Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 19 Mar 2024, 06:32


Autoru Poruka
lOOla
Post  Tema posta: Емоционални проблеми  |  Poslato: 02 Maj 2013, 16:41
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Поремећаји личности


Поремећаји личности не представљају болест у медицинском смислу, већ “хроничну маладаптацију”, односно хроничну неприлагођеност условима свакодневног живота, неприлагођеност у интерперсоналним односима као и постојање дисфункционалних ставова и понашања.
Поремећаји личности су развојна стања која се јављају у касном детињству и адолесценцији и настављају се у одраслом добу. Поремећаје личности треба разликовати од промена личности које су стечене у одраслом добу, после тешких и пролонгираних стресова, катастрофичних искустава,озбиљних болести или повреда мозга.

Поремећаје личности карактеришу слом односа родитељ-дете,импулсивне тенденције,склоност тренутном задовољењу импулса и одсуство инхибиција у понашању.
У Међународној класификацији болести (MKБ-X) поремећаји личности се разврставају у следеће групе: параноидни, шхизоидни, антисоцијални, емоционално-нестабилни (импулсивни тип и гранични тип), хистрионични, опсесивно-компулсни, анксиозни (избегавајући), зависни, нарцистички и неспецификовани.

Параноидни поремећај личности карактерише: безразложна сумњичавост, очекивање непријатељског,експлататорског и угрожавајућег понашања околине, неоправдано страховање да ће бити преварени. Особе које поате од овог поремећаја су преосетљиве на фрустрацију, љутити су, иритабилни, ратоборни, склони сталном тестирању лојалности блиских пријатеља,не заборављају нити праштају увреде које су им нанесене.
Емоционално су хладни и ригидни и поносни на себе због “рациналности и објективности”. Испољавају патолошку љубомору. Пуни су презира и дистанцирани су од инфериорних и хендикепираних људи. Најчешће испољавају проблеме у браку, у породици, професионалном животу и радном окружењу. Неповољан исход је развијање клиничке слике параноидне шхизофреније.

Особе са шхизоидним поремећајем личности су интровертоване,незаинтересоване за интерперсоналне контакте (самотњаци), ексцентричне, удаљене, тихе, опредељене за “доживотни модел социјалног повлачења”. Преокупирани су фантазијама, самопосматрањем, при чему нема схизофреног отудјења од реалности (халуцинација и суманутих идеја). Спектар њихових емоционалних релација је сужен, често су хладни, незаинтересовани за свакодневне догађаје, заравњеног афекта, индиферентни су на критике и похвале, изразито снижених сексуалних интересовања. Изразито су неосетљиви на важеће социјалне норме и конвенције. Бирају активности и занимања где су претежно сами.

Особе које пате од антисоцијалног поремећаја личности карактерише: понављано лагање, туче, насиље и повређивање других. Често су пријатни и слаткоречиви у комуникацији, шармирају испитиваче, иследнике или терапеуте. Ове особе карактерише и неодговорност и непосштовање социјалних норми и закона, понашање које је често основа за хапшење, неприхватање правила и обавеза. Ниске су фрустрационе толеранције,олако испољавају агресивност, укључујући насиље и бруталност, незаинтересовани су за осећања других, склони конфликтима са друштвом, увек окривљују друге или друштвени систем. Одрасле особе са овим поремећајем карактерише и финансијска екстравагантност и задуживање, неодговорност у улози родитеља, неспособност формирања стабилних емоционалних и социјалних веза. Ове особе не испољавају анксиозност, осећање кривице и депресивност. Ове особе су склоне промискуитету, злостављању деце, злостављању партнера, злоупотреби алкохола, дрога и лекова, соматским преокупацијама, као и лажним претњама самоубиством.
Битна обележја емоционално нестабилних поремећаја личности су: афективна нестабилност и импулсивно понашање. Често долази до експлозивног пражњења, насиља и недостатка самоконтроле. Постоје два подтипа овог поремећаја:
1.) Импулсивни тип је експлозивна и агресивна личност, на критике других реагује претећим понашањем и насиљем. Изостаје контрола импулса.
2.) Границни тип (бордер-лине) карактерише нестабилност идентитета, интерперсоналних односа и расположења. У сфери поремећаја идентитета манифестна је несигурност представе о себи, несигурност полног идентитета и професионалне оријентације. Постоји дифузија идентитета. У сфери сексуалног понашања карактеристична је импулсивност. Наглашена је променљивост ставова и манипулације,које најчешће користе за постизање неких личних циљева. Тешко подносе самоћу. Прибегавају сталном тражењу друштва, да би ублажили неподношљиво стање усамљености, празнине, досаде и отуђености.

Карактеристике хистрионичког поремаћаја личности су: егоцентричност, пренаглашено и театрално понашање,”романтична заљубљеност”, неадекватно и провокативно завођење, неодољива потреба да се буде привлачан, еротизација контакта. Ове особе склоне су сексуалним фантазијама, често су сексуално неуспешни (фригидност,аноргазмија),окривљују околину уколико им стално не указује пажњу (напади беса,плача). Односи са другима су површни, склони су говорним импресионистичким триадама, сугестрибилни су и често лаковерни, склони континуираном пражњењу узбуђења, лакој повредивости осећања и драматизацији разочарања.
Доминантне карактеристике опсеисивно компулсивног поремећаја личности су: сумња, опрезност, перфекционизам, манија реда и уредности, сужена емоционалност, неодлучност, тврдоглавост, нефлексибилност, преокупираност организацијом, редом, правилима, детаљима, тако да активности губе сврсисходност и смисао. Ове особе су веома одане послу и немају времена за пријатеље и лична задовољства, непријатни и некооперативни су за сарадњу са онима који не прихватају њихов стил рада и понашања, цепидлаке су као руководиоци, магацинирају ствари (старе и непотребне), шкрти су, претерано савесни, хиперморални, претерано и непримерено заокупљени продуктивношћу, а због претеране педантности могу бити неподношљиви брачни партнери или родитељи. Испољавају анксиозност због наметања непријатних мисли и импулса.
Особе које пате од анксиозног, избегавајућег поремећаја личности карактеришу: екстремна осетљивост на негативну процену од стране других особа, одбацивање, социјалне инхибиције, осећање неадекватности због чега прибегавају социјалном повлачењу. Ове особе нису асоцијалне личности већ јако стидљиве. Сматрају себе непривлачним и инфериорним. У интимним односима су уздржани, спутани, због страха да би се могли осрамотити или обрукати. Боје се критике и омаловажавања од стране других.
Особе које спадају у категорију зависних поремаћаја личности каратерише: зависност, песимизам, сумња у себе, страх од сексуалности, пасивност, сугестибилност. Овом типу поремећаја склоне су особе које су у детињству боловале од неке соматске болести или су хендикепиране на неки други начин. У питању су: хиперсензитивне, субмисивне личности, са наглашеним страхом од сепарације (одвајања од особа за које су емотивно везани), осетљиве на претеће одбацивање. Осећају се беспомоћно када остану сами. Избегавају одговорност и изразито су анксиозни уколико им се сугерише или намеће улога лидера. Испољавају страх од сексуалних и агресивних осећања и импулса. Несамостални су и у многим пословима им је неопходна помоћ супервизора.
Особе са нарцистичкимпоремећајем личности имају наглашен осећај важности и грандиозни доживљај да су јединствени. Карактерише их: преувеличани доживљај сопствене личности, нереално веровање да су у тој мери јединствени да их могу разумети само посебни људи и институције, преокупирани су фантазијама (о моћи, лепоти, успеху и романтичним љубавима), амбициозни су. Од других људи очекују дивљење, посебан третман, ограничених су капацитета за емпатију, склони су зависти, често су арогантног понашања и склони експлатисању других. Крхког су самопоуздања и склони депресивном реаговању.
На крају потребно је истаћи да су поремећаји личности углавном резистентни (отпорни) на медикаметнозну терапију (лекове) а ретко добровољно долазе на психотерапију. Психотерапијски процес може помоћи овим особама, али рад са овом врстом људи захтева дугорочни процес са ограниченим резултатима. Особе са поремећајем личности често саботирају психотерапијски процес, не долазе редовно, отказују заказане сеансе у задњем моменту, настоје да манипулишу и надмудрују терапеута уместо да се фокусирају на рад на својим проблемима, склони су лажима, драматизацији и настоје да импресионирају терапеута и своју околину својим испадима и дисфункционалним понашањем. Због свега наведеног рад са овим особама је јако тежак и дуготрајан али ипак даје извесне резултате.

Владимир Мишић, dipl. psiholog

преузето са vaspsiholog.com


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Емоционални проблеми  |  Poslato: 02 Maj 2013, 16:44
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Добро расположење није исто што и еуфорија


Slika


Да бисте били добро расположени потребно је да правите разлику између доброг распожења и еуфоричности. Добро расположење подразумева радост, пријатност уз истовремено осећање спокоја, унутрашњег мира и хармоније. С друге стране еуфоричност предстаља врсту интензивног пролазног узбуђења које често може бити последица негације осећања потиштености и/или анксиозности. Еуфорично расположење често прати фаза потиштености што није случај са добрим расположењем. Еуфоричност представља одбрану од негативног расположења. Особе склоне еуфорији склоне су осцилацијама расположење од еуфоричног до депресивног.
Зашто је то битно да знате? Особе које су склоне еурофчном расположењу често процењују да се лоше осећају када нису еуфоричне или када су у неком неутралном расположењу што ствара основ за пад расположења. Добро расположење је као и свако распложење пролазно. Сасвим је уреду бити у неутралном расположењу. Бити у неутралном расположењу не значи да сте нерасположени. Особа која имплицитно или експлицитно захтева од себе да се увек добро осећа постиже управо супротан ефекта. Зато немојте форсирати себе, прихватите ваше расположење како год са се осећате. са таквим ставом биће много више склони позитивном него негативном расположењу. Расположење третирајте као време. Време је променљиво, после кише долази сунце. Живот је такав да се можемо радовати и на сунцу и на киши.


Владимир Мишић, dipl. psiholog

преузето са vaspsiholog.com


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Емоционални проблеми  |  Poslato: 02 Maj 2013, 16:50
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Да ли је опсесивним мислима потребно придавати значај?


Опсесивне мисли су по свом садржају ометајуће и узнемиравајуће, често изгледају бесмислено али се упркос свему томе упорно понављају. Садржај оваквих мисли је обично везан за повређивање других (често чланова породице), добијање заразе, за успостваљање симетрије, стално проверавање, за псовање (најчешће Бога), хомосексуалност или педофилију. Особе које имају проблема са опсесивно-компулзивним поремећајем (ОКП), придају оваквим мислима превелики значај зато што их „лепе“ за свој идентитет, сматрајући да ако тако мисле то значи да они заиста имају тендецију да постану убице, хомосексуалци или богохулници . Такође, ове особе изводе погрешан закључак да ако нешто мисле то ће се заиста и догодити, овакво погрешно извођење закључака назива се фузија мисли и радње и лако је препознатљив симптом ОКП-а.
Већина особа које имају проблема са опсесивно-компулзивним поремећајем нису свесне једне чињенице: Мисли оптерећујућег садржаја, какав је садржај опсесивних мисли, могу се јавити код свих нас! У једном истраживању (Purdon & Clark,1992), циљ је био да се установи постојање мисли интензивног садржаја на узорку од 293 студената оба пола. Нађене су укупно 52 такве мисли. Неке од њих приказане су у табели, као и проценат студената који су имали такве мисли.

Slika

Приказане интрузине мисли се јављу у популацији која нема дијагностикован ни један ментални поремећај. Ако сте особа која се бори и страхује поводом својих опсесивних мисли, можете видети да се такве или сличне мисли јављају и код других особа а не само код вас. Интрузивне мисли постају опсесија уколико им придате превелики значај, сматрате да њихов садржај говори нешто важно о вама и као резултат такве интерпретације почнете све више и више да их се плашите. Вашим страхом се опсесивне мисли „хране“ и постају толико оптерећење за вас да морате да радите бесмислене радње и тражите да вас други разуверавају да ви нисте оно што вам ваше мисли говоре. Схватите да је све то непотребно! Не плашите се, пустите их да буду и прођу, оне немају моћ коју им ви приписујете.

Сања Марјановић,dipl.psiholog

преузето са vaspsiholog.com


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Емоционални проблеми  |  Poslato: 02 Maj 2013, 17:00
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Зашто замените са како


Slika


Већина људи када упадне у проблеме или се лоше осећа је склона да себи поставља питања која почињу са зашто. Људи се често питају: Зашто се овако осећам? Зашто сам заслужио да ми се ово дешава? Зашто се ово догодило?
Људи су склони оваквим питањима јер верују да сваки проблем или стање има неки узрок и да ће откривање тог узрока решити проблем. Проблем са тим је у томе што ми најчешће нисмо у стању да идентификујемо праве разлоге нашег понашања и емоционалних стања. Наша моћ откривања узрока у нама самима је заправо веома ограничена и веома пристрасна.
Један
од разлога за то је и тај што људи теже да имају и одрже позитивну слику о себи.
Други проблем
са питањем зашто је тај што често постоји више узрока неког проблема, више чинилаца који доводе до једног проблема или стања у којем се особа налази. Већина људи занемарује ту чињеницу и уместо вишефакторског узрочног модела користи поједностављен једнофакторски узрочни модел у којем постоји један узрок и једна последица. Реалност нас често уверава да је то илузија и да се ствари у нама и око нас одвијају на много комплекснији начин него што смо ми спремни да појмимо у оквиру наше свакодневне мисаоне активности.
Трећи
и најважнији проблем са питањем зашто је тај што откривање узрока неког проблема веома често не води у његово решење. Шокирани сте што то чујете? Неслажете се са тим? То је једноставно потпуно контраинтуитивно. У највећем броју случајева решење проблема јесте мењање начина на који гледате на проблем и све релевантне факторе који су у њега укључени, проналежење и примена нових стратегија и образаца понашања, мењање средине итд. Једном речју узроци су вам познати и они су део прошлости а решење проблема се крије у примени нечег новог, нечег што није део ваше прошлости. Да бисте постигли нешто или остварили нешто ново потребно је да урадите нешто ново. Имајте то на уму.
Четврти
разлог зашто су питања која почињу са зашто непродуктивна је тај што људи на тај начин постају негативно фокусирани на себе. Проналазе узроке проблема у својој личности уместо у својим образцима понашања и мишљења, или средини. На тај начин стварају негативну слику о себи и негативне емоције, демотивишу себе и нису фокусирани на задатак.
Због свега наведеног најбоље је да питања која почињу са зашто замените са како. На тај начин ћете постати прагматични, бићете фокусирани на задатак а не на кривљење себе, прескочићете непотребно трагање за узроцима у прошлости или садашњости и одмах ћете се фокусирати на промене које желите да остварите у будућности, осећате да имате контролу и бићете више мотивисани за акцију. Уместо да питате себе Зашто се плашим питајте себе Како да се смирим, уместо да питате Зашто ми се дешавају ове грозне ствари питајте себе Како да сада превзиђем ове потешкоће итд.

Владимир Мишић, dipl. psiholog
преузето са vaspsiholog.com


Vrh
Molena
Post  Tema posta: Re: Емоционални проблеми  |  Poslato: 02 Maj 2013, 17:06
Korisnikov avatar
*VIP*

Pridružio se: 16 Maj 2012, 19:49
Postovi: 31310

OffLine
hahahhaha
tabela je super
moram priznati da pola od ovoga nikada nisam pomislila
ma nije mi bilo ni na kraj pameti
ali cu prvom prilikom prepisati ovo i ostaviti komentar :D

zanimljivo je da muskarci razmisljaju o brisanju prasine sa mjesta koja nisu vidljiva hahahaha

_________________
'Music gives a soul to the universe, wings to the mind, flight to the imagination, and life to everything.'


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Емоционални проблеми  |  Poslato: 11 Maj 2013, 15:57
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Осећање кривице као средство емотивне манипулације

Slika

Једно од најјачих средстава емотивне манипулације је изазивање осећања кривице код других. Особе које су склоне да у различитим ситуацијама производе код себе осећање кривице, које нема реалне основе, лако у вербалној или невербалној комуникацији са другима активирају ово осећање — оно се аутоматски „пали“ и особа преузима потпуну одговорност на себе за све што се дешава, улази у зачарани круг самооптуживања и покушава на све могуће начине да се искупи. Ове особе у основи имају проблема са ниским самовредновањем и недостатком асертивног реаговања. Код њих постоји страх да их други не одбаце те стога покушавају да им удовоље, макар то било и на њихову штету. Додатно, особе које лако склизну у осећање кривице имају веома развијену свест о сопственој одговорности што им онемогућава да схвате да се одговорност обично дели на више особа или више фактора.
Вешти емотивни манипулатори лако препознају особе са описаним карактеристикама и „иду“ на то да им у свакој могућој ситуацији изазову осећање кривице а често и стида како би добили оно што желе. На пример, често то изгледа овако: „ Ако ти је заиста стало до мене ти би…“ , „Да имаш разумевања за мене ти би…“ , „Да си заиста добра особа ти би урадио то и то“ , „Ниси урадио то и то, значи да ниси добар пријатељ“ или „Шта сам све учинио/-ла за тебе а ти се понашаш тако и тако“ и сл.

Ипак могуће је изаћи из ове замке

1.Региструјте осећање кривице. Први корак је регистровање осећања кривице које се јавило у одређеној ситуацији. Обично се осећање кривице развија кроз детињство уколико су родитељи били превише критични. Важно је схватити да већина тих критика није реална и да сада када смо одрасли не морамо осећати кривицу за одређене поступке и да имамо право да се изборимо за себе. Према томе, није здраво а ни рационално гајити осећање кривице и за почетак га треба само регистровати а не прихватити „здраво за готово“.
2. Проверите реалност. Када приметите да осећате кривицу запитајте се: Шта сам конкретно урадио/-ла лоше? Да ли сам у обавези да урадим оно што он/она од мене тражи? Колико је ту део моје одговорности а део његове/њене или дргих фактора?
3. Вратите део одговорности другој особи. Особе које лако склизну у осећање кривице често су склоне да у сваком поступку виде само сопствену одговорност. Важно је схватити да када постоји однос двоје људи никада се одговорност не може приписати само себи већ и другој особи или додатним факторима. Дакле, уместо да услед манипулације потврдите своју нетачну хипотезу да сте ви за све одговорни односно за све криви, потрудите се да активно потражите део туђе одговорности и јасно то изнесите. Запамтите: Када је у питању однос двоје или више људи свако мора да добије део колача!
4. Изборите се за своја права и останите доследни. Када изнесете чињеницу да одговорност није у потпуности ваша већ и особе преко пута вас она то неће лако прихватити. Зато је важно да не „наседате“ на додатна изазивања осећања кривице већ да останете доследни тако што ћете упорно указивати на део одговорности који не припада вама. Важно је да и ви прихватите дао одговорности али да се не оправдавате јер ће вас претерано оправдавање поново одвести у кривицу.


Сања Марјановић, дипл.психолог
preuzeto sa vaspsiholog.com


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Емоционални проблеми  |  Poslato: 22 Maj 2013, 22:37
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Анксиозност и проблеми са гутањем

Slika

Изразита и континуирана анксиозност карактеристична је по томе што је прате низ телесних симптома. О многим симптомима као што су убрзано дисање, убрзан рад срца, вртоглавица, трњење екстремитета и сл., већ је било речи у текстовима у којима смо писали о паничним нападима. Поред ових физичких симптома може се јавити симптом који можемо назвати „осећај да не можете да прогутате храну“ или „ осећај да ће се храна заглавити (на свом путу од уста ка желудцу) и да ћете се угушути“ . Овај симптом може заиста имати своје основе у неком соматском обољењу и важно је да се обратите лекару како бисте то проверили. Уколико се лекарски налаз показе као негативан и уколико сте већ у свом искуству имали нпр. паничне нападе или сте стално забринути онда је вероватно ваш примарни проблем анксиозност.
Зашто се проблеми са гутањем могу јавити у оквиру анксиозног поремећаја?Уколико сте под интензивним стресом а при том и склони анксиозном реаговању, услед ослобађања хормона стреса долази доћи ће тзв. мишићне контракције. Уколико нема релаксације мишићи остају згрчени и ви можете имати субјективни осећај мишићне напетости. Ваше грло је такође мишић па се тако и у њему ствара напетост што вас наводи на закључак да храна не може да прође кроз њега. Овакав погрешан закључак и предвиђање фаталних исхода као што су престанак дисања, гушење и сл. појачава анксиозност али и мишићну напетост па се због тога проблем повећава. Обично особа престаје да једе чврсту храну и прелази на течнију како би смањила ризик од гушења који заправо није реалан и постоји само у њеној катастрофичној интерпретацији .
Како решити овај проблем? Прво што је важно схватити јесте да проблем са гутањем није соматске већ психолошке природе и произилази из вашег погрешног начина интерпретације телесних сензација. Дакле, важно је решити се анксиозног начина реаговања који укључује промену у размишљању и релаксацију. Промена у размишљању подразумева алтернативни начин интерпретације симптома као и што мање обраћање пажње на телесне сензације. Даље, пре него што прогутате храну битно је да је сажваћете како треба (некада проблем може бити пребрзи унос недовљно обрађене хране) и уколико је потребно попијте пар гутљаја воде (уколико можете да прогутате воду то значи да можете било шта и да је пролаз од уста до желудца „проходан“). Примењујте свакодневно релаксацију кроз вежбе релаксирајућег дисања (демонстрација ових вежби постоји у нашој Видео секцији) а током узимања хране продубите дисање како бисте смањили напетост.
Да резимирамо, проблеми са гутањем могу бити резултат соматских обољењења зато је важно прво обратити се лекару и испитати да ли је проблем соматске природе. Уколико је налаз негативан а ви сте склони анксиозном реаговању и/или паничним нападима највероватније је извор проблема психолошки. Како бисте решили проблем важно је променити начин интерпретације телесних сензација, што мање обраћати пажњу на њих и проводити што више времена у релаксацији.


Сања Марјановић, дипл.психолог
преузето са vaspsiholog.com


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Емоционални проблеми  |  Poslato: 28 Sep 2013, 11:51
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Анксиозност



Термин анксиозност потиче од немачке речи ангст, што значи страх. Анксиозност је посебна врста страха и најадекватнији превод у нашем језику за овај појам био би стрепња или страшљиво ишчекивање. Стрепња (страшљиво ишчекивање, анксиозност) је последица предвиђања да би се могло догодити (доживети) нешто што особа процењује као ужасно, грозно, неподношљиво и опасно за свој психофизички интегритет. У основи анксиозности је ирационалан начин мишљења који се може огледати у прецењивању негативних карактеристика претње, подцењивању могућности да се претња савлада, стварању још веће претње у својим мислима итд.


Анксиозност је нездрава емоција јер нам не помаже да се изборимо и суочимо са претњама и изазовима који су пред нама, последица је нелогичног и нереалистичног начина сагледавања ситуације. Анксиозност доводи до физичког и/или менталног повлачења од претње (избегавања суочавања са претњом), покушаја поништавања претње (на пример путем сујеверног мишљења и ритуала), умртвљивања осећања итд.

Анксиозност (стрепња) се може односити на разноврсне објекте и ситуације које особа процењује као опасне, па тако постоје разне врсте анксиозности (социјална анксиозност, генерализована анксиозност, здравствена анксиозност, фобична анксиозност итд). Упрошћено речено, може се рећи да је анксиозност заправо нездрава и претерана форма забринутости.

За разлику од анксиозности, забринутост (брига) представља здраву емоцију. Забринутост (брига) као здрава емоција се такође јавља поводом неке претње. Али у основи забринутости је рационалан (самопомажући) начин мишљења који укључује реалистично сагледавање карактеристика претње, реалистично процењивање могућности да се претња савлада, одсусутво мисли којима се претња преувеличава итд. Забринутост је здрава емоција јер нам помаже да се суочимо са претњом и урадимо нешто конструктивно како би се заштитили. Када не би смо никада били забринути не би смо дуго преживели у свету који нас окружује. На пример: када прелазимо улицу, забринутост је то осећање које нас мотивише да погледамо у семафор, да погледамо лево и десно и видимо да ли је безбедно да пређемо улицу. Такође, забринутост или брига нам помаже да будемо обазриви, концентрисани и мотивисани при извођењу неког задатка или активности која нам је важна. Пример тога би била здрава трема коју имамо пред полагање неког испита или пред интервју за посао. Управо у оваквим ситуацијам брига нас мотивише да пазимо шта радимо како не би смо направили неку нежељену грешку. За разлику од бриге, анксиозност (а нарочито паника) делује паралишуће и омета нас у извођењу неког задатка или активности. Када смо анксиозни (преплашени) имамо много ирелевантних мисли у односу на задатак који желимо да изведемо, наша концетрација опада јер се више фокусирамо на сам доживљај анксиозности и мисли које је прате, него на оно што радимо.

Сви људи су понекад (у неким ситуацијама) анксиозни али у различитом степену. Анксиозност се може некада појачати и јавити након преживљених трауматских догађаја, великих животних промена (на пример: промена или губитак посла, склапање брака или развод, промена места живљења итд) дуготрајног стреса итд. Појава анксиозности након оваквих догађаја указује да особа још увек није у стању да се адаптира на новонастале промене. Анксиозност у својим различитим облицима се јавља у оквиру животних криза, неуротских поремећаја, посттрауматског стресног поремећаја али и у оквиру других тежих менталних поремећаја. Јављање анксиозности само по себи не говори да особа пати од неког менталног поремећаја, јер анксиозност може бити чисто акутна и пролазна, односно бити реакција на специфичне ситуације и тренутна догађања у животу. У случају пролонгираног (хроничног) анксиозног реаговања, може се радити о почетку неког менталног (обично лакшег) поремећаја који захтева психолошки (а понекад и фармаколошки) третман.

У РЕБТ-у (рационално емотивно бихејвиоралној терапији) разликујемо две врсте анксиозности, его и дискомфор анксиозност. Его анксиозност односи се на претњу нашем личном вредновању, слици о себи и психичком интегритету, док се дискомфор анксиозност односи на нетолеранцију и ужасавање поводом могућих непријатности за које особа верује да не може поднети. У основи сваке анксиозности је ужасавање, односно веровање особе да се одређена претња (неповољна ситуација) не може поднети и да је из тих разлога нужно такве ситуације спречити, избегавати или контролисати.

РЕБТ (као и друге когнитивно бихејвиоралне терапије) је веома успешан метод третирања различитих врста анксиозности. Третман анксиозности подразумева анализу и откривање начина на који особа својим уверењима ствара и одржава анксиозност, мењање таквог начина размишљања и усвајање новог самопомажућег начина размишљања, осећања и понашања, примена и тестирање научених вештина у реалним животним ситуација, учење вештина релаксације итд.


Владимир Мишић дипл. психолог


преузето са vaspsiholog


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Емоционални проблеми  |  Poslato: 28 Nov 2013, 15:49
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Захвалност


Slika


Настојте да сваки ваш дан почне са изражавањем захвалности ономе што имате. Људи су често склони да занемарују или чак подцењују оно што имају и истовремено идеализују оно што немају. Ако сте стално фокусирани на оно што немате нећете бити добро расположени ни срећни већи део времена.


Захвалност према ономе што имате не значи скромност и одсуство тежње за нечим што још увек немате. Изражавање захвалности значи поштовање онога што имате и што вашем животу доноси радост, пријатност и смисао. Изражавање захвалности нема никаве везе са религиозношћу. Религиозне особе захвалност изражавају Богу а особе које нису религиозне захвалност могу изражавати према животу, универзуму и сл. То је ствар слободног избора.

Размислите и питајте себе шта је то све добро у вашем животу што имате? Шта је то у вези чега сте задовољни? Шта је то што волите? Које су то особе које волите, цените или су вам узори? Које су то активности које вам пријају? Која је то храна која вам прија? Шта је то у вама чиме се поносите и што волите код себе? Када одговорите себи на ова питања добићете један списак ствари на којима можете бити захвални Богу, животу или универзуму.

Почните свако јутро изражавањем захваланости макар за једну или две ствари. Различитим данима можете изражавати захвалност за различите ствари које имате. Можете то чинити тако што ћете рећи сами себи у себи или наглас рећи оно за шта сте захвални.

Зашто је изражавање захвалности важно у вашем креирању позитивног и оптимистичног приступа животу? Изражавајући захваланост за оно што већ имате ви подсећате себе колико је ваш живот већ сада вредан и фокусирате се на позитивно. Када сте задовољни и фокусирани на позитивно то поткрепљује и јача ваш осећај смисла живота и даје вам снагу и мотивацију да стремите као ономе што желите а тренутно не поседујете. Свако до нас може бити срећан само у садашњем тренутку а не будућности.


Владимир Мишић
дипл. психолог


преузето са vaspsiholog


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Емоционални проблеми  |  Poslato: 06 Dec 2013, 19:12
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Emocionalno vezivanje u detinjstvu i odraslom dobu


Slika



Attachment, tj. emocionalno vezivanje je primarna potreba, javlja se još na samom rođenju, već prvim kontaktom sa majkom, a ostvaruje svoje aspekte kroz odnos sa roditeljima i iskustvima koja stičemo kroz sve druge odnose tokom života. Vezanost, ljubav, privrženost su opšta emotivna stanja, ipak kod različitih ljudi se različito ispoljavaju.

Iz pozicije odraslog, bar iskustveno, možemo potvrditi da je svaka veza priča za sebe, ali ipak možemo uvideti da postoje osobe koje lakše ostvaruju odnose, osećaju se sigurno u ispoljavanju i pružanju ljubavi, dok neki imaju strah od vezivanja, osećaju nesigurnost, nekima je izražena ljubomora i posesivnost, a neki čak odbacuju i negiraju da im je emocionalana bliskost potrebna.

Na odnose u odraslom dobu u velikoj meri utiče naš odnos sa roditeljima ili primarnim figurama privrženosti. Kroz interakciju sa njima stvaramo predstavu o sebi i o drugima, pa taj model kasnije prenosimo u partnerske, saradničke i odnose sa prijateljima. Kako nastaje taj model?

Najčešće je primarna figura privrženosti majka, za nju se prvo emocionalno vežemo. Dete motivisano postizanjem osećanja sigurnosti putem osmehivanja, plača i gugutanja, kasnije puzanjem, hodanjem, praćenjem, a onda i verbalnom komunikacijom traži blizinu majke. Ponašanje deteta izaziva reakciju majke, a njen odgovor dalje uslovljava detetovo ponašanje. Ono prilagođava svoje ponašanje da bi dobilo pažnju, kontakt, sigurnost koji su mu neophodni za rast i razvoj. Dete se koristi onim ponašanjem na koje je majka najresponzivnija. Na primer, ukoliko je majka dostupna kada joj se dete obraća lepim rečima, mirnoćom, ono će se tim repertoarom ponašanja najviše koristiti jer mu takvu poruku o dostupnosti i sigurnosti upravo majka šalje svojim reagovanjem na njegovo ponašanje. Ako majka neodgovara na lepo obraćanje, dete će pokušati plačem ili vikanjem, bacanjem stvarim, možda strahom ili plašljivošću, povređivanjem sebe ili drugih, bilo kojim ponašanjem kojim će joj skrenuti pažnju i pridobiti je.

Na osnovu tog iskustava dete pravi unutrašnju sliku o sebi kao o značajnom, a i o majci kao manje ili više sigurnoj bazi. Tako formira model sebe. Njega čine očekivanja i lična uverenja o sebi samom. Takođe, formira i model drugih koji je skup očekivanja i verovanja deteta o verovatnom ponašanju drugih ljudi, koliko mogu biti dostupni ukoliko od njih tražimo podršku i sigurnost, koliko vredi emocionalno se vezivati. Oba modela su prisutna u svim odnosima koje ostvarujemo.

Eksperimentom “Nepoznata situacija“ na velikom uzorku testirana je emocionalna vezanost dece i ustanovljene su 4 kategorije privrženosti u detinjstvu. Eksperiment je podrazumevao posmatranje dece i roditelja pri odvajanju i ponovnom susretu u nepoznatom prostoru. Odvajanje je podrazumevalo da sa posmatračima roditelji ostave decu na par minuta u prostoriji koja je opremljena igračkama, a u kojoj se nalaze prvi put. Pri odvajanju sva deca plaču, traže i dozivaju roditelje, ali ponovni susret je ono po čemu su ove privrženosti različite. Pa tako razlikujemo sledeće kategorije:

1. Sigurna privrženost – u ovu kategoriju, na sreću, spada najveći broj dece. Pri odvajanju ona su uznemirena, ali ne preterano. Pri ponovnom susretu, ona trče roditelju u zagrljaj, brzo se smiruju, nastavljaju igru i istraživanje. I roditelj i dete su zadovoljni. Njihova komunikacija je generalno topla i nežna, postoji sloboda za obostrano ispoljavanje emocija, kao i njihovo uvažavanje. Iako postoje i periodi nesigurnosti, daleko dominantniji je doživljaj dostupnosti roditelja koji na taj način gradi sigurnost deteta, u sebe i u njih.

2. Nesigurna-izbegavajuća privženost – vrlo često ova deca pri ponovnom susretu ne prilaze roditelju, što onda utiče na roditelja tako da ni on ne prilazi detetu. I roditelj i dete se osećaju odbačeno. Iako dete deluje spolja nezainteresovano, ono je prilično anksiozno i uzbuđeno, ali to ne pokazuje. Potrebno mu je daleko više vremena da se umiri od deteta sa sigurnim attachment-om. Među njima nema bliskosti, roditelj izbegava suočavanje sa detetovim emocijama, posebno onim bolnim. Pošto iskustvom stvara osećaj da na roditelja ne može uvek da računa, dete se ponaša kao da mu on baš i nije potreban.

3. Nesigurna-ambivalentna privrženost – ovde deca prave priličnu gužvu pri odvajanju. Ona se “lepe” za roditelja, pokušavaju na sve načine da spreče odvajanje, a kada roditelj ode, ostaju kod vrata plačući za njim. Kada se vrati, dete traži da bude u naručju, ne želi više da se igra, želi da bude u zagrljaju, ali istovremeno i besno odguruje roditelja od sebe. Sada roditelj pokušava na sve načine da smiri dete, ali mu ne uspeva. Ovakav odnos deluje kao previše blizak, ali zapravo, iako posvećeni staranju, roditelji su emotivno nedostupni, pa se dete ponaša zahtevno, bebasto, kontrolišuće, čak i ucenjivački, kako bi ih držalo u blizini.

4. Nesigurna-dezorganizovana privrženost – kod ove dece je primećeno da oni baš i nemaju neku organizovanu strategiju kako će sprečiti roditelja da ode ili kako će ga dočekati. Ona mogu biti potpuno “hladna“ u obe situacije, mogu da se zalete roditelju u zagrljaj a onda, pre samog približavanja, da se okrenu i odu. U prisustvu roditelja na njihovom licu se može videti strah, baš kao da ne znaju šta mogu očekivati, možda udarac, možda grubu reč. Nažalost, ova deca su prilično traumatizovana (npr. deca alkoholičara), često i zlostavljanja, a sigurno potpuno emotivno zanemarena, zastrašena.

Kao što vidimo, na dečiju emotivnu vezanost utiče ponašanje roditelja i njihov uzajamni odnos. Medjutim, nijedna od ovih privrženosti nije nepromenljiva. Kroz život dolazi do mnogih očekivanih i neočekivanih dešavanja, pa tako kod dece sa sigurnom bazom, ukoliko se u porodici ili na ličnom planu desi neki gubitak, bolest ili tragedija, nešto što na duže vreme može emotivno iscrpljivati, može preovladati nesigurna privrženost. A sa druge strane, kod dece sa nesigurnim bazama, ukoliko u okruženju postoji osoba (baka, učiteljica, trener, prijatelj…) na koju se mogu osloniti, koja pruža podršku i emotivno je dostupna, deca uz njih mogu steći sigurnost.

Ali šta je to što odrasle čini emotivno dostupnim, sposobnim za adekvatno emotivno vezivanje? Odnos sa roditeljima i iskustva u partnerskim i drugim odnosima. Njihov stav o emotivnom vezivanju.

AAI upitnikom (Adult Attachment Interview) odrasli se intervjuišu o svojim iskustvima emotivnog vezivanja u detinjstvu. Ispituje se šta se dešavalo kada su bili uznemireni kao deca, da li su im roditelji pretili, da li su se osećali odbačenim, da li je bilo gubitaka ili odvajanja, da li su ta iskustva iz detinjstva uticala na njihovu ličnost kada su odrasli…a najbitnije – od njih se traži da sa pet prideva opišu svakog od roditelja, a zatim da opišu neku situaciju koja ilustruje svaki od prideva. Na primer, ukoliko osoba opiše svoju majku kao “brižnu” i potom navede situciju u kojoj je bolesno i kako je majka bila uz njega uz puno ljubavi, milovala ga i činila sve što je potrebno da što pre ozdravi, onda to nudi uverljivost o sigurnoj bazi. Ali, ukoliko osoba majku opiše kao “brižnu”, a onda kaže da kada se kao dete povredila u igri nije smela da joj kaže jer bi bila besna, to negira koherentnost priče i ukazuje na nesigurnu privrženost. Takav roditelj izbegava da ponovo proživi bilo koje svoje bolno iskustvo, zaboravljajući ga ili izbegavajući da saoseća sa svojim detetom kada je ono u sličnoj situaciji. To čini na način što se od deteta fizički ili emotivno udaljava. Cena je gubitak osećajne brige za dete kada je ona potrebna, ne ponašaju se u skladu sa aktuelnim potrebama deteta, već se vode svojim iskustvom.

Na osnovu ovog ispitivanja razlikuju se 4 stila emotivnog vezivanja kod odraslih, opisana kroz roditeljski odnos i kroz partnerske veze. Tako razlikujemo:

1. Sigurni/autonomni stil emotivnog vezivanja odraslih – odrasli iz ove kategorije prepoznaju činjenicu da je emotivno vezivanje veoma važno. Lično iskustvo iz svog detinjstva otvoreno i uravnoteženo opisuju, imaju doživljaj prihvaćenosti i sigurnosti u sebe. Kao roditelji sposobni su da prikladno odgovore potrebama deteta kroz toplinu u kontaktu, poverenje i ljubav. U partnerskim odnosima takođe se sigurno emocionalno vezuju jer, imajući izgrađen osećaj sopstvene vrednosti, uživaju u ostvarivanju bliskosti i intimnih odnosa, dobro balansirajući između lične autonomije i pripadanja partneru. Ne strahuju da će biti povređeni, veruju i sebi i partneru, a glavna karkteristika je da imaju pozitivnu sliku o sebu i pozitivnu sliku o drugima.

2. Nesigurno-izbegavajući stil emotivnog vezivanja odraslih – odrasli koji imaju ovu vrstu emotivne vezanosti često idealizuju svoje roditelje, a onda kroz priču negiraju sve što su o njima rekli. Često zaboravljaju dosta činjenica u njima bitnim pričama iz detinjstva, a sve u korist izbegavanja stupanja u kontakt sa bolnim iskustvima. Na osnovu toga, razvijaju strategiju izbegavanja kojom se brane od emotivnih izliva, negiraju značaj emotivnog vezivanja, a sve u svrhu sprečavanja da budu odbačeni. Kao roditelji emotivno i fizički su udaljeni. Održavaju za njih neugrožavajuću emotivnu razdaljinu, ne uče dete da ispituje sopstvena osećanja i intimnost. Detetu ne ukazuju osećajnu brigu, uskraćuju ga za toplinu i nežnosti. Njihova deca iako deluju nezavisno, u biti svojoj su neprilagodljiva. U partnerskim odnosima najčešće ostvaruju površne veze, izbegavaju bliskost, naglašavaju koliko uživaju u svojoj nezavisnosti. Prepoznaćete ih među onima koji slave slobodu i veruju da veza guši, koji često menjaju partnere ili u potpunosti odustaju od veza. U osnovi leži strah od odbacivanja i emotivnih rizika koje intimnost i bliskost nose. Njih karakteriše pozitivna slika o sebi ali negativna o drugim ljudima.

3. Nesigurno-prokupirani stil emotivnog vezivanja odraslih – to su osobe koje su izuzetno opširne u prepričavanju događaja iz svog detinjstava, sa težnjom da idealizuju svoje roditelje. Međutim, njihova priča nije koherentna jer uz mnoštvo pozitivnih priča istovremeno se javlja i ljutnja prema roditeljima. Zarobljeni su u nerazrešenim konfliktima, nagomilani bes ih blokira u emotivnim vezama. Kao roditelji često se ponašaju tako da se dopadnu deci, bore se za njihovu naklonost i pažnju. Dosta komuniciraju, ali bez suštinske razmene jer se vode pretpostavkama i ličnim iskustvom, čitanjem misli i kontrolom. Na taj način pokušavaju da spreče separaciju, ali nažalost upravo to vodi ka tome da ih u nekom momentu dete odbaci. Tada vrlo često prete deci napuštanjem, neadekvatnim pokušajem da ponovo približe dete sebi. U partnerskim odnosima ove osobe ostvaruju zavisničke veze. S’ obzirom da imaju dubok osećaj inferiornosti, vezivanjem za partnera uspostavljaju osećaj sopstvene vrednosti. Svaka situacija koja je i najmanja pretnja vezi, doživljava se kao mogućnost gubitka voljene osobe, a samim tim i gubitka slike o sebi kao osobi koja vredi, pa se iz te ugroženosti javlja ljubomora i posesivnost. Kako bi prikrila od partnera svoj doživljaj bezvrednosti, pribegava samo onim postupanjima koji će je pokazati u pozitivnom svetlu. Kako to sprečava mogućnost razmene intime, bliskosti i iskrenih emocija, javlja se niz partnerskih problema, a osoba se oseća usamljeno i otuđeno. Jasno je da njih karakteriše negativna slika o sebi a pozitivna o drugima.

4. Nesigurno-dezorganizovani stil emotivnog vezivanja odraslih – ove osobe imaju potrebu za emocionalnim vezivanjem, ali istovremeno imaju i strah od vezivanja. Njihovo iskustvo u odrastanju je obeleženo traumama, gubicima, zlostavljanjem, vrlo često neprežaljenjim i nerazrešenim. Veruju da bliskost sa sobom nosi bol i povređivanje, od drugih očekuju samo loše. Kao roditelji su nekompetentni. Prema deci se ponašaju u skladu sa svojim iskustvom a ne sa detetovim potrebama. Najčešće gube dete iz vida ili ga pak, ubacuju u scenario svoje drame iz prošlosti. Njihovo ponašanje je nepredvidivo, pa je dete onemogućeno da razvije emopcionalnu sigurnost. U partnerskim odnosima su vrlo haotične, mada i veoma retko stupaju u veze. Uverene su da upuštanjem u vezu rizikuju da budu povređene i odbačene. Sabotiraju sebe odričući se šanse da steknu ljubav u životu tako što biraju one partnere koji su im nedostupni. One koji njih žele odbacuju, a teže na sve načine da pridobiju one koji njih neće. Ako u tome uspeju i stupe u vezu sa onim koga su toliko želele, počinju da se osećaju ravnodušno, razočarano, nezainteresovano i prekidaju vezu. Kako loše misle o sebi, a i od drugih očekuju samo loše, njih karakteriše negativna slika o sebi i negativna slika o drugim ljudima.


U sledećoj tabeli možete jasno uvideti uticaj attachment-a u detinjstvu na emotivno vezivanje u odraslom dobu:


Odlike attachment-a u dečijem ponašanju
Siguran attachment
1. sposobnost za odvajanje od roditelja
2. traženje utehe u roditeljima kada je uplašeno
3. povratak roditelja budi pozitivne emocije
4. preferira prisutvo roditelja u odnosu na prisustvo stranaca

Pandan attachment-a u ponašanju odraslih
1. ima dugotrajne veze pune poverenja
2. ima stabilno samopoštovanje
3. deli osećanja sa prijateljima i roditeljima
4. traži socijalnu podršku


[i]Ambivalentan attachment

1. obazrivo u prisustvu stranaca
2. veoma uznemireno kada roditelj ode
3. povratak roditelja ne deluje utešno na dete

Pandan attachment-a u ponašanju odraslih
1. nije mu prijatno da se zbližava sa drugima
2. zabrinutost da ga/je partner ne voli
3. postaje veoma uznemiren kada se veza završi


Izbegavajući attachment
1. izbegava roditelje
2. ne traži ni utehu ni mnogo kontakta sa roditeljima
3. preferira strance ili uopšte ne pokazuje da ima razliku u osećanjima kada je sa roditeljima i kada je sa nepoznatima

Pandan attachment-a u ponašanju odraslih
1. ima problema sa intimnošću
2. ulaže malo emocija u socijalne i romantične veze
3. nesposobnost ili nevoljnost da se dele osećanja ili misli sa drugima


Dezorganizovani attachment
1.pokazuje mešavinu izbegavajućih ponašanja i pružanja otpora
2.može da izgleda zbunjeno, smotano ili preosetljivo

Pandan attachment-a u ponašanju odraslih
1. može preuzeti roditeljsku ulogu (parentifikovan, preterano brižan)
2. postaje upijač partnerovih problema


Emocionalno vezivanje utiče na sve aspekte naše ličnosti. Utiče na ono šta osećamo prema sebi i prema drugima. I mada čitajući ovaj tekst možete steći utisak da je prepoznavanjem u nekoj od ovih kategorija vaša sudbina ili sudbina vašeg deteta zapečaćena – nije tako! Skloni smo da biramo one situacije koje potvrđuju naša očekivanja i tako ostajemo zarobljeni u pričama koje nisu funkcionalne. Ali otvaranjem prostora za nova, pozitivana iskustava pružamo mogućnost za promenu. Takva iskustva se zovu korektivna iskustva. Ona nas menjaju jer iskustvom sebe kao osobe koja je uspela da adekvatno razreši negativna iskustva svog odrastanja, da svoja loša iskustva iz prethodnih partnerskih veza ne prenosi u novu vezu, da sebe upozna, prihavti i zavoli baš onakvu kakva jeste, dobar je put ka ostvarenju onoga što zovemo sigurni tip emotivnog vezivanja.



preuzeto sa psihoterapijsketeme


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 22 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   
cron

Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker