|
Autoru |
Poruka |
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07 Postovi: 45921
|
Vuki...ja sam se poželjela tvojih tekstova... Pa...kad budeš željela...i kad budeš mogla...napiši nam nešto...
_________________
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01 Postovi: 30458
|
Разговори су ови одпочело давно, још пре пар година... И сад, када се окренем ка том времену, сам се осмејак намести преко образа, да разгали сећање ал не на недостајање, већ на оне натенане испредане ноћи, слова корацима зачињеним, ма на све бежаније како од себе... тако и од свих ... Обично су се из најШирег лука, скупљали у кружницу, неког врзиног кола од слова, претакали би се са извора у поток док не би досегли ушће, и ту на тој обали одсеченој од свакојаког видокруга сем "посебнима", започињали свој плес..
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01 Postovi: 30458
|
Има нас доста на тим обалама, ал никако довољно да направимо критичну масу, и винемо свет у онај паралелни универзум краткоталасних вибрација, где једино љубав животу смисао даје... хммм А кажу да ми од Пера не умемо да волимо, да су наше дуге осенчене патњом у којој се давимо и гушимо удах по удах, ал зато знамо пренети боју, осликати неон трена у најружинчаственије издисаје очекивања... Тако смо се нашли, тако смо се у том паралелном универзуму препознали беЗ очињега вида, само енергијама затитрали ко делићи субатомских честица, и спојили у језгро од осмијума, да лакоћом најтежег уздигнемо најлепше.... да се за све надамо....
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01 Postovi: 30458
|
У тим разговорима с закаснелим снеговима и преурањеним заласцима, магла се није растеретила пољима, зимзелено није њихало сновима, једноставно су се ти каљави дани вукли до ових кошава, до ових ледених киша, што промичу уместо звезда и обасјавају то мало што је остало неНаписано, оно мало, што је остало неИшчупано ту, по сред душе, па да се шепури ко лањска џенарика и још приде, шири арому слаткасто кислекасто опорог укуса, неУтољујући глад, већ изискујући све више, и више, и више... ух На тим пољима од имагинарног, наша равница се простирала с гором под мишку, с мапом тетовираном у погледу... руменом зором коју и дочекасмо и не... У тим разговорима било је више магије но у иједној маштачевој машти, но у једном акорду икад раздељеном по космосу... хммм Живели смо илузију да ће свак ослово променити хемисферу нијансе неОчекиваног, удисали спокоје сакривене иза завесе од надахнућа... постоје ти неки тренутци, када нико и ништа не може зауставити неминовност...
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01 Postovi: 30458
|
Обично само испијали кафу уз те неке наше приче о причама... Има обичај да каже, како Жена, док не потроши оних неких 34000 речи се не смирује, док је њима мушкима довољно неких 1000 да би рекли шта треба... наравно, мргудишем, па гунђам, намћоришем... и наравно, театрално износим тезу о гравитационој путањи „бездушног времена“ у коме смо присиљени да бивствујемо, јер, заглављени смо у овој хемисфери тупавог XXI века... углавном се не разумемо, углавном не желимо да се разумемо, боље речено - модерна времена... - Да ли се у те речи убрајају и ове написане хмм питам се... - Nе. One su posebne. - Е добро је, онда има још наде да занемим јел хехех - Gunđalo. - Знам.
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01 Postovi: 30458
|
Шине
Пусти ме само да замислим станицу воза. И шине. Пругу. Оног железничара који чекићем удара метални ритам по точковима вагона.
Само да купим, још једном, ону светло смеђу, дрвено тврду карту, у виду врло малог издуженог правоугаоника. И да седнем на онај отрцани црвено-браон скај седишта у шинобусу који ме вози до Бора. Да још једном на тој прузи ишчитам Сто година самоће и вучем са собом вокмен и до бледила доведене траке касета које свирају нешто налик на блуз.
Застао сам, пре неки дан, на крају познате улице. Последња жута зграда, лево, у 3. октобра. После иде онај бесмислени семафор.
Некада давно, док сам ишао пешке, лишен свих кочница и брзина, одатле је излазио мој другар. Ишли смо у школу.
Овај пут, поред исте жуте зграде стао сам притиском на педалу кочнице и избацујући из брзине. И чекао сам узалуд, свесно. Улаз испред којег сам некада нестрпљиво стајао сада сам гледао у ретровизору. Био је препун реклама које су говориле да су се станови претворили у пословне просторе.
Из жуте зграде више неће изаћи нико познат.
Мој другар и његова породица одавно су у Норвешкој.
Нема везе, волим да се присетим.
То је све.
Квачило, прва, гас. На бесмисленом семафору бирам право. После ћу благо лево иза студењака. Удобно ми је, машина преде, седишта су удобна, музика, грејање…
Али…
Оно ишчекивање воза са седамнаест, осамнаест… И другари који још нису отишли никуд…
Не знам, мислим да бих се мењао, ако је икако могуће…
oblogovan
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01 Postovi: 30458
|
- Znaš li ti da neki lingvinistički antropolozi misle da je religija jezički virus. Da menja moždane sklopove i otupljuje kritičko razmišljanje. - Јок нисам се информисала тамо где и ти. Мада чекам катарзу и ново просветљење. - E nerviraš me opasno. - Знам, спавам, ај ћао!
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01 Postovi: 30458
|
- I, nisi mi odgovorila, da li si oprostila?! - Јесам. Зар сумњаш, да сам постала марионета огледала у ком сам?! - Ne znam. Sumnjam u sebe, pa što nebih u tebe! - И то што кажеш. - Putokazi, znakovi, račvanja... nalaze se baš tu gde najmanje očekuješ, naravno, ko i svaki Čovek neobazirući se srljaš u krinku.... - Ух, кад тако срочиш, замислим се и над овим сад... - Veruješ li i dalje? - У шта? Верујем у свашта а опет ниушта, једино су две constante... знаш већ... - A u datu reč? Misliš li da je još uvek ima?! - Одакле сад па то?! Верујем у дату реч, мада, требала сам до сада научити да иста сваким освитом престаје... али опет, желим да верујем, да је дата реч, Она Реч која ће преокренути и осванути и следећег дана, без обазирања и кајања... хмм - A obećanja, šta je sa njima?! Veruješ li u obećanja? - Не, нисам веровала у то... хмм... а можда сам исувише желела да се баш то једно обећање... касно сам насела... е у овом случају, треба себи опростити и на веровању, и на датој речи и на обећању... само себи опростити, да. - Kasno je sad za greške. Trebalo bi da si mudra u tim cipelama koje sada habaš. - Знам. И даље облизујем ране што зјапе. - Sanjaš li? - Престала сам, када сам поверовала у оно обећање. - Ne pišeš. Ne sanjaš. - Чекам да се раскрили и полети у надахнуће....
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01 Postovi: 30458
|
Antiturista
Ne znam kakav sam to čovek, ali volim morske gradove u zimu, bez purpurno izgorelih telesina po obali. Bez pijanih gostiju koji siluju letnju noć, i bez lažnih i besnih domaćina. Kad se krvotok u uskim kamenim ulicama umiri, unormali. Kad je vetar jak i kad do mora izlazi tek onaj ko mora. Volim morske gradove kad u njima ostanu samo ljudi, a odu turisti i oportunisti, nadničari i janjičari, godišnji odmori, političari, bapski ljubavni romani, infantilni oblici shvatanja privlačnosti, ljuske kuvanih jaja u pesku i razbacane upotrebljene „zaštite“ od mogućih posledica ljubavi. Volim jutra kad se krpe mreže i stari čamci koji neće ni dobiti priliku da opet plove, a svejedno se uporno siroto i siromašno nanovo na njima radi. Tad, kad pogledam ona tri, četiri umorna bora u šakama zaspalog stenja, nema onog letnjeg osećaja koji mi grozno šapuće da je sve to tu bilo i daleko, davno pre mene i da će dugo ostati istovetno, isto posle mene i posle svih ljudi.
Ratko Petrović
|
|
|
|
|
SHE
|
|
rang
Pridružio se: 07 Dec 2012, 00:12 Postovi: 26756
|
ahh,ta ljubaf
|
|
|
|
|
|
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 63 gostiju |
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|