Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 07 Jul 2020, 05:20


Autoru Poruka
Вучица
Post  Tema posta: Лаж & Истина  |  Poslato: 03 Apr 2013, 22:56
Korisnikov avatar
Moderator chata

Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30441

OffLine
Лагање је заиста опасно по здравље



Slika



Истина је данас постала врло компликована. Имамо 'моју истину', 'твоју истину', или 'њихову истину' и 'нашу истину'.
Али иза ових термина често се крије лаж. Научници упозоравају да лажи не штете само нашој репутацији - могу утицати и на здравље и на дужину живота.

'Истраживања су повезала говорење лажи с повећаним ризиком од рака, тескобе, депресије, зависности, коцкања и већом шансом да имате врло лоше везе с другим људима, ' каже др. Deirdre Lee Fitzgerald, проф. Психологије с америчког универзитета Eastern Connecticut State.

Главни разлог због ког лагање штети здрављу и дуговечности је стрес који прати лагање.
Лагање захтева већи физички и емоционални напор. А будући да једна лаж потиче другу ова навика вас може увести у зачарани круг који је врло штетан за нервни систем. Дугорочно излагање стресу доводи до озбиљних здравствених проблема који могу убрзати смрт.

Осим тога лагање доводи и до депресије и тескобе. 'Кад људи лажу јер желе избећи суочавање с емоцијама и проблемима, а исти проблеми се изнова понављају и погоршавају. То захтева додатни емоционални стрес који може прерасти у тескобу и депресију, ' каже др. Fitzgerald.

'Лаж кида везе с другима јер уништава поверење. Кад нема поверења, нестаје и интиман однос. Лагање повећава удаљеност између људи, а понекад се то не може поправити, ' додаје др. Fitzgerald.

Разорено самопоштовање још је један резултат лагања. Тешко је имати добро мишљење о себи ако живите лаж.
Лаж се може чинити као лак излаз из проблема, но ако се касније не можете погледати у огледало, ваше емоционално здравље ће се погоршати. Ту се надовезује и проблем злоупотребе наркотика и алкохола. Што се више предаје наркотицима и алкохолу то је особи теже носити се с истином. Ово је чест случај и код тинејџера који немају снаге за изговарање истине.

Уче ли родитељи децу да лажу? 'Да, ' каже др. Fitzgerald и додаје: 'Кад дете чује родитеља како лаже јер жели нешто избећи, учи да је лагање прихватљиво. Деца касније могу лагати да би избегла бес родитеља или да их не би разочарали. ' Децу учимо лагању и ако их не научимо изрећи осећаје на прихватљив начин. Постоји још један разлог због којег деца лажу - ако не добију довољно похвале и охрабрења код куће, па лажима скрећу пажњу. Људи заправо и уче лагати док су деца, стога се та навика тешко искорењује. Из донекле сличних разлога лажу и као одрасле особе.

Истина доноси дугорочне користи и боље здравствено стање. Научите њену вредност и избегните, између осталих, и здравствене ризике који прате лагање.


Net.hr


Vrh
Вучица
Post  Tema posta: Re: Лаж & Истина  |  Poslato: 03 Apr 2013, 23:07
Korisnikov avatar
Moderator chata

Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30441

OffLine
Није то оно што мислиш



Slika



Сви знамо ста је лаж, јер сви лажемо. Л сви знамо шта је истина, јер и њу понекад користимо. Ајнштајн је теорију релативитета наменио разумевању физике и закона, а заправо је психологији и сазнању људи учинио много. Релативност истине, уједно и лажи, питање је егзактних наука, колико и филозофије. И вечно питање свих наука које се људском душом баве. Ко одређује шта је морално, добро, здраво, искрено? Религија, комисије, наслеђе, истраживање? Сви заједно или свако појединачно?
Да ли нам за разумевање лажи могу помоћи захтеви сваке науке: дефиниције, класификације, етиологија, инструменти... Да ли је лаж по дефиницији супротност истини? Да ли је задовољавајућа подела на велике и мале лажи, добронамерне и лоше, случајне или са предумишљајем, дечије и зреле, поли­тичке и остале? И како је измерити?

Постоје тестови личности који, кроз многобројна питања, покушавају да личност разумеју и класификују.. У свом скромном клиничком искуству увек сам се сретала са два питања чији су ме одговори нагонили на размишљање. Једно је: Да ли сте осетљивији од других људи?, а друго: Да ли сте лагали у овом упитнику? Никада ниједан одговор није био не, икада. Недавно сам сама попуњавала неки упитник и на питања слична овим одговорила баш супротно, тек да збуним будуће истраживаче и идеалних 100% бар мало окрњим. А ту сам слагала, јер сам на сва остала искрено одговорила. Чињеница је да када покушавате некога да «скенирате» тестовима, срећете се са многим тешкоћама: људи се плаше да завире у себе, желе да се представе у бољем светлу, себе довољно не познају, смишљено скривају истину надајући се да ће резултати њима ићи у прилог.. И сви тестови имају додатне скале валидности, који баш лаж мере, трудећи се да том вредношћу и резултате ставе под сумњу. Добијају се многи невалидни протоколи, из горе поменутих разлога, али ниједан у коме је одговор Да, лагао сам током попуњавања. И Да, нисам осетљивији од других. Људи верују да говоре истину, верују да су баш они најемотивнији од свих.
Коме више веровати: онима који тако мисле или онима који признају лаж, а већ су лагали? Чија је лаж онда тежа? Може ли се лаж уопште измерити?

У клиничком раду - може. Ви добијете тест, видите да пацијент лаже (нормално, на то питање одговара негативно) и кажете себи: «Да, хоце да испадне Иуд, јер неће у војску; дозирано је давао информације, јер се плаши да га лудим не прогласимо; не зна разлику између истине и лажи, јер је у свом свету где такве јасне дистинкције не постоје.... Али изађете са клинике, лепо сте све откривене манипулације у налаз ставили и сретнете: пријатеља, непријатеља, партнера, дете, родитеље и комшију и они вас лажу. Шта са њима? Они вам не дају да их тестирате, а ако би и пристали, видели би да лажу и шта с тим? Прозивате себе да и ви понекад слажете или не прихватате могућност да су људи такви и да вас лажу.
Какви су то људи и зашто то раде? Не могу више да куцам знакове пи­тања, мораћу почети да дајем и одговоре. Да раскринкам лаж.

Хиљаде књига написано је о личности, с покушајем да се тај конструкт разуме. И Аристотел је писао. А омча ненаучности повремено и даље виси над психологијом и психијатријом. Зато што претерују, зато што превише пишу, зато што човек није тако недокучив као што се често износи. Его (Ја) није тако слабасна структура како га је психоанализа дуго престављала, не удовољава она само другим инстанцама, већ и себи. С дужним оградама које свака генерализација доноси, мислим да су људске потребе већине људи сличне и односе се на: потребу за давањем и пружањем љубави, припадношћу, сигурношћу, остварењем својих могућности, материјалном ситуираношћу, уважавањем, признањем, поштовањем, прихватањем... Људи желе да буду вољени и воле, да успеју у ономе што раде, да их други прихватају и да им то покажу, да успеју, да оставе траг, да буду уважени, да им се грешке опросте, да се ослоне на друге, да буду препознати по добрим делима, да има­ју своје место. И Его је ударник који на свим фронотовима ради, стално, као срце, никада не спава (и кад се чини да спава, у сну смишља и разрешава). Покушава да одржи снагу и вољу, прави планове и развија одговоност, исправља грешке и труди се да ника­да не забрља толико много да се то не може исправити. А забрља и често, и много. Јер је људски грешити, јер је немогуће живети, а не направити погрешне изборе, процене, активности. Чиме се све Его служи на том маратону? Ставови, уверења, систем вредности, реалном и идеализованом сликом о себи, механлзмима одбране и лажима, свакако. Немогућност да задовољимо све своје по­требе, увек је аларм за целу личност. Увек се праве ретроспективе и анализе, нови планови и процене, улажу све снаге да се успе или бар направи неки помак. Али често и то не да резултат. Некада победе скривене потребе, некада мале, ситне увреде и несигурности, некада страхови или напетост. А Его куца на врата и тражи да изађемо у фулл опреми спремни да и даље извршавамо задатке, тј., живимо. Е онда се понесе и лаж, са свом том опремом, јер тешко је признати да смо били немоћни, слаби, погрешни, да смо одустали од својих принципа и да су неке, не бас прихваћене потребе у том тренутку биле важније или јаче. Не мисли се тада да су у лажи кратке ноге, јер на тим ногама сасвим добро стојимо и идемо даље, мало клецају, али ми ипак ходамо и чини се да се може. Плашимо се да ћемо бити одбачени, исмејани, повређени, несхваћени и себе убедимо у добробит лажи «због виших циљева».
Може ли се та лаж измерити?

Може. И на тесту и у животу. Нису све тако тешке, многе су из незнања, многе због недостатка храбрости, неке су са позиције егоизма, неке из комплекса и страхова. И јесу увек против других, јер њих лажемо, али највећу штету чине управо ономе ко лаже. Тешко је живети са њима, јер све оно што оне препокривају, је наше искуство, то смо ми, а са собом живимо 24 сата дневно. Циљ не оправдава средство, то је само флоскула, њу су лажљиви смислили. Ко се развија и ка циљу тежи, мора лаж да редукује, јер она је та која успорава и реалност замагљује, мада је тако разумљива и тако људска.

У овом тексту нисам лагала, у животу јесам. Извињавам се свима које сам икада слагала, шсто сам на лакши начин покушавала да дођем до истине и сазнања. Аристотелу хвала што ми сада није помагао, а свим другима што су моју борбу за исти­ну делили са мном.



Аутор: психолог Жилијета Кривокапић
за stetoskop.info


Vrh
Вучица
Post  Tema posta: Re: Лаж & Истина  |  Poslato: 03 Apr 2013, 23:36
Korisnikov avatar
Moderator chata

Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30441

OffLine
Зашто људи лажу?
Када лагање прераста у патологију?



Slika



Колико пута сте били љути на себе јер сте „насели“ на неку лаж? Можда сте се и сами нашли у ситуацији када сте „морали“ лагати? Или сте једноставно упознали неке људе чије „ловачке приче“ граниче с патолошком лажљивошћу?
И можда сте били љути на себе што нисте на време „препознали“ те лажи?


Често ме као психолога питају како можемо знати када нам нетко говори истину, а када лаже? Можемо ли препознати лаж на темељу неких невербалних знакова? И на крају, зашто људи лажу?
Радо бих вам (па и себи) одговорила на последње питање знајући да говорим апсолутну истину, но сматра се да људи најчешће лажу из неколико разлога: како би заштитили себе, повредили друге и осећали се боље.


Које је најчешће оправдање зашто људи лажу?


Најчешће оправдање које користимо у лажима јесте како бисмо заштитили другу особу, односно сами себи лажемо говорећи ону фразу: „Не могу му/јој то рећи; повредило би је/га“. Притом опет сами себе настојимо заштити јер не желимо преузети одговорност за оно што кажемо, направимо. Лажемо другима и сами себи како бисмо се првенствено ми боље осећали.
Балзак је рекао: „Има људи који лажу само да би лагали.“ Но они спадају у категорију патолошких лажљиваца и уистину би потрајало да се позабавимо том тематиком.


Интуиција је најбољи штит од лажи


Имајући сво знање и претходна животна искуства, морам вам признати да сам и ја, као психолог, знала „насести“ на лажи. Занимљиво је како у тим лажним тренутцима једноставно осећамо да нам друга страна не говори истину, но покушавамо на све могуће начине укључити мозак, односно рационализирати. И управо нас тај рацио води у понор прихваћања „игре“ друге стране, односно почињемо занемаривати унутарње сигнале (неки би је назвали интуицијом).
И вероватно у тим тренутцима се водимо „рационалом“ како ће и друга страна препознати до којих граница може ићи с лажима.


Живот с "песницому џепу"


Нажалост или на срећу, имала сам прилику и упознати особу за коју је властити брат рекао како је она особа која је увек играла с „песницому џепу“. И питам се како изгледа живот особе која непрестално лаже. Јер свакако током дана, живота, дођу тренутци када се требамо погледати у „огледало“. И сами себи признати истину.
С обзиром како сви људи теже складу и задовољству, сумњам да се такве особе осећају задовољно и радосно у тренутцима када сами себе погледају у огледало. Но сада ми је јасно због чега неки људи немају огледало у кући:) или имају само оно мало огледало, које их увери да изгледају добро и да могу изаћи у спољни свет... И пласирати даље своје лажи.


Што наука говори о лажљивцима?


Бројна истраживања потврђују искуства клијената који долазе на психологијско усавршавање и саветовање да се лажљивци својим лажима хране и живе само за њих, улепшавајући своју „стварност“.
Један мој добар пријатељ би рекао: „Лажи лажима заводе савезнике“. Другим риечима, лажљивци као да „нањуше“ особе које у суштини и већину времена негују идеал искрености јер управо потоњи као да стрше у гомили неискрених особа. И на тај начин „ремете хармонију лажљивог оркестра“ и света у ком неки живе.

Но посебно ми се је свидела реченица једне жене која је рекла нешто у стилу: „Лажљивци нису вредни мог спомена. Не желим причати више о њима, придавати им своју пажњу. Довољно су добили мог бесплатног ПР - а“.

Зато драги моји, шта је било, било је. То је прошло свршено време и нешто што је иза нас. Треба лажљивце оставити да живе у свом свету, погледати се у огледало те уздигнуте главе и искреног срца кренути даље.
Ја вам могу смо пожелети сретан пут и подсетити вас да слушате свој унутрашњи гласић. Он увек говори истину!



Аутор: Ana Celjak crei.hr


Vrh
Вучица
Post  Tema posta: Re: Лаж & Истина  |  Poslato: 08 Apr 2013, 11:28
Korisnikov avatar
Moderator chata

Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30441

OffLine
Патолошко лагање



Slika



Како означити прецизно што је то патолошко лагање када пуно људи говори лажи? Као да су лажи постале дио наше свакодневнице којима се неки служе да би преварили друге, неки пак да би ублажили болне истине, а они трећи лажу из сасвим непознатих разлога.
У службеним међународним класификацијама посебно је означена категорија патолошког лагања. Та категорија подразумијева да је патолошко лагање у основи присутно код оне особе која суставно говори лажи унаточ чињеници да за исте може бити или већ јест кажњена.
Лагање је чешће присутно код појединих болести и поремећаја као нпр. Неких развојних и/или антисоцијалних патолошких поремећаја. Знанственици су доказали да постоје и одређени центри у мозгу који биљеже промјене код патолошког лагања. Студије су показале нпр. Смањену активност у језгри таламуса, особито у подручју тзв. Десног хемиталамуса те повећану активност у предњем цингуларном режњу, дорзолатералном префронталном кортексу код групе волонтера који нису склони патолошком лагању.
Ако је лагање заједнички образац људског понашања када постаје патолошко? У психијатријском жаргону патолошко лагање се означава често као псеудологија фантастика, а рјеђе се користи синоним митоманија и болесно лагање. Углавном у литератури патолошко лагање је описивано кроз стољећа. За разлику од лагања које у подлози има стицање одређене користи за особу која лаже, патолошко лагање се чешће везује за особу, а не за ситуацију, нема екстерне односно посљедичне користи и углавном је несврховито. Чак штовише, дискриминирајуће је за особу која лаже, а она се унаточ томе и даље користи лажима.
У сувременој ДСМ - ИВ класификацији болести и поремећаја, патолошко лагање као категорија не постоји. Међутим постоји као једно од психолошких стања и симптома у оквиру тзв. Умишљеног поремећаја, мада се са сигурношћу може тврдити да многе особе склоне патолошком лагању не показују остале симптоме умишљеног поремећаја.
Патолошки лашци опсесивно и импулзивно лажу. Мијења се само тематика. Стога многи овај феномен приближавају разини психотичног поремећаја. Постоје ставови да патолошки лашци не могу контролирати своје лажи, што може довести и до криминалног понашања које се нпр. Може испољити и код давања исказа на суду.
Још увијек недостају суставна истраживања о евентуалним абнормалностима средишњег живчаног сустава, недовољно је истражено питање да ли је патолошко лагање посљедица преегзистирајуће душевне болести или је то сама душевна болест, ако пак јесте тада би било нужно одредити њезине стабилне и конзистентне симптоме и уврстити ју у међународну класификацију болести.
Све раније наведене непознанице представљају и потешкоћу када се ради о лијечењу особа које патолошки лажу. Патолошки лажљивци се у правилу не осјећају болеснима, њихово понашање је често импулзивно и опсесивно, а порив за лагањем неконтролиран. Постоје одредјене врсте психотерапије и фармакотерапије које не дјелује директно на патолошко лагање, али дјелује управо на горе наведене компоненте као њихов саставни дио.


Mr. sc. Весна Шендула Јенгић, dr. med.
Психијатријска болница Раб
Раб, Кампор 224



преузето са razbibriga.net


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Лаж & Истина  |  Poslato: 19 Apr 2013, 22:54
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Лажи као средства самоотуђења


Лагање је уско повезано с концептом самопоштовања. Када људи осете да им је угрожено самопоштовање или да постоји опасност да се не допадну другима и не покажу у светлу у ком би желели, могу почети да се лажно представљају.


Сви људи понекад лажу. Они који кажу да то никада не раде, лажу највише. Поред тога што лажу нас, лажу и себе, што је још гора лаж. Сретала сам људе који упорно тврде да никада не лажу и сматрам да то раде превасходно да би себе убедили у ту лаж. Често не добијају баш много социјалних гратификација, јер им већина других људи не верује превише, али очигледно да добијају неку личну. Зашто би неко желео да слаже себе и да лаже друге, иако је већина нас свесна да нас лажи доводе у бројненеприлике?

Лагање је уско повезано с концептом самопоштовања. Када људи осете да им је угрожено самопоштовање или да постоји опасност да се не допадну другима и не покажу у светлу у ком би желели, могу почети да се лажно представљају.


Slika


Да ли су све лажи штетне?


Неки научници тврде да нису све лажи штетне. Њихова идеја је да лажи могу бити мотивишуће, покретачи наших будућих активности. На пример, особа пољуљаног самопоштовања може рећи неку неистину о себи како би то самопоштовање одржала, а онда, да би успела у својој идеји одржавања лепе слике о себи, могуће је да ће заиста и учинити неопходне активности да претходно изречену лаж претвори у истину. Колико је овај концепт самомотивисања добар и пожељан – остављам Вама на суд.

Мени се чини да су лажи, превасходно, штетне. Питање штетности је питање интензитета и квалитета лажи. Дакле, питање је колико, и очему неко лаже. Лажи су посебно штетне када су у функцији очувања слике о себи, дакле – самопоштовања. Уколико неко лаже да би у очима других очувао лепу слику себе као важне, нормалне, паметне и интегрисане, поштене и особе пуне врлина – то заправо значи да тај неко није сигуран у своје особине, да не доноси судове о себи из своје унутрашњости, већ да су му неопходне гратификације споља како би успео да одржи свој интегритет.

Самопоштовање би, пре свега, требало да буде самоприхватање.Уколико је самопоштовање у функцији тога како нас виде други, оно је, а приори, климаво. Онда нас, дакле, не чуди ако неко климавог самопоштовања лаже да би себе приказао у бољем светлу, како би сам себи (што је овде, заправо, од примарног значаја) «објаснио» да је вредан, паметан и све остало што му је битно да би сам себе видео као особу вредну поштовања. Дакле, људи лажу да би у очима других били оно што желе да буду, а заправо нису.

Самопоштовање би, пре свега, требало да буде самоприхватање.Уколико је самопоштовање у функцији тога како нас виде други, оно је, а приори, климаво


Зашто су лажи штетне?


Постоји изрека која каже да «сто пута поновљена лаж постаје истина». Рекла бих да у овој изреци стоји одговор на питање разлога из којих су лажи штетне. Када неко лаже (било да би очувао самопоштовање, заштитио друге, заштитио себе), дакле када неко лаже поводом ствари које лично сматра веома битним, највероватније ће истрајавати у тим лажима дуго. Ако је могуће, можда и заувек. Међутим, водећи се претходном изреком, након неког времена би таква особа била у опасности да и сама поверује у сопствену лаж. Не причам о губљењу контакта с реланошћу, нити о стварању страшних психопатологиија, причам о аутоматизовању лажних исказа, који као уљези постају делови личности особе која лаже. Ниједан уљез не може бити добродошао. Међутим, неки уљези се могу тако добро маскирати да ни сами више не будемо у стању да их препознамо као уљезе. У таквим случајевима, настављамо да живимо у једној «ко-креацији». С једне стране носимо оно што је аутентично у нама, а с друге стране не препознајемо оно што није аутентично, а «срасло» је с нашом личношћу. Ми постајемо и оно што јесмо и оно што нисмо. Не само да лажемо друге, већ веома лукаво лажемо сами себе. Не само да лажемо сами себе, већ немамо никакву представу о томе да смо неискрени. У себе уграђујемо наративе, приче, веровања и идеје, које иницијално нису биле део нашег правог Ја, а како временом почињемо и сами да верујемо у њих, оне «нагризају» оно што је у нама аутентично.


Рефлексно лагање


Један истраживач који је годинама испитивао људску пријемчивост за признавање неискрености је закључио да људи лажу готово рефлексно. Они ни не мисле о лажима као о нечему страном, већ их, заправо, (аутоматизовано) доживљавају као део себе.

Дакле, иако је можда иницијална потреба за лажима била у функцији очаравања других људи, она се временом претвара у личну потребу одржавања слике о себи – оне слике о себи коју бисмо могли описати као идеалну – оне слике о себи коју бисмо у машти видели као нешто што је циљ коме тежимо и као себе какви бисмо волели да будемо. Људи желе да буду друштвено прихваћени, неосуђивани, «добри», да им живот тече лагодно и да им све битне ствари иду «од руке», људи желе да избегну непријатности, неслагања и неприлике. Из легитимне људске жеље за избегавањем непријатности и живљењем срећног живота, настаје већина лажи. Биле те лажи виђене као «добре» или «лоше» (неки их зову црним и белим), оне неизбежно остају лажи.


Људи лажу да би себи олакшали живот


Људи се служе лажима да би себи олакшали живот. Из илузије да живот треба и мора увек да буде лагодан (што неприкосновно и апсолутно јесте илузија, јер је нереално и немогуће да цео живот било кога од нас прође лагодно, без фрустрација и осујећења) људи бирају наизглед лакши пут до циља. На кратке стазе гледано, лагањем можда неко и успева да оствари тренутну добит…Али, шта се дешава када лажи, све изречене, и све оне лажи којима се упорно индоктринирамо, ставимо у контекст целог живота једне особе?

У тој ситуацији се неминовно враћамо на причу о уљезу, лукаво сраслом уљезу који «гризе» оно што ми аутентично јесмо (или бисмо могли да будемо). Што је више лажи, то више хранимо уљеза и више изгладњујемо наше аутентичне делове. Што је уљез јачи, то је наш унутрашњи глас истине тиши. Што слабије чујемо нашу личну истину, то су веће шансе да изгубимо контакт с њом. А када у доброј мери изгубимо контакт с тим аутентичним делом, с том личном истином, онда долази до онога што многи описују као велики проблем данашњице. Долази до тога да се срећемо с мноштвом људи који се питају (или питају пријатеље, маме, тате и остале ближње, све док не стигну до терапеута) «Ко сам ја и шта ја, заправо, желим»?

Да ли је икако могуће да, осим особе која поставља то питање, ико други на свету може знати одговор на њега?

Како би се могла осећати особа која поставља питање о томе ко је, заправо, она и шта она, у ствари, жели? Шта је добро, шта је лоше, када и како се «треба» понашати, како доћи до среће и како срећа изгледа?


Психотерапија као „испетљавање“ из лажи


Многе терапије се организују око отпетљавања лажи и долажења до оног изгладнелог аутентичног дела. Јер, логично је – што се људи више индоктринирају лажима, то је теже да се «испетљају» из њих. И упркос овој чињеници, многи новим лажима покушавају да отклоне старе. Ако лаж за особу постане истина, онда истина изгуби на значењу, онда истина бива обесмишљена и тада је до ње јако тешко доћи. Како да ухватимо нешто што не познајемо? И још боље питање је: «како да откријемо нешто за шта нисмо сигурни да ће нам се допасти, за шта нисмо сигурни да желимо да знамо и за шта сумњамо да ће да пољуља целу сликуо намасамима»? Да онда можда нијебезбеднијеживети у лажима и хранити уљеза који даје илузијусигурности?

Можда и јесте – али, у том случају, не могу да се не запитам из ког разлога људе мучи депресивност (која је најраспрострањенији психички проблем данашњице у целом свету) и идеја да «нешто фали – да нешто није како треба да буде – и да је то нешто – само веома апстрактно `нешто`, без идеје шта би оно, заправо, могло бити`?


Тежи пут


Бити искрен је, често, тежи пут, јер подразумева прихватање чињенице да живот неће увек да нас «мази и пази» и да ћемо се сретати с неприликама и препрекама, те морати да уложимо снагу и вољу уколико желимо да их превазиђемо. Лажи, бар у кратком временском периоду, могу стврорити илузију да смо пренебрегли неприлике и лакшим путем постигли задовољство. Колико ће то задовољство бити трајно уколико је створено обманама и самообманама и где води тај «лакши пут» када личне лажи почињу да «нападају» изнутра – остављам као отворена питања. Уколико на њих желите да одговорите, једно од основних питања које себи можете поставити је оно горепоменуто: `Ко сам ја и шта је оно што ја заправо желим`?


Слажу ли се данашње терапије с Ничеовим погледом на истину и лаж?


Ниче, наизглед, тврди сасвим супротно управо реченом. Он је веома критичан по питању било какве идеје постојања објективне истине. Здрав ум је флексибилан и способан да увиди да постоји много различитих начина осмишљавања неке ствари или појаве. Не постоји, каже он, једна истина, већ пре, више њих. На једном месту каже да је сама идеја о постојању истине – лаж. Различити тумачи Ничеовог дела ове његове изјаве тумаче на врло различите начине. Али, да оставимо филозофију по страни, његова тврдња која каже да не постоји једна истина, већ много различитих начина осмишљавања ствари, је у сагласности с највећим бројем психотерапија и савременом психологијом.

У психотерапијском процесу не трагамо за објективном, већ за личном истином. Лична истина је доживљај појединца о стварима и ситуацијама које су му се десиле. Његов начин виђења света је оно што конституише његову личну истину. Ако је спреман себи (другима, терапеуту) да призна и опише тај доживљај, онда је, заправо, спреман да дође у контакт с оним што је за њега истинито. Истина је у овом случају лековита, и нису нам потребне филозофија, чињенице и објективност да бисмо неком помогли да открије личну истину.

Први закон психодинамике (из О.Л.И. Интегративне Психодинамске Психотерапије) гласи: “Свака лаж, уроњена у психу или ум, истискују онолико менталног здравља, колика је запремина те лажи”


Како свесне лажи утичу на наше психофизичко стање?


Истраживања су показала да људи који свесно лажу, показују знакове појачаног стреса, знојења и убрзаног лупања срца. Јачина стреса и умора који прате лагање зависе од значаја лажи које неко изговара. Што је повод за лагање значајнији и што особа више верује да ће се „извући некажњено“ – да нико неће открити њене лажи, то је притисак већи, улаже се више енергије и тело остаје све исцрпљеније. Ови резултати, међутим, важе за особе које лажу јер верују да су учиниле нешто што нису смеле. Осећају кривицу и лажу како би се „извукле“ из нежељене ситуације, како не би упале у невољу. Међутим, сасвим је другачија прича с хвалисањем. Испоставља се да свесно преувеличавање сопствених успеха не изазива ни фрустрараност, нити несигурност. Напротив, „шарене лаже“ које људи причају да би се показали у што бољем светлу их, заузврат, још више стимулишу, „пумпају“ и дају им енергију. Рекли бисмо да хране идеју њихове умишљене и жељене величине. Код многих људи је данас идеја о личној величини једна од основних жеља. Хвалисање о личним успесима, претеривање по питању сопствених постигнућа и способности, подиже еуфорију и делује као фантазматско проживљавање неостварених жеља. Нико није свемоћан, али многи маштају о томе да буду. Када ту машту преточе у речи пред публиком, осећају се као да су на тренутак „завладали светом“. Међутим, и тај тренутак прође и еуфорија се истроши. Након претераног утрошка еуфорије, остаје исцрпљеност и празнина. Дакле, утицај на физичко је, заправо, исти као и код особа које лажу из кривице. Утицај на психичко је, међутим, гори. Када особа нађе начин да фантазматски или пред публиком доживљава еуфорију, приказује се као супер успешна и моћна и, често, за то добије одушевљење од других, логично је да ће имати жељу да настави с таквим понашањем. Овај пример нас враћа на упозорење да „сто пута поновљена лаж постаје истина“. „Билдовање“ идеје о личној величини и свемоћи може доносити еуфорију…све док се та идеја „не сломи“. А кад-тад се сломи, јер је у питању фантазија. Ако неко реши да жртвује личну истину ради очувања фантазије, када га истина (на овај или онај начин) стигне, онда се засигурно јавља осећај фрустрираности, немоћи, стреса, депресивности, а понајвише, осећај јаког немоћног беса.

Лажи у романтичним везама и браку

Психолог Дори Холандер извештава да осамдесет пет посто парова које је интервјуисала за сврху своје студије, лаже по питању прошлих веза и искустава с претходним партнерима. Један други психолог који се бавио истом тематиком је закључио да партнери у везама лажу једно друго за око трећину активности које раде у току везе. Те активности, често, укључују и варање.

Да ли је утешна чињеница да супружници лажу нешто мање? Истраживања кажу да се људи у браку међусобно лажу „само“ за око десет посто активности које се тичу њиховог заједничког живота.

Чак и ови истраживачи праве разлику између „малих“ и „великих“ лажи. Оне мале су, кажу, безазлене, а и када партнери за њих сазнају, склони су да опросте. Међутим, оне „велике“ се чувају „до гроба“. Велики утрошак енергије одлази на чување „великих“ лажи за које се верује да би биле разорне по везу или брак. Већина таквих лажи се никад не сазна како би се сачувала веза или, још битније, како би се сачувао брак. И, изгледа, није ни важно што се тиме чувају лажна веза и лажни брак и што партнери остају заједно у заједничкој илузији да се познају..док, заправо, живе у лажи. Важно је да она особа која је слагала не испадне лоша, крива, оптужена и, напослетку, остављена. Онда бисмо могли рећи да лажи у везама и браковима служе очувању личне сигурности. И одмах затим бисмо се могли запитати зашто сигурност мора да почива на лажи?


Порекло идеје да се „лаж исплати“


Идеја о сигурности почива на лажима из детињства, јер многа деца често верују да ће изгубити љубав родитеља ако признају да су урадила нешто што им је било забрањено. Када родитељи „ухвате дете на делу“, често следе санкције. Те санкције често нису само грдње и указивања на непримерено понашање, већ све чешће напад на личност детета. Чујемо родитеље који кажу „ниси добар дечко/девојчица, не волим те кад си такав“, неретко се родитељ намћори и неће да прича с дететом јер је увређен неким његовим поступком. За дете је оваква казна – казна највећих могућих размера. Поука коју деца из таквих ситуација често извлаче је „Ако нешто не урадиш како треба - лажи, у супротном ћеш бити одбачен, кажњен и невољен“. Када деца, с друге стране, одушеве своје родитеље и добију велике похвале за лепо дело, неретко извуку следећу поруку „Када урадиш нешто добро, хвали се, истичи се или преувеличавај – то доноси много љубави, прихватања и пажње“.

Да закључимо: „умањуј лоша и увећавај добра дела“ – порука је коју шаљу родитељи и која је, у суштини, једна лепа васпитна порука. Свако за своје дете жели што више лепих и што мање ружних ствари. Али, ако се те поруке упућују тако да их дете схвати као да су повезане с његовом вредношћу и ако схвати да су његова понашања повезана с тим колико ће љубави добити (или изгубити) од родитеља, онда ће из страха почети да преувеличава добро, негира лоше и гуши оно што, заправо, јесте.



РЕНАТА СЕНИЋ дипл. психолог-мастер, психолошки саветник
преузето са :psihoterapijsketeme.rs


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Лаж & Истина  |  Poslato: 03 Maj 2013, 12:39
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Мала бела лаж


Slika


И мушкарци и жене стално лажу. Лажу о гомили ствари, од великих тајни до малих незначајних чињеница. У људској је природи да прикрије неке ствари и заштити себе или туђе акције и поступке. Неке лажи су небитне, не могу вас повредити.
Дакле, зашто мушкарци лажу жене? Зашто једноставно не могу да буду искрени и кажу жени оно што заиста мислие или што се десило?
Одговор је да се можда плаше жена. Не у физичком смислу, већ се плаше да ће покренути емоције које ће довести до сата плакања, кучкастог понашања или бескрајног емотивног ролеркостера. Тако да је мушкарцима лакше да слажу него да се суоче са реалношћу. Мушкарци се тешко боре са емоцијама. Лаж је лак бег за типичног мушкарца.
Мушкарци су они који брину. Они желе да брину о својој партнерки и осигурају да им све буде потаман, АКо жена пита: “Изгледам ли дебело у овој одећи?” а изгледа…мушкарац ће преломити и заменити истину и сате плакања опуштеним и лаганим даном.
Мушкарци су заправо осетљивији од жена. Иако је жена сва у сузама, мушкарац не може да поднесе ово и покушаће на безброј начина да примени тактике помирења…само да би имао мир. Док покушава да је орасположи он дубоко у себи зна да ће ствари учинити горим за обоје.
Од дечачког доба момци су научили лекције на тежи начин. Уколико јој кажу истину жена ће ОДЛЕПИТИ или бомбардовати их јаким емоцијама.
Тако су једноставно научили да лажу.
Наравно, постоје други разлози због којих мушкарци лажу. А постоје и разлози због којих жене лажу. Варање, крађа, невера или једноставно заштита независности или унутрашњег мира су само неки од њих. Лагање није најбоље решење за ове ситуације. Ако се стално лаже, то свакако није добро, али једноставне мале беле лажи нису увек смак света.

Дакле, размислите шта би заиста било када би сви стално говорили истину? Али стварно.


преузето са dominomagazin.com


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Лаж & Истина  |  Poslato: 08 Maj 2013, 14:12
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Психологија лажи


Сви ми лажемо. Сваки дан изговоримо неку ситну лаж, такозване „беле лажи“ су свакодневна појава. Радимо то да бисмо избегли непријатности, да не бисмо некога повредили, да бисмо оставили бољи утисак на друге и из још великог броја разлога. Све лажи имају специфичан циљ, а тај циљ се своди на постизање неке добити или избегавање казне. Наравно, неки људи лажу више него други. Обично се већа количина лагања са циљем сматра манипулацијом. Постоји, међутим, илагање без одређеног циља, без икакве очигледне користи, а често је и штетно по самог извршиоца.

Slika

Патолошко лагање

Особа која има проблема са патолошким лагањем изговара лажи свакодневно, у великим количинама и јако убедљиво, као да изговара чисту истину. Сматра се да патолошко лагање није под утицајем свести, оно се одвија неконтролисано и импулсивно. Особе које то раде верују у своје лажи као да су оне стварне и не сматрају да имају проблем. Мада особу која патолошки лаже то може довести у непријатну ситуацију, импулс ка лажима изгледа има функцију да бар неко време особу прикаже у што бољем светлу и повећа њено иначе веома ниско самопуоздање.

Препознавање

Ове особе најлакше препознајемо по великом броју прекршених обећања, неспособности да заврше важне задатке на време и прекинутим односима са другим људима који су многобројни. Како је у основи проблема недостатак самопоуздања, њихове лажи ће се односити на то да су постигли нешто важно и велико или да имају пријатеље и везе са људима које они сматрају важним (нпр. политичари, естрадни уметници и сл.). Уколико их ухватите у лажи, они ће то игнорисати и понашати се као да се ништа није догодило. Обично, ако их открије један круг људи, они одатле одлазе и бирају нови круг људи у коме ће наставити да се крећу док их и ту не буду откривени и тако редом.

Околности у којима бирамо лаж

Човек није тако нејасан и тако тежак за разумевање као што се то понекад може чинити људима. Его (Ја) није тако компликована структура како га је психоанализа дуго престављала, не удовољава она само другим инстанцама, већ и себи. Уз неопходну ограду од генерализације која увек носи и мало нетачности са собом, потребе већине људи су сличне и односе се на: потребу за давањем и пружањем љубави, припадношћу, сигурношћу, остварењем својих могућности, материјалном ситуираношћу, уважавањем, признањем, поштовањем, прихватањем... Људи желе да буду вољени и да воле, да успеју у ономе што раде, да их други прихватају и да им то покажу, да успеју, да оставе траг, да буду уважени, да им се грешке опросте, да се ослоне на друге, да буду препознати по добрим делима, да има­ју своје место.
И Его је главна улога и вредни радник на свим фронотовима. Он ради стално, као срце, никада не спава (и кад се чини да спава, у сну смишља и разрешава). Покушава да одржи снагу и вољу, прави планове и развија одговоност, исправља грешке и труди се да ника­да не погреши толико много да се то не може исправити. А греши и често, и много, јер је људски грешити, јер је немогуће живети, а не направити погрешне изборе, процене, активности.
Шта све стоји на располагању Егу у том непрестаном и напорном раду? Ставови, уверења, систем вредности, реална и идеализована слика о себи, механизми одбране и лажи, наравно. Када нисмо у могућности да задовољимо све своје по­требе, увек у нама настаје немир и узбуна. Увек се праве ретроспективе и анализе, нови планови и процене, улажу све снаге да се успе или бар направи неки помак. Ми то радимо чак и онда када делује да тапкамо у месту и да се померамо са мртве тачке. Али, често сви наши напори не дају резултат. Некада победе скривене потребе, некада мале, ситне увреде и несигурности, некада страхови или напетост.
А свет од нас тражи, као и наш Его, да радимо, да и даље извршавамо задатке, тј. да живимо. И тада, кад не можемо, а морамо, кад је ситуација таква каква је и немамо времена да прегрупишемо своје снаге и нађемо боље и конструктивније решење, а тешко нам је да признамо да смо били немоћни, слаби, погрешни, да смо одустали од својих принципа и да су неке, не баш прихваћене потребе у том тренутку биле важније или јаче, лаж преузима волан и постаје наизглед једино и/или најбоље решење. Не мисли се тада да су у лажи кратке ноге, јер на тим ногама сасвим добро стојимо и идемо даље, мало клецају, али ми ипак ходамо и чини се да се може. Плашимо се да ћемо бити одбачени, исмејани, повређени, несхваћени и себе убедимо у добробит лажи „због виших циљева“.
Нису све лажи тако тешке, многе су из незнања, многе због недостатка храбрости, неке су са позиције егоизма, неке из комплекса и страхова. Али, свака лаж има своју цену коју плаћамо својим самопоуздањем и другим вредностима које носимо у себи.

Цена лагања

Нису све лажи тако тешке, многе су из незнања, многе због недостатка храбрости, неке су са позиције егоизма, неке из комплекса и страхова. Али, свака лаж има своју цену коју плаћамо својим самопоуздањем и другим вредностима које носимо у себи. Мењамо их за лаж, купујемо тренутно олакшање, тренутно избегавање, тренутно уздизање себе. Продајемо своје истинске вредности за стаклене перле. Јер, мада су лажи увек против других, оне су, исто тако, увек против себе јер, мада лажемо друге, праву штету чинимо себи. Тешко је живети са њима, зато што све оно што оне препокривају је наше искуство, то смо ми, а са собом живимо 24 сата дневно. Лаж успорава и замагљује реалност, а што смо од реалности даљи, то нам је теже. Ипак, не треба заборавити да је лаж људска, свакодневна и да сви ми желимо да нам буде опроштена.
Свако зна да се лагањем може наћи у лошој и непријатној ситуацији. Већина нас је то сазнала још смо били деца. Али, што ако сте се извукли? Шансе су, ако је тако, да ћете покушати поново, а лагање може постати користан алат у животу. Ствар је у томе што ће, пре или касније, такво понашање доћи на наплату. Оно ће почети да утиче на ваше односе, а последично и на ваш целокупан живот, па чак и на ваше здравље.

Веза ума и тела

Наш нервни систем је повезан са нашим имуним системом тако да има смисла да мозак и емоције могу слати поруке које утичу на здравље. Једноставно, ваше тело реагује онако како ви размишљате. Када размишљамо о лепим стварима, наше тело производи ендорфин, хормон који чини да се осећамо добро. То такође доприноси јачем, здравијем имуном систему. Исто тако, када смо забринути, анксиозни или под стресом генерално, наша тела производе различите врсте хормона као што су кортизол и норепинефрин. Кортизол повећава шећер у крви и потискује имуни сиситем. Норепинефрин убрзава рад срца и повисује крвни притисак.
Неки лекари сматрају да ће се особа која непрекидно лаже на крају суочити са анксиозношћу, депресијом, физичким, па чак и психолошким болестима.

Зашто лажемо?

Један од најчешћих разлога за лагање је страх од последица истине. Кривица је тежак терет за оне који живе са њом, и постоје различити маневри којима људи прибегавају да би је избегли, управо зато што је тако болна и тешка. Зато се чини да је цена коју плаћамо лагањем ниска у односу на оно што тиме добијамо. На први поглед, лагањем смо избегли да се неко наљути на нас и нема разлога да се осећамо кривим што смо некога повредили.
Постоје и други разлози зашто људи лажу. Боје се да ће бити кажњени. Непријатно им је, губе статус или не могу да добију оно што желе, а лаж је и добро оруђе за манипулацију другима. Људи мисле да лагањем штите себе, али лагање може бити погубно за здравље и срећу. Потребно је много више труда да се изговори лаж него истина.
Да бисте били уверљиви, морате живети у лажи, што значи да морате уверити себе у лаж. То је стресан посао, јер је много лакше запамтити истину него детаље лажи. Ако вас испитују о ситуацији која је довела до лажи, морате се држати приче чак и ако вас неко суочи са доказом да лажете. Потребно је глатко прећи преко сваког изазова уз добро памћење, како би сваку лаж могли уверљиво да одбраните. Чак и ако ову вештину савладате беспрекорно и даље ћете бринути да ће се ваша лаж открити. То је она врста непријатности која вас стално мучи и доноси чиреве, главобоље, бесане ноћи и параноје.
Људи који много лажу и којима лагање постаје животна стратегија често постају недруштвене особе. Што више времена проводе са људима које лажу, то им више они сметају, а чак почну и да их криве за своје проблеме. Разумљиво је зашто лагање може да угрози и наруши радне односе, бракове и пријатељства. Ако сте ухваћени у лажи, ваш кредибилитет пада у воду.
Ипак, сви ми лажемо. Довољно је да се погледамо у огледало и видећемо особу која је некад слагала. Постоје неки знаци који нам могу рећи да ли неко лаже, али их не треба схватати као директне доказе.
1. Особа која лаже најчешће ће избегавати контак очима, бар у одређеном делу разговора. Уобичајено, људи успостављају контакт очима најмање пола времена колико траје разговор. Ипак, треба знати и да постоје људи који ће, без обзира на лаж, успоставити контакт очима, само да би доказали да говоре истину.
2. Промена у висини тона гласа, пуно замуцкивања и подштапалица (умм, ах, овај итд.) или накашљавање, може значити да особа лаже.
3. Необичан говор тела такође открива лагање. Ако се особа премешта с ноге на ногу, наглашено маше рукама, подиже рамена, окрене се од вас или приноси руке лицу, другим речима, ако дјелује нервозно или јој је непријатно, то би могло да значи да лаже. Још један од знакова може бити бледило или црвенило лица и убрзано трептање.
4. Нешто звучи сумњиво. Контрадикторне изјаве које нису у складу са причом или не звуче сасвим добро обично су део лажи. Стичете утисак да у причи нешто недостаје и да није комплетна.
5. Понекад, претерано обрамбени став особе која одбија да одговори на сва питања, па чак и вас оптужује за лагање, могу да открију лаж. Наравно важно је и на који начин постављате питања и да ли сте и ви сами агресивни у томе.
6. Ако неко лаже и ви промените тему, велике су шансе да ће та особа само наставити разговор на нову тему. Особа која говори истину, међутим, вероватно ће се запитати зашто сте променили тему и желеће да се врати на претходну тему.
7. Особа која лаже често ће покушати да промени тему користећи се хумором или сарказмом.

Наравно, нико не може са сигурношћу да каже да ли неко говори истину или не. Иако треба да верујете својим инстинктима, ако нисте сигурни, најбоље је да покушате да сакупите неке доказе који поткрепљују ваше мишљење. Уместо да се ослањате на специфично понашање, хватање некога у лажи је најлакше ако знате његово нормално понашање. Када се понашање нагло промени, вероватно је то тренутак када изговара лаж.

преузето са danas.rs


Vrh
sosa
Post  Tema posta: Re: Лаж & Истина  |  Poslato: 09 Maj 2013, 16:32
Korisnikov avatar
rang
rang

Pridružio se: 06 Maj 2013, 23:36
Postovi: 464

OffLine
Slazem se,svi lazemo..bio bi ovo okrutan svet da stalno govorimo istinu.

_________________
Dok ti spavaš neprijatelj ne spava. Zato spavaj što češće i što duže, nek' neprijatelj crkne zbog nesanice.


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Лаж & Истина  |  Poslato: 11 Maj 2013, 15:47
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Како препознати лаж?

„Људи углавном верују да су лоши у лагању и веома добри у препознавању лажи. Истина је сасвим супротна.“
Алдерт Фрај, социјални психолог

Slika

Умете ли да препознате лаж? Људи углавном за себе тврде да умеју. Истина је, међутим, да препознати неистину, поготово ако је намеравана, није нимало лако. Упркос увреженом веровању, лажљивци се не размећу изразима лица, положајем тела и гестовима који их одају.
На основу чега препознајете да неко лаже? 2006. године, анкета с овим питањем спроведена је у 50 земаља. “Лажљивац избегава да гледа саговорника у очи,” гласио је најпопуларнији, тј. најзаступљенији одговор. На жалост, нетачно. Лабораторијска истраживања показују да се особа која лаже и особа која говори истину не разликују по томе колико често скрећу поглед са саговорника, као ни по томе колико дуго саговорника гледају директно у очи. Исто важи за читав репертоар понашања која се сматрају показатељима лагања, као што су врпољење, премештање с ноге на ногу, чешкање по глави или лицу, замуцкивање. Укратко, не постоји говор тела који неизоставно прати лагање и никада није присутан у конверзацији без лажи. То је, наиме, закључак истраживача са Универзитета Калифорније у Санта Барбари, предвођених Белом ДеПауло (Белла ДеПауло), након што су урадили метаанализу више од 100 психолошких студија које су за тему имале показатеље лагања.
У чему је разлика између лажног и искреног осмеха? Први захвата само усне, док се код другог “смеју и очи.” Нетачно. Идеја да одсуство микроекспресије одаје право емоционално стање лажљивца на једнако је климавим ногама као и уверење да о лажи сведочи специфични говор тела.
Појам микроекспресије у психологију је увео Пол Екман (Паул Екман), професор клиничке психологије на Универзитету Калифорније у Сан Француску, означавајући њиме фацијалну експресију емоција која захвата читаво лице и траје између 0.04 и 0.2 секунде. И, важније за овај контекст, нема је на лицу особе која покушава да искомуницира лажну емоцију.
Екманово запажање није прошло експерименталну проверу. Резултати лабораторијских истраживања показују не само да су микроекспресије присутне и у истинитим и у лажним исказима емоција, већ да могу да трају и до пуне секунде. Оне јесу мање изражене код особе која лаже, али је разлика у односу на истинољупце сувише мала да би била лако уочљива.

Како то раде професионалци?

На срећу, огромна већина лажи на које наседнемо у свакодневном животу прилично су безазлене; поверујемо у неискрени комплимент, “паднемо” на лажни осмех или израз емпатије. Улог је, међутим, знатно већи када говоримо о људима чија се професија барем делимично састоји у благовременом препознавању лажи. Истина је да ни њихове перформансе нису много боље од наших, лаичких. Ништа чудно, имајући у виду да се ослањају на исте варљиве показатеље на које и ми.
Једна од главних грешака огледа се у фокусу на говор тела и фацијалну експресију, уз истовремено занемаривање вербалне компоненте комуникације. Професор социјалне психологије на Универзитету у Портсмауту Алдерт Фрај (Алдерт Вриј) и његов колега са Универзитета Британске Колумбије Стивен Портер (Степхен Портер), обојица етаблирани истраживачи на овом пољу, доказали су да полицајци и детективи, након што науче да оба комуникацијска канала прате с једнаком пажњом, постају знатно бољи у детектовању лажи. Но, чак и тада, само најбољи успевају у 70 одсто покушаја.Зашто тако лош резултат? Како то да се с лица и из гестикулације човека не може видети да ли лаже?

Примарни фокус на изразе лица и говор тела почива на претпоставци да је особа која лаже нервозна приликом испитивања. То јесте тачно. Тачно је, међутим, и да ће “решетање” унервозити и особу која говори истину, поготово ако зна да је пропитивању изложена зато што јој се не верује.

Лаж је мишљење, а не делање

Закључак до којег су истраживачи дошли у протеклих десетак година јесте да је особу која лаже лакше открити на основу тога како мисли него на основу тога како се понаша. Лагање је, наиме, когнитивно далеко захтевније од говорења истине. Ако је то тачно, онда морају постојати типови питања или задатака на које ће особа која лаже знатно теже одговорити него неко ко говори истину.
Психолози су открили да човек који сервира лажну причу лако пада на испиту уколико му се поремети хронологија излагања. Зато у многим полицијама света важи правило да се од осумњиченог захтева да спорну ситуацију или ситуацију-алиби исприча од краја према почетку. Форензички психолози утврдили су, такође, да лажљивац нема разрађену визуо-спацијалну шему догађаја или сцене коју је измислио. Отуд, кад год је то могуће, инспектори од осумњиченог траже да нацрта или барем скицира сцену о којој говори.
Нови поглед на психологију лагања сугерише да откривање лажи не почива на детекцији говора тела или емоција на лицу саговорника, већ на умећу постављања правих питања и разумевању когнитивних процеса укључених у лагање. Нису сви убеђени у тако нешто. Екман, на пример, сматра да његов концепт микроекспресија као путоказа за откривање правог емоционалног стања лажљивца није угрожен налазима експериментлане социјалне психологије и когнитивних психолога. По њему, налази добијени у лабораторијским условима не смеју се директно пресликавати на реалне животне ситуације. Лабораторијском сетингу недостаје често висок улог који лагање, односно раскринкавање, повлачи за собом у реалном животу. Ако нема реалног страха да ће бити ухваћена у лажи и формално или неформално кажњена, особа која лаже није ни под емоционалним ни под когнитивним оптерећењем, тако да бихејвиорални показатељи лагања изостају.

Slika

Како то раде машине?

Ако су људи тако лоши у откривању лажљиваца и препознавању лажи, могу ли машине то боље од нас?
Једна од првих машина тог типа, полиграф или детектор лажи, настала је пре једног века. Почива на претпоставци од које полази и живи полицајац који испитује осумњиченог: да ће неко ко лаже бити нервознији него неко ко говори истину. За разлику од полицајца који “лови” скретање погледа, чешкање, ломљење прстију…, полиграф прати низ физиолошких индикатора стреса, као што су убрзани пулс и повећана кондуктивност коже, до које долази услед појачаног знојења.
Исту логику прате и нешто савременији апарати: уређаји који мере проширеност зеница, као и софтвери за анализу гласа, тј. говора, који прате промене у интонацији, дисању и другим физичким карактеристикама вербалне комуникације.
Мада и даље засноване на моделу нервозног лажова, направе будућности ипак ће отићи корак даље. ФАСТ, програм који развија Служба унутрашње безбедности САД, покушаће да предупреди путнике лоших намера да се укрцају у авион. Да би се у томе успело планирано је опремање аеродрома специјалним камерама и гаџетима који на даљину мере брзину срчаног ритма путника.
Иако опис ФАСТ-а на моменте звучи као научна фантастика, пројекат пати од истих недостатака од којих и више од једног века стар полиграф – почива на нимало недискутабилној идеји о нервозном лажову. Цивилне групе већ су дигле глас против њега, наводећи као аргумент могућност да се непријатностима, па чак и опасности изложе потпуно невини људи.
Куриозитета ради, идеју да би се лагање могло открити праћењем физиолошких маркера имали су још древни Кинези. Осумњичени за недело морао је напунити уста пиринчаним брашном, а уколико би оно, након што га испљуне, било непоквашено, доношен је закључак да је у одбрани лагао. Мада пракса потиче из времена које сеже 1.000 година пре наше ере, за њу се може рећи да спада у модел нервозног лажова. Наиме, очигледно да је заснована на логици да ће кривац бити уплашен зато што је ухваћен, а један од физиолошких маркера страха јесте умањена саливација.

Одиста, како препознати лаж?

Ако се сећате приче о Пинокију, њему нос расте само када лаже. Аналогног ефекта у реалности нема. Дакле, не постоји израз лица, гест или неки други видљив показатељ лагања – нешто што би било присутно у понашању само када се изговара лаж, а одсутно из понашања кад год се говори истина. С друге стране, трикови којима се полиција служи да би повећала когнитивно и емоционално оптерећење осумјиченог углавном су неприкладни за реалне животне ситуације. Не можете свом саговорнику тек тако рећи: “Понови све што си рекао!” или “Испричај ми читав догађај поново, али унатрашке!” Да ли то значи да је ствар безнадежна? Могло би се рећи, али то и није тако важно.
Веровали или не, психолошка истраживања показују да смо много ређе жртве лагања него што то мислимо. Прецизније, овај налаз стоји када се из лагања искључе беневолентне лажи и када се контекст сузи на људе с којима имамо ближе интерперсоналне односе.
Под један, огромна већина лажи које сами изговоримо или су нам упућене спадају у оно што психолози називају психолошка лаж или алтруистична лаж – исказ је неистинит, али тиме нико себи није прибавио корист, нити је услед тога неко оштећен. Ту спадају како лажни комплименти, тако и скривање истине која би непотребно некога повредила. Под два, лагање је огромној већини људи, чак и када је беневолентно, веома непријатно, а непријатност је већа што је особа која се лаже емоционално ближа.


preuzeto sa mindreadingsblog


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Лаж & Истина  |  Poslato: 22 Maj 2013, 22:54
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
О лажима…

(на мало другачији начин)

Slika

Лаж је веома деликатна ствар. Међутим, иако има једно значење, нису увек исти разлози због којих неко лаже. Неко лаже јер се плаши како ће неко да реагује на његову личност ако не задовољава одређена очекивања; неко лаже јер свесно и патолошки не може да живи без лагања којим храни своју мегаломанију; неко лаже да би спасио некога од неке неприлике; неко лаже безазлено као деца која не разликују истину од имагинарног; неко лаже а да и не зна зашто лаже; итд.
Тешко је одредити зашто човек лаже. Но, можда би се дефиниција проблема могла исцрпети појмом „слабости“. Човек лаже јер не жели да буде виђен у тами где егзистира, а на шта можда и није поносан, па се представља у светлости коју не поседује. Нажалост, има и оних који су поносни у својим лажима, те и другима прљају умове и срца само да би увећали трепет агоније. Као да нема довољно драме и проблема без њихових лажи. Мало лажи направи највеће скандале. Постоји једна страшна поука која каже: „Стотину пута поновљена лаж – постаје истина!“. То важи како за оног који говори лаж (да сам у њу поверује) тако и за оне којима се обраћа (који желе да поверују лаж). Углавном тако настају највеће идолатрије и демагогије – и у великом и у малом.
Међутим, и да је човек само „слаб“ опет је питање како се поставити. Са једне стране човек треба да се представи какав јесте, а са друге стране, ако није вољан променити неке своје негативне одлике, другима се и не „исплати“ да буде какав јесте јер ће све ићи на општу штету. Неминовно је да дође до неке врсте интервенције или санкције по таквог. Такви, знајући то а не мењајући негативне особине, изналазе нову обману за себе и друге – лукавство. Префриган човек је највећи лажов. Он је истински мађионичар и опсенар. Демонски речено – клеветник. Зашто? Јер не мењајући себе задржава себе у негативном погледу а притом се представља као позитиван човек. Ако он или она још поверују у то, онда могу да постану велики тирани захтевајући од других беспоговорну послушност и оданост њиховим фикцијама. Заиста, рађа се ланчана реакција. Зато је још болнија поука која каже: „Видљиви непријатељ није опасан јер се за таквог издаје, али невидљиви непријатељ у лицу блиског пријатеља је онај којег не можеш да предвидиш!“.
Веома је опасна психологија оног човека који лаж види као истину јер немајући критеријум он ће све предузети да реализује своје жеље – и неће бирати средства којим ће и друге упропастити вукући их за собом. То може бити безазлени проблем у малом друштву до великог проблема у целој држави, али поуздано је да највећа одроњавања крећу са ситним честицама. Постоји лаж као свесно разликовање лажи од истине али и постоји лаж која себе више не види као лаж него као једину истину. Докле год смо свесни овог првог увек ћемо имати могућност да се отрезнимо од заблуде, али ако закорачимо на овај други пут – са њега је тешко да ћемо се икада вратити.
Али, без Литургијског Бога, све истине и лажи овога света се показују као обмане и самообмане.


преузето са upodobljavanje.wordpress


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 1 gost
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   


Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker