Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 19 Mar 2024, 11:42


Autoru Poruka
lOOla
Post  Tema posta: Психолошке теме  |  Poslato: 02 Maj 2013, 17:12
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Да ли је мотивација неопходна за учење?!


Slika


Као што знамо успешно школско учење или учење у академске сврхе подразумева усредсређеност на градиво тј. високу концентрацију, обнављање градива како би се информације меморисале, доследност у радним навикама, упорност да се савлада и нешто што нам на први поглед изгледа непремостиво, као и одрицање од различитих животних активности које бисмо радо обављали уместо да седимо и учимо. Све у свему академско учење је један напоран, исцрпљујућ, често монотон и превасходно дуг процес. Чест појам који се јавља уз учење и проблеме са учењем је мотивација. Губитак мотивације за учење се јавља као уобичајени проблем када је у питању учење у академске сврхе.

Одакле потиче мотивација?

Мотивација може потицати из два извора-унутрашњег и спољашњег а често и из оба. Унутрашња мотивација је она која потиче из заинтересованости за садржај који учимо. На пример, ако нам се нека област или тема допадају и сматрамо их занимљивим имамо више воље да о томе читамо и/или учимо. Овакав вид мотивације је најбољи и ако је она јака долази се до најбољих резултата у учењу. Спољашња мотивација подразумева учење за неки вид спољашње награде. На пример, неко вредно учи како би добио добру оцену или како би добио неку другу врсту награде нпр. новчане. Особа учи како би добила добру оцену јер ће то изазвати дивљење код родитеља и вршњака и самим тим она ће бити вредна и у својим очима. Спољашња мотивација је добра и она може имати повољне ефекте на учење а посебно на стварање радних навика. Када се неко понашање стално награђује оно временом постаје аутоматизовано па особи учење постаје сврха само по себи.

Зашто губимо мотивацију?

Постоје различити разлози зашто мотивација може да се изгуби. Тежина градива које учимо може бити један од разлога зашто губимо мотивацију-када је нешто тешко и чини нам се несавладивим често се дешава да можемо изгубити мотивацију да то научимо јер то изискује много напора и муке а шансе за позитиван исход су мале. Недостатак награде је један од најчешћих разлога зашто мотивација опада-ако дете учи и показује резултате али за то не добија похвале од стране родитеља или своје вршњачке групе оно ће изгубити мотивацију за тим. Студент који схвати да када заврши факултет неће добити радно место које прижељкује може изгубити мотивацију за било каквим залагањем. Нетолеранција на фрустрацију је један од основних фактора зашто неко „може“ а неко не може да учи. Учење у академске сврхе је између осталог дуг, напоран и не тако пријатан процес-ко није спреман да поднесе све непријатности и одрицања која такво учење доноси он неће бити успешан у овој активности. Психолошки проблеми као што су депресија или хиперактивност , од којих један подразумева пад у конативним функцијама а други немогућност одржавања концентрације онемогућавају успешно учење.

Да ли је мотивација неопходна за учење?

И да и не. Традицинионална психологија је створила готово нераскидиву везу између појмова мотивације и учења. И свакако мотивација јесте нешто што сваки човек да осети као нешто што га „вуче“ ка остваривању неког циља. Међутим, није увек корисно придавати мотивацији велики значај. Зашто? Понекад сама реченица „Немам мотивацију и не могу да учим“, делује јако осујећујуће и ставља вас у позицију безпомоћности да било шта учините. Ако верујете да Вам је мотивација потребна за учење а не знате како да је „нађете“ или „обновите“ нећете завршити посао односно нећете научити градиво и положити испит. Дакле, уместо да неуспешно трагате за давно изгубљеном мотивацијом направите план активности које су усмерене за остварење циља. Односно направите краткорочни циљ који ће гласити-полагање испита. Затим направите листу активности које ће Вам помоћи да то урадите. Нпр., устајање у 10х, доручак у 10:30, учење од 11х до 16х,итд. Можете начинити распоред када учите а када правите паузу или градиво поделити да мање целине које ћете обрађивати тог дана (нпр. 30 страна дневно), притом нађите меру која је реална. Када обавите предвиђено за тај дан наградите себе неки дневним уживањем (нпр.шетња,слаткиш, одлазак у биоскоп, одлузак код пријатеља,итд.) а када не обавите казните себе тако што ћете одузети себи неко од ваших омиљених дневних или недељних уживања. Када се овакав план устали више вам неће бити потребна мотивација већ ће се ствари одвијати по аутоматизму а крајњи резултат ће бити положен испит.

Сања Марјановић, Dipl.psiholog

преузето са vaspsiholog.com


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Психолошке теме  |  Poslato: 02 Maj 2013, 17:19
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Утицај прошлости на промену у садашњости


Slika


Често особе које дођу на психотерапију бивају толико заокупљени својом прошлошћу и обрасцима реаговања у тој истој прошлости да се просто „закоче“ и сматрају немогућим када на сеанси открију да их је могуће мењати. Придавање значаја прошлости, стара је психолошка теза, још је Фројд истицао да је човек онакав како се формира до своје пете године. Чињеница је да прошлост има великог утицаја на нашу садашњост, али да ли је истина да је њен утицај толико јак да утиче и на нашу будућност?
Одговор је НЕ.
Утицај услова у којима смо одрастали, утицај значајних других (родитеља, браће, сестара, рођака, вршњака, наставника,…) на наше понашање и емотивно реаговање постоји. На пример, ако дете када му се нешто не дозволи почне да плаче и хистерише а онда му родитељи ипак попусте оно ће научити да је такво понашање добро јер њему доноси корист. У новим ситуацијама овакво понашање се генерализује па дете стално примењује добро знани образац и све тако док не уђе у свет одраслих када овакво понашање почиње да бива бескорисно чак и штетно. Не можете плакати када Вам шеф саопшти да останете прековремено а ви сте баш хтели у биоскоп, или када знате да нећете добити повећање плате а баш то повећање планирали сте за куповину нове луксузне торбе. Овакво понашање се просто у свету одраслих не узима у обзир. Међутим, ако на послу не наилазите на одобравање ту је ваш партнер, кога сте изабрали баш да личи на вашу маму или тату и да реагује на сваку вашу сузу или хистерични излив. Ипак, некада и партнер има своје „границе“ па онда почне да се буни против таквог вашег понашања и ви схватите да нешто са тим можда није у реду или да је то просто тако и да то не можете да промените. У првом случају, сте на правом путу да се отарасите дисфункционалног начина реаговања у другом случају ћете вероватно остати без партнера јер нико нема толико стрпљења као ваши родитељи.
Када схватите да вам понашање које сте развили смета да нормално функционишете, потребно је уз то да схватите до оно није непромењиво и да иако то јесте ваш образац понашања из прошлости ви не морате остати заувек остати њему „верни“. Дакле, када схватите да нашто што сте усвојили у прошлости можете мењати то ће бити први корак ка вашем напретку. Следећи корак је увид у то да је образац који сте толико пута понаваљали у прошлости теже мењати и да је за то потребно уложити време и труд. Нови образац понашања се на усваја само увидом да је стари бескористан, већ и његовом применом у новим ситуацијама у којима сте примањивали стари образац. На пример, ако партнер није у могућности да задовољи неку вашу жељу ве ћете вероватно по аутоматизму бризнути у плач или почети да бесните. Међутим, ако будете стално у свести имали да то није користан начин понашања и да на такав начин можете штетити другима и довести их до исцрпљаности уз примену одређених психотерапијских техника и вашег залагања можете постићи да се колико толико суздржите од својих излива и прихватите реално стање ствари. Оно што се зна је да није лако променити старе, дубоко уврежене обрасце реаговања али ако присилите себе да се пар пута па макар и неспретно приближите новом обрасцу понашања осетићете се много боље.

Да закључимо, прошлост јесте оно што нас у великом делу моделира, што нас чини онаквим какви смо данас али оно што само научили у прошлости и што није применљиво у садашњости можемо променити. Истина, пут је тескобан али достижан и доноси много више ужитака и што је најбитније отвара низ алтернатива.

Сања Марјановић, dipl.psiholog

преузето са vaspsiholog.com


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Психолошке теме  |  Poslato: 03 Maj 2013, 12:25
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Опажање успеха и неуспеха


Да ли сте знали да у зависности од тога како опажате разлоге (узроке) својих садашњих успеха или неуспеха утичете на ваше будуће успехе или неуспехе? Када људи доживе неуспех, они теже да себи објасне зашто су били неуспешни. Они трагају за разлозима, узроцима неуспеха. Свако има своју сопствену теорију зашто у нечему успева или подбацује. У зависности од те теорије особа ће предузимати одређене акције које ће допринети одређеним исходима у будућности.
Истражујући овај феномен, психолози су открили да у зависности од тога како људи виде узроке својих неуспеха зависи како ће се осећати након неуспеха и како ће се понашати у будућности. Како изгледа тај процес? Када особа констатује да је доживела неспех, она трага за могућим узроцима. Узроци могу бити унутрашњи (у самој особи) или спољашњи (у средини). Унутрашњи узроци неуспеха су недостатак способности или недовољно залагање (недостатак мотивације), док су спољашњи узроци тежина задатка (проблема) и срећа (случајне околности карактеристичне само за ту специфичну ситуацију). Узроци се не разликују само по томе што могу бити унутрашњи или спољашњи, већ узроци могу бити и стабилни (непроменљиви) или нестабилни (промењиливи у времену). Тако када се укрсте ове две димензије можемо рећи да узрок успеха или неуспаха може бити: унутрашњи и стабилан, унутрашњи и нестабилан, спољашњи и стабилан, спољашњи и нестабилан.

Slika

Размотримо то сада на једном једноставном примеру. Замислимо студента који је пао испит. Након неуспеха он настоји да себи објасни узрок неуспеха. Према описаној типологији студент може имати четири објашњења тога што је пао испит: Ја сам глуп (унутрашњи-стабилан узрок), Нисам довољно учио (унутрашњи-нестабилан узрок), задаци на испиту су били претешки (спољашњи-стабилан), данас није био мој дан (спољашњи-нестабилан). У зависности од тога коју врсту узрока студент одабере као објашњење свог неуспеха утицаће на то како ће се осећати и шта ће предузети у будућности поводом неуспеха. Ако студент неуспех на испиту припише унутрашњем-стабилном узроку (Ја сам глуп), он ће се највероватније обесхрабрити и очекивати неуспех и у будућности јер недостатак способности је нешто што се тешко мења. Ако студент процењује да је глуп данас биће глуп и у будућности јер се интелигенција не мења значајно током времена. То даље може довести до тога да се студент обесхрабри и престане да учи и улаже додатни напор јер не види могућност да буде бољи у будућности (јер свој неуспех приписује недостатку способности). То ће највероватније довести до будућих несупеха и одустајања или депресивног афекта. Ако студент свој неуспех на испиту припише недовољном труду (унтрашњи-нестабилан узрок) он ће највероватније настојати да уложи додатни труд да савлада дато градиво или отклони препреке које му стоје на путу полагања испита. У овом случају студент се неће обесхрабрити (већ може бити само незадовољан или фрустриран) јер увиђа да може да утиче на узрок несупеха (улагањем додатног напора). Дакле, у овом случају имамо сасвим другачији исход и у погледу емоционалог реаговања на неуспех као и понашања у будућности које је релевантно за будућу успешност. Студент свој неуспех може објасни себи тежином задатка. Ако испит полаже већина студената онда је испит лак а ако га полаже мањи број студената онда је испит тежак. Ако је испит тежак а а студент га положи он ће тај успех највероватније приписати себи (својој способности или залагању) а ако је испит лак приписаће га тежини задатака. Срећа је ситуација када студент свој успех или неуспех приписује промељивим срединским факторима на које не може да утиче. У том случају студент ће највероватније чекати да се појаве оптимални услови за полагање испита.
Различите особе имају различите стилове приписивања узрочности сопственог успеха или неуспеха. Особе склоне депресији и песимизму склоне су да своје нуеспехе приписују унутрашњим и стабилним узроцима док своје успехе су склони да приписују спољашњим и нестабилним узроцима (срећа, околоности). Супротно њима, оптимистичне и амбициозне особе су склоне да неуспехе приписују унутрашњим нестабилним а успехе унутрашњим стабилним узороцима.

Који је ваш стил објашањавања узрока успеха и неуспеха? Да ли сте склони да се обесхрабрите или улажете додатне напоре након доживљеног неуспеха? Да ли сте песимистични или оптимистични поводом будуће успешности? Да би сте одговорили на ова питања откријте код себе како обајшњавате узроке својих успеха и неспеха.

Владимир Мишић, dipl.psiholog

преузето са vaspsiholog.com


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Психолошке теме  |  Poslato: 03 Maj 2013, 12:30
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Комуникацијска вештина слушаоца и говорника


Чест проблем који се јавља у породичној комуникацији је постојање такозваних високо ритуализованих односно устаљених погрешних образаца комуницирања који обично доводе до ескалације сукоба или до повлачења са осећањем љутње и повређености. Циљ комуникацијске вештине слушаоца и говорника, је да превенира ова непријатна осећања тако што ће учесницима у комуникацији обезбедити да приме и да пошаљу целовиту информацију. Наиме, у конфликтим ситуацијама када дође до сучељавања мишљења једна особа може рећи нешто што не одговара другој особи и то бива окидач да се она повуче или крене у напад. На тај начин нема простора да прва а ни друга особа кажу до краја шта би желеле те порука коју они шаљу није у потпуности пренесена. Комуникацијска вештина слушаоца и говорника може довести до конструктивнијег односа, који подразумева пре свега да особе саслушају једна другу у потпуности, са пажњом, без наглог доношења судова и исхитрених понашања.
Да би се ова комуникацијска вештина усталила потребно је вежбати (нпр. са партерном) односно бити у улози слушаоца и у улози говорника.

Улога слушаоца

Постоји неколико специфичних техника које могу помоћи у вежбању улоге доброг слушаоца у комуникацији. Техника понављања подразумева да онај који слуша понови дословно реченице које је изговорио његов партнер. Следећа је техника парафразирња која подразумева понављање онога што је речено али својим речима. У оквиру технике рефлектовања задатак слушаоца је да открије које осећање стоји у позадини партнерових речи и да провери са њим да ли је донео тачан закључак о томе. И на крају техника валидације којом слушаоц показује партнеру да је његова перспектива разумљива. Како изгледа примена ових техника у конкретној комуникацији? Узмимо једну реченицу коју је, на пример, супруга упутила свом супругу. Супруга: ,, Не могу да верујем да ниси јавио својој мајци да ћемо закаснити на њен рођендан.“ Оно што супруг ,,чује“ може бити следеће: исту ову реченицу дословно од почетка до краја (понављање), ,,Хтела си да позовем своју мајку и да јој јавим да ћемо каснити.“ (парафразирање), ,, Љута си на мене зато што нисам позвао своју мајку и можда постиђена због тога што изгледа као да избегавамо да се појавимо на њеној забави.“ (рефлектовање) или ,, Има смисла то што се љутиш на мене ако мислиш да је требало да је назовем.“ (валидација). Притом, ни један од ових начина како смо ,,чули“ поруку не подразумева нужно слагање са партерм који нам је поруку послао. Задатак психолога је да стално координише смер комуникације напред-назад како би проверио да ли је слушалац правилно примио поруку коју му је партнер послао. На овај начин, увежбава се исклучиво слушање и примање информације у потпуности и на исправан начин.

Улога говорника

Поред тога што се учимо како да слушамо у комуникацији, битно је и како изражавамо нашу вербалну поруку. Ове вештине су подједнако битне као и вештине слушања. Често, један од партнера почиње да изражава бригу о нечему без претходног разматрања да ли је та тема вредна његове забринутисти. Битно је да се кроз процес комуникације неке информације добро провере да не би дошло до њиховог погрешног схватања. Ако један партнер жели нешто да каже односно поручи другом партнеру, он треба да користи кратке и јасне реченице. Улога психотерапеута је да заустави клијента који је у улози говорника уколико користи предугачке реченице и да покуша да заједно са њим одгонетне шта је суштина онога што је речено у тако дугачкој реченици. Уколико су реченице кратке и јасне мања је вероватноћа да слушалац не схвати поруку која му је упућена. У оном тренутку када слушаоц односно други партнер у комуникацији схвати поруку он може представити своју перспективу (нпр. неке скорашња конфликтне ситуације) и тада прећи у улогу говорника. Притом, овај процес не гарантује да се код једног или другог партнера неће јавити осећање беса или да они неће зазузимати дефанзивни став у односу на примљену поруку али је битно да је чују перспективу оног другог и да она буде у потности пренешена.
Током вежбања треба усавршити вештине фокусирања на саговорника, настојати да се разуме перспектива другог, и побољшати вештине активног слушања. Оно што ниакако не треба радити је: заутимати одбрамбен став, критиковати онога ко говори, држати му предавања или делити савете. Када се усвоји вештина слушаоца и говорника онда се прелази на другу фазу у решавању конфликта у комуникацији која се назива решавање проблема. Као што смо видели, овде ништа не решавамо само стварамо здраву основу за следећи корак у комуникацији.


Сања Марјановић,dipl.psiholog

преузето са vaspsiholog.com


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Психолошке теме  |  Poslato: 03 Maj 2013, 12:33
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
“Читање мисли”


„Читање мисли“ је једна од учесталих грешака у мишљењу која отжева комуникацију међу људима. Овој врсти грешке сви смо склони понекад а неки људи су томе склонији од већине. „Читање мисли“ као грешка у миљењу има две подваријанте:
Прва варијанта се односи на то када смо склони да погрешно верујемо да су други људи у стању да читају наше мисли, тачније да без погрешке препознају наше емоције, намере, мотиве, жеље и сл. а без да их ми о томе експлицитно обавестимо. Понекад имамо утисак да то што ми осећамо, мислимо и желимо је толико очигледно и јасно да нема разлога да то саопштавамо другима јер се то просто подразумева. У основи тога лежи погрешна претпоставка да ако је нама нешто очигледно то мора бити очигледно и другима. Ову нетачну претпоставку базирамо често на јачини нашег унутрашњег доживљаја, па онда погрешно закључујемо да ако је нама нешто толико упечатљиво, аутентично и очигледно биће и другима. Притом заборављамо да други немају увид у оно што се догађа у нама. Ова врста грешке чешће се јавља у односима са људима које познајемо, који су нам блиски (на пример: члановима породице, пријатељима и сл.). Из разлога што нам је неко близак ми смо склонији да закључимо да тим особама не морамо да објашњавамо шта мислимо, осећамо или желимо.
У реалности често је супротно. Комуникација међу људима (па и међу онима који су блиски) може бити веома компликован и сложен процес у коме се ништа не подразумева. Друга стране (као и ми сами) у већини случајева углавном закључује, настоји да разуме и протумачи оно што смо ми послали као мање или више јасну поруку, него што се порука преноси сама по себи. Оно што ми желимо да искомуницирамо и поделимо са другима је често одраз наших унутрашњих (другима често невидљивих) стања (као што су мотиви, потребе, емоције и сл.). Ми смо склони да заборавимо да свако од нас гледа на свет кроз своје наочаре које су обојене тим унутрашњим стањима, цртама личности али и каратеристикама социокултурног миљеа из кога долазимо и у којем смо формирани.
Други аспект ове грешке у мишљењу јесте погрешно веровање да сми ми у стању да читамо мисли других људи, односно да смо у стању да јасно и недвосмислено преознамо њихове жеље, осећања, мисли, ставове и сл. Ова претпоставка је подједнако погрешна као и прва. Док прва варијанта “читања мисли“ се базира на центрираности (фиксираности) на сопствену перспективу (сопствену тачку гледишта која је обојена личним уверењим, осећањима, мотивим и претходним искуством), друга варијанта базира се на жељи за разумевањем и сазнањем. Тиме што верујемо да разумемо друге чак и када нам они не шаљу јасне сигнале ми јачамо сопствени осећај сигурности у комуникацији. Некада је од пресудне важности да разумемо друге како би знали како да се поставимо, шта да учинимо.
Када би смо се мало више замислили открили би смо да људи у многим ситуацијама се заправо веома мало разумеју. Један од узрока таквих неспоразума јесте веровање да смо у стању да беспрекорно разумемо друге.
Психолози у раду са људима полазе од управо супротне, здраворазумске представе о складном међусобном разумевању. Психолози полазе од претпоставке да су људи јединствени, сложени системи склони променама расположења, под снажним утицајем емоција, личних уверења (које су усвојили или самоконструисали), утицајем културе или субкултуре из које долазе итд. Из тих разлога психолог полази од става да је друге немогуће разумети на прву лопту, већ је нужно уложити известан интелектуални напор да би се комуникација учинила пријемчљивијом.
Уместо читања мисли, психолози постављају људима бројна питања и подпитања (као на пример: Шта вам то значи? Шта мислите под тим? Шта то говори о вама/њима? Како се осећате док тако мислите? и сл.) којима настоје да открију лична значења које људи придају себи, другима или свету у којем живе. Друго оруђе које психолози користе јесте емпатија. Емпатија представља природну способност уживљавања и саосећања са другим људима. Сви људи имају емпатију, неки више а неки мање развијену. На основу уживљавања, ми смо у стању да добијемо неке додатне информације о особи које особа није јасно изговорила или освестила. За разлику од лаика, психолог сва сазнања о другој особи третира као претпоставке (а не непогрешиве чињенице) док се оне докажу у реалности. Захваљујући том ставу свака претпоставка је подложна корекцији и промени.
Ако и Ви желите да побољшате своју комуникацију и разумевање других, препознајте у којим ситуацијам сте склони овој врсти грешке и престаните да то чините. Уместо тога заузмите следеће ставове:

Разумевање других је активан процес који подразумева размишљање и тумачење тога шта је други желео да каже (дакле, подразумева интелектуални напор)
Разумевање других укључује не само разумевање онога што људи говоре него и тога како се они осећају, шта желе и у ком контексту
Претерана самоувереност у комуникацији пре отежева него што помаже комуникацију
Начин на који ми мислимо, разумемо и опажамо свет не мора нужно (а често и није) бити начин на који други људи то чине
Емпатија представља саставни део добре комуникације и продубљеног разумевања других

Владимир Мишић,dipl. psiholog

преузето са vaspsiholog.com


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Психолошке теме  |  Poslato: 11 Maj 2013, 15:30
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Конструктивна и деструктивна критика


У неким ситуацијама је корисно а понекад и неизбежно да изнесемо своје ставове, мишљења и критике. Критику упућемо другима или себи, онда када процењујемо да нешто није уреду, да се нешто не одвија на начин на који ми сматрамо да би било добро да се одвија. Поред тога зашто критикујемо, веома важан аспект критике је и начин на који то чинимо.

Начин на који критикујемо може бити конструктиван, користан или деструктиван, односно штетан. Критика је конструктивна када њоме постижемо неки циљ, када постижемо жељену промену у понашању особе чије понашање критикујемо. С друге стране деструктивна критика не доводи до промене понашања већ пре код друге стране провоцира љутњу, дистанцираност, конфликт, отпор и избегавајуће понашање. У табели испод дат је приказ разлика између конструктивног и деструктивног начина изношења критике.


преузето са vaspsiholog.com


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Психолошке теме  |  Poslato: 11 Maj 2013, 15:34
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Похвала као средство управљања понашањем


Када се помене реч управљање понашањем многи лаици (али и неки психолози) неоправдано придају томе негативно значење. Неки сматрају да је управљање туђим понашањем неморалан чин, угрожавање нечије слободе и сл. Али да ли је то увек тако? Да ли је свако наше настојање да управљамо понашањем других неморалан чин? Није. Шта радимо када желимо да научимо децу да се понашају или не понашају на одређени начин? Шта чинимо када настојимо да убедимо сараднике, колеге, колегинице да следе наше идеје? Шта се дешава када настојимо да оставимо добар утисак код партнера? Све су то примери из свакодневног живота када ми настојимо да управљамо туђим понашењем како би остварили неки свој циљ.

Како да управљамо туђим понашањем а да то не представља неморалан чин?

Постоји само један начин – награђивање. Да би се нека особа понашала на начин на који ви желите потребно је да то понашање наградите. Награда је нешто што изазива задовољство, награда је покретач понашања. Када нечије понашање награђујете, ви заправо тој особи обезбеђујете задовољство, пријатност и мотивишете особу да и даље чини оно што награђујете. На тај начин оба учесника у интеракцији побеђују, односно имају добит. Ово не треба схватити буквално јер није могуће код особе изазвати понашање које је за ту особу морално-вредносно неприхватљиво. Могуће је управљати само оним понашањима које је особа иначе спремна да учини.
Једно од најбољих врста награде код људи јесте похвала. Похвала имплицира позитивно вредновање, одобравање и потврду нечијег понашања. Похвала изазива задовољство код особе коју хвалимо и у томе се огледа њена снага за управљање понашањем. Ретко ко је неосетљив на похвале. Већини људи пријају похвале које се односе на неко специфично понашање, начин на који су се обукли и сл. Сетите се како сте ви регаовали када вас је неко хвалио, како сте осећали. Чак и када сте сумњали у искреност комплимената који су вам упућивани осећали сте се пријатно.

Како да користите похвалу као средство утицаја на друге?

Прво пронађите шта је то у понашању особе коју ћете похвалити заиста вредно похвале. Постаните сензитивни за оно што та особа заиста добро чини према вашем мишљењу и похвалите те образце понашања. Похвалите реална понашања, она са којима се слажете уместо да дајете лажне комплименте. Давање лажних комплимената може бити ефикасно само на кратке стазе јер постоји могућност да особа којој упућујете комплименте открије шта су ваше намере и онда цела ствар пада у воду. Давање лажних комплимената представља лагање, неморалан чин који ће многима бити одбојан (јер је у супротности са усвојеним вредносним системом). Пошто увек можете пронаћи неко понашање које може бити предмет похвале, не морате измишљати и давати лажне комплименте. Она понашања која желите да се учврсте хвалите кад год за то имате прилику а она која желите да престану немојте хвалити. Будите доследни у награђивању.
Једна од негативних одлика нашег (балканског) менталитета јесте штедљивост на похвалама и прекомерни критицизам. Ми смо истренирани да свуда увиђамо оно што је лоше, што не ваља и оно што би требало променити. Али у исто време смо врло ограничени у уочавању позитивних догађаја или позитивних аспеката неког понашања. Културни миље нас је научио да неуспехе треба критиковати а да се успеси подразумевају, дакле не похваљују. То је скроз погрешна стратегија. Критицизам углавном изазива негативна осећања (попут љутње, повређености и сл.) и мотивише особу на избегавање. Док критика (нарочито деструктивна) демотивише, похвала мотивише. Ако не верујете пробајте па ћете се уверити. Ова истина садржана је у народној пословици да лепа реч и гвоздена врата отвара. Та реч је реч похвале.

Владимир Мишић, дипл. психолог
преузето са vaspsiholog.com


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Психолошке теме  |  Poslato: 22 Maj 2013, 22:49
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Жеље, потребе, очекивања и захтеви

Slika


У свакодневном говору људи не улазе дубље у анализу значења појединих речи и појмова, што може стварати забуне у комуникацији и имати значајне последице на понашање и емоционално реаговање. Људи често изједначавају појмове као што су жеље, потреба, очекивање и захтев. У овом тексту објаснићу у чему је разлика између ових појмова и какве то импликације има за понашање и емоционално доживљавање.

Прво треба правити разлику између појмова потребе и жеље. Потреба за нечим укључује неопходност онога што нам треба. Задовољење потребе нужно је за опстанак, преживљавање. Потребно нам је да уносимо кисеоник, храну, да спавамо итд. Ако не задовољимо своје потребе нарушићемо здравље или нећемо преживети. Стога потреба имплицира неопходност, нужност. С друге стране желети нешто не значи да то што желимо нам је неопходно за опстанак или добро здравље. Можемо желети свашта, све оно за шта процењујемо да ће нам донети задовољство. Када су у питању односи са другим људима, обично желимо да будемо вољени, прихваћени, успешни у нечему и сл. Све су то легитимне жеље и циљеви. Али да ли нам је заиста неопходно да будемо вољени, прихваћени, успешни и сл.? Није. Зашто? Зато што ако не остваримо своје жеље, нећемо умрети или нарушити своје здравље. Ако остваримо своје жеље бићемо задовољни а ако их не остваримо бићемо незадовољни или фрустрирани. Али живи и даље.

Очекивање представља претпоставку да ћемо остварити одређен циљ, да ће се неко понашати на одређени начин, да ћемо успети у нечему и сл. Очекивање укључује претпоставку о позитивном исходу али не и нужност, неопходност таквог исхода. Очекивање произилази из жеље. Када се наша очекивања не остваре, осећамо се разочарано, незадовољно или фрустрирано, али не и депресивно, анксиозно, успаничено или бесно. Зашто? Зато што очекивање није исто што и апсолутистички захтев. Апсолутистички захтеви подразумевају да особа мисли да се одређени догађаји морају догодити, да се неко мора понашати на одређен начин и сл. Апсолутистички захтев подразумева морање, неопходност, нужност. За разлику од очекивања које подразумева да је нешто пожељно да се деси али се не мора десити, апсолутистички захтев подразумева да мора. Када особа нешто апсолутистички захтева а реалност је демантује особа себе може увести у нездрава осећања беса, анскиозности или депресије.

Идентификовање и оспоравање апсолутистичких захтева је важан предуслов за решавање емоционалних проблема. Некада клијенти отворено износе и вербализују своје апсолутистичке захтеве, док су некада тих захтеви скривени, невербализовани и неексплицирани. У другом случају, клијент и терапеут заједно откривају и прецизирају те захтеве како би касније могли да их осопоре и замене жељама, преференцијама и очекивањима.

Насупрот апосултистичким захтевима који су ирационални (јер су штетни, нелогични и нереалистични) постоје и рационални условни захтеви. Условни захтев подразумева да особа мора нешто учинити ако жели да постигне неки циљ и сл. Пример условног захтева је следећа констатација: Ако желим да положим испит ја морам да учим. Оваква врста захтева је у потпуности рационална. Али да ли ја морам да положим испит? Не. Ако мислим да морам да положим испит по сваку цену, постављам себи апсолутистички захтев и ако се нешто нађе на путу остварењу тог циља ја ћу на тај начин створити анксиозност.

Основи циљ РЕБТ (Рационално емоционално бихејвиоралне терапије) јесте да клијенти препознају и оспоре своје апсолутистичке захтеве како би решили емоционалне проблеме због којих су дошли на психотерапију. Када одустану од апсолутистичких захтева клијенти их замењују жељама и преференцијама.


Владимир Мишић, дипл. психолог
преузето са vaspsiholog.com


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Психолошке теме  |  Poslato: 28 Sep 2013, 11:20
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Великих пет црта личности


Бројна истраживања током задњих неколико деценија у области психологије индивидуалних разлика (савремена психологија личности) довела су до налаза да се личност може описати са пет великих црта или базичних димензија. Свака од ових базичних димензија укључује низ специфичних црта личности и склоности ка одређеним патернима понашања. Те димензије су: Неуротицизам, Екстраверзија, Отвореност, Сарадљивост и Савесност.


Slika


Неуротицизам
је генерална склоност да се доживе негативна осећања као што су: анксиозност, депресивност, узнемиреност, љутња, осећај кривице и повређеност. Мушкарци и жене који имају изражену црту неуротицизма више су склони ирационалним идејама, слабије контролишу своје импулсе и имају слабије капацитете за превладавање стреса. Особе које имају слабије изражен неуротицизам могу се окарактерисати као емоционално стабилне, сталожене, релаксиране, у стању су да се суоче са стресним ситуацијама без паничне узнемирености.

Екстраверзија
се односи на друштвеност и социјабилност. Екстравертне особе преферирају велике скупове људи, причљиве су и комуникативне, самопоуздане, активне, воле узбуђења, по природи су веселе и оптимистиче особе, импулсивне и особе пуне енергије. Насупрот њима интроверти су резервисанији, емотивно затворени, независнији (што не значи да су асоцијални) и умеренији, боље контролишу своја осећања, не предају се тренутним импулсима итд.

Отвореност као црта личности укључује естетску осетљивост, интелектуалну радозналост, имагинативност, преференцију различитости, потребу за променом, независност мишљења, склоност недогматским ставовима и толеранцију двосмислености. Особе отвореног духа су отворене како према унутрашњим доживљавањима тако и према спољашњим догађањима. Њихов живот је богат доживљајима, ове особе су склоне експериментисању, новим идејама и неконвенционалним вредностима. Ове особе интензивније доживљавају како позитивне тако и негативне емоције. Спремне су да ауторитет доводе у питање, отворене су за прихватање нових идеја и вредности, што не значи одсуство принципијалности и доследности. Особе ниске на овој димензији личности су конвенционалног изгледа и понашања, склоне конзервативним ставовима, преферирају познато у односу на ново. Емоционалне реакције су им умереније. Интересовања су им сужена и мање интензивна.

Сарадљивост
- сарадљива особа је базично алтруистична. Она се симпатише и саосећа са другим људима, има потребу да им помогне и верује да ће и други људи према њој бити исто тако великодушни. Особа ниска на димензији сарадљивости је егоцентрична, скептична у погледу других, антагонистички и такмичарски настројена.

Савесност
као једна од базичних димензија личности се огледа пре свега у индивидуалним разликама у процесима планирања, организације и извршавања задатака као аспекта самоконтроле. Савесне особе су снажне воље, усмерене ка неком циљу, скрупулозне, тачне и поуздане. Особе које имају слабије изражену ову црту личности нису обавезно аморалне особе, али морални принципи које су те особе усвојиле су за њих мање обавезујући баш као што су те особе далеко безбрижније када је у питању рад који води неком циљу. Ове особе су у већој мери хедонисти као и више су заинтересоване за секс.


Владимир Мишић, дипл. психолог

преузето са vaspsiholog


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Психолошке теме  |  Poslato: 28 Nov 2013, 15:46
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Позитивна имагинација


Имагинација представља један вид визуелног мишљења. За разлику од мишљења које је усмерено на решавање проблема и реалност, имагинација је усмерена на креацију, стварање и није ограничена оквиром спољашње реалности. Имагинација је врста мишљења која се не подстиче довољно током развоја и развој ове врсте мишљења у потпуности је занемарен у образовном систему. Одрасли такође занемарују ову врсту мишљења, мислећи да она нема неку значајну функцију. Али зашто би ми имали уопште неку врсту мишљења ако то мишљење нема никакву функцију?


Slika


Садржај имагинације може бити позитиван или негативан. Људи могу замишљати и позитивне и негативне исходе неких догађаја, могу замишљати пријатна места и оно што желе да имају или могу замишљати оно чега се плаше и оно што желе да избегну. Замишљање како ће се разболети, умрети, обрукати се пред публиком, пасти у несвест, како ће му/јој се сви смејати или га/је одбацити, представља примере негативне имагинације. Људи који су склони анксизности, склони су оваквим имагинацијама, замишљањем најгорег у неког ситуацији. Особе склоне анксиозности су заправо таленотоване и имају дара за имагинацију, једни проблем је што они овај свој дар користе за фокусирање на негативно.

Поред тога што знамо да имагинација није исто што и реалност већ креација нашег ума, један део нашег ума не прави разлику између имагинације и стварности. За тај део ума реалност и машта су исто. Како то знамо? Прво када замишљамо нешто (било позитивно било негативно) и заиста се удубимо у тај процес, стварамо емоционалне доживљаје који је ускладу са тим што замишљамо. Ако замишљамо нешто позитивно створићемо осећања пријатности, среће, релаксације итд., а ако замишљамо нешто негативно створићемо осећања тескобе, анксиозности итд. Што се више удубимо и препустимо имагинацији ови доживљаји постају интензивнији и живљи. Ова врста емоционалног доживљаја може бити подједнако интензивна и реалистична као и када емоционално реагујемо на стварне догађаје, које видимо, чујемо или можемо да опипамо. Пример за то је уметнички доживљај. Када одете у биоскоп, позориште, галерију, коцерт, шта је то што чини да уживате у уметничком делу, шта побуђује ваше емоције, имагинација или аналитичко критичко мишљење? Други снажан доказ да имагинација за један део нашег ума може бити исто што и стварност јесу истраживања која долазе из неуронаука. Истраживању су показала да када посматрамо играче на сцени у нашем мозгу се активира исти сет неурона одговорних за покрете као и код људи на сцени који изводе плес. То се догађа док ми седимо и само посматрамо туђе покрете. Дакле, наш мозак имитира, замишља те покрете што доводи до активације одређених група неурона. У једном неуролошком експерименту, снимани су електрични записи који долазе из соматосензроног кортекса мајмуна сваки пут када је он вршио неке покрете руком (у том експерименту мајмун је играо једноставну игрицу на компјутеру). Ти записи су затим били декодирани и компјутер их је слао да би управљао роботском руком која је опонашала покрете које је имао мајмун. У једном моменту мајмун је случајно отркрио да само ако замишља покрете своје руке то је довољно да његов мозак производи исте нервне импулсе које компјутер кодира и шаље роботској руци која бива покренута овим сигналом. Невероватно али истинито.

Шта је супротност имагинацији? Киртичко мишљење. Један део нашег ума задужен је за критично мишљење, анализу реалности. Овај вид мишљења кориситимо свакодневно у социјалној интеракцији и решавању проблема. Ова врста мишљења служи да нас повеже са спољним светом, направи јасну границу између наших фантазија и жеља и онога што долази споља. Критичко мишљење служи нам да обацимо све оне информације које према нашој процени нису истините или које нас могу угрозити. На имагинацију и аналитичко (критичко мишљење) не треба гледати као на два супротстављена облика мишљења. Овде је реч о две врсте мишљења са различитим функцијама. Као што не замишљамо стално нешто тако стално нисмо ни аналитични и критични. На пример: када одемо у биоскоп и гледамо неки филм, да би се уживели у филм и имали емоционални доживљај ми за време док траје филм заборавимо на тај киртички део ума и препустимо се фикцији која нам долази са платна. Када би смо критички размишљали о филмским сценама, констатовали би смо да се такве ствари не дешавају у реалности и на такав начин и онда не би смо били више у стању да уживамо у уметничком и емоционалном доживљају који производи филм.

Какве везе има имагинација са емоционалним проблемима? Ако сте у стању да негативном имагинацијом створите интензивна осећања анксиозности, страха, стида и сл., то онда значи да сте у стању да учините и супротно. У стању сте да позитивном имагинацијом створите интензивна осећања пријатности, среће, опуштености и сл. Само вам је потребна вежба.

Како ћете вежбати позитивну имагинацију? На почетку пронађите неко мирно и удобно место на коме се осећате сигурно и на коме вас нико неће прекидати на кратко. Одаберите тему која ће прожимати вашу машту. Нека то буде нека пријатна тема, нешто што ће вас подстаћи да доживите позитивне емоције, позитивно искуство. Неке од позитивних тема су: релаксација, сигурно место, добро здравље и снага, успех у нечему што радите, љубав итд. Одаберите тему у складу са оним што желите да постигнете. На пример, ако желите да будете опуштени, одаберите тему релаксације како би у свом уму произвели релаксираност.

Пре него што затворите очи и почнете искључите на тренутак ваш критички део ума. То је онај део ума који анализира и филтрира информације. То вам тренутно није потребно. Циљ имагинације није да замишљате нешто релистично нити да правите планове, циљ је створите у себи одређену врсту искуства, доживљаја. Зашто је то циљ? Зато што ако сте у стању да прозводите жељена стања и позитивне емоције бићете у стању да управљате вашим расположење, мотивацијом и мишљењем. Дакле, фокусирајте своју пажњу на унутрашње искуство и доживљај а не на анализу.

Када сте искључили на тренутак аналитичко мишљење и одабрали тему спремни сте за имагинацију. Затворите очи и почните да креирате ментални филм. Замишљате сцене, догађаје, замишљајте како се осећете, обратите пажњу на детаље сцена које замишљате и доживљаја који креирате. Обратите пажњу и на звукове, мирисе које замишљате. Режирајте вам ментални филм у складу са темом коју сте одабрали, допустите себи тоталну слободу и кретивност.

Када сте успели да код себе произвдете позитивна искуства то вам може користити касније као позитивни ресурс у мењању расположења. Ако будете вежбали позитивну имагинацију бићете у стању да лако и брзо произведете жељене емоције и позитивна искуства. Научићете да се лако пребаците из негативног у позитивно расположење. Позитивна искуства можете касније призвати у сећање и асоцирати их са ситуацијама у којима желите да се тако осећате. На пример: ако се осећате напето, хронично бринете, зауставитре бригу на секунд и сетите се вашег сигурног места и осећаја релаксираности које сте доживели у ваше менталном филму, то ће подсестити ваш ум да се опусти. Ако желите да себе мотивишете подсетите се како сте се осећали када сте замишљали успех у активности коју желите да остварите. На тај начин створићете код себе позитиван набој, стање ума у којем доминирају позитивна осећања , осећај снаге и веровање у сопствене способности. Научите ваш ум да ради за вас уместо да ради против вас и ваших циљева.


Владимир Мишић
дипл. психолог


преузето са vaspsiholog


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 26 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   
cron

Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker