Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 05 Apr 2020, 18:37


Autoru Poruka
Вучица
Post  Tema posta: Геополитика и психологија (Етноспихологија)  |  Poslato: 03 Feb 2014, 18:23
Korisnikov avatar
Moderator chata

Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30441

OffLine
Живимо у време подметачина свих врста, г-ђа Мила Алечковић у емисији "Отворено о свему", говори како су се светски скорашњи и садашњи "политчари" приперемали за валадавину илити за послушност.
Мислим да ће вас, снимак ако ништа друго у ово време "предизборног силовања", које тек почиње у Србији, продрмати.


phpBB [media]


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Прилози за етнопсихологију Срба : страх у српској традицији  |  Poslato: 12 Nov 2014, 19:17
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
СТРАХ И СТРАХ ОД СТРАХА



Изгледа да нема народа,на целом шару земаљском, који је толико обузет страхом. На осуди страха и кукавичлука, изграђена је читава национална идеологија "чојства и јунаштва". Мит о Србима као "најхрабријем народу" и хероизам националног десетерачког епа, не могу бити тако јаки, и широки и дубоки, а да нису настали као одбрана колективног духовног бића од вековима таложеног историјског страха и стрепње поробљеног народа у дугој борби за опстанак- беспоговорна осуда страха и кукавичлука у свакој народној песми упућује на то колики је тај страх морао бити! А колико дубоки психолошки механизми су морали бити покренути да се Срби ослободе свог страха? Дакле, да ли су Срби народ хероја, или народ кукавица? Да ли су Срби кукавички потомци херојских предака, или храбри синови кукавичких очева? Крај толиких примера храбрости и хероизма у историји, како то да нема народа који толико живо и радо кука над собом као српски?


У сваком страху, ми се помало нагињемо на ону другу страну на којој живот, сећања, радовања и бриге више немају материјални облик. Једино биће потпуно свесно смрти, оно које ни не излази из те највеће свеобухватне стрепње, бива понекад парадоксално поштеђено световних намножених облика плашљивости. Обрнуто, потискивање најдубљег и најстаријег страха, доводи до низа новооформљених стрепњи. Несвесни импулси изазивају страх, који се везује за нешто случајно и небитно. Или чак не везује низашта, остајући да плута у бестежинском стању. Друго лице човеково, оно које живи са смрћу, мање се боји њених деривата и утвара. Треба се зато бојати смрти. Тај страх мора постати свестан. Не треба се бојати тога страха. Јер, свет о томе да смо прашина и да ћемо се у њу кад-тад вратити, спашће нас управо тога да се у њу не вратимо прерано.


Да ли су Срби у почетку били кукавице


Конкретна и блиска, апстрактна и далека, смрт је непомирљива. Али, свест да је она ту или тамо испред нас, даће нам понекад снагу Аске која у смртном страху пред вуком задобија снагу, па онда и живот, у хипнотичкој игри.
Вероватно да на читавој земљиној површини, укључујући све откривене континенте, нема народа који у тако снажном степену разрешава тематику кукавице, кукавичлука, и кукњаве, као српски. Клиничко око зна да је ово у широкој народној традицији само свето, замонашено име за страх, великог педигреа. Јер, Пхобос у својим различитим животима веома је својствен српском наслеђу, а са његовим интензитетом расте и степен и снага његове епске, митске историјске осуде. Она је необично јака и на чудан начин спојена са српском традицијом милосрђа и благости. Идеологија чојства и јунаштва израсла је на овој осуди. Од змајоубица, па до ускока и хајдука, осуда страха и борба са њим, извајале су дефиницију "храброга борбеног народа". Значи ли то да су Срби у почетку били кукавице? И на ком то почетку, где је тај почетак?

Не верујем да је паганство разликовало "добар" страх од "лошег". Мислим да је паганско жртвовање амалгам и једног и другог. Тек хришћанству у око упада ова разлика, на којој ће победоносно бити сазидана читава нова идеологија. Једном за свагда, срамотни страх од беде и пораза биће отргнут од "племенитог страха" пред свевишњим, страха од Бога. Ни не знајући можда чему нас подсвесно учи, хришћанство је тако установило најраније, архиклиничке, изузетно важне разлике.

Српска и црногорска традиција чојства и јунаштва мобилизација је против неславног, срамотног страха, која у себе инкорпорира онај други, племенити страх. Имати чојство и бити јунак поклапа се са хришћанским циљевима, али ово хриш-ћанству додаје и неку врсту филозофије акције. У сваком случају, не-часни страх у тој филозофији живота морао је да нестане или да барем буде на срећан начин сублимисан. Ко је у овом погледу на живот био кукавица? Онај ко одбија да брани свој понос, уверење, прош-лост, ко одбија да се (морално и физички) сукоби са оним ко га изазива, ко одбија да се суочи са ризиком или поразом. Управо "не-часни страх", у психолошком смислу речи јесте страх, аутентични пхобос. Онај други, племенитог порекла, одвојиће се од патолошког душевног стања и самостално структурирати у део личности који ће бити именован савест. Страх од Бога постаће: обзир, срамота, стид, осећај кривице, позив да се нешто чини. "Нечасни страх", на другој страни, задржаће све црте страха-кукавичлука, било да се овај осуђује и презире или можда разумева и лечи.


У целом источном наслеђу, страх од смрти, од коначног нестанка, другачије се живи, него у западном. Страх од нестанка мање је потиснут, смрт се доживљава пагански, контакт са њом је продужен (задушнице, одлазак на гробље, даће, храна и пиће на гробу). Смрт, присутна у српској традицији као завршна нужност и несрећа, растерећује психу мање значајних, шарених и изведених страхова и несрећа. Човек српске традиције отуд је у свакодневици традиционално храбрији. Србин чешће и лакше долази на ивицу живота и смрти, а да га нико у томе не задржава. Безумна игра? Не, него вековна блискост.


Донекле груба подела коју хришћанство установљава, сажима у себи све оно што су и писци с краја ИВ века Немесије у спису "О људској природи", и богослов-светац Јован Дамаскин с краја ВИИ и почетком ВИИИ века, делили у шест различитих фаталних ликова: окнос, аидос, аисцхyне, катаплекис, екплеџис, агониа. У ових шест врста, без стриктне логичке поделе, смештени су: неодлучност, устручавање, немоћ да се дејствује, стид и срамота, страх од казне, страхопоштовање, душевна патња и бол. Прастара Епицтетусова свест да страх не покрећу објекти, већ наш ужаснут поглед на њих, поново је ту.

Наглашена идеологија јунаштва и херојства у српској традицији, није ништа друго до колективно потиснути и одгурнути страх поробљеног народа који се очајнички труди да преживи. Али, свако потискивање говори о томе да је неп-ријатан садржај био исувише јак. Српско колективно биће живело је у историјском страху и стрепњи, пре него што се ова сублимирајућа идеологија изградила. Тај је пут веро-ватно личио на пут нератоборних земљорадничких Словена, дуго у оружју и борбама инфериорних спрам других народа, из којих су се касније излегла изузетно борбена племена. Опстанак је, просто, наметнуо своју одмазду и цену.


Паганство није разликовало "добар" од "лошег" страха. Тек са хришћанством срамотни страх од беде и пораза биће одвојен од племенитог страха пред свевишњим, пред Богом. Српска традиција чојства и јунаштва није ништа друго него мобилизација против неславног, срамотног страха, која садржи у себи онај други, племенити страх. Нечасни страх, у психолошком смислу остаје страх. Онај други, племенитог порекла, одвојиће се од патолошког - биће свест, савест, стид, осећај кривице, позив да се нешто чини.


Међутим, две сасвим опречне стазе воде у дугу српску прошлост. Традиција јунаштва и потискивања страха с једне стране, и традиција бављења страхом, неком врстом спонтане прапсихотерапије која не потискује, већ управо извлачи на површину и освешћује вековни проблем са којим су се Срби храбро носили, али уз знатан психолошки улог. Сви сачувани пагански обреди и ритуали крећу се у овом другом правцу, од бројних враyбина, мађија и скидања чини, до каснијег, "бајања - лечења". Тактика за офанзиву против страха већ је направљена, а једно од раних оружја у тим биткама биће бели лук, страх од авети и демона, умрлих несахрањених или некрштених бића (деце или одраслих) који ће се на овај свет вратити да се освете, није одгурнут стратегијом јунаштва, већ је обазриво анализован.


Психотерапија белим луком


Вампир код Срба (упир код Руса и Белоруса, вепир код Бугара), један лик демонског бића осветника, остатак је некадашњег, у психи само делом потонулог света. Магијско мишљење тога времена јавиће се поново, много касније, у свакој психолошкој регресији, болести или психози. Остали, у вековној психи неуништиви демони, кретали су се у групи и увек у непарном броју имали често црвени фес на глави, подвијен реп и јахали на метли. Аждаја, змај, аспида, рогало, репатица..., све су то њихова имена, од родних и породичних, до оних најличнијих, као што је звучно и свечано име Асмодеј. Њихова омиљена места су јаме и гробља, а омиљено време - поноћ.
Веза ових бића са светом мртвих, директна је. Отуда и њихова демонологија. Најстарији српски начини терања демона имају видовит и спонтани психотерапијски карактер: демонима се прети да у човека не уђу, односно, човек се храбри и јача да им не подлегне. Сви облици бајања од страха, такође су прате-рапијске вештине. Гатање, иако бројним нелогичним радњама, врло логично схвата да је важно устано-вити шта је узрок страха. Баца се угљевље, брашно на зид или на врата. Истеривање страха - друга етапа - обавља се претњама уз испомоћ оштрих предмета. Почевши од главе, спомињу се сви делови тела, све до нокта, кроз који страх на крају мора да изађе. Наравно, ово само ако је прапсихотерапија успела. У случају конкретне животиње - узрок страха, њена се длака запали, а уплашени човек покади димом. У случају нечисте силе, ова се по ветру упућује назад ономе ко ју је послао, или се тера у шуме и воде. Страх од урока, злих очију и завидљивих речи, који изазива главобоље и стања мучнине и слабости, одбија се гарављењем лица и сакривањем од потенцијалног злог ока. Понекад и ношењем амајлије, која је сама полумагијска, на граници људског и демонског света.

У далеком српском наслеђу постојала су три света: доњи, горњи и средишни у коме су живели смртни људи. Доњи свет Јужних Словена Нав код Срба је симболизован јамом. Јама је ризница скривеног драгог камења, али и аждаја, демона и ђавола. Страх од јаме у српској традицији, много касније, у већ прихваћеном хришћанству, преобличиће се у страх од пакла, хришћанске јаме. Али, јама у колективној свести наставља да живи. Најтежа казна бацања у јаму, подсвесно се одржава и вековима касније, колико код Срба, толико и код њихових верских непријатеља и истребитеља.

Страх од демонских бића несмањеном мистичном снагом живи, али је слабост непријатеља пронађена и мир улази у душу онога тренутка када постаје извесно да ће бели лук одбранити битисање овоземаљског света. Као мобилизација отпора, бели лук мање је јунаштво, а много више метод и спонтана те-рапија Ни страх од грома, од гнева Перуновог, неће се, на срећу, сублимисати никаквим јунаштвом, већ ће бити савладан "терапијом" ћу-тања, повлачења, мира и тишине, сакривањем у мрачне собе касније српских кућа, а затим смерног богопоштовања или евентуално, мотиве и признавања греха. Српско јунаштво, дакле, више нема директну везу са страхом и његово порекло већ је заборављено. Оно постаје независно, аутономно, изгледа као да ничим није изазвано, те отуд и идеја чудовисног (незнано откуд) херојства!


Близак, пагански контакт са смрћу


Али, паралелно са њим, отвара се читав један психотерапеутски рудиментирани свет, који ће источно-хришћанском шире, а српском наслеђу уже, оставити у дуговечно наслеђе бујан психолошки дар. Српски човек с једне стране, постаће јунак и делија, витез и заштитник. Његова традиција, остаће традиција страховања и стрепњи за које ће се измишљати најчудноватија исцељења и технике.


Српско колективно биће живело је у историјском страху и стрепњи, пре него што је изградило своју сублимирајућу идеологију. Наглашена идеја јуна-штва и херојства, није ништа друго него потиснут страх. А свако потискивање значи колико је непријатан садржај био јак. Тај пут сублимације, пут је којим су нератоборна племена Словена, дуго у оружју и ратоборности инфериорна пред другим народима, постајала изузетно борбена племена. Опстанак је имао своју цену.


[b]Историје, цивилизације, културе, разликују се највише по свом односу према ишчезнућу, нестанку. Преко погледа на човеков индивидуални нестанак, оне говоре о свом колективном опстанку, о сопственом трајању или крају. У целом источном хришћанству, смрт се живи другачије него у западном. У том посебном животу, "финални страх" и читава армија мањих и млађих страхова, оригинално су распоређени. У источном наслеђу, страх од кона-чног нестанка мање је из живота потиснут него на другој страни поцепане цркве. Смрт се доживљава пагански и контакт са њом је учес-тао. Задушнице, обичаји обеле-жавања дана нестанка једне од душа колектива, често ритуално описивање његовог одласка, препричавање његовог живота, одношење хране и пића на гроб, све то држи чврсту везу човека са сазнањем да је био и остао прашина. Ишчезнуће као завршна нужност и несрећа, присутна у свести српске традиције, растерећује психу мање значајних, изведених, шароликих и често вештачких страхова. Веза са нај-јачим болом, неутралише оне слабије. Отуд је човек српске традиције вероватно традиционално храбрији у "овоземаљским" стрепњама и потенцијалним кукавичлуцима. Не-што сиромашнији у анксиозностима, фобијама, неурозама страха, неурастенијама. Далеко од тога да патологија не постоји. Али, њено лице и његове црте су другачији. Она је пре конзервисана у недостатку одређених механизама психолошке одбране коју банални страхови донекле изграде. Србин зато чешће долази до границе живота и смрти, а да га у томе нико не задржава. Народима који са растојања посматрају његово примицање опасној провалији, ово све понекад изгледа као безумна игра са крајем и нестанком. Али, није у питању игра. У питању је нека врста вековне блискости.

У српском сећању, страх од губљења поштења изгледа јачи од страха од физичке смрти. Ово не значи да страх од физичког ишчезнућа не постоји. То само значи да га колективна пројекција народа, с правом или не, вреднује и сматра мање "опасним". Било да је постојала вера у други живот или не, наро-дне речи, симболично приписане српској мајци: боље ти је изгубити главу, него своју огријешити душу или клетва Лазарева, о овоме моћно сведоче. А много касније, те ће речи добити један сасвим други облик, односно крик: Војници, јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања...

Признајем да ме је овакав однос према страху увек остављао укоченом. Као дете, размишљала сам да ли би се ти људи већ следећег тренутка покајали и препустили још у њима тињајућем инстинкту живота? Да ли би се одвојили од колективног осећања и кукавно потрчали назад у ровове? Да ли би њихова биологија пресудила с ону страну војног морала?

Јер, одлуке се доносе у секундама, а чим те секунде побегну, психа опет постаје неодлучна. Чак и када је реч о митским јунацима.
[/b]

Зашто се Срби не боје ни лудака, ни лудила


Дружење са лудима и лудилом у српској слици света зачуђујуће је често. Страх од лудила, најјачи страх читавог једног европског раздобља, у односу на целу тужну историју западно-хришћанских бродова лудака, у српској је прошлости неупоредиво мањи. Бродови лудака у овој историји не плове. Вешање, прогањање, потапање у океане чудних, умоболних или видовитих људи, не оптерећује савест српског човека. Јер, истините или неистините визије ових паћеника, јуродивих или сеоских бена, узидане су често у зидове давних праболница, Студенице и Хиландара. Све ово, наравно, није случајно. Однос према смрти и однос према лудилу појединца или колектива, у јакој су узрочној вези. У српској историји насиље постоји, према ривалима, понекад чак сопственој браћи или очевима, стричевима, претендентима на престо и краљевство, изазивању освајача. Али оно не постоји према лудима или чуднима. Они су веза са прехришћанским светом давнине, а овај је, као и мртвац, у сећању народа, заувек остао жив. На срећу. Јер природа понекад направи чудо.

У малом селу Кремна, половином прошлога века, живео је миран човек, помало "шенуо памећу", по имену Матеја. Матеја се обувао и облачио ноћу. Излазио да се виђа са мртвим рођацима. Говорио сам са собом. Све у свему, ништа страшно. Али, већ због овога, он би у једној другој традицији био обешен или протеран. А шта би, у ствари, било да је Матеја протеран, обешен или затворен? Можда је само једном човеку у то време било суђено да читав дан пре страшног догађаја викне: Људи, браћо, не дајте, убише Књаза из заседе!

"Је ли могуће да је тај умоболник прорекао чак и то како ће се краљ оженити? То што нисмо знали до последњег часа и ми сами, краљ и ја - да један суманути Ужичанин види јасно пре три и по деценије? Забога, је ли то могуће? Вероватно дрхтавим гласом рекла је, према предању, краљица Драга.
Матеја Тарабић, звани Митар, био је, заправо, врста српског јуродивог.

А страха од јуродивих, као ни од сеоских бена, у овом памћењу, на срећу, није било.

Није ли смртан човек почео да се застрашује и боји, управо зато јер је постао смртан а свој однос према нестанку више није успевао да дефинише? Праузрок страха у јудеохришћанству онда је морао бити превара од стране једног лица жениног и право лукаво завођење првога мушкарца. Ретко ко при томе помене да је, насупрот овој првобитној превари, давни словенски мит зачећа (Велесова књига) у свом корену потпуно невин. Да у том миту нема преваре. Да нема јабуке, нити мушке лакомислености у чељустима женског лукавства! У словенском миту, будући родитељи читавог човечанства буде се из сна у коме су обоје уснули позив да рађају децу. Буде се, причају једно другом свој сан и, према легенди, другарским договором остварују његову божанску далековидост.

Сасвим наопачке, јудеохришћан-ској причи, сексуалност није плод сна, провиђења, интуиције, духовног споја два бића и сагласности. Она је пре нагон коме се не може одолети, који човека хвата у његовој слабости, закива га за земљу, а затим кажњава одводећи под земљу, односно у смрт. Превара рађа кривицу, кривица рађа страх, а страх агресивност. Агресивност онда опет - превару, и све се то бескрајно окреће. Ово је психолошки круг који је сам себе животом озаконио. Од онога тренутка када су настали и страх и агресивност, богатством њихових имена и надимака неуморно ће се смењивати. Грех родитеља, затим, као да се симболично преселио на потомство. Као да је и само рођење после преваре, на неки начин постало отежано, обележено.


Изостанак првобитног греха код Словена


Један од првих, најранијих и најважнијих детињих страхова, страх од напуштања анаклитички страх, постаће генеричко име за читаву породицу стрепњи од губитка вољене особе, најближих крвних сродника и пријатеља, све до сопственог нестанка, односно умирања. Страх од раздвајања Фројд често повезује и са траумом рођења, односно са прекидом унутрашњег ди-сања и обнављања крви детета. Са одвајањем детета од мајке. Из овог вековног, генерацијског биолошког страха, генерисаће се, затим, сви остали патолошки животни страхови, а свуда ће у позадини бити одсуство неког ко се воли, налик на првобитно, предуго одсуство мајке. У снажном анаклитичком страху, никада неће моћи да дође до потпуне сублимације човекове, нити смирења. У свету психолошких истина, овај страх је универзалан, и ако он увек нема исте патолошке ликове и појаве.


Јадиковке и јадања, унутар српског колективног бића, и стална кукњава, нису последица кукавичлука, ни безнађа. Јадање је правило игре, поздрав, манир. Кукање је једна самоникла психотехника, избацивање бола из утробе. А јадиковање прикупљање снаге за одбрану од неког коме је још горе него нама.


Али, како овај психички редослед од кривице до страха изгледа тамо где није било првобитне митске преваре?

Ако кривица сагрешења у словенској митологији није закаснела казна смртнику у виду смрти, односно првобитног страха рођеног из првобитног греха, шта је то онда могао бити праузрок психолошког страха код Словена?

Да се у утроби и у грлу сакупљени страх обуздава и поништава амнестијом емоција из душевног притвора, викањем, певањем, туговањем, плакањем и нарицањем, у то данас ове понашајне психотерапијске технике апсолутно, као у крст, верују. Али, њихова исцељивачка моћ изведена је управо из ових спонтаних људских радњи, које о исконском терапијском дару "кукавних" народа, неопозиво сведоче. Српско и црногорско кукање надалеко је чувено. И српска средњовековна поезија, до неке мере јесте, кукање. "Јаој мени, до Бога милога"; стих је који сам као ђаче давне детиње школе, најбоље памтила и у сваки застој памћења спонтано, као спас, убацивала. Али, сећам се и тога да никада нисам веровала у његову ау-тентичност. Никада нисам веровала у истинску слабост онога ко га је у песми изговарао, будући да се после јаука читава фабула одигравала неким чудовишним, небеским редоследом. Кукању није следило повлачење и мук, већ напротив неки још већи напад, физичка акција или снажна морална одлука.


Српско и црногорско кукање није кукавичлук него психотерапијска техника


Српско и црногорско (ово друго уз нешто више потискивања и уздржаности) кукање, храбро је и гласно избацивање бола из сопствене утробе. Бол се избацује тамо одакле је и дошла, у лелек времена, а монотони крик кружно акумулира снагу за даљу психичку борбу. Иако спонтано, односно делом несвесно ојачавање ојађеног, кукање је храброст управо због одлуке да се ужас изговори и прикупи нова енер-гија, готово на граници љутње. А то је спонтани и други излазак рањеног организма из пасивности и агоније. Кукање поништава, презире страх, иако је њиме изазвано. То је једна од првих самониклих смртникових психотерапија, телесно и друштвено повраћање онога што трује његову душу и тело.


Јудеохришћански мит зачећа везан је са преваром. Словенски мит зачећа из Велесове књиге, сасвим је невин. У словенској причи сексуалност је спој два бића у сагласности. У јудеохришћанској то је нагон коме се не може одолети, који хвата човека у његовој слабости, греху који се после преноси на потомство. Превара, кривица, страх и казна. Прастрах Словена има дугачије лице.


Није ли српска традиција пуна полусвесних терапијских чукун-техника?


А данас? Фиктивни јаук остао је у нашим ушима до дана данашњих. Иако мотивисан реалном бедом или несрећом, он ипак није знак слабости, већ прикупљања снаге или лукаве одбране од некога коме је још горе него нама. Млађи еволуционални облик јаука је жаљење-јадиковање, које, чини ми се, Срби модерне Србије практикују искључиво сами међу собом. Пред оним ко није припадник колективног бића, приказују се снага, довитљивост и понос, на потпуно неумерен и нереалан начин. Унутар колективног бића, међутим, јадање је неизоставно правило игре, које је заузело место свих некадашњих поздрава и манира. Тешко је замислити интегрисаног и добро прилагођеног човека који свој дан не испуни са барем неколико озбиљних јадања. Српски језик данашњице препун је уздаха, жалби, захтева да нас неко други (ваљда не Бог) "остави и пусти", синтагми-очајница и постмодерног лелека.

Вешто или невешто уливање страха у човека, једна је од најранијих превентивно-казнених метода готово свих проходалих заједница. У једном добром делу клиничке стварности, генерисани страх и поред тога није решавао ништа. Праве убице и психопатски карактери често су остајали изван њего-вог загрљаја, они који су се бојали и страшили, нису ни били склони убилачким радњама. И поред тога, страх од одузимања имања и моралне части, или страх од физичке казне, у постулату су свих стасалих закона, као да их је још увек писао јудео-хришћански каж-њавалачки, сурови Бог. Хришћан-ски је судија постепено, временом омекшавао, у већ нешто блажем новозаветном путу.

Иако Христос страда за све људе света, они још ни из далека нису племенита бића која не би требало ничим застрашивати. Страх од казне (у директној линији пакла) добио је почасно место, нарочито у западно-хришћанској путањи ка вечности. Отуд опсесивно збрајање добрих дела, за која се, у ствари, само повремено може рећи да су и племенита. У источно-хришћанској шире, а у српској прошлости уже гледано, ово "спољно" застрашивање изгледало је слабије. Такозване "превентивне" казне такорећи да и нема, већ она долази по завршетку учињеног злочина. Човек је на неки начин слободан да учини или не учини злочин и он зна шта га у оба случаја чека. Његова одговорност је већа, првобитни грех мањи, а понашање мање диктирано с висина. Несумњиво, тај човек је и храбрији и трагичнији.


Страх од казне, у крајњој линији од пакла, на почасном је месту западнохришћан-ских путева ка вечности. У православљу, то "спољно" застрашивање је много сла-бије. Нема ни "превентивног" кажњавања. Човек је слободан да учини или не учини злочин. Његова одговорност је већа јер је његов првобитан грех мањи. Затоје тај човек храбрији, али трагичнији, његов се живот не води у страху и прегреху, грех се, у принципу, може и заобићи. Нема казне пре, казна је увек после.


Сећам се како сам се чудила наопачке окренутој логици греха, када ми је један пријатељ, мали верник озбиљне католичке школе причао како су редом, он и сви његови другари, добијали "превентивне" батине, без прескакања, односно сваки дан. Кажњавање је било а приори, иако још ништа нису ни били сагрешили. Оно је, просто, било у функцији "да не би...". А то "да не би" доносило им је свакодневно ударање по прстима танким лењиром, и уколико би повукли прсте да избегну ударац, добијали би дупло следовање.

Ова суровост постала ми је схватљива тек у целини филозофије живота априорног греха и кажњавања, кога је, на неки начин, срп-ска традиција ипак била поштеђена. Страх од казне у њој, остао је само страх док се у западнохришћанској мудрости редовно опредмећивао у нестрпљиву физичку казну. Од Душановог законика, преко нај-строжих војних правила, до дана данашњих, и казна и грех су у српској прошлости остали апостериорни односно, следујући после учињеног злочина. Не само да "превентивних" казни које трче у времену да се додворе Богу није било, него се ни целокупна слика света није темељила на идеологији незаобилазног живота у Страху и прагреху. Не, они су били нешто што се, у принципу, могло заобићи.

И не само то. Филозофија казне, током читаве српске историје, ако изузмемо турске сурове азијске освете, била је мање застрашујућа, односно, мање дивља него у тадашњој фобичној, захукталој Европи. Може ли се иначе објаснити чињеница да у српској традицији смртна казна за малолетну децу не постоји, док је правдољубива Енглеска из 1800. године (и деценијама касније) још увек познаје?! Најстрашнија и најнечовечнија форма застрашивања, у овој је рационалној земљи била проглашена превентивном васпитном методом уливања страха!

Јесу ли Срби данас, као последица овог вековног другачијег утискивања, када већ нису отворени ратници и осветници, много мање учтиво и школовано "добри", мање увежбани да чине рационална добра дела, а много више изненадно, трапаво, и искрено милосрдни? Прелазећи из једног екстремног стања у друго, они стварају утисак грубости и непредвидљивости, али њихова емотивна инвестиција, баш зато што није увежбана ударцима танког лењира, може бити веома снажна.

Дружење са страхом, у ствари, сам је живот. Стално његово претварање у јунаштво, одговара огромној цени која је, у осећају појединца или народа, животу приписана. Страх је, дакле, за разлику од депресије, у директној вези са несмањеним нагоном живота.



Написала:
др Мила Алечковић Николић


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 2 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   


Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker