|
| Autoru |
Poruka |
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Bata Živojinović: Nije vreme da svodim račune Reporteri „Novosti“ u poseti Bati Živojinoviću na njegov 80. rođendan, koji je proslavio samo sa prijateljima: Prva čestitka od sina Miljka  NISAM ni znao koliko sam poznat! Ovim rečima nas je dočekao na svoj 80. rođendan, u svojoj porodičnoj kući u Koraćici, legendarni glumac Velimir Bata Živojinović.
U domu, koji mu je oduvek bio utočište od slave i reflektora, Bata nas je sačekao u svom prepoznatljivom stilu i „priznao“ da ga, osim telefona koji ne prestaje da zvoni, na to podsećaju brojni filmovi i serije koje u poslednje vreme pomno prati:
- Eto, konačno imam vremena i za reprize - kaže uz širok osmeh Bata.
Na primedbu da se vidno oporavio, spremno odgovara:
- Iako sam u „četvrtom dobu“, još uvek je rano za odbrojavanje.
Uz osmeh i pogled ka svojim lekarima, pali cigaretu, i dodaje:
- Ne svodim račune, ne razmišljam o tome šta sam uradio!Uvek sam bio normalan čovek. Običan, narodski!U danu velikog jubileja, uz Batu i njegovu suprugu Lulu bili su samo najbliži rođaci i lekari uz koje je junački pregrmeo najtežu životnu bitku. Reporteri „Novosti“ imali su privilegiju da u ovom svečanom ali intimnom porodičnom slavlju budu gosti slavnog Valtera!
Vidno oporavljen i nasmejan, Bata je zahvalio svima koji su mu uputili rođendanske čestitke poželevši mu ono najvrednije - zdravlje i sreću.
Prva, a kaže i najradosnija čestitka, stigla je u rano jutro. Sin Miljko, koji sa porodicom živi u Francuskoj, poželeo mu je još mnogo godina radosti i slavlja, a poziv mezimice, ćerke Jelene, čeka jer je „tamo u Havani još noć, pa dok se Kubanci a i ovi naši Srbi probude!“
- Radujem se tome što nam uskoro sa Kube stiže unuka Juca - govori Bata dok „pretresamo“ neke svetske teme. - Celo leto provešće sa mnom i Lulom, a onda u septembru ide u Barselonu, gde nastavlja školovanje. Odlučila je, ljubi je deda, da četvrti razred gimnazije uči u Španiji. A starijoj unuci Jelisaveti Kuba se toliko sviđa da ostaje na univerzitetu u Havani, gde studira književnost. Kao da i mi, ovde, nemamo tu književnost.
Lula nas služi tortom „reformom“ i engleskim štanglama koje Bata posebno voli. Slatkiši mu, istina, nisu na meniju, ali slavljeniku su čak i doktorke Snežana Draganac i Jelica Spasovski, koje ga od početka bolesti prate i leče, progledale kroz prste.
- Može - kažu - samo jedno parče.
Uz njihovu brigu se legendarni glumac veoma brzo u banji Selters oporavio od posledica moždanog udara koji je doživeo 3. jula prošle godine.- One su nam prve jutros došle u goste. I Batin fizioterapeut Slavko, uz kojeg je stao na noge. Tim koji pobeđuje, uz kojeg se dogodilo čudo - kaže Lula.
Bata se sa njima dugo šalio. Nijednu reč nisu prozborili o bolesti, lekovima, višemesečnoj terapiji... Sestra Ljeposava, koja danonoćno brine o Bati, hvali svog pacijenta:
- To je veliki junak! Ljudina! Samo čovek koji toliko voli ljude i život prebrodio bi - nemoguće.
Rođak Sloba Čokić, sa kojim Bata voli da razgovara u svojoj bašti okruženoj stoletnim hrastovima i cvećem, tu je kad god zatreba. Svako jutro Bati donese novine, pa posle prve kafe komentarišu - visoku politiku.
- I najozbiljnije teme izvrne na šalu - kaže Slobo. - Evo, jutros mi je objasnio šta je pravi glumac. Kaže: „Vidi, Slobo, kako Sulejman Veličanstveni još predvodi turske demonstrante!“
Posle višemesečnog oporavka u Seltersu, Bata je nepunih mesec dana proveo u svom domu na Vračaru. Čim su prvi zraci progrejali, došao je u svoju Koraćicu.
- Ovde sam se potpuno oporavio - kaže Bata. - I ranije, posle napornih snimanja, putovanja, bežao sam u našu oazu. Ovu kuću napravili smo pre 40 godina. Na imanju mog detinjstva. Ona je moje odmorište, mesto naše najveće porodične sreće. Sad, pošto se osećam bolje, teško mogu da odbijem neke ponude za nove uloge koje stižu od dugogodišnjih prijatelja i saradnika. Ali polako, za sve će biti vremena.
U kući prepunoj uspomena ogromna biblioteka, bezbrojne nagrade, statue, uramljene porodične fotografije. Osmesi, zagrljaji, sećanja... Na zidovima Batine slike, zaustavljeni kadrovi iz filmova.
Pitamo ga izdvaja li neku, od toliko odigranih filmskih i pozorišnih uloga?
- Ovu poslednju, nedovršenu - kaže uz šeretski osmeh.
Na pitanje da li misli na ulogu monaha u filma Gorana Vukčevića „Topli zec“, odgovara:
- I na tu, ali i na ovu životnu, koju sada igram.
Njegova supruga Lula, koja je stalno uz njega, pre nego što smo napustili dom Živojinovića, otkriva nam:
- Znam da bi Bati najlepši poklon bio da okupi oko sebe sve koje voli. Dugo sam razmišljala o tome kakav poklon da mu podarim, čime da ga usrećim. Čekam da se vreme prolepša, da grane sunce. A tada ću napraviti veliko slavlje, uz pesmu i muziku. Za prijatelje. Za sve one koji su u danima naše teške i duge borbe bili uz nas. NE ZNAM IM BROJA
VALTER, pijani Zagorac iz Babajine Breze, ljubavnik iz „Štefice Cvek u raljama života“ - samo su neke od uloga kojih se rado seća: - Prvu značajniju ulogu dobio sam 1957. u filmu Veljka Bulajića, „Vlak bez voznog reda“. Usledio je fil „Rat“, pa „Uzavreli grad“, koji je u Puli dobio nekoliko Zlatnih arena. Pa „Doručak sa đavolom“, „Maestro i Margarita“, „Skupljači perja“. Onda „Bitka na Neretvi“, „Valter brani Sarajevo“, „Most“, „Diverzanti“, „Partizanska eskadrila“... Iskreno, ne znam im broja. DOBIO ULOGU NA ROĐENDAN
Od ranog jutra telefon ne prestaje da zvoni. Javljaju se prijatelji, poznanici, poneki obožavalac koji je uspeo da sazna broj telefona. Svi od srca čestitaju, žele brz oporavak.
- Obradovao me poziv Radoša Bajića - govori Bata.
- Zvao me i Dragoslav Lazić.
Hoće, kaže, da mi pokloni - ulogu! Pitam ga: „Kakvu ulogu sad da igram?!“ A on veli: „Životnu, rođendansku!“ I još dodaje: „Igraćeš ti, Bato, još mnoge uloge.“ Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Trstenk obezbedio dadilju za Anitu Opština Trstenik angažovala dadilju koja će biti stalno uz Anđelinu Zdravković, obolelu od cerebralne paralize i njenu dvomesečnu bebu, dok je suprug Ljubiša na poslu u Kraljevu  SAMO dve nedelje nakon reportaže objavljene u „Novostima“ o Anđelini Zdravković (30), oboleloj od cerebralne paralize i njenom suprugu Ljubiši, o čijoj dvomesečnoj bebi Aniti zbog birokratskih prepreka nije imao ko da brine, nadležni su obezbedili pomoć. Opština Trstenik, u saradnji sa Centrom za socijalni rad, angažovala je dadilju koja će biti stalno uz Anđelinu dok je Ljubiša na poslu u Kraljevu.
- Nismo više imali rešenja - priča uzbuđeno Anđelina.
- Ja sam kao trogodišnje dete ostala bez roditelja, koji su poginuli u udesu. Preminuli su i baka i deka koji su me čuvali. Ljubiša je radio u Kraljevu, a ja sama ne smem da držim bebu zbog nevoljnih pokreta.
Zakoni nisu bili na strani požrtvovanih roditelja. Ljubiša nije imao prava na porodiljsko odustvo, jer je to pravo Anđelina, ekonomista u PPT „Prva petoletka“, već koristila. Obijali su pragove više institucija i službi u Kraljevu i u Trsteniku. Uzalud... Predlagana su nemoguća rešenja: Ljubišino napuštanje posla, skraćeno radno vreme, koje ne može da ostvari jer radi na terenu, plaćanje pomoći u kući sa platama od po 25.000 dinara...
- Tako nam je samo ostalo da Anđelina prekine bolovanje, vrati se na posao, a da ja uzmem odustvo i čuvam bebu i nosim je njoj na posao kada zatreba - priča Ljubiša.
Miroslav Aleksić, predsednik opštine Trstenik, čim je pročitao tekst u „Novostima“, kaže, naložio je Centru za socijalni rad da iznađe rešenje za hrabre roditelje.
- Uspeli smo da pronađemo zakonsko rešenje uz dobru volju i saradnju sa Centrom. U dom male Anite je stigla dadilja Marija Perić (25). Centar za socijalni rad je obezbedio Mariji posao kroz program dobrovoljnog radnog angažovanja, a za to će dobijati nadoknadu iz opštinskog budžeta.
UPORNA CEO ŽIVOT
MNOGI nisu verovali da će Anđelina postati majka.
- Tako nisu verovali ni da ću zbog paralize prohodati, a uspela sam i to sa pet godina - odgovara ponosno.
- Sumnjali su da ću biti i školovana, a završila sam redovnu osnovnu i srednju školu i upisala fakultet. Deka je do kraja ostao uz mene, doživeo je da me vidi i zaposlenu prošle godine. Vratila sam dug mojim najbližima. Verujem da znaju da sam uspela i da me nekako, čuvaju. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Sreća usvojene unuke leči tugu zbog smrti ćerke Ispovest: Sa roditeljima preminule Ljiljane Pavićević, o čijoj usvojenoj kćerki sada brine Amerikanka Linda Rahal. Teška je bila i pomisao da Marijana ode od nas. Linda je vodi u srpsku crkvu, i kod prijatelja iz bivše SFRJ  PISMO koje je Kraljevčanka Ljiljana Pavićević napisala pre nego što je umrla u 47. godini, ostaće neotvoreno još trinaest godina.
Tada će ga, po njenoj želji, pročitati Marijana - devojčica koju je Ljiljana usvojila samo godinu i po pre nego što je izgubila bitku sa kancerom. Devojčica, koja će tada biti punoletna, saznaće priču o tome kako je njena sudbina povezala i promenila mnoge živote: njen, njene prve usvojiteljke Ljiljane i Amerikanke Linde Rahal koja je, posle Ljiljanine smrti, preuzela brigu o Marijani. I o tome kako je ona, iako napuštena i osuđena na život bez roditelja, u nemaštini, ipak dobila šansu da odraste u sigurnosti i ljubavi i u Vašingtonu uči u najboljim školama u tom delu Amerike.
Prošlo je dva i po meseca od kako je Marijana sa svojom novom majkom Lindom odletela u Vašington. Veče pre njihovog puta sedeli smo zajedno u hotelu u Beogradu. Sada smo sa Ljiljaninim roditeljima, Zoranom i Nevenom, u njihovoj kući u mestu Jovac, nekoliko kilometara od Kraljeva.
Suze kvase desetine slika na kojima su zabeleženi poslednji zajednički trenuci Ljiljane i njene usvojene kćerke Marijane. I prvi dani koje je Marijana provela sa Lindom. Na stolu je i Ljiljanina diploma sa američkog koledža. I kompjuter na kojem se vrte snimci Marijane i njenih novih drugara iz Vašingtona.Često razgovaramo sa Marijanom preko interneta - kaže Nevena.
- Već je naučila engleski pa i sa nama tako govori. Ja je pitam: „Pa jel’ si ljuta na baku, pa nećeš da razgovaramo na srpskom?“
A ona samo kaže: „Baba, aj lav ju“. Znam da nije zaboravila srpski. Linda je redovno vodi u srpsku crkvu, a ima i prijatelje iz bivše Jugoslavije koji stalno razgovaraju sa Marijanom na našem jeziku. Možda dete tako hoće da pokaže zahvalnost i privrženost Lindi. Ko zna o čemu razmišlja pametna mala glavica.
Marijana u avgustu puni pet godina. Već šest puta je menjala dom. Biološka majka, šesnaestogodišnja Romkinja, ostavila ju je kao novorođenče. Država je smestila u hraniteljsku porodicu, ali su im je ubrzo oduzeli jer je živela u nehumanim uslovima. Potom su je dali drugoj hraniteljskoj porodici u Leskovcu. Od siromaštva nije mogla da pobegne. Živela je na belom hlebu i nosila odeću koju su derale generacije dece pre nje. Tada joj je sudbina dovela Ljiljanu.
- Naša kćerka se vratila iz Amerika gde je živela godinama sa namerom da usvoji dete - pričaju Zoran i Nevena.
- Već dva puta je lečila i zalečila rak. Dete je bilo sve što je želela. Pitali su je da li želi da usvoji romsku devojčicu. Dete je dete, rekla im je, nema rasu i naciju. Tako smo dobili Marijanu. PRIČA POTRESLA I NEZNANCE
- KADA je objavljen prvi tekst u „Novostima“ o Marijani, Ljiljani i Lindi, telefonom nas je pozvao neki čovek iz Kruševca i samo plakao - priča Zoran.
- Prvo nas je pitao kako smo mogli da dozvolimo da dete ode. A onda je shvatio sve. I nastavio je da nas zove. Ne znam zašto ga je naša priča tako pogodila, ali osećao je potrebu da razgovara sa nama.  Sudbina nije imala milosti. Ljiljani se kancer vratio i treći put. Nadala se da živeti dovoljno dugo da vidi Marijanu kako odrasta, ali znala je da se mora pripremiti za najgore. Nevena i Zoran, već duboko u osmoj deceniji života, bili su prestari da bi preuzeli brigu o devojčici. Pozvala je Lindu Rahal, prijateljicu koju je upoznala i koja joj je pomagala u Americi. Linda se nije udavala i nije imala dece. Poziv iz Srbije je zatekao, ali nije mogla reći ne. Prihvatila je da usvoji Marijanu posle Ljiljanine smrti.Borba sa birokratijom trajala je čitave dve godine. Ne samo da zakon ne gleda blagonaklono na to da dete iz Srbije usvoji stranac, već je i mogućnost da dete bude dvaput usvojeno - gotov nikakva. Ipak, Linda je savladale sve prepreke i ispunila poslednju želju pokojne prijateljice.
- Bila je užasno teška pomisao da Marijana ode od nas, i to tako daleko - seća se Nevena.
- Dugo smo, dok je Ljiljana još bila živa, razmišljali o tome. Linda je ranije bila kod nas. Znala sam da je dobra žena i da će brinuti o našoj unuci, ali nije bilo lako. Tražila sam sebi utehu i prizivala u sećanje one trenutke kada je Marijana ušla u kuću i rekla mi da je deca zadirkiju i govore joj da je Ciganče. Znala sam da to u Americi neće doživeti. I sada znam da nisam pogrešila. Vidim da je srećna. Ide u vrtić, a posle toga će je Linda upisati u najbolju školu u Vašingtonu.
Sigurni su Zoran i Nevena da je Marijani bolje u Americi. Sigurni su, al’ džaba. Ne mogu srce da prevare. Ne mogu da ublaže tugu zbog toga što su razdvojeni.  Kad je dovela Ljiljana, a ja je prošetam kroz selo...
Ma ponosan sam kao desetoro unučadi da šetam - kaže Zoran. Plače nečujno.
- A ona, znala je samo dve reči da izgovori - auto i koka. Ta njena hraniteljka čuvala je kokoške. Bili smo zajedno i na moru. Samo dva meseca pre nego što je Ljilja umrla. Nije sa na njoj videlo da je bolesna. Toliko je našoj ćerki Marijana značila.
- Nema utehe za izgubljeno dete. Ali malo je lakše kada vam se učini da je neko to odgore video i bar malo popravio. Bar jedan tegić više stavio na drugi tas. Uzeo je Ljiljanu, ali joj je dao Marijanu da joj ulepša poslednje dane. Marijani je oduzeo priliku da odraste sa majkom, ali dao joj je našu ćerku i Lindu. I šansu koja joj rođenjem nije bila namenjena. I dao je, najzad, Lindi novi život. Dete, kada se tome više nije nadala. NAJBOLJA STUDENTKINJA
LJILJANA je 1997. godine završila koledž u Americi. Sa najboljim uspehom koji je zabeležen na tom fakultetu u prethodnih deset godina. Tog dana kada joj je uručena diploma istekla joj je viza. Spakovala se i vratila u Srbiju.
- Nije stigla ni da se raspakuje, pozvali su je iz neke američke firme i ponudili joj posao - priča Nevena.
- Prihvatila je i vratila se nazad. Tada je upoznala Lindu koja je radila kao imigracioni advokat i pomagala joj je da sredi papire. S vremenom su postale prijateljice. Ljiljana je neko vreme i živela kod nje. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Novosti u manastiru Bogorodica Ljeviška: Molitva samo u kamenu Na licu mesta - U manastiru Bogorodica Ljeviška, u Prizrenu, carskom Dušanovom gradu. Biser svetske kulturne baštine odoleva i vekovima i neljudima  ZENICA oka moga, tebi je gnezdo. Počasti nas ulaskom.
Zapis na ulazu. Ostavio ga je učeni istočnjak prolazeći kroz Prizren, posle osvajanja Carigrada. Profesor dr Ljubiša Folić, uporni istraživač srpskog kulturnog nasleđa, odgoneta nam da se ove dve rečenice o lepoti drevnog hrama, pripisuju ushićenju persijskog pesnika, Hafiza.
Ovo je Bogorodica Ljeviška, u Prizrenu. Koreni srpskog naroda, u carskom Dušanovom gradu od četrnaestog veka. Do danas. Tragovi trajanja i odolevanja vremenu i neljudskim rukama da je satru. I unište.
Pod katancem, kao kakav zatočenik, opkoljena teškom ogradom, i delom, bodljikavom žicom. Samuje s molitvom u kamenu. Pohode je monasi i sveštenici. Ponekad, i namernici koji dođu da se odavde vrate, jači i bolji.
- Video sam da ste tu, pa sam poželeo da vam kažem: Dobro ste došli - govori stari Albanac, sa unukom u naručju. - Moj dom i moja porodica su vam na usluzi.
Ne strahuje ovaj Prizrenac da će ga „neki“ videti. Ili, čuti. Mi ga ne pitamo za ime... Ali, pitamo: Da li su, iza ovih reči, nesrećna vremena zauvek?
- Neljudi su napravili ovo zlo - odgovara. - Sad se pitaju šta će sa sobom. Sudarili se sa gradskim životom. Sa nama koji ih ne prihvatamo, pa se vraćaju u svoja brda. Mi pozivamo vas: Vratite se da živimo kao nekad.
Red tišine, red reči...
- Prizren je najlepše mesto na Kosovu. Ali bez Srba, to nije isti grad.  Crkvenjak, prizrenski povratnik, Ivan Krstić, ne obazire se naročito na ovaj priziv dok otvara tešku kapiju na porti.
- Sad im došlo u pamet - kaže. - A i ovo malo, od nekadašnjih deset hiljada Srba, strahuje od svake noći. Prebrojavamo se svakog jutra. I ne možeš da prebrojiš više od sedamnaest u gradu, koji se nekad ponosio multietničkim životom.
Škripi kapija na porti, prelazimo preko zaboravljenog peska, ključ na dverima dva puta okrenut. Ispred, nema lepota drevnih fresaka. Lepota rečitija od svake reči.
- Sve je ovo bilo pod garežom, a vidi, kako sad blista - odzvanja glas. - Ja se, uvek iznova, zadivim.
Na temelju, ispod fresaka, dogorele sveće, cvetovi iz manastira Svetih Arhanđela, vezeni peškir sa posvetom prerano umrlom sinu.
- Narod, kad dođe, ostavi beleg neki, za spasenje duše - govori Ivan Krstić. - Sve mislim da je ova svetinja živa. Cvetovi ne venu, a sveća svaka do kraja sagori.
Sećanje... Bilo je leto 1999. godine. I, ko zna koji je to po redu u istoriji bio udar na srpski živalj u Metohiji i njegove svetinje. Ljeviška je tada napadnuta i oskrnavljena. Razvalili su joj dveri. Posle, zatrpavali smećem. Monaštvo je slutilo i teže dane. I oni su došli, u proleće 2004. Vandali i piromani pokušali su da je dokrajče. Kidisali su na ovaj hram, umetničko delo koje se, po vrednosti, poredi sa najznačajnijim umetničkim i arhitektonskim dostignućima epohe.
Posle očajnih vapaja, pre svih kosmetskog monaštva, međunarodne snage su je opasale bodljikavom žicom. Ključevi su bili kod nemačkih vojnika Kfora. Ubrzo, biser srpske srednjovekovne baštine, zaštitio je Unesko. I naložio „popravke“. Da se sačuva lepota „zenice oka“, uz pomoć države Srbije, počela je obnova Ljeviške. http://www.novosti.rs/upload/images/2013//06/08/rep%20Bogorodica-Ljeviska-7-0106-.jpg Radili su ovde naši i stručnjaci Uneska, italijanski konzervatori, dosta je urađeno - kaže Krstić. - Kada će i da li će se dalje raditi? Ne umem da vam odgovorim. Verovatno da hoće. Trebalo bi. Ali, život svetinje naslanja se na život ljudi. Svog naroda. A, nema ga.
Samotna Ljeviška, ovih junskih dana. Samotnija, nego ikad. Dostupna, ali daleka svom prognanom rodu.NOVO VREME, NOVI ČUVARI
KFOR odavno ne čuva Bogorodicu Ljevišku. Ovde je novo vreme i novi čuvari.
Ključevi su predati Kosovskoj policijskoj službi. Na ulici, ispred porte, legitimišu svakog ko želi da uđe u svetinju.
Dokumenta zadrže, dok je posetioci ne napuste. Čine to, zaista, s primetnom uljudnošću. Bez dodatnih pitanja i bilo kakvih objašnjenja.
SVECI JAČI OD POGROMA
BOGORODICA Ljeviška je građena u desetom veku, kao vizantijska bazilika. Posle proglašenja autokefalije Srpske crkve, 1219. godine, adaptirana je, da bi je, kasnije, kralj Milutin iz temelja obnovio. Za vreme Turaka, potom i druge seobe Srba, potpuno je opustošena...
Posle oslobođenja Prizrena 1912. Ljeviški je vraćen oduzeti, pravoslavni život. Detaljna konzervacija obavljena je početkom pedesetih godina prošlog veka. Tada je ovde otkrivena čudesna arhitektura jedinstveno, neprocenjivo freskoslikarstvo.
U protekloj deceniji, dva puta je spaljena, ali su freske sa svecima odolele. I vatri i čekiću.
 Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Istoričari: Princip nije bio terorista Pokušaji da se na Srbiju svali krivica za izbijanje Prvog svetskog rata su "ekscesi pojedinaca", ali nije isključeno da iza njih stoje određeni politički motivi, ocenjuju srpski istoričari  BEOGRAD - Pokušaji da se na Srbiju svali krivica za izbijanje Prvog svetskog rata su "ekscesi pojedinaca", ali nije isključeno da iza njih stoje određeni politički motivi, ocenjuju srpski istoričari koji se slažu da se Gavrilo Princip nikako ne može nazvati teroristom, a još manje porediti sa Osamom bin Ladenom.
"Poistovećivanje Principa i Bin Ladena su idiotske stvari", kaže za Tanjug istoričar i akademik Dragoljub Živojinović.
Komentarišući metodologiju da se prošlost tumači kroz savremene koncepte, poput terorizma, čime se Princip u pojedinim tekstovima zapadnoevropskih istoričara poistovećuje sa Osamom bin Ladenom, Zzivojinović kaže da se to ne može porediti.
"Terorizam se doskora nije upotrebljavao u naučnoj terminologiji. Samim tim, Srbija nije mogla da se bavi bilo kakvim terorizmom, jer nije bila u stanju kao mala zemlja da teroriše nekoga", napominje Živojinović.
Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu Suzana Rajić takođe smatra da epitet terorista nije adekvatan za Principa zbog atentata na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda.
"Ono što je uradio Gavrilo Princip u Sarajevu 1914. bio je samo jedan od talasa takvih dešavanja koji su preplavili Evropu krajem 19. i početkom 20. veka. Svi ti atentatori kvalifikuju se kao anarhisti ili pristalice anarhista. Epitet terorista nije adekvatan za sve počinioce, pa ni za Principa. On je tada imao 17 godina, bio je gimnazijalac, čak nije ni imao vremena da postane terorista. On je bio pod uticajem anarhističkih stremljenja i mišljenja", smatra Rajić.
Istoričar Dubravka Stojanović smatra da nije realna mogućnost da za nekoliko decenija u udžbenicima istorije stoji da je Princip bio terorista i da je Srbija izazivač Prvog svetskog rata, jer, kako ističe, istorija je ozbiljna nuka.
"To nije novo tumačenje. Ali evropske istoriografije su ozbiljne nauke i ne verujem da je takvo tumačenje danas moguće. Senzacionalistička štampa to uvek može tako da prevrne, ali ne verujem da bi iko ozbiljan mogao tako da piše", ocenila je Stojanović.
Krajem juna sledeće godine u Sarajevu će biti obeležena stogodišnjica početka Prvog svetskog rata i atentata na Ferdinanda, a kako je najavljeno, tim povodom, biće održana i međunarodna konferencija istoričara na kojoj će učestvovati više od 100 naučnika iz 26 zemalja sveta.
U susret tom događaju odnedavno su prisutni pokušaji pojedinih zapadnoevropskih istoričara da revidiraju prošlost i da odgovornost za izbijanje rata pripišu Srbiji i Principu, iako je opšteprihvaćeno stanovište da je uzrok rata bila težnja velikih sila za novom podelom kolonija i vojno-političku prevlast.
Premijer Ivica Dačić poručio je sredinom maja da Srbija neće dozvoliti reviziju istorije u kojoj bi srpski narod bio optužen za početak rata.
Prema mišljenju Rajićeve, prebacivanje krivice na Srbiju za početak Prvog svetskog rata ne može se uzeti kao opšteprihvaćen stav.
"To su samo izleti i ekcesi pojedinaca. I svetska nauka i naša stoji na stanovištu čvrsto naučnih dokaza da je Prvi svetski rat, konkretno u odnosu prema sarajevskom atentatu, bio samo jedna varnica koja je iskorišćena u političke svrhe, a da je rat pripremljen pre toga. Sarajevski atentat uopšte se nije mogao uklopiti kao osnovni povod za sukob svetskih razmera kakav do tada civilizacija nije poznavala", istakla je Rajić.
Ona ipak napominje da je jedna od korisnih posledica ovakvih pokušaja što se vidi da javno mnjenje reaguje na sve to što se dešava. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Sin ruskog heroja: Uvek na strani srpske braće Aleksandar Margelov, heroj Rusije i potomak slavnog generala Vasilija Margelova: Moj otac je komandovao borbama za oslobađanje Pančeva. Bili smo u svim ratovima uz Srbe  MOJ otac, general Vasilij Margelov, heroj SSSR, bio je baš veliki junak, neustrašivi vojnik i komandant, sjajan čovek, divan otac i veliki poštovalac i ljubitelj srpskog naroda. I moja majka je bila hrabar, odvažan i istaknut borac u Drugom svetskom ratu. Baš onakva ličnost kakva je, zaista, po svemu priličila heroju SSSR.
Ovim rečima počinje da priča za „Novosti“ pukovnik Aleksandar Margelov, ruski heroj, sin legendarnog generala Margelova, osnivača Vazduhoplovno-desantne vojske SSSR, čija je jedna od jedinica, 11. juna 1999. godine, po ulasku NATO snaga na Kosovo, posle usiljenog marša zaposela prištinski aerodrom i zabezeknula čitav svet.
Naš sagovornik kaže da je ponosan što je njegov otac, u maju 1944. godine, učestvovao u oslobađanju Jugoslavije, a lično je komandovao borbama za oslobođenje Pančeva:
- U našoj porodici, kao i među svim našim časnim sunarodnicima, Drugi svetski rat ima neprocenjiv značaj. To je bio otadžbinski rat, rat protiv velikog zla, koje se bilo „navalilo“ i na nas i na čitavo čovečanstvo u to doba - priča Margelov. - Odrastao sam u porodici gde je junaštvo, kao i čojstvo, i negovano i poštovano i razvijano. Podrazumevalo se, valjda, da sin heroja poželi da bude heroj i to se i dogodilo, ali na način koji, naravno, nije bio ni lak ni jednostavan.
Prijatelji pukovnika Margelova, koji su ga okruživali tokom posete Republici Srpskoj, rekli su nam da naš sagovornik, ne samo što nije imao popust što je sin generala, heroja SSSR i utemeljivača Vazduhoplovno-desantne vojske, već je to značilo da je morao znatno, znatno više od drugih da učini da bi poneo prestižno i cenjeno priznanje kakvo je kod Rusa ono - heroja otadžbine.  - To je tačno - kaže Margelov, prijatan sagovornik, koji vaspitanjem, kulturom i uvažavanjem ljudi oko sebe, zaista odaje utisak i heroja i ljudine u svakom pogledu.
- Otac je, lično, komandovao da, iz aviona, padobranom skočim na vojnu borbenu mašinu, koja bi, u slobodnom prevodu, na srpski, mogla da se nazove tenkom, ali nikako ne običnim. Znao je otac da je to i zahtevno i rizično. Verovatno mu je, u dubini, kao ocu, srce jako kucalo, ali je kao heroj, kao komandant bio neprikosnoven. Tražio je od mene, često, i bolje i više, nego od drugih, što je, bez sumnje, sasvim u redu. I on i majka bili su ponosni na mene kao i ja na njih kao junake, ljude i divne roditelje, čiji sam put nastavio, kao što ga nastavljaju i naša mlada pokolenja.
Ljubav prema srpskom narodu, kako kaže, takođe je nešto što je nasledio od roditelja. U vojnom smislu, podseća, srpsko-ruski odnosi počeli su značajnije da se razvijaju od balkanskih ratova i, nakon toga, uvek su išli uzlaznom linijom:
- I u ratu od 1992-1995. i posle njega, ruske snage su bile u mirovnoj misiji na ovom tlu. Rusi su na srpskoj strani bili i kroz slanje dobrovoljaca, i na druge načine. To je sasvim prirodno, sasvim logičan sled naroda, koji ima sličnu dušu, bliske korene i koje vezuje ljubav i poštovanje - kaže Margelov, i otkriva da je, pored ostalog, počasni kozak u Zaporožju.
NIJE BIO “TATIN SIN“
A, da nikako i ni na koji način nije bio „tatin sin“ svedoči i činjenica da je ostao u činu pukovnika, mada su njegove zasluge za otadžbinu Rusiju ogromne.
Njegovi prijatelji ističu da se naziv „heroja Rusije“ ne može „činovati“, već zaraditi neustrašivo kako je pošlo za rukom još krepkom Vasiliju, dostojnom potomku čuvenog Vasilija Margelova. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Svilajnac: Dinosaurusi još čekaju otvaranje muzeja Velelepni prirodnjački muzej koji je završen prošle godine i dalje zaključan. Do sada uloženo šest miliona evra. Potrebno još oko 400.000 evra da bi Centar konačno bio otvoren za posetioce  JEDINSTVENI primerci devet replika dinosaurusa, koji su po ceni od 60.000 do 200.000 evra stigli prošle godine iz Nemačke, još čame u prostorijama Prirodnjačkog centra u Svilajncu. Centar kojim može da se pohvali malo koji grad u ovom delu Evrope, završen je pre nekoliko meseci, ali je i dalje zatvoren!
Šest miliona evra odobrenih iz kredita Evropske investicione banke nije bilo dovoljno da se upotpuni zbirka od osam stalnih postavki, koji će činiti celinu ovog muzeja. Zgrada koja se prostire na 3.000 kvadrata, kao i zabavni park na čak 15.000 kvadrata, podignuti i završeni su na vreme, ali nedostaje oko 400.000 evra kojima bi se obezbedili eksponati. Da je sve bilo kako je planirano, Prirodnjački muzej bi sasvim sigurno već bio jedna od korisnih stanica školskih eksukurzija koje bi u Centar svraćale na putu do Resavske pećine.
Dok prolazimo pored replike desetak metara visokog tiranosaurusa reksa, predsednik opštine Svilajnac Predrag Milanović suočava nas sa problemom koji od janura ove godine ne uspeva da reši.
- Dva dopisa u kome tražimo da nam se dostavi novac Evropske investicione banke kako bi posao uspešno priveli kraju, poslali smo Ministarstvu, ali odgovor još uvek nismo dobili - kaže Milanović. - Opština svakog meseca na ime režija isplati oko 800.000 dinara. Ukoliko finansijski problemi ne budu rešeni do kraja ovog meseca, Svilajnac će ključeve objekta morati da preda državi na korišćenje.Ovaj projekat je realizovan uz pomoć Prirodnjačkog muzeja iz Beograda i Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu.
- Možemo i sada da otvorimo centar, ali bi nas stručna javnost ismejala. Pitali bi nas ko ulaže šest miliona evra u Muzej dinosaurusa? - rekao nam je predsednik ove opštine.
A ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Žarko Obradović prošle nedelje je posetio Svilajnac i tokom obilaska Prirodnjačkog centra rekao da će on biti otvoren početkom naredne školske godine ukoliko Upravni odbor Jedinice za upravljanje projektom odobri dodatna sredstva.
- Mi smo završili ono što je bilo planirano projektom. Međutim, tokom realizacije projekta, stručna javnost je postavila zahtev da Prirodnjački centar bude obogaćen novim sadržajima - rekao je Obradović. - Potrebno je još nekoliko stotina hiljada evra i nadam se da će UO Jedinice za upravljanje projektima uskoro doneti odluku o dodatnim sredstvima.
- Ovaj centar objektivno ima toliko edukativnog, naučnog, istraživačkog, istorijskog sadržaja da će biti dobra prilika ne samo za učenike nego i za druge zainteresovane posetioce - rekao je ministar.
Kada bude otvoren, Prirodnjački centar će svojim gostima moći da prikaže evolutivni razvoj planete Zemlje i vulkana, vodenog sveta preistorije, biosferu naše planete, život sisara, kao i paleontološka bogatstva Srbije. Izložba preistorije sa replikama skeleta različitih vrsta dinosaurusa je smeštena u centralnom delu zgrade. U Centru su postavljeni skeleti diplodokusa, peterosaurusa i tiranosaurusa reksa koji čine stalnu postavku "Priroda preistorije" i naučni deo Prirodnjačkog centra.
A ukoliko novac bude nabavljen, centar će imati osam stalnih izložbi različitih tematika: "Svet minerala i stena", "Ribe južnog Jadrana", "Vremenski tunel", izložbe ledenog doba "Put fosila", "Drvo ili život"... DINO PARK
ATRAKCIJA Prirodnjačkog centra je zabavni Dino park na otvorenom, sa 20 replika dinosaurusa u prirodnoj veličini, od kojih je najveća replika diplodokusa, dugačka 20 metara. U centralnom delu je model vulkana visine deset metara, a posetioci će moći da uđu u njegovu unutrašnjost i vide magmatske aktivnosti Zemlje. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Povratnici sanjaju da imaju traktor Porodici Dragaš, najmlađim povratnicima u Đevrske, kod Knina, potrebna pomoć. Žive od 200 evra socijalne pomoći, a kada plate mesečne račune, malo ostane za život  SA nadom u bolje dane, koja ih ne napušta ni danas uprkos bolesti i nemaštini koja ih je snašla, porodica Dragaš se posle višegodišnjeg izbeglištva, pre tri leta vratila na porušeno ognjište u Đevrskama kod Knina, da započne bolji život. U mestu u kojem ih je, nekada, bilo više od 1.000, sada je jedva 200 srpskih duša, mahom staraca, pa su Aleksandar (37) i njegova supruga Magdalena (39), ubedljivo najmlađi.
Njihove velike snove, iz temelja je, međutim, poljuljao najpre težak dijabetes od kojeg je, od silnih stresova kroz koje je prošao, oboleo Aleksandar, da bi prošle godine Magdaleni u zagrebačkoj bolnici bilo transplatirano srce. Uprkos tome oni se i dalje grčevito bore da deci, Viktoru (11), đaku šestog razreda i petogodišnjoj Iris obezbede bar osnovno za život.
- Uz malu pomoć hrvatske države u kući smo osposobili samo dve prostorije i tu živimo - kaže Alaksandar. - Malo ko nas pita kako nam je. Do sada su to učinili samo sa hrvatske Televizije RTL i evo sada vi iz „Novosti“. Kupio sam, inače, i 20 ovaca rase romanovski, ali nemam gde da ih smestim, a za štalu, makar i najmanju, nema novca.Sve četvoro trenutno žive uglavnom od 200 evra socijalne pomoći , ali kada plate mesečne račune, ostane im jedva pedesetak evra. Zato Aleksandar, uprkos teško narušenom zdravlju, radi bukvalno danonoćno.
- Da mi je samo jedan traktor, makar kakav, sve bi bilo podnošljivije. Mada i sami nemoćni, ova naša starčad iz sela, koja su se, takođe, vratila u, posle „Oluje“, puste Đevrske, pomognu mi da pokosim travu na livadama, ali je jedva prevezemo do kuće.
Aleksandar je, inače, iz rodnog sela otišao kao sedamnaestogodišnjak, u hrvatskoj „Oluji“. Njegov otac Dane poginuo je u ratu, a on se snalazio kod rodbine u Beogradu. U prestonici je upoznao Magdalenu, iste izbegličke sudbine, ali iz Bosanske Kostajnice.
- Živeli smo neko vreme i u Banjaluci, gde nam se oboje dece rodilo - nastavlja turobnu životnu ispovest. - Posla nije bilo, bilo je dana kada na stolu nije bilo ni parčeta hleba, naša nejač je bolno gledala u nas i pomislili smo da je povratak u zavičaj rešenje, ali...Dodatni, težak udarac bili su i Magdalenini problemi sa srcem. U komi je, prošlog leta, odneta u Zagreb u bolnicu, na hitnu transplataciju srca.
- Činilo mi se da se naš svet tada definitivno ruši, ali srećom sada u njenim grudima kuca novo srce - vraća se Aleksandar u dramatične trenutke. - Doduše, svakodnevno pije lekove protiv odbacivanja organa i prima injekcije, što srećom ne plaćamo. Ipak, ono malo para što nam preostane potrošimo za prevoz u Knin, na gotovo svakodnevna previjanja. Borićemo se do poslednjeg daha, a sa jednim, makar kakvim traktorom o kojem sanjam, bilo bi nam lakše.
RAČUN ZA POMOĆ
LjUDI dobre volje, koji su u mogućnosti da pomognu porodici Dragaš da nabave traktor i završe gradnju štale, novac mogu da uplate na račun: Erste&steiemarkische bank d.d., Jadranski trg 3a 51000 Rijeka Poslovni račun banke: 2402006/1031262160 SWIFT: ESBCHR22 Magdalena Dragaš Account number:7702391824 iban code:HR77240200632067965526.  DECA I IGRA
MALI Dragaši, Viktor i Iris su, zasada, jedina deca povratnici u Đevrske. Viktor pohađa osnovnu školu u deset kilometara udaljenim Kistanjama, i svaki dan putuje školskim autobusom. - U selu nemaju sa kim da se igraju, pretežno je stariji živalj, ali se ne žale, pomažu mi u poslovima koliko njihove male ruke mogu - ponosan je Dragaš na svoje potomstvo. - Nisu prohtevni i zadovoljni su onim što imaju. Srce me boli što ne mogu da im pružim više. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Ozren: Sveti kutak na 850 metara Na planini Ozren postoji manastir Jermenčić, koji su još 1392. godine, po predanju, podigli Jermeni. Iako je napušten, svakog 26. jula organizuje se sabor, kada se u ovo mesto sjati veliki broj Sokobanjaca  Osim jednog broja žitelja sokobanjske opštine, široj javnosti je gotovo nepoznato da na planini Ozren, na nadmorskoj visini od 850 metara, postoji manastir Jermenčić, za koji se pouzdano zna da je podignut još 1392. godine i da je posvećen svetim arhangelima Gavrilu i Mihailu.
Po jednom predanju, manastir su podigli jermenski vojnici, koji su kao vazalna vojska učestvovali u boju na Kosovu na strani Turaka. Kada su videli da se bore protiv hrišćana, napustili su bitku i prešli na stranu Srba. Po drugom predanju, reč je o kaluđerima Jermenima, koji su bežeći od Turaka stigli do Ozrena i tu podigli ovaj hram, koji je, prema pričama, bio veoma bogat i brojao je preko 400 monaha. Međutim, Osmanlije su 1796. godine udarile na manastir, opljačkale ga i spalile, a kaluđeri su pobegli na Frušku goru.
Crkvište manastira otkrio je izvesni Nasta Kostić, iz Sokobanje, polovinom 19. veka i tada je podignuta jednobrodna crkva od kamena, koja je od 1992. godine pretrpela nekoliko rekonstrukcija i izmena. Manastirske relikvije nisu sačuvane, izuzev bronzanog pečata u obliku romboida, koji na jednoj strani ima lik Sv. Arhangela, a na drugoj motiv sa originalnom istočnjačkom šarom - objašnjava protostavrofor Petar Milinković.
Po rečima sokobanjskog preduzetnika i čestog posetioca Jermenčića i njegovog okruženja Dušana Jakovljevića, u manastiru od sedamdesetih godina ne živi niko. Međutim, svake, a tako će biti i ove godine, na Svetog arhangela Gavrila, 26. jula, organizuje se sabor, kada se ovde sjati veliki broj Sokobanjaca i žitelja okolnih naselja, ali i njihovi gosti.
Inače, u neposrednoj blizini manastira Jermenčić (od Sokobanje udaljen oko osam kilometara), nalazi se čak osam izvora, od kojih je dva kaptirao sam hajduk Veljko. Ostale su priče i sećanja, prenošeni s kolena na koleno, o čudotvornom svojstvu pojedinih tih izvora i livadama zasađenim divljim šafranom, čije je seme doneto iz jermenskih planina.Jermenčić i samo izletište oko njega je od Specijalne bolnice za plućne bolesti "Ozren" udaljen oko tri kilometra i pravi je izazov za sve one željne avanture i čistog planinskog vazduha, jer je dokazano da je Sokobanja, zahvaljujući baš planini Ozren, najveća oaza kiseonika u Evropi. Zahvaljujući entuzijastima, u blizini manastira je izgrađeno nekoliko stolova, klupa i senika za putnike namernike i one koji ovde dolaze da provedu deo ili ceo dan, napune pluća lekovitim vazduhom, osluškujući žubor izvora svete vode, koja teče nepresušno od jermenskih dana do danas.
Međutim, zbog lošeg puta, potrebno je malo više truda da se poseti manastir Jermenčić. Ali, kada se već stigne na krajnje odredište, ipak se na sve to zaboravi, jer doživljaji u ovom čarobnom svetom kutku oplemenjenom još čarobnijim prirodnim okruženjem ostaju zauvek urezani u pamćenje. TREĆE PREDANjE
Po nekim izvorima, za manastir Jermenčić se kaže i da je zadužbina despota Stefana Lazarevića. Prema tim izvorima, ovaj manastir su podigli grčki monasi – Sinaiti. IZVORI I LEK
Za neke izvore u blizini manastira se čak tvrdi da su delotvorni u poboljšanju vida, te često mnogi ovde dolaze u potrazi za lekom. U jednom od njih, u šta se uverio i Vaš reporter, voda je toliko hladna da u njoj šaka ruke jedva može da se zadrži nekoliko sekundi. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Brod „Perućac“ se probio kroz kanjon Drine Srpska rečna ekspedicija kanjonom Drine doplovila do Višegrada. Meštani priobalja RS oduševljeno mahali brodu “Perućac“  Brod „Perućac“ sa pedesetak putnika u subotu je prekinuo 22 godine dug muk kanjona Drine, i posle nekoliko sati plovidbe od hidroeletrane „Bajina Bašta“ kroz fantastičnu klisuru usidrio se u pristaništu Višegrada. Meštani priobalja Republike Srpske i ribari sa čamaca oduševljeno su mahali vitkoj beloj lađi pod srpskom zastavom dok je sekla zeleno vodeno ogledalo reke.
- Ljudi se raduju trobojci, „Perućac“ je prvi srpski brod koji uplovljava u Višegrad od raspada Jugoslavije. Ovo je dan za istoriju - potreseno je komentarisao kapetan Jugoslav Jovanović Boban, manevrišući oko minijaturnog pontona, dok su s duge obale radnici iz Andrićgrada prekidali sve poslove i uzbuđeno pokazivali na brod i pozdravljali novinari i turistički radnike koji su se iskrcavali.
Putovanje je započelo nekoliko sati ranije sa pontona kraj hidroelektrane na veštačkom jezeru Perućac, gde je granična policija Srbije i BiH pregledala dokumenta učesnika ekspedicije i poželela im srećan put.
Snažni motori „Perućca“ potom su zabrundali i oko pramca broda su se zabeleli beli brkovi od vodene pene, rasterujući gomile smeća koje niz Drinu puštaju uzvodne komšije iz Crne Gore i BiH. Hvala bogu da sam dočekao da ponovo zaplovim kroz kanjon posle duže od dve decenije - komentarisao je Srbo Nikolić, učitelj u penziji. - Nekada su ovde svakodnevno plovila dva broda do Višegrada, ali su otkako je počeo rat nestali. Nisam verovao da ću ikada ponovo ploviti kanjonom Drine kraj kog mi je život prošao.
Sagovornik „Novosti“ pamti i vreme pre 1966. kad je hidrelektrana počela da radi. Tada su se brzacima reke još neukroćene branama spuštale „daščare“ i „gredare“, splavovi kojima je rekom transportovana drvena građa s obronaka Tare i Zvijezde, u vratolomnoj plovidbi duž okuka poslovično krive Drine. Izgradnjom elektrane „Bajina Bašta“ stvoreno je veštačko jezero i tok je postao mirniji, ali Drina nije „ispravljena“.
- Učiteljevao sam u selima koja su živela na ivici klisure - pokazuje Nikolić na vrh surih stena koje se nadnose nad rekom. - Ljudi su se bavili sečom, a kad je prestalo splavarenje i Tara proglašena parkom prirode država im je ponudila da ih preseli, a da u njihova sela pusti medvede da se razmnožavaju. Gordi gorštaci odbiše, ali danas su ta sela već iskopnela, u njima đaka odavno nema. Poslednji stanovnici čekaju poziv od Boga, a medvedi dolaze sami.
Stari učitelj se vajka nad uspomenama iz mladosti dok ulazimo u dugu klisuru čije se krečnjačke litice dižu i do 1.000 metara iznad reke.
- Ovde ti živi najlepša riba na svetu, mladica, koja je bila vitka i brza dok je Drina bila nezauzdana. Posle toga se i ona olenjila i ugojila, ili meni bar tako izgleda, jer ni sam nisam više mlad.
On se seća kako su se meštani sela sa obronaka klisure spuštali u dolinu kozjim stazama, kojima je i on svakodnevno po nekoliko sati pešačio na posao do škole. Sada tim stazama silaze na vodu samo brojne divokoze i medvedi koje zimi lovci love sa čamaca.
- Životinje su zaboravile da se plaše od ljudi, vidi samo kako ove divlje patke uporno plove i lete ispred broda koji nikada nisu ni čule ni videle - priča Nikolić. GRANICA SVETOVA
POSLE smrti rimskog cara Teodosija 395. godine, tok Drine proglašen je granicom između Zapadnog i Istočnog rimskog carstva. Međutim, mit o Drini kao hiljadugodišnjoj granici istočne i zapadne civilizacije nastao je tek u 20. veku kao ideja hrvatskog političara Milana Šuflaja, koji se smatra tvorcem ideologije iz koje se izrodio ustaški pokret. Rimsko ime Drine bilo je Drinos, a Srbi su je zvali i Zelenika ili Zelenka, po boji vode.  - To drveće liči na ovdašnje ljude, žilave i sposobne da opstanu i u najgorim nedaćama. Drina je u 20. veku postala strašna granica čije su obe obale natopljene srpskom krvlju.
Njegove reči potvrđuje i veliki krst kraj crkvice u Miloševićima, nekadašnjem selu u delu Podrinja poznatom kao Stari brod.
Tu se 1942. odigrao jedan od najstrašnijih pokolja Srba, kad su ustaše Jure Francetića i muslimanske milicije ubile oko 6.000 civila. Zločin se krio sve do osamdesetih godina prošlog veka, zbog navodnog bratstva i jedinstva. Hodočasnici koji danas dolaze čamcima da se poklone senima mučenika u mali hram na obali Drine burno su pozdravili srpski brod.
KUSTURICA ZAVRŠAVA SVOJ BROD  Danas na ogradi Starog mosta Mehmed-paše Sokolovićane igra sumanuti Ćorkan beznadežno zaljubljen u Švabicu, ali ga je zamenio prosjak-invalid koji se zgurio pod pločom s arapskim pismenima iz srednjeg veka čekajući milostinju od turista kojih je sve više u atraktivnom Andrićgradu, koji raste na obali Drine.
- Kažu da i Kusta završava svoj brod, jedva čekam da i on zaplovi, pa da Drina ponovo oživi - zaključuje Nikolić. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 20 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
