Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 28 Mar 2024, 12:21


Autoru Poruka
Astra
Post  Tema posta: Re: Obicaji  |  Poslato: 16 Maj 2012, 23:20
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711

OffLine
Svadbeni običaji – akteri venčanja

Slika

Svadbeni običaji razlikuju su ne samo od države do države, već i od grada do grada, a naročito u Srbiji, među maštovitim i često sujevernim Srbima. Međutim, ono u čemu se svadbeni običaji gotovo nikako ne razlikuju jeste sastav ljudi koji učestvuju u jednom od najlepših dana u životu onih koji se ostvaruju kao supružnici. Svadbeni običaji u Srbiji nalažu da osim mladenaca na venčanju obavezno prisustvuju i kum, dever, barjaktar i stari svat.

Kaže narod “Bog na nebu – kum na zemlji”, a tu je i ona stara “Kum nije dugme”. Bez kumova se ne može obaviti ni crkveno ni opštinsko venčanje, oni su svedoci ljubavi koja cveta među vama. Zato je vrlo važno da za kuma izaberete sebi dragu osobu, najboljeg prijatelja, onog za koga ste sigurni da će vam, baš kao i budući supružnik, biti veran i u dobru i u zlu. Međutim, nije ništa neobično, šta više, da se obnavljaju i neka stara kumstva. Neretko se dešava da Srbi za kuma imaju čoveka koga vide tek drugi, treći put u životu, jer je navodno maler prekidati staro kumstvo.

Dever je takođe jedan od važnih osoba na svakom srpskom venčanju. Njegova uloga je da čuva mladu pre samog čina sklapanja braka, tokom proslavljanja, ali i da je preda mladoženji. Ako mladoženja ima rođenog brata, onda uloga devera pripada njemu. Ako ga nema, onda bira brata iz bliske familije. Zanimljivo je da dever u neku ruku stvarno mora da čuva mladu, jer u suprtnom postoji mogućnost da ostane bez para. Na primer, mladoženjini drugovi se udruže, otmu mladi cipelu, a na deveru je da je otkupi ma koliki novci bili u pitanju.

Barjaktar je mladoženjin ili drug ili rođak, a na njemu je da nosi barjak ukrašen ćebetom i drugim raskošnim stvarima kako bi se na simboličan način nevestinim svatovima stavilo do znanja da se dobro udala i da će biti u sigurnim rukama.

Stari svat je takođe iz mladoženjine uže ili dalje rodbine. On je najstariji neoženjeni član familije, a njegova “dužnost” je da dopraća i otpraća goste, motri na mladence i bude svedok njihovog zavetovanja.

Svi navedeni sede za jednim stolom, stolom za kojim je zaljubljeni par zbog čega su se svi tog dana i sastali trudeći si da ceremonija ostane dugo zapamćena.


Navidiku

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: Obicaji  |  Poslato: 16 Maj 2012, 23:21
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711

OffLine
Gađanje jabuke pred mladinom kućom

Slika

Gađanje jabuke pri ulasku u mladino dvorište jedan je od svadbenih običaja koji Srbi praktikuju i dok voćka ne padne na zemlju, mlada ne izlazi iz kuće, jer izabranik nije dovoljno dobar da je oženi ako ne može da savlada ovaj zadatak. Mladini najbliži, naravno, daju sve od sebe da jabuku postave što je više moguće i pritom je obmotaju žicom kako bi dodatno zakomplikovali stvar.

Neverovatno je kako u 99% slučajeva uspe da je pogodi, čak i kada nije naročito vešt i kada se svi svatovi pribojavaju da metak ne zaluta. Gađanje jabuke nije lak posao naročito ne posle momačke večeri na kojoj se svi opuste i popiju po koju više. Zato, svaka čast mladoženjama.

Kada je gađanje jabuke uspešno obavljeno, onda se praktikuje kupovina mlade. Žene mahom ne vole ovaj običaj i smatraju ga krajnje ponižavajućim, ali on ipak opstaje. Naime, pred nevestinim vratima stoji brat koji određuje cenu sestre, a mladoženja ili stari svat se cenkaju. Brat tu zaradi lepu svotu novca, mada se nekda dešava da svatovi ukradu mladu tako što mladoženja uskoči kroz njen prozor i otme je. Naravno, u pitanju je samo šala, zabava koja taj dan učini još veselijim.

Kada se mlada izvede iz kuće, roditelji joj daju staklenu čašu da iz nje pije vino. Kada ga popije, treba da baci čašu na zemlju. Ako se razbije, veruje se da će mlada roditi muško dete, a ako ostane čitava, onda će roditi žensko. Sigurni smo da se buduće dede postaraju da čaša bude što tanjih ivica.


Navidiku

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: Obicaji  |  Poslato: 16 Maj 2012, 23:24
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711

OffLine
Bidermajer u ruke sledećoj nevesti

Slika

Bidermajer je, kao što svi znamo, cvetni aranžman napravljen od cveća najrazličitijih obika i boja. Pronalazi se u raznim veličinama, a bez njega na svoju svadbu ne kreće ni jedna mlada. Bilo da se devojka tj. buduća žena odluči da se venča u venčanici, haljini, kupaćem kostimu, sa cipelama ili bosa, bidermajer je nekako uvek tu.

U antičkom Rimu, bidermajer se pravio od mirisnih, pokatkad i lekovitih trava, a njegova svrha bila je da otera zle duhove daleko od mladenaca i njihovih gostiju. Tu su se stavljale i kojekakve travčice koje bi navodno potpomogle da supružnici dobiju prvo muško dete, naslednika.

Vremena se menjaju, a sa njima, naravno, i običaji. Danas bidermajer nema neku posebnu svrhu, osim da upotpuni stajling nasmejane i zadovoljne mlade koja se nikada u životu nije osećala tako uzbuđeno. Međutim, u Srba, ali i u ostalim delovima sveta, mlade bacaju bidermajer po izlasku iz crkve. Sve devojke koje su došle na venčanje poređaju se iza mladinih leđa i svaka od njih priželjkuje da baš ona bude ta koja će ga uhvatiti, jer se veruje da je ona sledeća koja će se udati i na čijoj će se svadbi uskoro veseliti.

Naravno, u pitanju je samo simpatični običaj, prilika da se svi slatko nasmeju i zabave, s obzirom da malo ko veruje da će se baš ta devojka koja je uhvatila bidermajer sledeća udati. Mada, nikad se ne zna…


Navidiku

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: Obicaji  |  Poslato: 16 Maj 2012, 23:26
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711

OffLine
Sveta tajna braka – ujedinjenje pred Bogom

Slika

Sveta tajna braka veoma je važan korak za dvoje pravoslavaca među kojima postoji iskrena ljubav. Sveti Duh putem nje sjedinjuje dva bića u jedno, osobe koje pred Bogom u crkvi izjavljuju da će se čitav život uzajamno voleti, pomagati, biti verni jedno drugom. Tom prilikom od sveštenika primaju i blagoslov za rađanje i vaspitanje dece.

Sveta tajna braka ne podrazumeva samo čin samog venčanja. Kada par donese odluku da svoju ljubav kruniše brakom odlazi kod sveštenika kako bi obavio takozvani predbračni ispit. Tada sveštenik ispituje postojanje tj. nepostojanje činjenica koje bi mogle da spreče dvoje da uđu u brak. Neke od najvećih smetnji su krvno srodstvo među budućim supružnicima, maloletstvo, neobavljeno krštenje jednog ili oba buduća bračna druga, obećanje drugoj osobi na brak i slično.

Međutim, ako Bog da i ne postoje nikakve smetnje, nakon tri Svete Liturgije, Sveta tajna braka se može izvršiti i to isključivo u pravoslavnom hramu. Venčanje se vrši pred Krstom i Jevanđeljem, a obavezno moraju biti prisutna dva svedoko, odnosno kumovi mladenaca. Pre samog venčanja, mladenci ispred oltara jedno drugom na ruku stavljaju verenički prsten.

Sveštenik jasno i glasno obavezno postavlja svim prisutnima pitanje da li postoji neki valjan razlog zbog kojeg dvoje prisutnih mladenaca ne bi trebalo da se venčaju. Ako ne, na samom kraju venčanja sveštenik oboje pita da li slobodnom voljom stupaju u ovaj brak i da li se nisu obećali nekom drugom. Ako pristanu, sveštenik im oboma na glavu stavlja vence i izgovara “Gospode, Bože, naš, slavom i čašću venčaj ih”. Nakon toga iz iste čaše piju vino i time se simbolično zavetuju da će čitavog života sve deliti jedno sa drugim, i dobro i zlo, i sreću i tugu, biti tu jedno za drugo i u zdravlju i u bolesti.

Što Bog sastavi, čovek ne može da rastavi, te crkva venčanje jednom od supružnika sa trećom osobom dozvoljava samo u slučaju smrti ili neverstva supružnika.


Navidiku

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: Obicaji  |  Poslato: 16 Maj 2012, 23:27
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711

OffLine
Romska svadba od pet dana

Slika

Romska svadba traje čak pet dana, a prethodi joj prosidba koju oni zovu “nišani”. Tada osim prstena mladoženjina porodica budućoj nevesti daruje haljinu, cipele, donje rublje, ogledalo, sapun i kremu za lice. Toga dana mladini roditelji izlažu budućim prijateljima šta će svojoj mezimici ostaviti u miraz, a on se nekada sastojao od čaršava, sudova, nameštaja.

Romska svadba obično počinje sredom. Tada se sestra ili bliska prijateljica jednog od mladinih roditelja zaduži da ide po kućama i poziva goste na tzv. “malu” i “veliku” ili u hamam. Ovom prilikom pozivaju se gotovo svi prijatelji i poznanici, dok se na svadbenu večeru zovu samo najbliži.

Tog dana pravi se i “peča”, ukras koji se nevesti vezuje oko glave na dan venčanja, a koji se sastoji od zlatnih ili srebrnih niti koje prekrivaju čelo. Predveče, devojke počinju da prave i venac kojim će okititi mladinu i mladoženjinu kapiju i tako nagovestiti svima radosnu vest, a venci se prave od svežeg cveća.

Sledećeg dana, u četvrtak, mlada provodi vreme isključivo u ženskom društvu. Osim majke i svekrve, u kuću joj dolaze najbolje prijateljice i čitav dan se vesele, pevaju, igraju uz romsku muziku, a nešto kasnije mladi se kosa boji kanom. Te večeri, svekrva donosi budućoj snahi sve stvari koje su joj potrebne za veliki dan.

Nekada, petkom je ovo žensko društvo odlazilo u hamam, a kupanje im je plaćala majka budućeg mladoženje. Odatle su izlazile obučene u čiste svilene košulje i jelek, a potom se sladile baklavama koje je mladoženjina majka pripremila. Po izlasku iz hamama, čekalo ih je muško društvo sa muzikom i odatle se upućuju kući, gde nevesta po ulasku svojoj svekrvi ljubi nogu.

U subotu je mlada odevena u šalvare, svilenu košulju i jelek, a na glavi nosi već pomenutu peču. Do kasno uveče igraju se tradicionalne romske igre, kola i vlada opšte veselje. Kod mladoženje takođe. U njegovom dvorištu svira se “Svekrvino kolo” koje mogu da igraju samo žene. Naravno, kolovođa je mladoženjina majka koja muziku čašćava novcem.

Za razliku od subote, mlada je u nedelju obučena u venčanicu bele boje koja simbolizuje nevinost i ne izlazi iz kuće dok po nju ne dođu svatovi. Svatovi se okupljaju kod mladoženje rano ujutru. Mladu iz kuće izvodi rođeni brat ili neko od najbližih rođaka. Ovde nema klasične prodaje mlade, kakvu mi praktikujemo, već mladoženja svojevoljno daje novac onome ko izvodi njegovu izabranicu. Odatle se kreće ka opštini i svadba može da počne.


Navidiku

_________________
Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Obicaji  |  Poslato: 24 Jul 2012, 04:58
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
Сви младенци света: Србија

Девојка, од злата јабука

Младожењин отац је будућој снахи на дар носио црвену јабуку, знак пријатељства, љубави и плодности, у коју су били забодени дукати. Ни свекрва ни ташта нису се готово ништа питале пре венчања, све до прве брачне ноћи кад би свекрва лупала на врата младенаца како јој унуци не би били глуви


Slika
Д. С. Радовановић с вереницом Милицом (око 1890–1891. године) – фотографија Милана Јовановића.

Пре двадесетак година, у предвечерје топлог летњег дана, млада жена самоуверено се упутила у пратњи младића ка кући у којој је живео њен свештеник. Свештеников дом налазио се у дворишту једне од најлепших београдских православних цркава. Благородни осмех на протином лицу и позив да уђу, само је накратко одагнао неку врсту зебње коју су у том тренутку осећали.
Јер, девојка и младић нису дошли у обичну посету: требало је да полажу веренички испит.
Неколико минута касније придружили су им се кум и стари сват. У ствари, нико од њих није знао у чему се тачно састоји веренички испит. Љубазни прота понудио им је кафу, а потом и домаћу ракију од кајсије. Вереник је одбио и једно и друго. „Не пијем кафу, а камоли ракију!”, саопштио је безмало без гласа, као да даје заклетву. Плашио се да ће му прота поставити неко важно питање на које неће знати одговор. Међутим, испоставило се да није тако...
Подигавши чашу према девојци која је, за разлику од младића, одавала утисак спремности на све и у чијој је руци светлуцала кристална чашица с ракијом, прота је рекао: „Чини ми се да знам ко ће овде бити газда у кући!”
Упечатљива реченица, вероватно изречена у најбољој намери, али не и пророчка. Јер, девојка није постала газда у кући. Можда зато јер се то венчање обавило у Србији где су газде обично мушког пола.
Што се вереничког испита тиче, он није био ни тежак ни непријатан. Кад се свештеник уверио да будуће младенце нико не присиљава на брак, потрудио се да им објасни да у нашој, православној цркви постоји седам светих тајни. Поред свете тајне крштења, миропомазања, покајања, причешћа, јелоосвећења, свештенства - постоји и света тајна брака. Брак је света тајна јер човека води у вечну духовну љубав која се не склапа само за привремени живот, већ за вечност.

Slika
Сватови с младенцима иду кроз село.

Уследили су и савети како да се истрајно поднесу сви напори које живот носи са собом, а посебно брачни живот. Затим су се договорили око самог обреда венчања. Хоће ли певати хор, да ли ће доћи и младожењин свештеник, будући да је из друге парохије, и слично.

У прошевину с јабуком и преврнутом чарапом
Ово је био пример модерног брака са старим црквеним обележјима који је уговорен и склопљен готово без учешћа родитеља. Некада је то у Србији било незамисливо. Наиме, у прошевину девојке, посебно на селу, ишло се тек кад су се родитељи међусобно о свему договорили. Стиче се утисак да су младић и девојка тек после договора, тачније после свадбе, имали прилику да се упознају и заволе.
У прошевину је ишао отац будућег младожење у пратњи још једног мушког члана породице. Младожења је ретко полазио на тај важан разговор. И мајка је, наравно, седела код куће. Једино што је могла да учини било је да сину преврне једну чарапу наопачке како би, као неком мађијом, изабраној девојци преврнуо памет. Јер, ако јој памет буде „преврнута”, онда ће несумњиво пристати да се уда за њега. У Србији је некада свекар будућој снахи на поклон носио црвену јабуку која је код нас иначе симбол љубави, плодности и пријатељства. Уколико је вереница имала среће да је проси богати младић, у јабуку су били забодени дукати!

Slika
Венчани портрет краља Александра Обреновића и краљице Драге, 1900. година (фотографија Милана Јовановића).

У сваком случају, кад би просци дошли у девојчин дом, она се није појављивала, већ је стрпљиво чекала у другој соби док се све не утаначи. Тек кад би се очеви о свему договорили, позвали би девојку. Међутим, она не би одмах дошла, него би послала просцима празан тањир прекривен марамицом. Тада је будући свекар на тањир стављао јабуку с дукатима. Млада би потом изашла и, уколико је дала пристанак, пољубила младожењиног оца у руку. Просце је даривала кошуљама, чарапама и пешкирима. Тада је на реду био договор о прстеновању.
Обред веридбе или прстеновања такође се одржавао у девојчиној кући. За ту прилику припремао се свечани ручак. Некада би долазио и свештеник веренице како би је „пропитао”. Ако су вереници били из града, одлазили би на испит у цркву. Свештеник би девојку питао да ли је у сродству с младићем, да ли је приморана на удају, да ли је болесна... Уколико је све у реду, он би их благосиљао и то је био тренутак кад је младић стављао девојци веренички прстен на десну руку. Сви су могли да одахну и посвете се закусци.

Свадба од недељу дана

У нашим крајевима био је обичај да се свадбе одржавају у јесен. Чак постоји и изрека да „пролећна млада и јесење прасе никада не ваљају”. У ствари, јесен је било најприкладније годишње доба за сеоска венчања јер је тада било највише хране, плодова, па и пића. Тако су могли да се преброде многи издаци који прате велике свадбе. А некада су свадбе у Србији трајале и по седам дана. Затим су постајале све краће: три дана, напослетку само један дан.
Главне личности на свадби били су - осим младенаца - стари сват (старојко) и кум. Они су руководили целокупним свадбеним обредом и весељем. Стари сват био је угледна личност, често младожењин ујак. Кум је био онај који је крстио младожењу, а уколико је био сувише стар или болестан, онда би ту важну дужност преузео неки од његових синова. Било како било, кума је требало поштовати: „Кум на земљи, а Бог на небу”, каже једна наша стара изрека. Истини за вољу, улога кума и старог свата била је да са свештеником венчају младенце, а потом им крсте децу кад дођу на свет. Трећа важна личност на венчању био је младожењин брат, односно - девер. Његова дужност била је да изведе младу из њене куће пошто се она свечано обуче за венчање. Девер је обавезно куповао младој венац или вео, као и ципеле. У прошлости је пред младом водио коња, чувао је и стајао покрај ње све док траје свадба.

Slika
Милан Јовановић: професор Драгољуб Поповић са супругом Мицом, 1902. године.

Четврта важна личност на венчању био је чауш, који је заправо био забављач: он је збијао шале, певао и делио поклоне... Према нашем познатом етнологу Тихомиру Р. Ђорђевићу, „првобитна улога чауша била је да својом спољашњошћу, понашањем и говором скрене на себе пажњу и младенце ослободи од урока”.
На дан свадбе девојке би сватове китиле рузмарином и босиљком. Према Веселину Чајкановићу, циљ кићења био је да се свадба заштити од урока и демона. Младожењина мајка окитила би кочије пешкирима и тек тада сватови би кренули ка младиној кући. Претходно би сви доручковали. Кад би стигли у младину кућу, опет би их чекала богата трпеза. Док би се они гостили, девер би отишао по младу. Морао је да плати како би је „откупио”. Наводно, то је био новац за венчић или „дувак” који је такође требало да заштити младу од урока. Кад би сватови били код треће ракије, млада је у пратњи девера излазила из собе. Најпре се здравила с оцем, затим с кумом и старим сватом. Занимљиво је да, према обичају, младић ни за време доручка ни за време ручка није ништа јео, већ је тек пред одлазак у цркву могао да поједе парче младог сира.
У цркву су прво улазили млада и младожења, затим кум, стари сват, а тек онда родбина. Обред је некада, баш као што се чини и данас, почињао везивањем руку младенаца. Затим би им свештеник на главу стављао круну, а куму и старом свату давао свеће које горе све док траје обред. Уз свештеникове благослове, младенци с кумом и старим сватом обилазе око иконе. Напослетку свештеник приноси младенцима чашу с вином, па свако од њих отпије помало. Прстење, које је купио кум, размењује се три пута између младенаца.
У црквеној порти сватови играју коло, а деца вичу: „Куме, изгоре ти кеса!” Кум неколико пута баца увис ситан новац. Овај обичај такође је симболичан: треба да обезбеди плодност и богатство у браку.

Мед за сладак живот, а накоњче за плодност

У неким крајевима Србије био је обичај да кум, кад младенци стигну младожењиној кући, послужи младенце медом како би им живот био сладак. Онда би младој дали сито у коме су помешани зоб и пшеница. Њен задатак био је да баци зоб и пшеницу према кући, а трећи пут сито на кров куће. Напослетку би младој у наручје давали накоњче, мушко дете које сватови доводе на коњу пред младожењину кућу. Невеста треба три пута да пољуби и дигне увис накоњче да би добила мушку децу!

Slika
Краљ Александар Карађорђевић и краљица Марија на венчању.

Млада би онда даривала дете, вратила га родитељима и улазила у кућу с погачама под мишком и боцама вина у руци. Да би у кући било и за „иће и за пиће”!
Али, ту је чекала својеврсна препрека. На прагу невесту је чекао младожења испружених руку. Она је, супротно западним обичајима, требало да протрчи испод његових руку и прескочи праг тако да је он не дохвати. Али како? Шта је требало да значи овај обичај? Јасно: да жена треба да се плаши свог мужа! Јер, ако би дотакао невесту руком (што је наравно било обавезно), то је значило да ће он бити газда у кући. А праг је млада морала да избегне, јер је највише изложен опасностима од злих чини и магије.
На почетку свадбене вечере млада је служила свекра и свекрву. После треће здравице показивали су се поклони које су младенци добили. То је био задатак чауша. Узвикивање шта је ко даривао био је својеврсни весели увод у весеље и игранку. Сватови су се затим хватали у коло.
После свега што се данас чује на свадбама, можда ће се неко упитати каква је некада била свадбена музика. По свој прилици, није била као данас. Уз пратњу фрулаша, певале су се обредне песме које су имале сасвим одређену поруку. Често су се певале опроштајне песме којима су се девојке опраштале од својих родитеља. У тим песмама опевана је и туга родитеља који чине све да их кћерка не би напустила... Сличне су биле свадбене тужбалице у којима је опеван бол девојке због напуштања родитељског дома и растанка с другарицама. „Супарничка страна” певала је заклетвене песме: у њима се младић заклињао да ће чувати девојку. У песмама саветима, мајке су упућивале савете кћеркама да буду вредне и поштују мужа и свекрву. Молитвене песме биле су заправо магијске песме и у њима су упућиване молитве божанствима за добробит младенаца. У песмама благословима обично се призивала плодност. Песме здравице певали су кум и стари сват, а за покудне песме, које су биле шаљиве и веселе, био је задужен чауш.
Кад би младенци отишли на починак, свекрва би први пут добила значајну улогу. Њен задатак био је важан у обреду „свођења младенаца”. Наиме, кад би младенци најзад ушли у своју собу, после извесног времена свекрва би одлазила до њихових врата и снажно лупала. Зашто им је сметала? Да ли зато што је била љубоморна? Не! То је чинила да се, према веровању, младенцима деца не би рађала глува! Какав диван почетак пријатељства између свекрве и снахе!
Мада, то није све. Будући да се некада водило рачуна да млада треба да буде чедна, постојао је обичај да свекрва после прве брачне ноћи узима младину спаваћицу, ставља је у сито и показује по селу. Неке су имале шта да покажу, а друге су морале да подмећу лажне доказе...
Трећег дана свадбе у младожењину кућу у посету су долазили пријатељи - младини родитељи. Главни циљ ове посете није био да се увере да ли је њиховој кћерки добро у новом дому, већ да размене поклоне с младожењином породицом. И поново кошуље, пешкири, везени столњаци, ракија... Била је то још једна прилика да се опет нешто презалогаји.


Politikin zabavnik

_________________
Slika Slika


Vrh
Nina
Post  Tema posta: Re: Svadbeni običaji i tradicija  |  Poslato: 24 Jul 2012, 08:16
Korisnikov avatar
Moderator
Moderator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555

OffLine
90 ГОДИНА ОД ПОСЛЕДЊЕ КРАЉЕВСКЕ СВАДБЕ У БЕОГРАДУ

БАНАТ ИЛИ ЖЕНИДБА

Први пут после ослобођења у Великом рату, Београд је добио велики разлог за славље. Десетине хиљада људи се 8. јуна 1922. слило у престоницу да би видело супругу свог владара и присуствовало свадбеним свечаностима.

Slika


Иако су државници и теоретичари, стасали под утицајем идеологије либерализма, указивали на то да је краљевски брак акт породичног живота, у 20. веку политички значај тог чина и даље је несумњив. Краљева женидба је била састави део југословенске спољне политике. Као чланица Мале антанте, Краљевина СХС борила се, заједно са Румунијом и Чехословачком, за очување мира и територијалног поретка у Европи, створеног после Првог светског рата.
У модерној историји Србије, њени владари женили су се, углавном, Српкињама, чији је друштвени положај био сличан њиховом. Тако је Карађорђе Петровић, „Отац Србије”, био ожењен Јеленом, ћерком Николе Јовановића из шумадијског села Маслошева. Кнегиња Љубица, жена Милоша Обреновића, такође је била Српкиња, као и Персида, унука Господар-Јакова Ненадовића, а супруга кнеза Александра Карађорђевића. Тек са Михаилом Обреновићем Србија за кнегињу добија странкињу, угарску грофицу Јулију Хуњади. Величанствено венчање, којим су кнез Милош и његов наследник, за време изгнанства из Србије, хтели да задиве аустријско племство, уприличено је у Бечу 1853. године. Први краљ модерне Србије, Милан Обреновић, оженио је (1875. у Београду) Наталију, кћерку руског пуковника Петра Кешка и принцезе Пулхерије Стурдза. Женидба последњег Обреновића, краља Александра, била је скандал. Краљ Милан желео је за снаху неку од европских принцеза, али је његов син оженио дворску даму своје мајке, од њега десет година старију, удовицу Драгу Машин, рођену Луњевица. Краљ Петар I Карађорђевић први је савремени српски монарх који је за жену имао кћер владара једне суверене државе. Била је то Зорка, најстарија кћи књаза Црне Горе Николе I Петровића Његоша. У том браку, озваниченом на Цетињу 1883. године, рођен је Александар I Карађорђевић (1888–1934), краљ Срба, Хрвата и Словенаца. Он се 8. јуна 1922. године у Београду оженио румунском принцезом Маријом. Била је то последња краљевска свадба у нашој престоници.

Slika

Пре Првог светског рата, међутим, постојали су другачији планови за његову женидбу. Уживао је наклоност Русије и самог цара Николаја II Романова, који је изјављивао да га сматра као „свог рођеног сина”, и био спреман да га прихвати за зета. Јануара 1914. године престолонаследник Александар и председник владе Никола Пашић били су у посети руском двору, а једна од тајних страна те посете била је просидба цареве кћерке Олге. Пашић се обратио Николају II:
„Ако нам буде суђено да имаднемо кћерку руског цара за краљицу, она ће уживати симпатије свег српског народа, а може, ако Бог и прилике буду допустиле бити царица српско-хрватског југословенског народа”. Руски цар је примио ову понуду с благонаклоношћу, она је одговарала руским интересима, а била је у духу српске политике ослонца на словенску царевину. Женидба Олгом значила би много и Александру и Србији.
Колики би значај овај брак имао, говори и извештај посланика Хабзбуршке монархије у Београду, који је некако сазнао прави карактер Александровог и Пашићевог пута у Русију: „(...) јер, на крају крајева, једна радикална санација наших односа према Србији може се постићи само ако се садашња Краљевина уништи као самостално државно тело, а династија Карађорђевића протера; ову нужност биће наравно теже остварити ако на српском престолу буде седела једна руска принцеза”.
Принцеза Олга, међутим, заједно са остатком царске породице страдала је у бољшевичком терору, а Александар је храбро водио своју војску до победе. Српство је „коначно уједињено”, а тридесетогодишњи регент још није имао супругу. Било је крајње време да се будући краљ ожени. По ослобођењу земље, београдска штампа често је његове одласке у западне земље објашњавала као потрагу за изабраницом. Постојала су различите могућности, али је на крају југословенски краљ постао зет румунског монарха.

Прабаба Викторија

Slika

Од 1866. Румунијом је владала немачка династија Хоенцолерн-Зигмаринген, која ће остати на трону све до завођења комунистичке диктатуре 1947. године. Румунска владарска кућа била је у родбинским везама с дворовима Енглеске, Немачке, Русије, Шпаније... Оженити припадницу оваквог краљевског дома била је велика прилика за потврђивање српске народне династије која је, због краљеубиства 1903. године, наилазила на отворен презир европских дворова, а нарочито енглеског.
Румунијом је тада владао Фердинанд Хоенцолерн, који је 1914. наследио свог стрица Карола I. Фердинанд је био ожењен енглеском принцезом Маријом, кћерком војводе од Единбурга Алфреда (син краљице Викторије и брат краља Едварда VII) и принцезе Марије Александровне (кћерка руског цара Александра II и сестра Александра III). Румунски краљевски пар имао је, осим будуће краљице Срба, Хрвата и Словенаца, још две кћерке, Јелисавету и Илеану, као и три сина.
Млади краљ Срба, Хрвата и Словенаца, у рату прослављен, био је „одлична партија” за румунске принцезе, а „проводаџисање” је почело у исто време када је, у Паризу на мировној конференцији, спор око права на Банат ишао ка врхунцу. Делегација Краљевине СХС, коју је предводио Никола Пашић, настојала је да, историјским, економским, етничким и стратешким разлозима, докаже конференцији да Банат треба да припадне њиховој краљевини, а не Румунији.
Стојану Протићу, председнику владе новостворене државе, први наговештај о могућем венчању стигао је у писму од 6. јануара 1919, које му је упутио отправник послова Краљевског посланства у Букурешту Ђорђе Настасијевић. Дипломата је обавештавао своју владу да су последњих дана 1918. године маршал двора, а затим и супруга начелника штаба румунске војске генерала Пресана, која је била лична краљичина пријатељица, повели с њим разговор о женидби регента Александра са једном од румунских принцеза. Госпођа Пресан рекла је Настасијевићу како је од румунског краљевског пара овлашћена да о томе поведе разговор и да је краљ Фердинанд, наводно, изјавио да би био најсрећнији када би му Александар постао зет. Ово писмо (телеграф је избегнут из предострожности) заинтригирало је Министарски савет, те је Настасијевић позван у Београд да би „усмено изложио стање”.
Ред је да се најпре уда најстарија кћерка, и краљ Фердинанд и краљица Марија намерили су да краљица Срба, Хрвата и Словенаца постане принцеза Јелисавета. Међутим, изгледа да се њен портрет није допао регенту, јер се Настасијевић, по повратку у Букурешт, правдао госпођи Пресан да Протић о женидби још није причао са Александром и успут замолио да му преда и фотографију млађе принцезе Марије. „Генералица” је добро „читала између редова” и одговорила да они хоће да се ороде са Србима, и да је свеједно која ће од принцеза да буде невеста, а додала је да би о томе краљ Фердинанд лично писао Александру, али му не дозвољавају родитељски понос и лична стидљивост. Румунска краљица такође је била упорна, и пре поласка у Париз, где је на конференцији радила за интересе своје земље, замолила је госпођу Пресан да јој шифрованим телеграмом јави резултат преговора о браку.
Све се одвијало у најбољем реду, али чим се у Букурешту сазнало да је Торонтал с Панчевом припао Краљевини СХС, госпођа Пресан је почела да избегава разговор о женидби. Настасијевић је, међутим, сматрао да ће питање успостављања династичке везе само за неко време да се одложи, док Румуни „преболе Торонтал”, а то ће „врло брзо доћи, јер овде све олако узимају...”
Временом се, заиста, све умирило, нестало је горчине и румунски званичници променили су држање у разговору са дипломатама Краљевине СХС и указивали на потребу пријатељства две државе и њиховог заједничког деловања. Настављени су и преговори о венчању, а краљица Марија се распитивала о будућем зету код посланика Павла Маринковића. Постављала му је безазлена питања о Александровој омиљености, интелигенцији, да ли мисли да се жени или је, можда, противан женидби... Посланик је лако схватио краљичину намеру и објаснио јој да регент није ни стигао да размишља о браку, јер је свој народ водио у победоносној борби за уједињење, да је добре нарави и да је потпуно здрав и омиљен код поданика.
У току лета 1921. године дошло је до договора да за православни Божић регент дође у Румунију у приватну посету. Београдска штампа наслућивала је шта посета значи, посебно због учесталих дипломатских путовања између Београда и Букурешта.
На трећи дан Божића, 9. јануара 1922. године, у 11 часова и 30 минута, у краљевском дворцу у Синаји, Александар се верио Маријом, а у 15 часова специјални извештач „Политике” угледао је аутомобил којим је управљао краљ, „а покрај њега седела је његова вереница, принцеза Марија. На краљевом лицу видео се срећан осмејак...” Вест о веридби пролетела је кроз Београд и престоница је врло брзо, захваљујући овом догађају, добила „весео и свечан изглед”. По повратку из Румуније краљ-вереник величанствено је дочекан, а 14. јануара, за Нову годину по јулијанском календару, добио је телеграм од своје веренице: „Шаљем најлепше жеље за Нову годину. Пуно пољубаца. Мињон.”
Краљ је поново ишао у Букурешт 20. фебруара 1922, а у двору Котрочени је сутрадан извршен верски обред веридбе.

Око Краљеве свадбе

Након ослобођења, свадба краља Александра била је први народни празник. Београд је „журио да излечи своје ратне ране” и да се достојно припреми за велики догађај. Престонички листови најчешће су под насловом „Око Краљеве свадбе”, редовно извештавали о свему занимљивом и, наравно, критиковали градску власт што се с радовима касни. Ипак, до 8. јуна, када је била свадба, Београд је уређен тако да је утисак гостију био пријатан.
На Бранислава Нушића, као начелника Уметничког одељења Министарства просвете, пао је велики терет у организацији свечаности. Био је задужен за све; од смештаја гостију до набавке украса и сви су од њега тражили обавештења, те су комичне ситуације биле свакодневне. Набављао је бензин кога није било довољно, записивао спискове делегација, телефон је непрекидно звонио, а новинар „Политике” избројао је да је велики комедиограф једног дана, до 11 часова пре подне, попио пет кафа и попушио 25 цигарета.
Краљева свадба наравно изазвала је велико занимање у народу. На адресу одбора за свечаности стизала су писма у којима су грађани постављали најразличитија питања. Занимао их је програм, да ли је предвиђено доследно придржавање српских обичаја, да ли ће венчани кум, војвода од Јорка, после изласка из цркве да баци метални новац каде се зачује: „Куме, изгоре ти кеса...”
Млађи син енглеског краља Џорџа V, војвода од Јорка, био је очев изасланик на венчању. Веома је важно што се енглески краљ прихватио кумства. Заслуга, сигурно, припада родбинским везама румунске краљице Марије. Војвода од Јорка, принц Алберт, постаће енглески краљ Џорџ ВИ 1936. године, после абдикације старијег брата Едварда VIII. Владаће до 1952. године, а наследиће га кћерка, данашња краљица Елизабета II.
Краљева невеста стала је на тло своје нове отаџбине у уторак, 6. јуна 1922. године. Када се румунска краљевска јахта појавила код Вишњичког брда, одјекнуо је 101 топовски пуцањ са београдске тврђаве. На савском пристаништу, румунску краљевску породицу дочекали су краљ, патријарх српски, војвода од Јорка као кум, а председник београдске општине пожелео им је добродошлицу. Те вечери хор од 1200 чланова отпевао је пред Старим двором композицију Станислава Биничког и Стевана Бешевића „Поздрав краљевој вереници”. Када је на то принцеза, одевена у „отворено розе тоалету с ружичастом током”, одговорила с „благодарим”, одушевљењу није било краја.
На дан свадбе, 8. јуна у 8 часова, 101 топовски пуцањ са Калемегдана означио је почетак светковине. У 10 часова и 20 минута, краљ је из свог стана у Крсмановићевој кући на Теразијама кренуо пут Старог двора, одакле је невестин брат извео младу. Пошто је оркестар краљеве гарде интонирао сватовску песму „Одби се бисер грана…” и кад су се огласиле фанфаре, поворка се упутила у Саборну цркву. „Високе младенце” венчао је патријарх Димитрије, а распоред стајања у цркви био је строго утврђен. Господа су била дужна да носе црно одело, а даме дневну тоалету отворених боја с малим деколтеом и шеширом. На путу до Саборне цркве поворку је пратило клицање одушевљеног народа, а авиони су кружили над центром Београда и бацали цвеће. Младожења је био одевен у свечану генералску униформу, а невеста у белу венчаницу са дугим шлепом.
Краљ Александар и краљица Марија примали су честитања у двору, након чега је уследио свечани ручак. Милан Стојадиновић се у мемоарима сећао како је румунска краљица: „(…) за време ручка, својим орловским очима прелетела целу дворану, као да је хтела сваког добро да загледа и једним погледом постави на његово место… и радознало је посматрала како смо навалили на добро јело и пиће без великих обзира на дворску етикету…” Маршал двора причао је касније Стојадиновићу како је: „(…) половина кашика, ножева и виљушака у оном општем одушевљењу нестало тога дана са стола… За успомену. Свакако, дан је био од историјског значаја али је одмах после тога у двору било решено да се такви свечани ручкови, са многобројним гостима и сребрним посуђем убудуће избегавају.”
У 14 часова и 30 минута на Тркалишту је почела фудбалска утакмица између репрезентација две земље. Тим Краљевине СХС, састављен од играча из загребачких клубова, поражен је са 2:1. У 17 часова на Бањици одржана је војна парада у којој је учествовало 18.000 војника. Уз „Високе младенце” били су присутни и сви „Високи гости”. На Калемегдану је увече одржан велики концерт војних оркестара.
На дан венчања Александра и Марије основан је „Краљев фонд” од средстава прикупљених у целој земљи на име „свадбеног дара” краљу. Циљ фонда је био да путем награда, помоћи и похвалница одаје признање за успехе установа и појединаца на моралном и културном плану. Сам краљ је положио у фонд три милиона динара властитог новца.
„Високи младенци” добијали су најразличитије поклоне: од минијатуре манастира Грачанице израђене од сребра (дар народа из града Приштине и Грачаничког среза) и других уметничких предмета и накита, буради за вино, прелепих коња, до стотине овнова са окићеним роговима (поклон арнаутског становништва из Вучитрнског среза где је обичај да се младожењи дарују окићени овнови).
Александровом женидбом ојачан је међународни положај Краљевине СХС, а династија Карађорђевића, из својих народних корена, уздигла се до угледне европске владарске куће. Бугарској је преостало једино да пропагандом подрива углед свог западног суседа. У софијском листу „Независимост”, августа 1922. године објављено је измишљено писмо краљице Марије своме оцу, румунском краљу. Вешто срочено, писмо је имало за циљ да баци љагу на југословенску краљевску породицу и на стање у унутрашњој политици земље. Марија је, наводно, туговала над својом судбином што је краљица у земљи хаоса, међусобно супротстављених нација и растућег антимонархистичког расположења. Овај нечасни поступак био је све што је бугарска пропаганда могла да учини, а „несрећна” краљица Срба, Хрвата и Словенаца родила је 6. септембра наредне године престолонаследника својој земљи .


Politikin zabavnik


Vrh
Nina
Post  Tema posta: Re: Svadbeni običaji i tradicija  |  Poslato: 24 Jul 2012, 08:28
Korisnikov avatar
Moderator
Moderator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555

OffLine
У ХАЉИНИ С ХИЉАДУ ГРАНА

Венчање и избор венчанице нека су врста метафоре за живот жене, сматра чувена америчка модна креаторка Вера Ванг, о чему сведочи и једна београдска изложба

Slika


Mузика коју свирају на венчањима подсећа ме на музику коју свирају војницима пре него што крену у бој! - написао је немачки романтичарски песник Хајнрих Хајне. Имајући у виду наше обичаје, стварно је тако. Трубачи су били и ту и тамо! Само су битке које су уследиле, ипак, биле суштински различите.
Било је то пре отприлике петнаест година. Једном мирном вождовачком улицом промицао је млади пар. Носили су фармерке, мајице и патике и држали су се за руке. Ништа необично, а камоли упадљиво. Али, из једне капије чуо се глас који је одзвањао целом четврти:
„Сине! Па ти ћеш стварно тако на венчање!? Узми макар неки цвет!”
Веома дотерана госпођа потрчала је за поменутим паром, претходно откинувши с грма грану украсног шибља.
Оно „сине” односило се, заправо, на кћерку. Девојка је била одлучна у намери да пред матичара изађе обучена онако како се иначе облачи. Презирала је венчанице и ниподаштавала их. Сматрала их је смешним. Зар је потребно да троши новац и посебно се кинђури за човека који је тако добро познаје и са којим намерава да проживи читав живот? И у добру и у злу? Зато је храбро, у патикама, наставила према општини. Узела је грану из мајчиних руку, слутећи да је већ довољно узнемирила. И тако се венчала.

Србија пред олтаром

Наравно, није једина која се венчала обучена као да не иде на венчање. Чини се да је, ипак, далеко већи број невеста које избор венчанице мучи много пре него што се и заљубе, односно нађу одговарајућег младожењу. Цртежи девојчица често приказују невесте у различитим креацијама. Вера Ванг, позната америчка креаторка, сматра да су венчање и избор венчанице нека врста метафоре живота жене. Тешке речи које наводе на обазривост. Поврх тога, треба имати у виду да живот жене прате различити обичаји којима се у мањој или већој мери, зависно од времена и поднебља, прилагођавала и прилагођава се и даље. Неке се, као што смо видели, и опиру. Али, и то је прича за себе.

Slika
Биндали хаљина с краја 19. века од свиленог сомота украшена металним нитима и шљокицама, ношена у Мушутишту (са изложбе у Музеју примењене уметности)

Slika
Свилену венчаницу из чувеног београдског модног салона Берте Алкалај, носила је 1911. године на венчању Даница Палигорић у Нишу

О хаљинама и судбинама невеста, мање или више необичним, говоре и многи играни филмови. Од чувеног „Прохујало са вихором” Виктора Флеминга, преко Трифоовог „Невеста је носила црнину”, Тарантиновог „Kill Bill”, па све до филмске „лимунаде” „Рат невеста” („Bride Wars”) Герија Виника.

Обичаји су некада строго налагали да Јапанке на венчању носе свечани кимоно беле боје, док су Индијке носиле сари, углавном у нијансама црвене боје. Шкотланђанке су увек имале бар неки карирани украс... Глобализација и Интернет учинили су да међусобно подражавање постане готово бесмислено. Па и када је о венчаницама реч. Сви могу да подражавају све, од чувених глумица до будућих краљица.
Није нимало чудно што је велику пажњу посетилаца привукла једна изложба, недавно отворена у Музеју примењене уметности у Београду – „Венчане хаљине у Србији у другој половини 19. и почетком 20. века”. Поставку, чији је аутор Драгиња Маскарели, чини десетак хаљина које су невесте и веренице носиле у истој прилици, на венчању, али у различитим градовима Србије. Изузетак чини само једна коју је 1909. године, не у Србији, већ у Паризу носила госпођица Елена Ристић, приликом веридбе за Војислава Тодоровића, коњичког официра. Суботње преподне у Музеју примењене уметности испуниле су углавном жене, тачније, мајке и кћерке (различитог узраста). Као непозван гост, случајно се ту нашао и дечак са пластичним мачем у руци. Он није крио незадовољство што се нашао на овом месту. Мрштио се и недвосмислено показивао како му не пада на памет да размишља о девојкама. О венчаницама понајмање!
Ипак, међу венчаницама од одабраних материјала беле боје (или боје слонове кости) израђених у Венецији, Бечу и Београду (истиче се салон Берте Алкалај), по својој особености издвојила су се два кафтана. Реч је заправо о биндали хаљинама, хаљинама које су за свечане прилике носиле жене у Отоманском царству још од 14. све до краја 19. века. Попут многих турских обичаја, тако је и мода ношења биндали хаљина прешла и на наше даме.

Slika
Даница Комадинић, рођена Јанковић,
блистала је у венецијанској венчаници
од тила украшеној везом када се удавала,
1911. године у Београду

Сомотска или од тила?

Биндали, што на турском значи „хиљаду грана”, сомотски је кафтан, дакле горња хаљина извезена металним нитима златне боје. Или самим златом. У тој хаљини невеста, можда, није деловала крхко, нежно и чедно као, на пример, у белој хаљини од тила израђеној у Венецији 1911. године, такође, представљеној на изложби. У боји црног вина, богато украшена златним везом од хиљаду грана, биндали и данас делује као одора достојна праве царице. Та свадбена хаљина од свиленог сомота припадала је Султани Кочмановић из Призрена, удатој у Скопљу за трговца Спиру Исаиловића Тетовца. После свадбе хаљина је, по свој прилици, брижљиво спакована и чувана за кћерку, односно будућу снаху. Преносила се с нараштаја на нараштај, па је дочекала да се појави ове јесени на изложби у Музеју примењене уметности.

Slika
Невеста Соња Екстремад Бојеро, удата Лукић, на венчању у Аликантеу 2010. године

О укусима не вреди расправљати, зато се можда некоме избор величанствене оријенталне хаљине, која је нама запала за око, не би допао. Упркос томе што су културе испреплетане, вероватно би избор пао на неки „западнији” модел. У сваком случају – смелији! Руку на срце, девојка обучена у мантил са хиљаду грана – што би могло да се „прочита” и као знак свеопштег процвата – можда би данас деловала не само достојанствено, већ и превише строго. Као да озбиљно стоји лицем у лице са својом судбином! А при томе јој се не виде „ни кук, ни струк”. О слободном деколтеу (без додатка рукава, па чак и најужих бретела) да и не говоримо!
У сваком случају, добро је видети какви су обичаји некада били и упоредити их са данашњим. Без обзира на то што ће се нека будућа невеста, када јој припреме за венчање коначно досаде, ипак одлучити да се венча у фармеркама.


Politikin zabavnik


Vrh
Tesa
Post  Tema posta: Re: Svadbeni običaji i tradicija  |  Poslato: 08 Dec 2012, 11:24
Korisnikov avatar
rang
rang

Pridružio se: 18 Sep 2012, 18:55
Postovi: 4287

OffLine
Vlaška svadba u duhu tradicije


Slika


Vlaška svadba je, bar u većini slučajeva, ostala dosledna svojoj tradiciji i retka je prilika i dan danas videti da Vlasi ovaj bitan dan obeležavaju kao što to čine npr. u Beogradu. Da bi vlaška svadba prošla uspešno, pre svega je potrebno da devojka u brak uđe kao devica. Nekada, svekrva je čak posle prve bračne noći odlazila u mladenačku sobu da proveri na postelji da li joj je snaha do venčanja bila nevina. Ako se ispostavi da nije, vrlo je verovatno da bi bila vraćena roditeljima od kojih je i došla u njihovu kuću.

Pre nego što se odigra bilo koja vlaška svadba moraju se obaviti tri vrlo važne ceremonije, a to su dogovor roditelja, prosidba i veridba. U prosidbu se ide četvrtkom, subotom ili nedeljom i to uveče, a na dar se budućoj mladi nose minđuše, prsten i dukati.

Na dan svadbe, mladoženja ujutru odlazi kod kuma gde se vesele i pripremaju da krenu po nevestu koja se za toi vreme sređuje, u čemu joj pomažu sestre i prijateljice.

Nevesta nosi dugačak veo koji, prema Vlasima, ima magijsko značenje, odnosno on štiti buduću suprugu od svih zala. Zatim se preko vela na glavu stavlja venac od bosiljka koji će mladu darovati zdravljem, a potom venac od dukata koji će je učiniti materijalno obezbeđenom.

Kada u nevestino dvorište dođu svatovi, svakom od njih se daruje pogača. Sve su obične osim kumove, jer je njegova specijalno dekorisana listićima bosiljka.

Posle venčanja u opštini ili crkvi, kada nevesta uđe u dvorište svog sada već supruga, svekrva daje snahi pogaču. Ona je lomi na četiri dela i baca na sve četiri strane sveta. Potom joj se u ruke stavlja napunjeno sito koje baca na krov kuće. Ako se sito zadrži na krovu, ostaće u kući.

Potom nevesta seda u kuću i donosi joj se u krilo najmlađe dete iz familije. Dok ga drži, majka deteta treba da je poprska po venčanici mlekom iz svojih grudi.

Drugi dan svadbe, pre nego što mladenci ustanu, pred kuću im dolazi muzika i svi se vesele. Nakon što napuste bračnu postelju, kuma zajedno sa svekrvom odlazi da raspremi krevet. Ako se ispostavi da je nevesta bila nevina, kuma kroz prozor izbacuje čaršav da sve prisutne u to i uveri, a potom svi zajedno nastavljaju da se vesele.


navidiku


Vrh
Nina
Post  Tema posta: Re: Svadbeni običaji i tradicija  |  Poslato: 09 Dec 2012, 11:29
Korisnikov avatar
Moderator
Moderator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555

OffLine
Svadbeni običaji u Banatu



Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 77 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   
cron

Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker