično je i kad je reč o muškom rodu. Dragan i Zoran bila su dva najčešća imena od 1951. do 1968. godine, a razlika je bila samo u tome što je u jednom periodu Dragan bio na prvom, a Zoran na drugom mestu i obrnuto.Zanimljivo je da su u vremenu Drugog svetskog rata i odmah posle njegovog završetka, najčešća ženska i muška imena bila Slobodanka i Slobodan. Najrasprostranjenija prezimena u carskom gradu su Jovanović, Stojanović, Đorđević, Nikolić...
Jelena i Dragan su takođe ubedljivo najpopularnija imena i u susednoj opštini Aleksinac. Kod žena tamo slede Milica, Mirjana, Marija, a kod muškaraca Zoran, Aleksandar i Milan. Sve do 1971. kao i u poslednjoj deceniji ime Jelena nije bilo među 10 najpopularnijih u ovom delu Pomoravlja. Slično je i sa imenom Dragan, kojeg nije bilo među prvih deset u poslednjih 30 godina, ali je popis pokazao da nikada nije izašlo iz mode.
Prezime Đorđević je najčešće na teritoriji ove opštine, a iza njega su Stojanović, Petrović, Jovanović, Stanković i Nikolić.
ESMERALDA I BRUS LI
U VREME emitovanja latinoameričkih serija u ovom kraju su roditelji, doduše u retkim slučajevima, žensku decu nazivali Kasandra, Esmeralda, Ljovisna. Poslednjih godina opredeljuju se za Emu, Laru, Lunu, Doroteu, a postoji i Avionka. Romi su muškoj deci davali imena Maradona, Sandokan, Kenedi, Elvis, Džems Din, Mišel, Brus Li. U nekoliko desetina slučajeva kasnije kad odrastu sinovi ili ćerke menjali su ovakva i slična imena u Matičnoj službi, uz cenu od oko 2.000 dinara.
SRBIJA
MILICA je najčešće žensko ime u Srbiji. Drugo je Jelena, a treće Marija. Ime Dragan je “na čelu” muških imena, drugo je Milan a treće Aleksandar. Od ukupno 168 opština u Srbiji, Milica je najčešće ime u 84, a Dragan u 87. U 49 opština, ova dva imena su na prvom mestu. Prezime Jovanović je vodeće u 76, Petrović u 17, a Nikolić u šest opština. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Biznis još čuva Jugoslaviju Promenom imena nacionalnog avio-prevoznika odlazi u istoriju još jedan brend bivše države. Na sajtu APR više od dvadeset naziva preduzeća u čijem imenu još živi „duh slovenski“  KADA za nekoliko meseci „Jat ervejz“ odleti u istoriju nestaće zauvek još jedan brend, nekada dobro poznat u svetu, koji je u sebi sadržao naziv stare države. Međutim, iako često na to zaboravimo, u Srbiji i dalje žive institucije i preduzeća koji se nisu odrekli prideva „jugoslovenski“. Prideva, koji i više od dvadeset godina posle propasti države iz čijeg imena je izveden i dalje otvara brojna vrata.
Samo pretraga na sajtu Agencije za privredne registre daje više od dvadeset naziva preduzeća u čijem imenu još živi „duh slovenski“. Istina, ne malo ih je u stečaju. Tu su „Jugoremedija“, „Jugoslovensko rečno brodarstvo“, „Jugostan“, „Jugovideo“, „Jugohemija“, „Jugozona“, „Jugoimport“, „Jugodrvo“... Iz Kruševca i dalje, uglavnom diljem ove najnovije, skraćene, države putnike prevozi „Jugoprevoz“. Možda i nije neobično što je najviše jugoslovenskih brendova ostalo u biznisu - već godinama se pominje teza da je ekonomsko povezivanje bivših bratskih republika neminovnost. A takvu „zajedicu“ novinar Tim Džuda nazvao je - Jugosferom.
I na primeru nacionalnog avio-prevoznika jasno je da će sa starim imenom odleteti i mnoge vrednosti koje je nosilo ime „Jat“. Biće potrebno mnogo vremena da „Er Srbija“ postane prepoznatljivo ime, menjaće se svi papiri, oznake, natpisi na poslovnicama i, što je najvažnije, novo preduzeće neće imati pravo na idealna vremena sletanja i poletanja na svetskim aerodromima koja je imao „Jat“.
Značaj prideva „jugoslovenski“ još je vidljiviji u nazivima značajnih kulturnih institucija. Muzej istorije Jugoslavije (valjda nikome i ne pada na pamet da bi mogao da se zove ikako drugačije) ubedljivo je najposećeniji muzej u Srbiji. Pa ipak, malo malo, pa neko pokrene pitanje zašto se Jugoslovenska kinoteka ili Jugoslovensko dramsko pozorište i dalje tako zovu.
Radoslav Zelenović, direktor Jugoslovenske kinoteke, smatra da su preimenovanje komercijalne kompanije i promena imena kulturne institucije od nacionalnog značaja - dve sasvim različite priče.- Kinoteka je nacionalna institucija koja čuva filmsko blago svih država koje su nosile ime Jugoslavija - objašnjava Zelenović. - Činjenica je da se ta institucija nalazi u Srbiji i da pripada Srbiji, ali tako je bilo od njenog osnivanja, a ne samo od raspada bivše države. Jugoslovenska kinoteka je izuzetno jak brend i pod tim imenom primljena je u svetsku i evropsku asocijaciju filmskih arhiva. Mislim da stvarno ne bismo imali nikakvu korist niti da bi trebalo da menjamo naziv Kinoteke.
Ime stare države još na neki način živi i u nazivu državne novinske agencije Tanjug, a značenja nekadašnje skraćenice - Telegrafska agencija nove Jugoslavije - verovatno se malo ko seća. Na kraju, iako sa fabričkih traka u Kragujevcu odavne silazi „fijat“, na ulicama se i dalje dobro drži nekadašnja dika domaće automobilske industrije - „jugo“.
''JU GRUPA''
JEDAN od osnivača legendarne „JU grupe“ Žika Jelić, kaže da nikada nije razmišljao da promeni naziv benda. - Kada je počeo raspad Jugoslavije razni ljudi su zvali Dragog i mene i stalno nas zapitkivali kada ćemo da promenimo naziv u „Srpska grupa“ ili nešto slično - priča Jelić. - Međutim, do danas nismo pristali na to, niti ćemo ikad promeniti ime. Čak i da promenimo ime to ne bi uticalo na naše pesme i njihov kvalitet. To ime više i ne doživljavamo kao neku vezu sa bivšom državom. Dobro sam svestan da je to završena priča i nisam jugonostalgičar. Naravno, ostaju lepe uspomene i prijateljstva iz tog vremena.
SLUČAJ JDP
BURU u javnosti podigla je nedavno polemika oko toga da li je Jugoslovensko dramsko pozorište zaslužilo status ustanove kulture od nacionalnog značaja s obzirom na to da je - jugoslovensko. Na takvu primedbu akademika Ivana Jevtića, predsednika komisije koja je odlučivala o statusu institucija, v. d. direktora JDP Tamara Vučković tada je odgovorila da je polemika oko imena - nepotrebna.
- Komisija treba da raspravlja o kvalitetu rada jedne ustanove, njenom kontinuitetu i značaju koje JDP svakako ima. Osnivač JDP, Skupština Beograda, jedina ima pravo da predloži promenu imena - rekla je tada Tamara Vučković.  Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Planinske staze oca Pavla Monasi manastira Rače, u podnožju Tare, čuvaju predanje o čudesnom ozdravljenju omiljenog srpskog patrijarha. Ozdravio tihujući i planinareći u manastirskoj kolibi na visu Borovo brdo  BOGOSLOVU Pavlu Stojčeviću, potonjem patrijarhu srpskom Pavlu, lekari su 1944. prognozirali brzu smrt zbog tuberkuloze. Mladi bolešljivi teolog bio je tada veroučitelj i vaspitač u domu za izbegličku decu u Mataruškoj Banji, a razboleo se posle skoka u ledeni Ibar, kada je spasao život mališanu koji je upao u bujicu.
Stari monasi manastira Rače i žitelji istoimenog sela u podnožju Tare sačuvali su sećanje kako je otac Pavle ozdravio tihujući u manastirskoj kolibi na planinskom visu Borovo brdo i planinareći kroz vratolomni kanjon rečice Rače. To je bio potpuni preobražaj bolešljivog kaluđera, koji se jedva kretao, u vitalnog asketu, koji je s lakoćom savladavao hajdučke i komitske staze kojima danas teško prolaze i iskusni planinari.
Njegov put počinjao je na planinskom grebenu, gnezdilištu orlova, Crnjeskovu na 1.035 metara nadmorske visine, s koga puca pogled na Taru i Podrinje - navodi Marko Mosurović, domaćin manastirskog imanja na Kaluđerskim barama. Cilj monaha bio je crkva Hristovog vaznesenja u manastiru Rača, zadužbini kralja Dragutina, na oko 700 metara nižoj koti u proširenju klisure.
Do svoje manastirske sabraće na liturgiju monah Pavle je silazio skrivenom stazom kojom su tumarale zveri ispod čuvene šiljaste Krstate stene, koja se kao ogromna kamena igla diže iz gustog zelenila. Na njoj su kaluđeri Rače vekovima, na danas nepoznat način, podizali veliki drveni krst. Ovaj današnji metalni spustio je nedavno helikopter naše vojske jer niko nije mogao da se popne - ispričao nam je otac Golub iz bajinobaštanske parohije.
Staza je budućeg patrijarha vodila kraj pećine račanskog igumana Zarije Miletića, koji u njoj nije tihovao, već je kovao ratne planove, jer u vreme austrougarske okupacije umesto mantije nosio uniformu četničkog vojvode.
- Tamo se arhimandrit Zarija često krio od Švaba sa svojim odredom jer nije bilo normalne staze ni sa koje strane. Stazica kojom su oni prolazili preko stene bila je teško prolazna i za zverinje. Tom stazom je lako prolazio jerođakon otac Pavle Stojčević - zabeležio je u sećanjima na zajedničke monaške dane u Rači arhimandrit Jovan Radosavljević.
Istom tegobnom stazom išle su i čete u Prvom srpskom ustanku koje je vodio obnovitelj manastira Rača, iguman i ustanički vojvoda Hadži Melentije. Njemu u čast na zidu crkve potonji iguman i vojvoda Zarije podigao je reljef u belom mermeru. Reč je o jedinstvenoj predstavi sveštenog lica, arhimandrita Hadži Melentija sa sabljom u jednoj i krstom u drugoj ruci.
Danas se na proplanku Kaluđerskih bara pod imenom Borovo brdo nalazi lepa kapelica posvećena Saboru srspkih svetitelja i novi konak. Nedaleko od njih pod krošnjatim drvetom beli se prizemna kućica - manastirski stan - u kome je tihovao i izlečio se blagotvornim vazduhom i lekovitom planinskom vodom budući patrijarh.
- Njegova soba je ista kakva je bila i kad je u nju došao bolesni otac Pavle. Nema nikakve udobnosti, samo vojnički krevet s tankim dušekom, dva tkana vunena pokrivača, natkasna s knjigama, ikona i krst na zidu. To je sve. Patrijarh Pavle je uvek bio skroman i strog prema sebi. Ovde je ispunjavao svoja poslušanja i pisao, a na liturgije se spuštao se kanjonom Rače do manastira, a zatim se istim putem peo nazad - kaže Marko Mosurović, domaćin manastirskog imanja na Kaluđerskim barama. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Zid čuda u Dobrunu Hiljadugodišnji nemanjićki manastir opstaje u kanjonu Rzava uprkos rušenjima. Crkvu na kojoj su živopisani car Dušan, carica Jelena i carević Uroš nisu mogli da unište ni Turci ni Nemci  KANJON reke Rzav, od Mokre Gore do Višegrada, vekovna je staza putnika i trgovaca koja spaja jadransko primorje sa centralnim Balkanom. Ovo je i krvavi put vojski koje su prolazile u pohodima, nekad ka istoku, nekad ka zapadu. Na to podseća planinski vrh Carina nad klisurom, ali i sela Vardište i planine Varda, čija ime na staroslovenskom znači - straža.
Kao simboli tegobne sudbine kraj puta stoje ruševine iz minulih vremena. Od krnjavih ostataka vizantijske i nemanjićke tvrđave Dobrun, koja je u srednjem veku čuvala prolaz kroz rzavsku klisuru prema Srbiji, preko oštećene austrougarske pruge do nagorelih zidova kuća stradalih u jugoslovenskom građanskom ratu devedestih.
- Crkva manastira Dobrun je nekim čudom preživela sva razaranja. A mnogi su je rušili tokom 1.000 godina, od bogumila, preko Turaka, do Nemaca - kaže Branko Čigoja direktor bajinobaštanskog hotela "Tara grin".
Oko starog grada i manastira Dobruna, koji se drevnim Dečanskim letopisima naziva Kruševo, vije se mnogo legendi. Narod vekovima prepričava da je tvrđavu sagradila Prokleta Jerina, žena despota Đurđa Smederevca, a da je manastir dobio ime po Dobruni, majci Mehmed-paše Sokolovića.
- Kada je Mehmed-paša postao vezir pozvao je oca i majku da žive s njim u Carigradu, ali pod uslovom da se poturče. Otac je pristao, ali je majka Dobruna odbila da ostavi svoju veru i narod. Narod je u njenu čast manastir kraj Rzava, staro srpsko pokloničko mesto, prozvao Dobrun - ispričao nam je otac Golub, sveštenik iz bajinobaštanske parohije.
Naučnici smatraju da su manastir i tvrđava u Dobrunu mnogo stariji nego što se pretpostavlja.
- Među brojnim srpskim letopisima i rodoslovima nalaze se dva u kojima se pominju gradnje manastira Morače i Dobruna. U Jankovom i Dečanskom letopisu navode se tačni podaci o rodonačelniku loze Nemanjića, Stefanu Nemanji, a za srednjeg sina Vukana ističe se da je on veliki knez koji "sozda manastir Moraču i Dobrun crkvu kod Višegrada bliz reke Drine". Arheološka ispitivanja daju osnova uverenju da je prvobitni hram još stariji - smatra istoričar umetnosti Dragiša Milosavljević.  Na ktitorskim portretima na zapadnoj strani prikazani su Dušan kao kralj, kraljica Jelena i mladi Uroš, kao i vlastela koja je dobila Dobrunsku župu na upravljanje: župan Pribil i njegovi sinovi Stefan i Petar, a uz njih i visoki dostojanstvenik protovestijar Stan. Istoričari smatraju da su ovi portreti naslikani prilikom obnove crkve početkom 14. veka.
- Izgleda da je mala crkva kraj Rzava prethodno stradala u vreme najezde "babuna" kad je rušen i oštećen i manastir Banja kraj Priboja. Posle toga je mladi kraljević Dušan ratovao protiv "bezbožnih i poganih babuna" kako su nazivali podanike bosanskog bana - beleži Milosavljević.
U starim letopisa kao ktitori pominju se kasnije i knez Lazar i despot Stefan Lazarević s majkom Milicom, ali i despot Đurađ Branković. Čak i kad su u 15. veku Turci osvojili razorili grad i manastir Dobrun, on je ostao mesto poklonjenja i okupljanja buntovnih Srba, zbog čega je uvek iznova stradao. Zbog masovnog učešća ovdašnjih Srba na strani Beča protiv Osmanske imperije, Turci su ga rušili u vreme Velike seobe. Karađorđe je 1807. boravio u Dobrunu s ustanicima nameravajući da iz ove svetinje krene u oslobađanje Sarajeva, a posle propasti ustanka 1813. Turci ponovo pale crkvu. Isti zločin ponavljaju i 1875. u vreme bosansko- hercegovačke bune. Nekim čudom vatra je uvek obilazila zapadni zid priprate na kome su ktitorske freske Nemanjića. Crkvu u Dobrunu u Drugom svetskom ratu nacisti koriste kao magacin za oružje i municiju.
- U povlačenju okupatorskih jedinica prema Višegradu i Sarajevu 20. januara 1945. neki nemački oficir je naredio miniranje dobrunske crkve, koja je stradala u potpunosti. Ostao je čitav samo zapadni zid priprate s delom fresaka i ktitorskih portreta. To je bilo ravno čudu, ako se zna da je crkva bila magacin eksploziva - utvrdio je Milosavljević.  O uništavanju dobrunskog manastira se malo govorilo i znalo na kraju Drugog svetskog rata, zbog politike novih komunističkih vlasti. Crkvu, naime, pripadnici OZNE, prerušeni u četnike, često su češljali Dobrun u potrazi za generalom Dražom Mihailovićem, koji se skrivao u blizini. I posle hapšenja udbaši su nastavili da terorišu ovaj kraj. Crkvu su sopstvenim sredstvima, kako su znali i umeli, obnovili meštani Vardišta, Staniševca i Dobruna sa svojim sveštenikom Josifom Bogdanovićem.
NEOSVOJIV
ZIDINE Dobruna na visokim stenama iznad drevnog manastira, po predanju, bile su neosvojive za Osmanlije, koji su grad osvojili tek zahvaljujući izdaji Srbina Jovana Kalauza, po kome ostade ime provalničkom ključu. Turci su razorili grad i manastir do temelja, samo je priprata crkve ostala netaknuta. Monasi su spasli čuveni letopis "Kruševski pomenik", koji je opstao do 20. veka kada je izgoreo tokom nemačkog bombardovanja Beograda u aprilu 1941. godine. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Leskovac: Deset godina dolazi da radi u – napuštenu firmu Mirjana Milićević, bivša radnica „Graditelja“, ne diže ruke od svog preduzeća. Čuva i izdaje dokumentaciju radnicima za penziju. Poslednju platu primila pre više od deset godina  SEBI je odredila da svakog radnog dana od devet do 14 časova bude u kancelarijama upravne zgrade gde sređuje, čuva i izdaje dokumentaciju neophodnu radnicima koji odlaze u penziju. Poslednju platu primila je pre skoro deset godina. Honorar po ugovoru o delu čeka 28 meseci i više mu se i ne nada. Do pre godinu dana je živela od penzije svog pokojnog oca. Sada radi „sve i svašta“ da bi preživela, ali od svog „Graditelja“, koji je duže od decenije u stečaju, ne odustaje.
- Radim malo zbog sebe, da ne bih bila sama u kući, ali i zbog bivših kolega koji ne bi mogli da odu u penziju bez neophodne dokumentacije i pomoći - objašnjava pedesetosmogodišnja Mirjana Milićević.
U „Graditelju“ je nekada radilo oko 1.700 ljudi i sigurno dva puta toliko sezonskih radnika. Gradilo se širom bivše Jugoslavije, a zaposleni su „trbuhom za kruhom“ morali da odlaze i u inostranstvo. Od nekadašnje slave ostala je samo zgrada u centru grada na čijem je trećem spratu bila uprava preduzeća. Vlaga, buđ i slojevi prašine caruju na oko 1.000 metara kvadratnih. U dugom nizu kancelarija, na čijim vratima još uvek stoje natpisi ko bi trebalo da je iza njih, ostaci nekadašnjeg života. Nameštaj dizajniran po ranijoj modi nagrizao zub vremena, u starim limenkama od sokova i piva poređane olovke od kojih tek po neka radi. Na kraju hodnika u ogromnoj kancelariji direktora televizor godinama nije uključen. Na zidovima kalendari godina koje su za nama. Na ormarima nalepnice koje podsećaju na vreme rađanja višestranačja. Papiri razbacani po podu, u ogromnim saksijama odavno nema cveća, ali u nekoliko kancelarija je sve pod konac. Mirjana ih održava jer je u njima smestila trajnu dokumentaciju o uplaćenim doprinosima Fondu PIO. Sve je tu pregledano, klasifikovano, sređeno i dostupno. To je dokumentacija koju će jednom neko, kada ja ne budem mogla da dolazim, da preda Istorijskom arhivu. Nema dana da neko od bivših radnika ili članova njihovih porodica ne dođe i ne zatraži pomoć - ističe Mirjana.
- Ovde je nekada bilo kao u košnici, a sada je moj „Graditelj“ pustoš - sa tugom konstatujue Mirjana.
Tu je stekla 26 godina radnog staža. Bila je prva žena magacioner u građevinskoj firmi gde su ranije dominirali muškarci. Menjala je radna mesta, ali je svakom bila posvećena kao prvom i ostajala je verna „Graditelju“. Danas za nju nema posla. Još dve godine pa će u starosnu penziju ako država ne promeni uslove.
- Često pomislim da počnem da se bavim politikom, jer danas samo tako možeš da nađeš neki posao, da radiš i zaradiš. Međutim, nisam ja za to. Ne znam da jedno mislim, drugo pričam, a da treće radim - priča Mira, koja žali zbog toga što niko nije kažnjen za uništavanje preduzeća, jer bivšim direktorima je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja i „pojeo vuk magarca“.
- Eto, niko nije kriv što su mnogi naši radnici ostajali na ulici bez povezanog radnog staža, što se imovina preduzeća rušila kao kula od karata i topila kao led, što je uništena firma kakva se samo poželeti može - ogorčena je Mirjana, koja za svoje kolege radnike uvek ima blagu reč i reč utehe. Ona se čudi interesovanju medija jer misli da ne radi ništa neobično.
- Evo baš sada je bila žena pokojnog kolege kome nije upisan ceo radni staž zbog čega je njena porodična penzija manja od realne. Kad to budemo ispravili, moći će da se nada kojem dinaru više, a meni će ostati to da sam nekome pomogla - skromna je Mirjana.A svi oni kojima je pomogla zahvalni su joj beskrajno.
- E kad bi ovi državni službenici bili kao naša Mira - dobacila nam je žena koju susrećemo na izlasku iz zgrade.
POMAŽE I SLOBODAN
MIRJANI društvo povremeno pravi kolega Slobodan Stojanović. I njemu je „Graditelj“ kao druga kuća. Trenutno je na „slobodnim danima“ da završi neke privatne obaveze i da spremi drva za zimu, ali Mirjana očekuje da se ubrzo vrati, jer je preuzeo posao koji ga čeka.
- Sve što radimo počela sam da beležim u knjigu, tako da nije važno da li je neko od nas odsutan. U beležnici je sve „crno na belo“ pa se čovek lako snađe - objašnjava Mirjana.  UPUTSTVO
MIRJANA ulazna vrata firme drži stalno zaključana.
- Ponekad odem u neku od kancelarija da tražim neki podatak ili registar. Tamo toliko odlutam da mi se dešavalo da uopšte ne čujem da je neko ušao niti taj uspe da me nađe. Pogleda levo-desno pa ode. Zbog toga sam uvela pravilo da me namernik najpre pozove na mobilni telefon ako želi da mu otključam - objašnjava Mirjana i pokazuje na takvo uputstvo nalepljeno na vratima. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 32 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
