Narcis je, naravno, lik iz starogrčke mitologije, svi to znaju, iznimne lepote, koji se, videvši svoj odraz u vodi, zaljubio u samoga sebe i, sve u svemu, nije se lepo proveo: pretvorio se u cvet, utonuo u najdublji pakao, ubio se, već prema tome sa kojom varijantom mita ste se upoznali.



Hajde da pogledamo i u ono što ne znaju svi.

Narcis (mada bi ispravnije bilo Narkis, i uopšte se nećemo poigrati s rečima i reci Narkić) je bio sin rečnog boga Kefisa i nimfe Liriope. Prelep nadasve, svi od reda su se zaljubljivali u njega, devojke, mladići, nimfe, ali ih je on sve odbijao, dok jednoga dana nije ugledao svoj odraz u vodi, i opčinjen tom lepotom koju je ugledao , pokušao je da dodirne, zagrli, obuhvati, poljubi tu divnu priliku koja se zajedno s njim i smejala i plakala.

Bezuspešno. Narcis je spoznao osećanje ljubavi na koje nije drugima uzvraćao, ali bi kasno. Odraz je ponavljao sve što je on činio, ali nije uzvraćao. Povukla ga je silina ljubavi koju je osećao i on je utonuo u svoju propast. Jedna varijanta mita kaze da je samo nestao, a da su na mestu njegovog nestanka porasli cvetovi koji nose njegovo ime. Druga varijanta kaze da se očajan zbog neostvarivosti svoje ljubavi ubio. Treća da je utonuo u najdublji pakao.

Hajde da obratimo pažnju na još jedan detalj i uvedemo novog lika u priču. Dok se Narcis tako ogledao u vodi, pored je stajala jedna nimfa, po imenu Eho. Zaljubljena do ušiju u njega, želela je da mu priđe, ali zbog majušne slabosti koju je imala, bila je, naime, sklona tračarenju i ogovaranju, prigodno je ukleta da njena uvek bude poslednja, ali tako što će samo ponavljati tuđe reči. Umesto da progovori i iskaže svoju ljubav Narcisu, ona je uspela samo da ponovi što je on govorio. Narcis, zagledan u svoj odraz, nije naravno odmah naskočio na njega da ga zagrli i poljubi, već je kao svaki pravi udvarač prvo pokušao da se upozna. Sve što je izgovorio, gle čuda, nimfa je ponovila, a narcis je mislio da je to njegov odraz odgovora.

Uh, al ga zakomplikovaše ovi stari grci, mora da su imali puno slobodnog vremena.

Nego kakve to veze ima sa nama?

Tu i tamo ćemo počastiti nekog iz svog okruženja sa: Kakav si ti narcis!

A i čuli smo za narcizam. Reč iz svakodnevnog govora koja je nastala od imena ovog samozaljubljenika.

Reč je skovao nemački psihijatar Pol Neke 1899 u studiji o seksualnim perverzijama, sasvim brzo se primila i proširila.

Sta danas ona znači?

U mnoštvu definicija pominju se: odsustvo empatije, osećanje grandioznosti, ekstreman fokus na samog sebe i samopromociju, odsustvo brige za tuđe potrebe, potreba za divljenjem, sklonost magičnom mišljenju, prebacivanje krivice na drugoga, igre žrtvenog jarca, arogancija, zavist, površna šarmantnost, sklonost flertu, patološko laganje, precenjivanje svoje vrednosti, manipulativnost, izbegavanje odgovornosti za svoje postupke, osećanja, reči, nedostatak osećanja krivice i stida… koliko samo osobina za koje niko od nas ne bi baš voleo da mu ih bilo ko pripiše.

A koliko od nas ih stvarno nema?

Da se vratimo Narcisu.

Mladići i devojke su mu se divili i nudili svoju pažnju i ljubav. Narcis ih je arogantno odbio.

Koliko puta uzvratimo osmehom kad nam se neko nasmeši?

A koliko puta na osmeh reagujemo tako sto počnemo da pričamo o svojim brigama, problemima, obavezama ili samo okretanjem glave? Da li čak nekad pomislimo kako je taj koji nam se nasmešio ili bio ljubazan prema nama, neko ko je bez ikakvih problema u životu kad može da se smeje?

Narcis se zaljubio u svoj odraz.

Koliko puta nam treba pomoć i podrška od ljudi koje volimo, a bojeći se da je tražimo, radije stanemo pred ogledalo i govorimo sami sebi: ja sam sjajan, ja sam uspešan, ja sam sexy, mene svi vole…?

Narcis je mislio da ono što mu nimfa Eho govori dolazi od njegovog odraza.

Koliko puta počnemo da pricamo o sebi čim neko otvori usta u našem prisustvu? Koliko puta kažemo: Ali, čekaj ja da ti kažem, to je ovako, to je onako, meni se ovo i ovako dogodilo?

Narcis je uvenuo, utonuo u najdublji pakao ili se ubio.

Kolika je cena da se nasmešite drugom ili budete ljubazni?

Kolika je cena da kažete nekom drugom: hej, ti si sjajan, ti mozes da uspeš, ti si seksi, ja tebe volim…?

Kolika je cena da saslušate drugoga kad priča o svojim problemima, a ne ućutkate ga svojim?

Hajde, hajde, sad pošteno, koliki ste narcis?

Setite se cene koju je on platio, pa opet odgovorite.

Da li nekada osećate da su Vam vaši snovi na dohvat ruke, ali da uporno nekako izmiču?
Da li Vam se čini da drugi ljudi imaju više sreće od Vas u životu i da dobijaju sto bi vi želeli?
Da li nekad osećate duboko u sebi da želite da nestanete?
Da li se nekad plašite da ćete uvenuti?
Da li mislite da je uzvraćena ljubav nemoguća?
Koliko često ste spremni da učinite nešto dobro i lepo za drugoga, a da ne čekate da taj drugi napravi prvi korak i učini nešto dobro i lepo za vas?

Koliki ste narcis?

Napomena: Od grčkog narke [umrtvljenost, omamljenost] se izvode i narkis/narcis, narcizam i narkotik, narkoman.

Može li se fiksati sa samim sobom? Očigledno da može.

Skidajte se i recite nekome drugom da ga volite!

_________________

Za razliku od prezira i mržnje, osećanje ljutnje nije neprijateljsko osećanje. Zato je veoma važno razlikovati ljutnju od osećanja prezira i mržnje. Dok je ljutnja uvek usmerena na promenu ponašanja, prezir i mržnja su uvek usmereni ka drugoj osobi kao ljudskom biću.



Prezir i mržnja su neprijateljska osećanja zato što su zasnovana na dehumanizovanoj predstavi o drugom, prema kojoj je drugi bezvredno (prezir) ili zlo biće (mržnja).

Ljutnja je uvek usmerena na nečije ponašanje, bez obzira na to da li osobu koja se tako ponaša volimo, ili smo prema njoj ravnodušni, ili smo sa njom u neprijateljskom odnosu. Zbog toga izražavanje ljutnje nije znak negacije odnosa poštovanja i ljubavi. Ljuteći se na osobe koje poštujemo i volimo, mi od njih zahtevamo da promene neko svoje ponašanje. Zato ljutnja upućena voljenom detetu, partneru ili roditelju nije negacija ljubavi i poštovanja.

Zbog brojnih pozitivnih posledica veoma je važan trenutak u nečijem razvoju kada počne da razlikuje ljutnju od prezira i mržnje. Da bi neko morao da razlikuje ljutnju od prezira, mora da pravi razliku između svog ponašanja i sebe kao osobe. Jedino kada je to u stanju, tada može da razume da zahtev za promenu njegovog ponašanja nije napad na njega kao osobu, da to nije znak odbacivanja njega, već nekog njegovog ponašanja.

Kako mala deca nisu socijalizovana ona izražavaju nesocijalizovanu ljutnju: kada neka njihova želja nije ispunjena; kada su jača od druge osobe. Usvajanjem socijalnih normi, ideje pravednog i nepravednog, ljutnja postaje socijalizovana: ljudi se ljute onda kada smatraju da je ponašanje drugog nepravedno.

Emocionalno pismene osobe znaju da nije važno samo izraziti ljutnju, već da je njen cilj promena ponašanja. Uvek kada se ljutimo na nekoga mi u stvari želimo da ta osoba promeni neko određeno ponašanje koje smatramo štetnim, nepravednim ili opasnim. Da bismo pomogli drugoj osobi da razume naš zahtev za promenu ponašanja, važno je da obratimo pažnju na način na koji se ljutimo. Ako se zbog naše ljutnje druga osoba uvredi, ona nam time pokazuje da je naš zahtev doživela kao napad na sebe, a ne na svoje ponašanje. I zbog toga je važno naučiti kako se ljutiti iz pozicije poštovanja sebe i poštovanja druge osobe. Moramo naučiti kako da u rečima koje koristimo napadamo samo tuđe ponašanje, ideje koje zastupa, a ne da u ljutnji upućujemo negativne etikete na drugoga kao na osobu.

Nije rešenje u odbacivanju ljutnje, već u njenom kultivisanju. Pogotovo je važno da naučimo da snažnu ljutnju izražavamo bez psovki, da naučimo da kulturno vičemo. Tada će biti mnogo ugodnije živeti u našoj inače temperamentnoj kulturi.

Politika

_________________

Mnogi ljudi ne znaju da sujeta znači praznina, ispraznost. I zato, kada za nekoga kažemo da je sujetan, mi ga u stvari označavamo kao praznog, bezvrednog.



Sujetna osoba je ona koja ima naviku da ističe neke svoje navodne kvalitete, za koje drugi smatraju da ih ona ne poseduje. Ona često reaguje uvređenošću kada joj drugi ne potvrđuju njenu sliku o samoj sebi. I zato biti sujetan znači umišljati vlastitu vrednost, biti prepotentan, biti ponosan ni zbog čega.

Osim u reči sujeta, isti koren u značenju praznine nalazimo i u rečima sujeverje i osujetiti. Prema tome biti sujetan je nešto negativno, jer označava postojanje lažne, naduvane slike o sebi.

Slično je i sa drugim sinonimom za ispraznost – taštinom. Biti tašt ima isto negativno značenje kao i biti sujetan. Kada kažemo da lek treba uzeti na tašte, znači da ga treba uzeti na prazan želudac. Iako reči tast i tašta imaju drukčije etimološko poreklo, prema nekim mišljenjima su upravo zbog uvredljive asocijacije na prazninu, one zamenjene u zapadnoj varijanti jezika suprotnim izrazima punac i punica.

I u drugim jezicima se nerealna slika o sebi označava nečim praznim ili šupljim: od latinskog vanitas, do engleskog vanity.

Kada neko kaže da je nešto uradio zbog svoje sujete, pitamo se da li pogrešno koristi ovu reč u značenju samopoštovanja, pozitivne slike o sebi, ili se samokritično distancira od svoje umišljene slike o sebi. U psihoterapijskoj situaciji koja, za razliku od svakodnevnog govora, dozvoljava da se nenapadno proveri značenje koje osoba pripisuje nekoj reči, ispostavlja se da se reč sujeta uglavnom upotrebljava kao sinonim za samopoštovanje.

Da li je potrebno „zaboraviti” na pravo značenje reči sujeta i prihvatiti upotrebu njenog nepravilnog značenja kao novi standard ili je dobro upozoriti na ovu nepravilnost i pozvati ljude da više povedu računa o rečima koje koriste? Ovo prvo je sigurno lakše, a ovo drugo je svakako bolje.

Miriti se sa zaključkom da je naš narod nepismen nikako nije dobro – potrebno je podići nivo pismenosti da bi nam svima bilo bolje. Reči su veoma važne jer su povezane sa pojmovima na koje se odnose. A kada su reči i pojmovi dobro definisani i kada se jasno razlikuju jedni od drugih, tada osoba mnogo jasnije vidi ono područje na koje se ti pojmovi odnose. Na primeru reči sujeta vidimo da u kolektivnoj svesti ne pravimo jednu veoma važnu razliku između nečije samosvesti, samopoštovanja, svesti o sopstvenim pozitivnim kvalitetima koji zaista postoje, i naduvane, prepotentne, umišljene slike o sebi. Ako to ne razlikujemo onda živimo u crno-belom svetu u kojem je svaka ljubav prema sebi negativno samoljublje.

Politika

_________________

Čovek je upućen na društvo koje predstavlja njegovo okruženje, jer su njegova kultura i njegovo ponašanje posledica uticaja društva i kulture u kojoj je rođen i u kojoj živi. Vrste njegovih motiva zavise od zahteva njegove socijalne grupe. Isticanje da je čovek „socijalni proizvod” bazira se na tvrdnji da se ljudske vrednosti mogu razumeti jedino u odnosu na određenu kulturu. Čovek je samo jedinka, odnosno deo većeg socijalnog sistema i njime upravljaju zahtevi sistema kao celine.



Šta nam se dešava?

Svaki pojedinac ima svest o samom sebi i o svojoj pripadnosti određenom tipu ljudi, pri čemu prepoznaje svoje crte ličnosti, navike, karakteristične načine ponašanja. Svestan je da ima određene sposobnosti, veštine i znanja, kao i da sa određenom grupom ljudi deli uverenja, vrednosti i stavove koji se razlikuju u odnosu na neku drugu grupu. Čovek koji spozna sebe, posmatra svoju ličnost kao istu osobu bez obzira na protok vremena. Međutim, kontinuitet ličnog identiteta
može biti privremeno ili stalno izmenjen usled radikalnih promena u okolnostima u kojima se individua nalazi.

Jedinka koja shvata sebe kao biće koje je u kontaktu sa drugim ljudima, opaža poremećaje i nedostatke koji se pojavljuju u njenom odnosu sa drugim ljudima. U poslovnom okruženju pojedinac lako prepoznaje momenat kada postaje izolovan od kolektiva, prepoznaje dominaciju drugih nad njegovom ličnošću, oseća kada se njegovo znanje i veštine ne cene, rečju, jedinka je svesna kada nastanu promene koje dovode do njenog razlikovanja od grupe. Takav osećaj, koji se javlja kod zaposlenog u njegovom radnom okruženju, izaziva konflikt između pojedinca i organizacije.

Konflikt je uglavnom posledica loše menadžerske politike i odsustva dobre interne poslovne komunikacije koji ukoliko ne bude pod kontrolom, prerasta u mobing.
Šta je mobing?

Mobing je oblik usmerene proizvodnje stresa, oblik agresivne emocionalne zloupotrebe žrtve koja je na taj način izložena razaranju emocionalnog okruženja. Mobing kao patološka društvena pojava direktno utiče na radno okruženje i produktivnost u organizaciji, jer dovodi do komunikacije koja se karakteriše neprijateljstvom, nemoralom i neetičnošću.

Razmere ove pojave i silina negativnih refleksija zahtevaju strateški pristup u razvoju programa zaštite od mobinga. Mobing počinje naizgled bezazlenim aktivnostima. Sve što potencijalna mobing žrtva kaže se izvrće i koristi kao argument za osudu. Ukoliko se rukovodilac javlja u ulozi mobera, prestaje da pozdravlja radnika prilikom susreta, ili ne odgovara na njegov pozdrav. Više ga ne pita za mišljenje, već sam odlučuje umesto radnika. Suptilna igra zlostavljanja ne upućuje na nasilje, jer nasilja u klasičnom smislu i nema.

Moralni zlostavljači napadno prekidaju razgovor kada se u prostoriji pojavi žrtva, situaciju predstavljaju nedovoljno definisano, uključuju bezbroj drugih finesa. U osnovi je prekid efektivne komunikacije, isključivanje žrtve iz komunikološkog procesa, što je ostavlja dezorijentisanom i onemogućuje se njeno reagovanje, jer u tako zamagljenom poslovnom okruženju ona počinje da se preispituje čime je to izazvala. Uz ovakvo ponašanje najčešće idu laži, sarkazam, poruga i prezir, pri čemu zlostavljač obično sebe predstavlja kao žrtvu.

Mobing takođe uključuje pakosne, okrutne i bolne postupke poput ucena, onemogućavanja napretka u poslu, špijuniranje, klevete, ugrožavanje ličnosti žrtve, napad na njeno profesionalno, socijalno i privatno delovanje. Mobing je u osnovi kršenje ljudskih i građanskih prava pojedinaca.
Iz kog jata stižu tirani

Agresivnost je u tesnoj vezi sa patologijom. Ličnosti sklone agresiji izgrađuju sopstvene obrasce ponašanja koje vremenom dorađuju i usavršavaju. Kada im se učini
da je dostignuto savršenstvo, dobili su model svakog budućeg ponašanja. Da bi bili zadovoljni modelom za ponašanje, moraju biti zadovoljni i načinima koji u najvećem stepenu mogu da pokažu sadističke efekte koji su usmereni prema žrtvama.

Tiranisanje žrtve, zastrašivanje i povređivanje izazivaju kod njih osećaj snage i nedodirljivosti. Takve osobe se „hrane” strahom i poniznošću žrtvi. Koliko više negativnog dostignu, toliko im je zadovoljstvo veće.
Moberi su najčešće osobe sa poremećajem ličnosti
„Moralni zlostavljači su perverzne osobe koje stvaraju nejasne situacije, odbijaju odgovornost, iskorišćavaju naivnost žrtve, parazitiraju na njenoj vitalnosti i primenjuju bezbroj drugih finesa - da bi vas uništili i stekli ugled i moć na vaš račun, da bi vladali i prikrili svoju nesposobnost, u prvom redu nesposobnost da išta
osećaju”.

Mari - Frans Irigojen (Marie - France Hirigoyen), kao dugogodišnji psihijatar i psihoanalitičar, nasilnike definiše kao osobe opterećene psihozama i depresijama, koje često nose traume žrtvi iz detinjstva. Odrasli bez ljubavi, izloženi maltretiranju i podsmehu, drugačije ponašanje nisu ni naučili. Po ovom modelu se ponašaju prema drugima. Takve osobe imaju neprijateljski stav prema svom i prema tuđem životu. Osećaju se stalno ugroženim zbog osoba za koje misle da su sposobnije i pametnije (što je uglavnom tačno), i prema tim osobama usmeravaju patološku ljubomoru.

S obzirom na to da ne mogu da se nametnu ni intelektom ni sposobnostima, koriste silu kao jedini argument. Sebe postavljaju na tron i prema svima ostalima se ponašaju kao prema podanicima.
Ponašanje im je destruktivno i neprijateljsko
Stalno manipulišu i deluju na štetu drugih. Svoju inferiornost sakrivaju i „leče” proganjanjem drugih ljudi. Moberi-zlostavljači dolaze do rukovodećih pozicija uglavnom u sredinama koje se karakterišu strogom hijerarhijskom strukturom. Težeći karijerističkom kultu, angažuju se politički i ne retko menjaju političke
stranke, uporno tražeći političku opciju koja može najviše da im pruži. Takve osobe se obično prema sebi nadređenima ponašaju kao ulizice, ali dokopavši se bilo kog oblika vlasti i mogućnosti da odlučuju o tuđoj sudbini, postaju autoritativne vođe koje loše planiraju i odlučuju i ne uvažavaju tuđe mišljenje.

U našoj sredini, gde u organizacijama retko postoje jasno definisana pravila ponašanja, nedovoljno razvijeno međusobno poštovanje i zadovoljavajući nivo poslovne komunikacije, zlostavljači nesmetano godinama primenjuju svoje patološko ponašanje prema podređenima.

Gotovo po pravilu to su nesposobni, netalentovani, pojedinci koji se stalno osećaju ugroženo i koji nikada ne izlaze na megdan konkurenciji, jer osećaju da nemaju čime da pobede. Od oružja jedino priznaju silu. Često se kod takvih susreću paranoični elementi i obrazloženje: „Moram da se branim, napadaju me, kuju zaveru, život mi je ugrožen”. Psihičko zlostavljanje normalnim osobama ne ostavlja mnogo prostora za dublje razumevanje.
Osnovna razlika između „običnog psihopate” i psihičkog zlostavljača je u suptilnosti primenjenih metoda
Zlostavljači su često perfidniji u izboru sadističkih alata. Zlostavljači vrlo brižljivo biraju svoje žrtve. Činioci koji ih opredeljuju u vršenju ovog izbora su: stepen izraženog kompleksa inferiornosti, mogućnost da se prođe nekažnjeno, mogućnost žrtve da pruži otpor. Zlostavljači žive, jedu, spavaju, postoje da bi maltretirali druge. Sila koju imaju, bilo umišljena ili stvarna, daje im osećaj da su zaštićeni i da slobodno i bez ikakvih posledica mogu da stvaraju strah i haotičnost u svom korporativnom okruženju. Opsesivna želja i upinjanje da se bez obzira na sredstva kontroliše okruženje je njihovo pravilo ponašanja. Metodi mogu biti sa ličnim pečatom, ali cilj je uvek isti: kontrolisati i maltretirati druge. Da bi ostvarili kontinuitet u kontrolisanju, perfidnim metodama razbijaju solidarnost grupe deleći je na žrtve i miljenike. Ovo svrstavanje može da doživi i transformaciju u zavisnosti od procene šta se u kom trenutku više isplati. Međutim, ako je emotivnost zacementirana na poziciji mržnje, ne uzima se u obzir isplativost odluke, već se slepo srlja u metode uništenja žrtve.

Psihoterorista teži da ostvari kontrolu čak i na beznačajnim događajima, koristeći pritom različite metode od otvaranja pisama, upada u računar, snimanja razgovora, postavljanja kamera... Preterana kontrola (oči i uši velikog brata) stvara osećaj ugroženosti i straha kod kontrolisanih. Najmanji propust, kao osnov za nadgradnju priče koja poprima razmere izmišljenog događaja koji je samo inicijalno baziran na istini, počinje da se pripoveda kao zamerka na ponašnje izabrane žrtve.

Zlostavljač počinje da kažnjava žrtvu zbog „greške“ uz slatkorečivo obrazloženje da je takav „propust“ ugrozio opstanak cele grupe. Kao kazna se sprovodi isključivanje žrtve iz socijalne grupe, njeno ignorisanje, ledena „faca“ pri susretu... Ne odgovara se na pozive „krivog“, ne odgovara na e-mailove, ne prihvata razgovor, tobože mnogo je velika krivica i ne može se tek tako oprostiti.
Psihopata ustvari beži!
Plaši se direktnog razgovora jer ne zna kako da se odbrani od argumenata. Drugo, oseća se ugroženo jer treba da razgovara sa intelektualno jakom osobom, pred kojom igranje uloge Boga ne prolazi tako lako.

Nasuprot tome, pribegava slanju poruka preko poslušnika, jer kada njima recituje šta sve treba nekom trećem da kažu, onda ima svu snagu i inspiraciju da izgovori poruku u jednom dahu.
Kreće prepiska
Glasnogovornici velikog bosa nisu neiscrpna kategorija. Izigravaju golube posmonoše, ali se često umore. Tada na scenu stupaju pisma, pisane poruke, samo da bi se izbegao susret licem u lice. Psihoterorist u bolesnim pauzama smišlja priče kojima će da blati žrtvu. Priče su uvek tako konstruisane da se „Bog koji hoda“ prikazuje kao žrtva, kao neko ko je nezahvalniku pružio sve, napravio ga uspešnim, a onda je zaprepašćeno suočen sa izdajom, obmanom i ko zna sa još čime. Ova faza je obično reakcija i odgovor na pobunu.

Čovek koji se bori da zadrži sopstveni integritet i dostojanstvo jer je prepoznao manipulacije psihopatskog predvodnika, ili je shvatio da je podvrgavanje kontroli prešlo granice dozvoljenog, prelazi u sopstvenu odbranu, što je protumačeno kao neoprostivi greh. Širenje negativnog oreola oko žrtve ima zadatak da razbije socijalnu solidarnost grupe. Terorista, potpomognut izvršiocima podriva status žrtve, pravi svađu sa onima koji su je podržavali da bi ostavio žrtvu ogoljenu, što je čini lakšom metom.
Zašto se neko ponaša tako?

Zato što takva osoba smatra da se ljudi dele na slepo poslušne izvršioce koji uslovno mogu da se nazovu prijateljima, ali da ne traže mnogo zauzvrat, i neprijatelje od kojih preti stalna opasnost. Bojno polje je u njihovom umu i tu su oni na sopstvenom terenu. Takve osobe ne umeju da funkcionišu u uređenim odnosima. Ako sukoba nema, treba ga izmisliti. Često ćete ih videti kako drže ispred sebe neki izgužvani papir ili pocepanu kovertu po kojoj švrljaju nečije ime ne kontrolišući silu kojom to rade. Bezbrojno zaokruživanje imena žrtve je nesvesno suočavanje sa mržnjom. Paranoidni menadžer ima stalni odbrambeni stav, jer je sve rezultat zavere i ništa se ne događa slučajno, samo nikako da shvate da su sami sebi najveći neprijatelji.
Ona ima mnogo različitih imena i varijacija
Svaki modalitet prati patologija sačinjena od mržnje i umišljenih nedosegnutih dometa, zbog čega ne zaslužuje da joj priznamo bilo koje ime, i u ovoj priči ostaje samo kao Ona.

Napustila je kraj u kome je rođena. Ostavila je kolevku od kamena, pustoši i sirotinje, spuštajući se kozjom stazom. Otišla je sa namerom da se ne vrati nikad. Kako je mislila tada, a sad još više, tamo i nema čemu da se vrati. Grad je njena šansa da postane neko, da uspe. Povratak ne sme da joj se desi. Platiće bilo koju cenu, ali sirotinja i bespuće neka zaborave na nju. Sišla je iz autobusa. Stigla je u grad. Prvo je otišla u toalet. Da podigne suknju. Uvrnula je pojas jedamput, pa još jedanput. „Mila moja“, obratila se parčetu tkanine, „Ti i ja ovde imamo posla. Ti da pokažeš šta nudim, a ja da uspem“. Od tog trenutka, njih dve su otpočele svoju misiju. Sa zavrnutom suknjom i iskrivljenim pozajmljenim cipelama, ogrnuta čupavom bundicom, krenula je da osvoji grad koji se kao ogromna nepoznata usnula zver prostro pred njom u svitanje.

Zima je. Ona hoda promrzla i gladna. Parče hleba i sira, koje joj je spakovala majka, bacila je čim je kročila na pločnik. Da je ne veže za zavičaj. Da je ne podseća. I tada je donela odluku – da mrzi. Da mrzi sve one koji su polagali pravo na ovaj grad pre nje, a najviše one koji su tu rođeni.

Brzo je skinula suknju i položila prvi ispit. Doduše, za tog prvog ljubavnika se ubrzo udala. Shvatila je da će tako brže da okonča gnjavažu sa ispitima. I dete je morala da mu čuva. Sa sledećim je već bila sigurnija, jer su bili slični. Bio je politički jak i zaposlio je tamo gde je ona htela. „Nemoj slučajno neko da izađe na trg da protestvuje, dobiće otkaz“, pretila je, otvarajući kancelarije bez kucanja.

Promenom vlasti, promenila je ljubavnika. „Nemoj slučajno neko reč da kaže protiv demokratije, dobiće otkaz“, pretila je. Postala je rukovodilac. Prvog dana je sve upozorila da je ona za njih – gospođa šefica. Samo je sa mržnjom ostala na ti. „Od danas hoću da mi kupujete doručak svakog jutra. Ali nikako hleb i sir, to je mnogo prosto“. I kao da su sve otrovnice sa njenog kamena isisale svoj otrov da ga njoj poklone. Mrzi sada kada bi trebalo da bude zadovoljna, još više nego kad je stigla. Ona – šefica, koja s prezirom gleda suknju sa kojom je stigla i sve češće oblači pantalone. Dosegla je svoje parče neba, koje je sebi obećala, ali i dalje sanja stazu kojom je sišla iako pokušava da je istrgne iz sećanja. Nikad više nije otišla tamo odakle je došla. Čak ni u posetu.

Upinje se da postane neko drugi, a to joj teško ide. Zato kinji sve oko sebe, vređa i ponižava, jer oni su oduvek neko drugi, a Ona to ne oprašta.

stetoskop.info

_________________

Ima i onih za koje smo skloni da kažemo da su uvek u grču, da im je toliko važno da uspeju da im to prosto "vezuje ruke" i da i mali neuspeh doživljavaju kao da je "propast sveta"; poneko bi dodao u ocenu "bolesni perfekcionisti".



Opisujući druge Ijude često govorimo o tome kakav je njihov odnos prema onome što rade, koliko napora ulažu i kakve ciljeve sebi postavljaju. Procenjujući ih na ovaj način za nekog kažemo da sve što radi-radi savršeno, da je spreman da da sve od sebe da bi uspeo, da se čovek može osloniti na njega ako mu se poveri neki zadatak, da će se sigurno potruditi da uradi najbolje što može. S druge strane, postoje ljudi, bez obzira da li je reč o odraslima ili o osobama školskog uzrasta, koji ne mare za to što rade i ne zanima ih da li su i koliko su u nečemu uspeli, a sve što rade — rade preko volje i bez elana. Ima i onih za koje smo skloni da kažemo da su uvek u grču, da im je toliko važno da uspeju da im to prosto "vezuje ruke" i da i mali neuspeh doživljavaju kao da je "propast sveta"; poneko bi dodao u ocenu "bolesni perfekcionisti". Osnovni cilj ovog teksta je da razjasnimo šta je perfekcionizam i kada on predstavlja zdrav odnos prema postignuću a kada prerasta u ono što ometa funkcionisanje osobe u celini.
Perfekcionizam kao deo ličnosti
Perfekcionizam se retko koristi za opisivanje suštinskih svojstava ličnosti, mada su neki autori smatrali da je težnja za savršenstvom sastavni deo ljudske prirode i da je to osnovni čovekov pokretač. Prema Alfredu Adleru, težnja za savršenstvom je ono što daje smisao životu i motiv koji je u krajnjoj liniji, u pozadini svih ljudskih aktivnosti. Ovakva težnja je zdrava sve dok pojedinac prilikom ostvarivanja sopstvenih potencijala uvažava interese ostalih članova društvene zajednice, a negativne konotacije poprima ukoliko se teži dominaciji nad drugima. Za Abrahama Maslova (jednog nd utemeljivača humanističke psihologije) sklonost perfekciji je prevashodno odlika zdrave ličnosti, o kojoj se govori u sklopu nagonske potrebe ljudi za samoostvarenjem, tj. za aktualizacijom sopstvenih potencijala.
Perfekcionizam ili postignuće?
Daleko je češća upotreba termina perfekcionizam u kontekstu postignuća. Perfekcionizam označava težnju ka visokom postignuću u nekoj oblasti i sklonost osobe da od sebe traži savršenstvo i maksimalno moguć učinak. Istovremeno je prisutno i očekivanje da se bude najbolji u onome što se radi. Da bi to postigla osoba sebi postavlja visoke standarde i radi veoma savesno i odgovorno, često požrtvovano, trudeći se da dosegne postavljene ciljeve. A ciljevi mogu biti veoma različiti; da se ima najbolja ocena iz omiljenog predmeta, da ocena iz omiIjenog predmeta, da se bude najbolji učenik u odeljenju ili u celoj školi, da se bude najbolji u skijanju ili u plesu, da se pobedi na takmičenju a onda i na onom višeg ranga, da se ima najbolja kolekcija slika, salveta... A kad jedan cilj dosegne, čovek je obično zadovoljan, ponosan, srećan, Onda slede novi napori i nova zadovoljstva. Ukoliko je priča ovakva, reč je o poželjnom perfekcionizmu jer predstavlja zdravu težnju ka visokom postignuću koja je praćena osećanjem zadovoljstva zbog onog što se postiže. Dešava se da su ovakve težnje jedne osobe udružene sa odgovarajućim sposobnostima ili talentom u nekoj oblasti, što je, naravno, najbolja kombinacija. Uz dobru sposobnost samoorganizovanja, uspeh je skoro zagarantovan. Stoga se perfekcionizam često pripisuje, i stvarno nalazi, kod darovite i talentovane dece ili odrasiih pojedinaca.

Ali priča, na žalost, može imati i drugačiji nastavak. Osoba može imati nerealno visoke aspiracije, ponekad zbog toga što loše procenjuje sopstvene sposobnosti u nekoj oblasti. I kad ima sposobnosti i postiže uspeha, njoj se može činiti da to postignuće nije dovoljno veliko i vredno. Zbog male greške, ili situacije koju drugi uopšte ne opažaju kao neuspeh, neko će danima sebi prebacivati i osećati se loše. Mnoga darovita deca, koja po svim spoljašnjim kriterijumima postižu izvanredno visoke rezultate, mogu imati doživljaj neuspeha i patiti zbog toga. Dakle, umesto da uživaju u plodovima svoga rada i realno visokom postignuću, takva deca neće biti zadovoljna jer im se nikad ne čini da su dovoljno dobra u nečemu. Onda kada bi svi drugi na njihovom mestu slavili, ovakva deca ili ljudi sebi će prebacivati da nisu bili "na nivou" i da su mogli biti i bolji. Stvar je u tome da će uvek naći razloga da sebi nešto zamere, a sve što je ispod najboljeg ili perfektno obavljenog u njima će izazvati osećanje krivice (kao da oni ne smeju da pogreše). Reč je o ocenama tipa: "Postigao sam 95 poena a mogao sam da imam 100", "Bio sam drugi, a trebalo je da se potrudim pa da budem prvi", "Jeste da sam pobedio, ali nisam smeo da omanem na onom zadatku"...

Zbog preokupiranosti time da slučajno ne pogreše, ovakve osobe su sklone tome da unedogled doteraju i stalno iznova prerađuju ono što rade, zbog čega ponekad zaostaju u poslu a što onda zauzvrat izaziva doživljaj neuspeha ili se, pak, stvarno pretvara u neuspeh. Previsoka očekivanja mogu dovesti do toga da se osoba jednostavno blokira, kao što prevelika trema može da ometa postignuće. Silna želja da se uspe i zablista, koja postaje neodoljiva potreba i opsesija pojedinca, a ne retko je podstiču i drugi (roditelj, nastavnik, trener i sl.), može se pretvoriti u neuspeh i doživeti kao lična katastrofa. Ako ne iz ličnog iskustva, svi poznaju ovakve situacije iz spona.
Jedna mala greška u očima perfekcioniste
Ono što je u ovakvim situacijama posebno zabrinjavajuće jeste to što je i najmanja greška dovoljan razlog da se osoba oseti promašenom kao čovek. Dakle, nije stvar u tome da se čovek zabrine zbog greške i potrudi se da je ispravi, što bi bilo adekvatna reakcija. Nepovoljna varijanta reagovanja podrazumeva da je greška povod da se osoba oseti nekompetentnom i nedoraslom problemu, zbog čega biva preplavljena osećanjem bespomoćnosti. To dalje dovodi do toga da osoba odustaje i pre nego što pokuša da reši problem, bez obzira što je najverovatnije u stanju da ga reši. Na ovaj način se mogu objasniti mnogi slučajevi neuspeha u školi, kada se zna da su sposobnosti učenika na odgovarajućem nivou. Osobe koje pokazuju ovu vrstu netolerantonosti na neuspeh karakteriše i sklonost da sebe kao ličnost procenjuju nisko, kao manje vredno ljudsko biće u celini. Uz to ide i prateće uverenje da ih i drugi ljudi procenjuju lošije ukoliko nisu najboljiu svemu i da će ih drugi manje voleti i manje ceniti zbog toga.

Upravo opisani načini neadekvatnog reagovanja u situacijama kada osoba teži visokom postignuću jesu elementi nezdravog perfekcionizma. Treba uočiti da osoba neprestano sebi postavija nove i sve veće zahteve, da uspeh postaje njena opsesija, da nikad nije zadovoljna postignutim i da nije u stanju da se raduje uspehu. Ovo poslednje je narocito loše, jer izostaje svako zadovoljstvo i tokom rada i nakon obavljenog posla. U literaturi se označava kao neurotični ili disfunkcionalni perfekcionizam, s obzirom da dugoročno gledano može dovesti do raznih oblika neprilagođenosti u ponašanju i neurotičnih ispoljavanja. Istraživanja pokazuju da je disfunkcionalni perfekcionizam često udružen ili praćen velikom napetošću, migrenoznim napadima, poremećajima sna, poremećajima ishrane (mentalna anoreksija, bulimija), pojavom prisilnih misli ili opsesivno-kompulzivnih radnji, paničnih stanja, nastankom različitih psihosomatskih smetnji, a opisani su i slučajevi depresije i suicidalnih težnji (sklonost samoubistvu).
Uloga roditelja
Važno je znati da opisane perfekcionističke težnje često podstiču roditelji, gajeći prevelika očekivanja u odnosu na svoju decu. Nekada je to na realnim osnovama, pošto deca poseduju sposobnosti, imaju interesovanja ili su talentovana u određenim sferama. Međutim, dešava se da roditelji preko svoje dece teže da ostvare ono što sami nisu postigli u životu. Svima je poznata situacija kada roditelji - koji nisu uspeli da završe željenu školu ili fakultet - guraju sopstvenu decu po svaku cenu upravo u tom pravcu. Ne pomaže detinje odbijanje, niti to što prijatelji ili strucna lica ukazuju da dete nema smisla za tu oblast; roditelj je ponekad gluv i slep za takve procene drugih a za sopstveno dete neosnovano ističe da je "kao stvoreno za to". Setimo se samo ko sve danas upisuje fakultet (iako je jasno da ga nikad regulamo ne moze završiti), ko sve ide na balet, u muzičku školu ili na tenis, i to samo zato što je to u određenim društvenim slojevima stvar prestiža! Možda će dete biti i relativno uspešno u nametnutoj aktivnosti, ali važno je znati da previsoka očekivanja mogu rezultirati poremecćajima.

Ovim ne tvrdim da je loše podsticati decu na postignuće. Naprotiv, dobro je da roditelj ili nastavnik (koji je realno u situaciji da prepozna da se učenik dobro snalazi u nekoj oblasti) ohrabre dete da razvije svoje sposobnosti, ali predhodno moramo biti sigurni da to jeste i želja deteta. Istina je da dete nije uvek u stanju da realno proceni sopstvene potencijale, a ako odrasli uoče da ih ima, moraju naći načina da probude interesovanje deteta;da i dete samo poželi da se posveti nečemu stvari će se verovatno razvijati u željenom pravcu. Nije dobro da trazimo od deteta i ucenika da ulaže napore u nešto sto ga nimalo ne zanima i što doživljava kao namet od strane odraslih; i kojima nije stanju da se odupre. Iako i roditelj i nastavnik žele najbolje, može se desiti da bavljenje nekom aktivnosšću pod ovakvim okolnostima dovede do neurotskih smetnji. Preveliki zahtevi i previsoka očekivanja, često praćeni velikom kritičnosšću roditelja prema svemu što dete radi, mogu suviše opteretiti dete jer će se pitati da li će ih zadovoljiti. Ukoliko u nečemu "podbaci", osećanje nedoraslosti se može proširiti i na sve ostale domene aktivnosti.

Pod pretpostavkom da roditelj nije taj koji izaziva u svom detetu osećanje neadekvatnosti, uloga roditelja može biti presudna za prevladavanje ovakvih situacija: upravo onda kada se u detetu jave sumnje u sopstvene sposobnosti treba mu pružiti ruku i pomoći da povrati uzdrmano poverenje u sebe. Ako primećujete da je vaše dete suviše obuzeto potrebom da bude prvo i najbolje u svemu, objasnite mu da je nekad "važnije učestvovati nego pobediti". Ako se suviše brine zbog sitnih grešaka, pomozite mu da shvati da svako ima pravo na grešku - umesto što ćete svojom kritikom podgrevati "bolesni perfekcionizam".

Na kraju je važno reći da perfekcionističke težnje nisu uočene kod svih odraslih niti kod sve dece. Ima i osoba kod kojih potreba za postignućem nije izražena. U uslovima u kojima mi živimo i radimo ovo je poseban problem. Mnogi su preplavljeni apatijom i ne nalaze smisao u sticanju novih saznanja. Ukoliko Vi i Vaše dete niste podlegli beznađu, smatrajte se srećnim osobama. Zdravo je imati zdrave ambicije!

stetoskop.info

_________________

Recimo..donekle jesam
.Ne znam da li se i ovo smatra sujeverjem, ali ja mislim da.Na pr nikad ne planiram nista unapred ( pa ni godisnji odmor) jer sam u "tripu" da ce se nesto iskomplikovati..
Naravno da moja porodica ludi zbog toga, jer na sva moguca pitanja o godisnjem odmoru, nekoj proslavi, putovanju moj odgovor je " ne znam , videcemo"

_________________
Samo kada pisem ja sam lav! Papir je jedino bojno polje gde mi niko nista ne moze. Ali,zivot.zivot nije papir. Eh kad bi svi problemi bili od hartije – kako bi se lako mogli zguzvati!

Pored toga što se spoljašnja realnost saznaje na nju se reaguje i na subjektivan način emocijama, veština jasnog prepoznavanja, razumevanja, kontrole i njihovog pozitivnog usmeravanja definiše se kao emocionalna inteligencija. Emocionalna inteligencija nije suprotna, već samo različita, komplementarna sposobnost u odnosu na racionalnu inteligenciju.

Svakodnevno smo svedoci brojnih izveštaja koje nam serviraju mediji koji odražavaju sve izraženiju kolektivnu emocionalnu krizu. Sve izraženije emocionalne neprimerenosti, očaj i nepromišljenost potupaka čoveka počevši odnosa ka samom sebi do onih koje ostvaruje u interakciju sa drugim članovima zajednice. Na svakom koraku se beleži porast nasilja i beznadja, bilo u tihoj osamljenosti dece koju umesto devojka iz susedstva čuva TV aparat, u boli napuštene i zlostavljane dece ili pak u ružnim slikama porodičnog nasilja. Sve je veći talas agresivnosti – tinejdzeri s pištoljima u školi, prometne nesreće, ogorčeni partneri koji uzimaju "pravdu" u svoje ruke… Sve ove slike i reči ušle su u svakodnevni rečnik a geslo dana nije više vedra fraza "Prijatan vam dan", nego razdražljivo "Hajde, samo izvoli, razveseli me!"

Sposobnost bitisanja u zajednici stavlja emocije u samo središte sposobnosti življenja. Sama spoznaja u sferi emocija omogućava da realizujemo pun intelektualni potencijal, jer emocionalna ravnoteža će očuvati naše najdragocenije odnose u bilo kojoj sferi života. Etički stavovi u životu izviru iz emocionalnog potencijala svakog pojedinca. Ako postoje dva moralna stava koja su našem vremenu potrebna to su upravo samokontrola i samilost.

Nikomahova etika, Aristotelovo filozofsko propitivanje vrlina, karaktera i dobroga života postavlja pred nas izazov upravljanja emocionalnim životom na inteligentan način. Naše strasti, kada se iskazuju na adekvatan način, u sebi sadrže mudrost; vode naša razmišljanja, temelje naš sistem vrednosti. Ali vrlo lako mogu biti iskazane neadekvatno i prečesto. Problem ne leži u emocionalnosti, nego u prikladnosti emocije i njenog izražavanja. Uneti inteligenciju i racionalno obraditi emocije koje nas obuzimaju očuvavamo ljudskost i brižnost prema sebi a onda i prema onima sa kojima ostvarujemo kontakte.

Priroda emocija i emocionalno izražavanje.

Sve su emocije zapravo impulsi koji nas navode na delovanje čak i u samom korenu reči emocija je glagol 'motere', koji na latinskome znači "kretati se", dok prefiks "e-" ukazuje na odmicanje. U najdoslovnijem smislu, rečnik Oxford English Dictionary reč emocija definiše kao: "svaku uzbudjenost ili uznemirenost uma, osećaja, strasti; svako žestoko ili uzbudjeno mentalno stanje".

Postoje stotine emocija, kao i njihovih mešavina, varijacija, mutacija i nijansi, puno je suptilnih razlika medju emocijama nego što za njih imamo reči. Ne postoji jedna kategorizacija emocija ali neka najuobičajeniji podela ih svrstava u sledeće grupe:

• Srdžba: jarost, ogorčenost, kivnost, gnev, ozlojedjenost, indignacija, uzrujanost, gorčina, mržnja, uznemirenost, razdražljivost, neprijateljstvo i, možda kao krajnje vrednosti patološka mržnja i nasilnost

• Tuga: žalost, bol, neveselost, potištenost, melankolija, samosažaljenje, usamljenost, očaj i u patološkim slučajevima teška depresija

• Strah: teskoba, bojazan, nervoza, zabrinutost, konsternacija, zloslutnost, oprez, strepnja, napetost, užasavanje, strava, jeza; kod psihopatologije, fobija i panika

• Radost: sreća, užitak, olakšanje, zadovoljstvo, blaženstvo, slast, zabavljenost, ponos, senzualni užitak, oduševljenje, zanos, veselje, zadovoljenje, euforičnost, zaigranost, ekstatičnost i u krajnosti, manija

• Ljubav: prihvatanje, prijateljska naklonost, poverenje, ljubaznost, sklonost, odanost, zanesenost, obožavanje i platonska ljubav

• Začudjenost: šok, preneraženost, zapanjenost, zadivljenost

• Gadjenje: prezir, omalovažavanje, potcenjivanje, odvratnost, odbojnost, mrskost, gnušanje

• Stid: osećaj krivice, neugodnosti, žalost, poniženje, žaljenje, jad i kajanje

Unutar mehanike emocija, svaki osećaj ima vlastiti prepoznatljivi repertoar misli, reakcija, pa čak i sećanja. Ovi repertoari koji zavise o stanjima postaju najdominantniji u trenucima kada osećamo intenzivne emocije. Emocionalne reakcije oblikuje naše životno ikustvo i kultura. Čoveka upravo od svih drugih bića na planeti diferencira razum, svest, sposobnost promišljanja kojim ocenjuje impulsivan snažan i ponekada nelogičan emotivni upliv i kojim oblikuje delovanje. Samo tako su naše akcije promišljene i svesni smo misli koje ih pobudjuju a samim tim i sposobni kreirati krajnje činjenje i sagledati moguće efekte.

Ljudi su često u stanju da opravdavaju svoje postupke tvrdnjom da su bili obuzeti emocijama, njihov alibi uvek zvuči poznato: "Ne mogu ja odabrati šta ću osećati", stvarajući privid da su se naprosto stvari "dogodile" i da nije reč o izboru, a samim tim nema ni lične odgovornosti za posledice. No, ovo je svojevrsna zamena teza kojom se manipuliše sa drugima. Ne možemo racionalno odlučiti koju bi smo emociju "trebali" osetiti, ali ono što možemo je kontrolisati njihov tok i kanalisati spoljnu manifestaciju. Delovati nekritički bez logičkog povezivanja uzroka i posledice uvek čini čoveka autističnim za okruženje.

Svako od nas je spoznao nemoć uveravanja emotivno uzbudjene osobe jer je prezentovanje sirovih emocija uvek kategoričko i samopotvrdjujuće, i uvek pokazatelj da osoba nije prevazišla personalizovano razmišljanje karakteristično za dečiji uzrast - dihotomija emocionalnog/racionalnog odgovara u svakodnevnom govoru istaknutu u govoru o razlici izmejdu "srca" i "glave". Za sklad osećanja su neophodna mislima a misli osećanjima. Emocionalna eksplozija ili kako se u žargonu kaže "pukao mi je film" uvodi čoveka u stanje afektivnog slepila jer se isključivanjem promišljanja gubi percepcija važnosti odredjenog dogadjaja i vodi čoveka uvek iracionalnom delovanju a krajnji učinak retko je povoljan po samog čoveka, njegove bližnje i okolinu.

Emocije su uvek tu, ali bez racia kao emocionalnog stražara donose samo pustoš. Vrednost našeg emocionalnog repertoara se ogleda upravo u intelektualnoj obradi istog i odabiru da svojim iskustvom stilizujemo i modifikujemo emocionalne izraze. Kada bi uložili vreme i trud na njihovo upoznavanje i proširivanje opsega izražavanja kvalitativno iste emocije tada nam ne bi trebali zakoni i etički kodovi – Hamurabijev zakonik, Deset zapovesti… da bi smo uvek birali najbolju reakciju, sposobni da u "hodu" vršimo korekcije i pronadjemo inteligentnu ravnotežu izmedju osećanja i misli.

zenske-price.com

_________________

Novosti

Novosti