|
| Autoru |
Poruka |
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Niš: Slepi učenik maturirao uz pomoć drugara iz razreda Stefan Stevanović, slepi učenik niške gimnazije, maturirao uz pomoć učenika iz odeljenja. Celo odeljenje humano. Svakog dana dovodili ga i odvodili iz škole i pomagali mu da uči  O NjEMU su četiri školske godine brinuli kao o svom najrođenijem jer je bio izuzetan, uvek raspoložen, pozitivan i veseo. Za njih je Stefan Stevanović iz sela Šarlinac kod Doljevca, potpuno slepi učenik elitne gimnazije "Svetozar Marković" u Nišu, bio i više od druga, pa su mu svojski pomogli da zajedno maturiraju.
Zbog toga je učenicima odeljenja četvrto tri prilikom uručivanja maturskih diploma, Kolo srpskih sestara dodelilo i nagradu za humanost! Jer, svi ti učenici su još pre četiri godine, kada je Stefan postao gimnazijalac, pokazali da su njegova strahovanja kako će biti prihvaćen u odeljenju bila bez osnova.
A učenici su se još tada dali u "akciju". Kako je Stefan morao svakog dana da putuje, roditelji su ga vozili od sela do Doljevca, i smestili u autobus za Niš. Na stanici je svog slepog druga, svakog dana, dočekivao po jedan učenik odeljenja četvrto tri i dovodio ga do gimnazije. Kad je zvonilo za kraj nastave, put se ponavljao.
A Stefanu, sjajnom dečaku i velikom drugu, ništa nije bilo teško. U početku mu je bilo žao što je malo usporavao izradu kontrolnih zadataka i testova, jer su morala da mu se čitaju pitanja. Ipak i to se veoma brzo promenilo, jer su njegovi drugovi raznim akcijama sakupili 3.500 evra i kupili mu štampač sa Brajevim pismom!- Sada će mu biti lakše i učenje na fakultetu - kaže Predrag Pavić, jedan od Stefanovih školskih drugova.
- Išao je sa nama na ekskurzije, a pokušavali smo kad god smo mogli da poštedimo njegove roditelje.
Reči hvale za spelog učenika imala je minulih godina i Olga Dragojlović, direktorka gimnazije "Svetozar Marković", koja podseća da su za Stefana prilagodili učionicu u prizemlju, organizovali prevoz i maksimalno pripremili decu.
- Pogledajte mu samo dnevnik, sve same petice - likovala je direktorka. - Ispalo je najbolje moguće, iako nam je to prvi slepi gimnazijalac.
Stefan Stevanović, koji je u niškoj gimnaziji stekao prijatelje za ceo život, kaže da ih doživljava kao svoju porodicu.- Samo zahvaljujući njima, uspešno sam završio gimnaziju - veli Stefan.
Dečak iz Šarlinca je osam godina bio u internatu Specijalne škole "Veljko Ramadanović" u Zemunu. Putovao je ponedeljkom do Beograda, a vraćao se petkom, kako bi makar vikendom bio sa roditeljima. Kada je završio školu, proglašen je za đaka generacije osnovne škole, glumio je u pozorištu "Duško Radović", recitovao... Uspeo je Stefan da završi nižu muzičku školu, svira klavir, dokazao se u atletici, zna i esperanto!
A pre prijemnog ispita u niškoj gimnaziji, brižni Stefanovi roditelji Gorica i Sava pažljivo su proučili Zakon o osnovnom i srednjoškolskom obrazovanju da vide da li za želju njihovog sina ima prepreka. Pozvali su i Ministarstvo prosvete, odakle su dobili punu podršku da istraju u želji. A sada, kada je Stefan maturirao, uvideli su da nisu pogrešili. A srce im je puno. Nadaju se da će hrabri Stefan, bez obzira na svoj hendikep, usšeno da završi i Pravni fakultet, koji planira da upiše.  SAMOSTALAN
IAKO su zbog teške bolesti još dok je bio beba, njegove oči zamenjene protezama, Stefanu nije bilo teško da u pauzama između učenja, hrani svinje i kokoške i pomaže roditeljima na imanju. Trudio se da nikome ne bude na smetnji, jer je od malih nogu veoma samostalan. A voli da živi na selu, koje nikada ne bi menjao za grad. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Novi Sad: Kupila mužu kućni rulet! Novosađanka A. B. na neobičan način leči supruga od kocke: U virtuelnoj kockarnici supruga preuzela ulogu krupijea. Terapija za sada daje dobre rezultate  DA, kada deca odu na spavanje, u našoj kući rulet počinje da se okreće i ona postaje kazino. Moj izbor je bio to ili razvod! Tu odluku smo, posle godinu dana paralelnih seansi kod bračnog i terapeuta za odvikavanja od kocke, muž i ja doneli zajedno. Zasad funkcioniše, i on više ne ide u kockarnice.
Novosađanka A. B. ima 39 godina i majka je dvoje dece. Muž joj je, svojvremeno, bio istaknuti gradski funkcioner, da bi im se, posle 17 godina zajedničkog života, zbog njegove patološke zavisnosti od ruleta, brak gotovo raspao. Kući je mahom dolazio u zoru, a u kazinu je, ne tako retko, za noć gubio i po 2.000 evra!
- Ma koliko to nekom zazvučalo nelogično, nije taj novac, sam po sebi, bio problem. Gore je bilo što ga nikada nije bilo kod kuće, što ne upravlja sobom i što te pare troši na bolesnu zavisnost od hazarda. To me je izluđivalo - kaže, s rezignacijom, ova žena.
Kada je, nastavlja, postala svesna da pored sebe ima osobu koja je sasvim podlegla teškoj bolesti, suočila sa se pitanjem: šta dalje?- Mogla sam da ga ostavim, ali sam osećala da to nije pravo rešenje i da, ipak, treba da mu pružim još jednu šansu, da još jednom i on i ja napravimo neki ustupak - definiše tadašnji odgovor na ovu dilemu. - Najpre smo krenuli na paralelne seanse kod bračnog savetnika i kod terapeuta za odvikavanje od kocke, da bismo, u konsultaciji i sa njima, za doček ove godine rešili da kupimo američki sto za rulet i instaliramo ga u našoj kući.
Da bi sve bilo sasvim autentično, ona je u toj svojevrsnoj predstavi, preuzela i ulogu krupijea. I samoj joj je, na početku, sve to bilo bizarno, gotovo tragikomično.
- Ja kao profesionalni krupije, u uniformi, a on zamišlja da je stvarno u kazinu - dodaje, s blagom primesom samoironije. - Morala sam, čak, i da se obučim za tu ulogu, ne naravno na nekom kursu, već preko interneta.
Terapija, zasad, daje rezultat. On zadovoljava svoju strast, a pare ostaju u kući. U početku su za stolom bili samo njih dvoje, a kasnije su počeli da zovu i prijatelje. Igra je sasvim realistična, samo što se svakom, na kraju, uloženi novac vraća.  - Za ovih šest-sedam meseci, u kući je ostala ozbiljna količina novca koja bi, znamo to dobro oboje, u suprotnom odavno bila izgubljena - zaključuje sagovornica "Novosti". - Ipak, ovo je moj poslednji ustupak, a ako se toj strasti ponovo vrati na ruletima izvan kuće, naša zajednička priča biće završena! PARE, STAN, BMV...
DOKLE bi njenog muža mogla da odvede kockarska strast, A. B. je shvatila u jednoj, na sreću, kućnoj kockarskoj epizodi. - Kad je ostao bez novca, najpre je, potpuno zanet, založio naš BMV, a onda i stan u centru grada. Bila sam zaprepašćena i tek tada shvatila i ponore kockarske strasti i koliko bi bilo strašno da je, umesto ove kućne, ostao u pravim kockarnicama. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
"Dani sećanja na Jadovno 1941." Kod Šaranove jame na Velebitu 29. juna održaće se "Dani sećanja na Jadovno 1941." U logorima smrti NDH Gospić-Jadovno-Pag, tokom 1941. ubijeno njih 40.123  JADOVNIČKA tragedija ne sme da bude zaboravljena, jer je to jedan od najokrutnijih zločina u istoriji čovečanstva. Ove godine "Dan sećanja na Jadovno 1941." biće obeležen kod Šaranove jame, na Velebitu. Očekuje se dolazak velikog broja potomaka i poštovalaca nevino stradalih žrtava - kaže za "Novosti" dr Dušan Bastašić, predsednik Udruženje potomaka i poštovalaca žrtava kompleksa logora smrti NDH Gospić-Jadovno-Pag 1941.
I ove godine Dan sećanja na Jadovno biće obeležene nizom manifestacija od 21. juna, pa završno sa komemorativnim skupom i služenjem parastosa na Velebitu i zalivu Slana, na ostrvu Pagu 29. juna. U petak će u Banjaluci biti održana predavanja o logorima smrti na ostrvu Pagu i o zaboravljenoj grobnici 862 srpske dece na zagrebačkom groblju "Mirogoj".
- U subotu će se služiti parastos u Hramu Hrista Spasitelja u Banjaluci, a 24. juna otvariće se i izložba "Moje Jadovno" u Kulturnom centru "Banski Dvor" u Banjaluci - priča Bastašić, podsećajući da žrtve Jadovna nemaju nigde u većim gradovima ni ulicu ni spomenik.Udruženje će pokušati da i ove godine organizuje mimohog "mučeničkom stazom Jadovničkom", od Šaranove jame na Velebitu do osam kilometara udaljenog mesta logora Jadovno, gde je prošle godine postavljen Časni krst. Na ovom području nalaze se 32 do sada registrovane kraške jame u koje su ustaše tokom leta 1941. bacale ubijene Srbe i Jevreje.
Istina o stradanju nevinih ljudi u kompleksu logora Jadovno-Gospić-Pag, dugo je bilo pod velom tajne. Prva studija je objavljena tek 2007. godine. Njen autor istoričar dr Đuro Zatezalo evidentirao je 40.123 žrtve, koje su zverski ubijene za samo 132 dana postojanja tog logora.
- Kompleks koncentracionih logora Gospić-Jadovno-Pag, počeo se formirati već tokom aprila 1941. godine. Centar mu je bio u Gospiću, u "Gerihtu", zatvoru iz austrougarskih vremena. Bilo je još nekoliko sabirnih logora, gde su žrtve čekale na likvidaciju. Kompleks su činile i bezbrojne kraške jame Ličkog polja i Velebitskog masiva. Vezane žicom, žrtve su pred jame dovođene obično u dvoredima, sa jednim užetom ili lancem provučenim duž kolone. Ubice bi prvu dvojicu u koloni udarili čekićem ili maljem u glavu i gurnuli prema bezdanu, a onda bi ovi kao teg, uz stravičan lom, krike i zveket lanaca, povukli ostatak kolone u dubinu - podseća dr Bastašić.
U paškom mestu Metajna formiran je prvi logor za žene i decu u Drugom svetskom ratu. Srpski i jevrejski logori bili su i na kamenjaru rta Slana na ostrvu Pagu, gde je ubijeno najmanje 8.000 žrtava, najčešće tako što su bacani u more sa kamenom vezanim oko vrata. POTREBNA POMOĆ ZA PREVOZ
Ove godine planirano je da na Jadovno iz Srbije organizovano krene pet autobusa. Pored potomaka, krenuće i studenti Pravnog fakulteta i FPN. Prema rečima Milorada Miloševića, predsednik odbora za Srbiju, Udruženje je uspelo da obezbedi novac za putne troškove tri autobusa.
- Pozivamo ljude dobre volje da nam pomognu da platimo još dva autobusa, u kojima bi putovala deca sa Kosova i Metohije i studenti iz Novog Sada. Zainteresovani za odlazak na Jadovno i oni koji nam žele pomoći, više informacija mogu naći na sajtu udruženja .jadovno.com - kaže Milošević. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Ispovest: Kad porasteš potraži me! Vojislav Dule Pavlović iz Miloševca, dramatični životni put za čitav jedan roman. Imao je godinu kada su ga doneli u Koloniju dece bez roditelja. Danas je direktor ove ustanove  MENI se sunce učini naopako. Da li sam dobro čuo: "Kolonac, kolonac!" Možda ne viču meni. Okrenem se. Na putu nikog, samo ja. I samo ti glasovi koji udaraju pečat u moju dušu...
Tako je Vojislav Dule Pavlović sudaren sa istinom da je i on jedno od brojne dece bez roditelja koji su našli utočište i ljubav u koloniji, u Miloševcu kod Velike Plane, saznao da Smilja koja ga je podizala, lečila i zvala "dete moje", nije njegova rođena majka. Već da je to neka druga, njemu nepoznata žena. Imao je, tada, samo osam godina.
- Smilja Petrović je, u stvari, bila moja hraniteljica - priča nam Vojislav Dule Pavlović. - Kod nje sam prohodao, progovorio. Ona me uputila u školu. Dočekivala i ispraćala. Učila životu u kome se postaje čovek. Čvrst i pravičan.
Miloševac, selo nadomak Velike Plane, u kome se više od osam decenija zaustavljaju transporti tužnih dečjih sudbina. Dobrota ovdašnjih ljudi pomogla im je da odrastu. Usprave se... U jednom takvom transportu iz Gradske bolnice u Beogradu stigao je, pedeset prve, i Vojislav. Bivši štićenik nekadašnje Kolonije danas je njen direktor. Tačnije, prvi čovek Centra za porodični smeštaj dece lišene brige bioloških roditelja. Pre sedam godina, kada je Služba društvenog knjigovodstva, u kojoj sam kao diplomirani ekonomista radio, odslužila svoje, konkurisao sam za ovo mesto. I, primljen. Prvog radnog dana sebi sam postavio cilj: u ovoj, mojoj kući, biću domaćin dostojan njene tradicije. Da li sam uspeo? Kažu da jesam. Ali ima ovde još posla.
Imao je jedva godinu kada su ga doneli pred kapije Kolonije. Smilja mu je, kasnije, pričala...
Među pristiglom decom ja sam bio jedini sa dušom u nosu. Od mene samo si mogao stomačić da vidiš. Hraniteljice su preuzimale decu. Mene niko ni da pogleda. Smilja je uzela svoje štićenike i pošla. Okrenula se na kapiji. Videla da sam ostao. Rekla je ćerki: "Ono dete niko neće. Idi, molim te, ponesi ga". U kući me privila uza se. Taj dodir, koga sam tek kasnije postao svestan, grejao me je i snažio čitavog života.
A život koji mu je podarila ona koja ga je rodila, javio se u selu Donje Lapovo, pre šezdeset i tri leta. Vojislav Dule Pavlović ga je istražio do najtananijih niti. Nije slutio da će otvoriti živu ranu. Svoju. Porodičnu. Ranu jednog vremena i lažnog morala koji se i danas pretpostavlja lepoti dečjeg srca.
- Majka me je želela. Otac nije. Zato je ona morala da krije trudnoću i porođaj, sve u nadi da će se on pojaviti i pružiti joj podršku. Ali, nije... Rodila me u zimu, na ledini. Nije mogla da me ostavi. Ponela me, hrabro, roditeljima. Nadala se da će, kad vide unuka, popustiti i primiti je. Ne! Deda joj je bebu istrgao iz ruku. Oteo. Bacio me u obor, među svinje. One nisu htele da me pojedu, a meni je tu, valjda, bilo toplo.
Drugu noć u zoru, ispričali su mi u Donjem Lapovu, kad sam tragao za početkom svog životnog puta, banula policija sa puškama. Isterali dedu na onu livadu gde sam se rodio. Kažu mu: "Tebi se preksinoć rodio unuk. Kazuj gde je". I on je kazao: "U oboru!" Našli su me i hitno prebacili u Gradsku bolnicu u Beograd...
Vojislav Dule Pavlović u ovoj bolnici je lečen više od deset meseci. Posle su ga uputili u Miloševac, u Koloniju.
- Kad me Smilja, moja, uzela, pitali su je: "Kakvo ime mu daješ?". Odgovorila je: "Kad je muško, nek bude Duško". I upisali su mi to ime. A zvala me "moje dete, moj Dule". Kad sam završio osnovnu, i otišao u Raču Kragujevačku da upišem gimnaziju, tražili su mi izvod iz knjige rođenih, kad tamo ne piše Dušan, već Vojislav... Tada sam bio siguran da mi je mama, Radmila Pavlović iz Donjeg Lapova, ostavila putokaz. Uprla prst u mog biološkog oca... Tražio sam da nađem ko je taj Vojislav. Odustao sam. I da nisam, šta bih mu kazao na susretu.
- Nisam ni majku za života upoznao. Umrla je 1971. godine. Ali sam uvek razmišljao o njenoj patnji dok krije trudnoću, dok me rađa, a ne zna kuda će i šta sa mnom. Rođenje vanbračnog deteta u selu i u tom vremenu, bila je velika sramota za porodicu. Red sećanja, reči i slike, naš sagovornik vraća vreme detinjstva i mladosti.  Gimnaziju je završio, kao odličan đak. Upisao je, potom, Ekonomski fakultet u Beogradu. Učio i studirao. Studirao i nadničio. Diplomirao je u roku. A hraniteljska porodica Smilje Petrović u Miloševcu bila mu je i luka i ruka. On njima radost i nada da sve što su učinili nije bilo uzalud.
- Na polugodištu druge godine fakulteta, sećam se, spremam se da idem kući. U Miloševac, jer ja dok nisam imao svoju, drugu kuću nisam imao. Kuća moje hraniteljice bila je mesto kome sam se uvek vraćao. Govorila mi je: "Kad porasteš, potraži me", jer se nije nadala da ću se tako dugo zadržati u njenom krilu. Tog polugodišta, zaradio sam da joj kupim kombinezon, njenom mužu košulju, ostaloj deci krimke. Nije htela da primi dar, sve dok se nije uverila da sam sve to časno zaradio. Takva je bila moja Smilja.
Nije dočekala da Vojislav, njen Dule, završi fakultet. Da ga isprati u vojsku. Da čuje: primio sam prvu platu... Dobio sam prvi posao... Rodila su mi se deca...
- Sina i ćerku sa svojom Ljiljanom podižem onako kako je mene podizala Smilja: da budu časni ljudi - kaže Vojislav Dule Pavlović. - Ne znam šta bih dao da je živa. Da je dočekam tu na kapiji nekadašnje kolonije iz koje me ponela i borila se da preživim. I da živim onako kako me učila. Dostojno njenog plemenitog života. MALA MATURA
KADA sam završio osnovnu, kao najbolji đak u školi, Smilja mi je kupila odelo, domaćinski me spremila. Posle nekoliko dana, iz kolonije su došli vaspitači. U zoru. Probudili nas. Govore joj: "Nema više potrebe da Dule bude u hraniteljskoj porodici, daćemo ga na usvajanje". Ako neće da ide, izbaci ga iz kuće. I, čujem njen glas: "On je moje dete, ostaće ovde." Kad sam to čuo, siguran u njenu ljubav i podršku, predveče sam otišao u Raču. Upisao sam gimnaziju. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Obrenoviće podelio testament Više od 50 naslednika pretenduje na navodno basnoslovno bogatstvo loze Miloša Velikog. Naslednici dinastije u dve kolone krenuli da vode pravnu bitku za otvaranje poslednje volje kraljice Natalije  SRBIJA više od šest decenija nema presto, ali dvorskih intriga joj ne manjka. Tek što su se Karađorđevići pomirili nad grobovima predaka, ispostavilo se da i među Obrenovićima, za koje se doskora verovalo da im je loza ugašena, odnosi nisu idilični. Naslednici dinastije Miloša Velikog krenuli su u pravnu bitku za otvaranje misterioznog testamenta kraljice Natalije, ali - u dve kolone.
Na čelu jedne je Slobodan Jakovljević, potomak Miloševog polubrata Jakova Obrenovića, koji je i najistaknutiji predstavnik dinastije u javnosti. On je formirao krunski savet kneževsko-kraljevske kuće Obrenovića, a nedavno je za "Novosti" govorio o nameri da pokrene pitanje poslednje volje kraljice Natalije. Međutim, Slobodan je samo jedan od njih više od pedeset koji su od suda dobili potvrdu da imaju pravo na nasledstvo Obrenovića.
Potomak gazda Jakova je i Milan Obrenović iz Kragujevca. Zajedno sa grupom srodnika on je angažovao advokata koji je pred francuskim sudom pokrenuo pitanje testamenta kraljice Natalije.
- Voleo bih da smo jedinstveni, ali Slobodan i njegov brat Srboljub ostalim rođacima ne priznaju pravo na nasledstvo - kaže imenjak prvog kralja moderne Srbije. - Smatraju da su oni jedini nastavljači loze kneza Miloša. Pokušavali smo da stupimo u kontakt sa njima, ali oni to uporno izbegavaju.
Milan, oficir u penziji, kaže da se nikada nije osećao kao plemić. Veruje, ipak, da je došlo vreme da se država oduži Obrenovićima. Nedavno sam slušao predavanje jednog poznatog istoričara o dvesta godine srpske istorije. Obrenoviće je pomenuo samo jednom i osnovni motiv pokretanja čitave priče jeste ispravljanje te nepravde - priča Milan. - Lagao bih, međutim, kada ne bih priznao da se nadam i materijalnoj koristi. Kažu da su Obrenovići imali basnoslovno bogatstvo u inostranstvu i veruje se da je kraljica Natalija deo tog blaga zaveštala potomcima gospodar Jakova. Kada testament bude otvoren deo nasledstva ćemo svakako pokloniti u humanitarne svrhe jer je i kraljica bila veliki dobrotvor.
Profesor Dragan Vučinić, predsednik saveta kneževsko-kraljevske kuće Obrenović, kaže da u dinastiji nema podela. Sporno je, doduše - ko su članovi dinastije.
- Mi ne želimo nikom da osporimo nasledstvo, naprotiv - kaže Vučinić. - Svako ko ima sudsku presudu je naslednik. Ali nama su se javljali razni koji tvrde da potiču od Obrenovića i još niko nije doneo presudu ili neki drugi dokaz.Testament čijem se otvaranju nadaju naslednici Obrenovića i oko koga se pletu intrige davno ugašenog dvora, prekriven je velom misterije. Ne zna se pouzdano - ni gde se nalazi. Veruje se da se čuva u Nantu, ali ima i onih koji tvrde da je pohranjen u sefu u nekoj švajcarskoj banci. Ni njegova sadržina nije poznata. Na pitanja advokata, švajcarske vlasti odgovarale su da nemaju nikakva saznanja o poslednjoj volji srpske kraljice. I u francuskoj ambasadi vrata su ostala zatvorena.
- Podneli smo zvaničan zahtev Ambasadi Francuske da se otvori testament kraljice Natalije - objašnjava advokat Ivana Kesar, zastupnik pedeset naslednika loze Obrenovića. - Od francuske države, međutim, dobili smo odgovor da imovina na koju se taj testament odnosi ionako po pravu održaja sada pripada državi. Šta je tačna sadržina testamenta i o kojoj imovini je reč, nije poznato. Izvesno je samo da poslednja volja kraljice Natalije postoji i da se najverovatnije čuva u Nantu.
KRALjEV IMENjAK
MILAN Obrenović je tek pre nekoliko godina od tetke čuo priču da je potomak čuvene dinastije. Ime i prezime koje nosi čista su slučajnost.
- Ja sam po majci potomak gazda Jakova i njegovih Jakovljevića - objašnjava. - Prezime Obrenović nosim po ocu koji nema nikakve veze sa dinastijom. To je igra sudbine i slučajnosti isto kao i to što mi se sin zove Miloš Obrenović, a žena Draga. U porodici se do pre nekoliko godina uopšte nije govorilo o našem poreklu. Verovali smo, kao i drugi, da je dinastija Obrenović ugašena. BABA-VIŠNjINI POTOMCI
SUDOVI u Čačku i Gornjem Milanovcu proteklih godina priznali su više od pedeset naslednika dinastije Obrenović. Njima je pravo na nasledstvo osporio Slobodan Jakovljević koji je podneo i žalbu u kojoj je tvrdio da su potomci proglašavani bez dokaza. Većina naslednika tvrdi da potiču od gazda Jakova Obrenovića, polubrata kneza Miloša i sina iz prvog braka čuvene baba-Višnje. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Vidovdan - dan srpskih pobeda i poraza U istoriji srpskog naroda Vidovdan nosi višestruku simboliku, koji se smatra mitskim datumom. Kosovska legenda dala osnovni pečat narodnom verovanju u ovaj praznik tek u 19. veku  DA je nadvojvoda Franc Ferdinand 1914. promenio plan i došao u Sarajevo samo neki dan kasnije, možda bi zadrhtala ruka Gavrila Principa. Opijen simbolikom Vidovdana, kosovskog zaveta i idejom oslobođenja, atentator, mlad i buntovan, nije imao dileme - povukao je obarač belgijskog "brauninga" i, makar na papiru, preokrenuo tok istorije.
Lazarev izbor za nebesko carstvo i ideja žrtve za više vrednosti učinili su Vidovdan mitskim danom srpskog naroda. Niz dramatičnih događaja koji su se u novijoj prošlosti odigrali 28. juna, od atentata u Sarajevu pa do mnogo očekivanog datuma za pregovore sa EU, samo su ojačali njegovu simboliku ključnog datuma srpske istorije. Zvanično proglašenje kneza Lazara za svetitelja 1892. godine u vidovdanski kult unelo je crkveni, pravoslavni element, iako se u njemu prepoznaju i tragovi paganske prošlosti, koji su, tihi i prikrivani, opstali do danas.
Nauka o Vidovdanu, međutim, kaže sledeće - kult ovog praznika nastao je zajedno sa kosovskim mitom tek u 19. veku, u vreme romantizma i buđenja nacija. On je objedinio korpus starih narodnih običaja posvećenih proleću, kult mrtvih i tek na poslednjem mestu - legendu o bici protiv Turaka. Kao takav poslužio je kao moćno sredstvo u nacionalnom oslobođenju i stvaranju države.Da je kosovska komponenta u slavljenu Vidovdana novijeg datuma potvrđuje nam i prof. dr Vesna Marjanović, etnolog iz Etnografskog muzeja u Beogradu. Ona naglašava da je Vidovdan proslavljan u znaku narodnih verovanja u kult mrtvih i početak prolećnog životnog ciklusa.
- Period posle Vaskrsa bilo je vreme poštovanja pokojnika - objašnjava dr Marjanović. - Vidovdan je pripadao nizu letnjih praznika (Đurđevdan, Ivanjdan, Trojice), koji je, osim slavljenju novog životnog ciklusa, bio posvećen i dušama umrlih. Na Vidovdan se zato izlazilo na groblja, gde je iznošena isključivo posna hrana. U pojedinim delovima Srbije u vidovdanskim običajima nema ni najmanjeg pomena kosovskog predanja.
Sagovornica "Novosti" kaže da je u drugim delovima Srbije kult kneza Lazara bio jači, pa se na Vidovdan pali kandilo i spominje legendarna bitka. Treći sloj, po njenim rečima, jeste korpus narodnih verovanja vezanih za čarobnjaštvo - verovanje u magična svojstva trave vidovčice, umivanje vodom, ali i iznošenje pokućstva kako bi ono bilo viđeno. Iako se često pominje, teško se može naći jača veza današnjeg tumačenja Vidovdana sa kultom slovenskog boga Svetovida.
Široka simbolika Vidovdana i njegovo duhovno uporište u podvigu kosovskih junaka, žrtvovanje, pobedu u porazu i kult izbora između dobra i zla, nemetnuli su kao model vođenja naroda i države. Za profesora Bogoslovskog fakulteta Vladimira Vukašinovića polemika vezane za "nebesku i zemaljsku Srbiju" nesrećna je, nepotrebna i ne vodi nikuda.- Srbija koja nas interesuje ne može da bude ni samo nebeska ni samo zemaljska. Pošto mi nismo vera u Boga koji je samo na nebesima niti neka ideologija čoveka koji se baca kamenjem na nebo, nego vera Bogočoveka, koji je radi nas postao čovek, onda je naše opredeljenje uvek za nebozemnu Srbiju. Ona zna koje su joj vrednosti primarne, ali i koja istovremeno postoji u aktuelnom svetu i vremenu, mereći ih svojim primarnim vrednostima i svojim suštinskim opredeljenjem.
Vukašinović kaže da postoje dva pristupa životu i njegovom sadržaju - duhovni i telesni. Jedan vidi do granice tela i tla, dok drugi "dobacuje" i sa one strane zemaljskog i istorijskog - ne samo ka visini, nego i u budućnost. Pogled, kako naglašava profesor, koji se ne plaši oskudnog danas i tužnog sutra. On živi uključujući u svoje postupke mnoga prekosutra i svoju odgovornost za njih. JEDAN DAN - TRI SVETITELjA
SRPSKA pravoslavna crkva 28. juna, po novom kalendaru, obeležava praznik posvećen i Svetom Amosu, starozavetnom proroku iz osmog veka pre naše ere. Prema predanju, ovaj svetitelj bio je zaštitnik kneza Lazara, koji ga je slavio kao krsnu slavu. Vidovdan se često dovodi u vezu sa Svetim Vidom. Prema jednoj teoriji, verovanje u slovenskog Svetovida, u prvim vekovima hrišćanstva zamenjeno je poštovanjem Svetog Vida (u katoličkom svetu Svetog Vita). Kosovskim mitom ovaj praznik je zaogrnut tek u 19. veku, od kada se proslavlja kao spomen na kneza Lazara i kosovske junake. "BOG I PRECI" U ETNOGRAFSKOM MUZEJU
VIDOVDAN i verovanja vezana za elemente ovog praznika tema je izložbe koja će 28. juna biti otvorena u Etnografskom muzeju u Beogradu. - Naziv izložbe je "Bog i preci", a osnovna ideja jeste da se na primeru Vidovdana prikaže kako narod na svoj način tumači svoju hrišćansku pravoslavnu veru, ne zanemarujući ni kult predaka - objašnjava Vesna Marjanović, kustos izložbe. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Resavka bolji reli vozač od muškaraca Zorica Milojković već dve decenije nadmašuje muške reli vozače na trkama širom Evrope. Za volanom sportskih automobila prevalila pola miliona kilometara  DVE decenije jedna Resavka na reli trkama širom Evrope,ali i Amerike i Afrike, "teroriše" pripadnike jačeg pola. Zato, kada muški takmičari na startu reli vožnje, bilo da se vozi na brdskim, planinskim ili gradskim stazama, ugledaju Zoricu Milojković, znaju da će na cilj stići posle "poršea" i "ferarija", za čijim se komandama ona nalazi.
Riznica od preko sto pehara u njenom domu u Svilajncu svedoči o uspesima jedine žene reli-vozača u srpskoj dijaspori, koja živi u Švajcarskoj:
- U gradiću Šoenridu položila sam vozački ispit a onda, po ugledu na oca Milosava, profesionalnog vozača drumskih krstarica, stekla sam i dozvolu za upravljanje kamionima - kaže Zorica.
Nosila se mišlju da u nedostatku posla zameni oca na ovom teškom poslu, ali se sticajem okolnosti okrenula drumskim lepotanima, sportskim automobilima marke "porše",kojim je najviše upravljala, ali i "ferari", "jaguar", "aston martin", "mercedes", "audi".
- Prihvatila sam poziv Petera Baumbergera, u svetu poznatog reli-vozača na zalasku karijere, da budem član njegovog tima, tako da se od 1989. godine bavim ovim uzbudljivim sportom. Pored mene kao suvozač poslednjih dvanest godina sedi moja sestričina Maja Ljubisavljević - objašnjava reli-šampionka.
Dugačak je spisak reli trka na kojima je ova Resavka učestvovala i uglavnom pobeđivala:
- Tamo gde sam ostala bez prvog mesta ne pamtim trku a isto je i tamo gde nisam u konkurenciji od sto do trista vozača zauzela drugu ili treću poziciju - ističe Zorica i nabraja dvadesetak država u Evropi, a zatim i Maroko i Ameriku, gde je bila učesnik trke.
Poseban izazov za ovu hrabru damu za volanom bile su trke na prevojima Alpa, Pririneja i još nekoliko evropskih planina, gde se u toku dana izveze i do 600 kilometara.
- Teško je reći koja trka je bila najuzbudljivija, jer svaka od njih ima svoju lepotu. I Tur de Frans i Alpen reli, Maroko reli... Ipak, najdraži mi je pehar sa vezanog relija Tur de Frans - Tur de Espanja - poručuje Zorica.
PAŽLJIV VOZAČ
ZORICA ne samo da je odvažna i talentovana, već i pažljiv vozač. Za dve decenije za volanom sportskih automobila nije imala nijedan ozbiljniji incident.
Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Ribarka sa Morave othranila 10 dece Dragica Radojković Tanasković, ribarka, uz sina i ćerku, od pelena do punoletstva odnegovala osmoro dece. Podizala ih kraj i od reke  Neće Morava svakog da trpi. Ne podnosi slabe i kolebljive. Začas okrene čamac... I sto ruku da vesla, obrne ga!
Obala Morave, od Miloševca devet kilometara, puno korito, voda kao ogledalo. U njemu titra život rečnih ptica, obalskog rastinja, topola i vrba. A Dragica Radojković Tanasković, odvezuje svoj čamac. Baca uže pod vrbu, na obali. I kreće na jedno, od ko zna koliko svojih spajanja sa rekom. Ovoga puta ona plovi za našu priču. Za nepun mesec krenuće u pravo, pravcato ribarenje.
- Svi moji: pradeda, deda, otac, bili su čuveni moravski alasi. - Tako sam ja postala naslednik porodične tradicije. Ali, manje je bitno što sam jedina ribarka u ovom delu Srbije, važnije je za mene da je Morava moja prva ljubav.
Priča nam da joj sećanjem stalno plovi slika:
- Imala sam samo pet godina, kada sam sa dedom izašla na skelu. On vešt skeledžija, kako da unuka ne ume da pliva. Privezao mi tikve oko prsa i - u vodu. Od tada, pa do sada Morava i ja smo jedno.Uz ribarsku mrežu u kojoj je uplela ljubav sa Moravom, Dragica Tanasković je isplela još jednu. Zanimljivu, životnu mrežu. Hraniteljsku. Na završnom, najjačem pletivu je njenih dve decenije hraniteljstva. Put kojim ide većina žena Miloševca. Osmoro dečaka i devojčica, bez roditeljske brige i staranja, pridigla je od pelena do punoletstva. I kad su odlazili, i danas, kada joj se jave, oni su samo - njena deca.
- Da, oni su moji, moja lepa deca, a njihova deca su moji unuci. Imam ih... čekajte da prebrojim... jedanaestoro. Bogat sam čovek sa takvom porodicom, nema bogatijeg.
U ovu plemenitu misiju Dragica je uplela svoje najlepše godine. Mladost, koja joj se posrećila da ima svoje rođene: sina i kćerku.
- Kraj Morave sam ih, redom, podizala - seća se. - Reka im je svima dala snagu. Evo, ovako, kao sad, ujutru krenemo rano prema obali. Peške ili biciklima. Na obalu, pa u čamac, pa na sredinu reke. Zapevamo. Puca pesma sa obale na obalu sve dok sunce ne zađe. Onda idemo na kolibu, tu na domak, koju su podigli moji roditelji, u kojoj sam provela detinjstvo i deo mladosti. Da znate, sve rane s prirodom lakše zaceljuju. One na duši, posebno.
Imala je takvih rana i ova žena. Lečila ih i izlečila. Na Moravi. Najteže su one s kojima su dolazila deca koje je prihvatala. A još teže one, kada ih je ispraćala.
- Dođem ovde, isplačem se. Ispričam se sa Moravom i vratim se laka kao lastavica. Reka je kao čovek, kad vam kažem, zna da podivlja, pobesni. Tad ne volim da je gledam. A volim kad je smirena, pitoma. Ja joj onda zapevam: „Oj, Moravo tiha vodo“. Ne volim vam ja ove nove pesme... Stare naše srpske su najlepše.  SUNCE MORAVSKIH VRBAKA
SVE što je proživela, čitav život s Moravom i tuđom decom kojima je pristala da zameni majku, Dragica Radojković Tanasković nedavno je zabeležila u dnevniku „Sunce moravskih vrbaka“. U ispovesti koju je ostavila generacijama za sećanje, ona ne govori samo o sebi. Beleži kroz šta su prolazile hraniteljske porodice Miloševca, podižući decu iz transporta ostavljenih i zaboravljenih. I, posebno, sudbine dece koje su je pokrenule na ovaj, spisateljski poduhvat. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Šume na Tari ubija suša Na planini Tari je neophodno poseći 25.000 stabala jele i smrče. Za izlečenje „pluća Srbije“ potrebne tri godine  SA Kozjeg rida, najviše tačke neukroćene planine, 183 kvadratna kilometra Tare vide se kao na dlanu, prizor sa nebeske stolice je veličanstven za ljudsku dušu, ali je za znalce i inženjere šumarstva uznemirujući. Oni su podigli uzbunu: od višegodišnje suše i najezde štetočina najočuvanija šuma u Srbiji je teško obolela! A lek je samo jedan - do kraja ove godine mora biti posečeno 25.000 mladih i starih stabala jele i smrče!
U Nacionalnom parku Tara i državnoj upravi za šume dijagnoza je već potvrđena, a prvih 15.000 kubika koji će pod testeru, već je obeleženo.
- Zbog velike suše prethodnih godina šuma je fiziološki oslabila, najviše posledica ostavila je na stablima jele i smrče jer ove vrste imaju plitak korenov sistem i prve odumiru. Ono što je žega oslabila i načela, napada insekt potkornjak, u takvim uslovima on se lako razmnožava. Zato smo bili prinuđeni da obustavimo plan redovnog gazdovanja i da uradimo što se mora, da krenemo sa sanitarnom sečom - objasnio je Dušan Jelisavčić, zamenik direktora Nacionalnog parka, po očuvanosti ekosistema, najvrednijeg šumskog područja Evrope. - Uklonićemo oko 25.000 loših stabala u drugoj i trećoj zoni parka, a za utehu je što kod bora i bukve nema sušenja.
Sanacija velikog bogatstva Srbije trajaće dve-tri godine, sa dobrim izgledima da bude uspešna. Stručnjaci su identifikovali načeta stabla, kao i najopasnije vrste potkornjaka. Utvrdili su preveliku brojnost ovog insekta i spremni su da reaguju. Seča stabala je samo jedan segment borbe za očuvanje Tare. Postavićemo klopke koje će smanjiti broj potkornjaka. Na jesen ćemo započeti biološku borbu protiv štetnog insekta, namamićemo ih feromonima, pa će tokom njihovog razmnožavanja populacija u prvoj generaciji biti desetkovana - dodao je Jelisavčić. - Potkornjak prvo napada oslabljena stabla, a kada dođe do prerazmnožavanja, atakuje i na zdrava, zato je važno sprovesti ovu akciju što pre.
U procentima, zbog bolesti će biti posečeno 25 odsto godišnjeg prirasta jele i smrče na Tari. Kada testere utihnu, ostaće na Tari oko pet miliona zdravih stabala, to je dovoljno da se šuma revitalizuje.
- Kada budemo videli rezultat sanacije, utvrdićemo da li je potrebno menjati Osnovu za gazdovanje šumama, decenijski elaborat kojim se definiše odnos ljudi i ovog prirodnog blaga. Zasad, potrebe za reviziju nema, verujemo da će sanacija uspeti - ističu u Nacionalnom parku, u kom je 85 odsto površine pod šumom.
Stručnjaci su uvereni da će uspeti operacija spasavanja prirodnog blaga na Tari, ostavljenog ljudima na čuvanje. To je važno jer na 19.200 hektara parka, svoj dom imaju brojne zaštićene životinjske i biljne vrste: tu je najbrojnija populacija medveda u Srbiji (oko 50 jedinki), veliki broj divokoza, srna, Pančićevog skakavca, 130 vrsta ptica, za više od 1.000 biljnih vrsta, među kojima je i kraljica svih endemita, simbol Srbije - Pančićeva omorika.
TO JE NAŠA ŠTEDNA KNJIŽICA
SRBIJA ima 2,2 miliona hektara pod šumama. Samo prošle godine, u požarima je izgorelo 11.000 hektara, a vatrogasci su leto proveli spasavajući „pluća Srbije“ po obroncima Tare.
- Snašla nas je lane velika nesreća: u požarima je mnogo šume izgorelo, a ta stabla su bila naša jedina štedna knjižica, ona su odgajila našu decu, školovala ih, plaćala račune, školarine, kirije... Plakao sam dok je gorelo - rekao je nedavno reporterima „Novosti“ starina Radovan Spasojević (74) iz sela Stolac, usamljenik u planinskoj nedođiji Tare. OPASNOST
SUŠENJE stabala primećeno je i na Zlataru, Goču i Staroj planini, i tu je potrebna sanacija manjeg obima. Jedan deo posečenih smrča i jela svrstava se u prvu, drugu i treću klasu građe i može biti prodat, na ovaj način deo štete biće nadoknađen. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Novi dom za dvanaestoro Avramovića Akcija Novosti - Fond dijaspore za maticu i SO Smederevska Palanka obećali veliku pomoć. Zimi žive pod ledenicama, leti pod užarenim krovom. Jedu samo kad imaju. Otac nezaposlen, a nemaju pravo na socijalnu pomoć. Majka Violeta: Nova kuća, to je san  SMEDEREVSKA PALANKA - Desetoro dece Avramovića iz sela Golobok kod Smederevske Palanke neće spavati više u dva kreveta i u memljivom kućerku. Fond dijaspore za maticu i Opština Smederevska Palanka, nakon reportaže objavljenje u „Novostima“, ponudili su da mališanima podare novi dom.
Avramoviće je, nakon godina odbijanja i obijanja pragova državnih institucija, ponuda dobročinitelja zatekla.
- Navikla su deca na nemaštinu. Danas jedemo, sutra ako nema, neće jesti. Nova kuća, topla i suva, to je san. Hvala najpre „Novostima“, a onda i svima koji žele da nam pomognu. I to sto puta, gde čuli i gde ne čuli - zbunjena je i nenaviknuta na dobre vesti Violeta, koja je za dvadeset godina rodila jedanaestoro dece, a za mnoge nije heroina, već žena sa žigom prezira.
Dragan i Violeta i njihovo desetoro dece više su suza progutali nego što su hleba pojeli. Filip (20 dana), Sanja (3), Sara (4), Teodora (6), Irena (7), Aleksa (9), Slavoljub (11), Aleksandar (13), Olivera (17) i Biljana (19) boreći se idu kroz život. Stisnuti među memljive zidove trošne kuće, kad stegne mraz, greju se na jedinu ispravnu šipku kvarcne peći. Zimi im ledenice vise sa tavanice, a ovih letnjih dana od žege ne može da se sedi u kućerku. Novu igračku nikada nisu videli. Otac im je u dvorištu napravio ljuljašku od automobilskih guma i to im je glavna zabava. Gladuju, ali nisu zaboravili da se smeju.
Spisak njihove nemaštine nema kraja. Nemaju frižider, mašinu za veš, vodu... Doskora nisu imali ni struju. Nemaju pravo na socijalnu pomoć, ne primaju dečji dodatak. Nemanje je sve što imaju. Ni bolest nije marila za sirotinju. Pre sedam meseci preminula im je kćerka Anastasija (9). Onda se i tuga naselila u memljivu kuću u Goloboku.Mnoge dobročinitelje ganulo je ovo siromaštvo i nesreća, a prvi su posle pisanja u našem listu, reagovali Fond dijaspore za maticu i Opština Smederevska Palanka. Obećali su novi dom za Avramoviće.
- Nakon teksta o teškim uslovima u kojima živi porodica Avramović sa desetoro dece objavljenom u „Večernjim novostima“, članovi Uprave izrazili su spremnost da se Fond angažuje u pružanju pomoći. Uprava Fonda je spremna da, zajedno sa Oštinom, pomogne u obezbeđivanju trajnog smeštaja za porodicu Avramović, renoviranjem i opremanjem kuće u kojoj porodica živi, ili kupovinom drugog odgovarajućeg stambenog objekta za stalni smeštaj, poručio je u pismu naldženima u opštini Dragomir Vučićević iz Fonda dijaspore za maticu.
Opština je predlog prihvatila, a već naredne sedmice počeće konkretni pregovori.
- Opština je spremna da obezbedi lokaciju, građevinsku dozvolu, priključke na infrastrukturu, i pokušaćemo da finansiramo 30 odsto radova. Pozvaćemo i privrednike da pomognu. Ova deca imaju pravo na pristojan život, kao i sva ostala - kaže predsednik Opštine Smederevska Palanka Radoslav Milojičić.  Predsednik Opštine Smederevska Palanka Radoslav Milojičić sa Avramovićima
Otac Goran je srčani bolesnik, nema stalan posao, ali gde god ga pozovu, ide da zaradi koru hleba. Predsednik opštine obećao je da će mu naći posao. Avramovići su, kažu, od države poslednjih godina dobijali samo tuđu negu i pomoć za sedmogodišnju Anastasiju, koja je prošlog decembra preminula nakon borbe sa kancerom. Više od tri godine čekaju na socijalnu pomoć.
- Imati desetoro dece, a nemati pravo na socijalnu pomoć, za mene je katastrofa. Političari pričaju o natalitetu, a ne vide kakve zakone donose. Oni žive u svojim kabinetima, i život običnog čoveka ih ne dotiče. Po zakonu, nisam imao pravo da ovoj porodici dam 50.000 dinara. Ali biću ponosan ako zakonski odgovaram zbog toga što sam im pomogao - kaže predsednik Opštine.
POMOĆ I ŽIRO-RAČUN
SVI koji žele da pomognu mogu se obratiti „Novostima“ i Crvenom krstu Smederevska Palanka (telefon 026 - 4317 314)i da ulate sredstva na žiro-račun - sa naznakom za porodicu Avramović. Broj žiro-računa 205-17719-87, Komercijalna banka. ZA DECU U SRBIJI
FOND dijaspore za maticu je humanitarno udruženje formirano 1999. godine, koje posle NATO agresije dobrovoljnim prilozima srpskog iseljeništva u Evropi, Americi i Australiji pomaže Srbe u otadžbini. Osnovna delatnost je pružanje humanitarne pomoći žrtvama agresije i ratnih sukoba. Fond posebnu pažnju posvećuje najugroženijim porodicama izbeglih i raseljenih lica. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 13 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
