|
| Autoru |
Poruka |
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Možda to nije bila ljubav
Brzo smo odustali od nas,
brzo se odrekli vere u zajedničko bolje sutra,
najednom zaćutali, a toliko toga
jedno drugom imamo da kažemo o mnogo čemu,
mnogo o tebi i malo o meni.
Kako vreme odmiče, sve si mi lepša
i sve su manje šanse da će druga žena
umeti dostojno da te zameni.
Kako vreme odmiče,
sve su mi važnije tada nevažne sitnice
bez kojih mi sada ne bi bilo života.
Tužno je što će se u rečima upućenim tebi
prepoznati svi osim tebe.
Bojiš se mojih reči, kao ja tvojih,
pa ćutimo, da ne kvarimo ono što je za pamćenje,
da ne zaključimo da smo prebrzo odustali od nas
i prebrzo se odrekli vere u zajedničko bolje sutra.
Možda to nije bila ljubav,
ali bilo nam je lepo kao da je ljubav.
GORAN TADIĆ
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Baba je titula
Baba. Babetina. "Šta 'oće ova baba?" "Gle, babe, obukla minić!" Često čujem to: baba. Pogrdno i podsmešljivo.
U tom kontekstu rabe ga i žene i muškarci, ravnopravno.
Nit stida, nit mozga!
Samo u našem mentalitetu "baba" je opis za ženu koja ima više od četrdeset godina a i dalje se trudi da bude žena.
Svaka onako kako najbolje ume. Al to joj se slabo prašta.
Pa, majku mu, "baba" je titula žene koja ima unuče a mi smo uspeli da i ovaj termin posprdimo.
Žena može da bude starija, al nije baba, bivole! Bar ne tvoja!
Važno je da si ti na mestu, a "baba" se šminka, "baba" se uteže, "baba" je smešna, "baba" izgubila kompas.
A gde je tvoj, ako nemaš druga posla nego proučavaš babologiju?
Što ih gledaš ako te iritiraju, šta te boli uvo? Niko ti ne traži sa vodiš "babu" kući.
To nisu babe, to su žene u cvetanju, što, naravno, tebi, bivolu, nije jasno.
Zar nije bolje da se sređuje nego da postane strašilova sestra?
Što te toliko iritira žena kojoj dobro stoje i godine i minić?
Je l ti omekša stolica i očisti pesak iz bubrega kad izgovoriš to uvredljivo "baba"?
Pa, "baba" te i ne vidi, slepče, osim ako baš to nije problem.
Te "babe" umeju da budu fatalnije od nekih u ranim dvadesetim koje ne znaju gde je levo.
Pored godina i samopouzdanja imaju i iskustvo.
Skrati jezik i produži dalje.
Žena je žena, bez obzira na broj godina, baba je titula, a bivo je bivo.
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Sam
Navikneš se nekako na taj kofer pun samoće koji vučeš sa sobom.
Prestaneš da primećuješ koliko su ti svi porazi teški u cipelama dok hodaš samotno,onako,samački.
Iz bušnih džepova starog očevog kaputa curi ti sve sporije vreme,večiti neprijatelj usamljenih duša.
Poželeo sam nebrojano puta da u onoj hladnoj daljini druge polovine svog kreveta zagrlim nekog,
nekog ko će učiniti da ne budem tako stravično sam.
I tako sam sám sa svojim samoćama zažmurio u svojoj polovini kreveta i zaspao.Sam.
VT
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Ja sam svako koga sam sreo
I sve što mi se desilo,
Svaki razgovor koji sam vodio
I sve što sam pročitao,
Sve što sam osetio,
Da li sanjao, čuo i prećutao
Ja sam prezir prema jednom prvaku,
Jer je bio bolji od mene
I bol od stakla u kolenu dve godine kasnije
Onaj mali što me je sapleo prekjuče na času,
I klinka koja me je pitala da je pustim u srce,
Pa čak i najveće g**no što sretoh u životu
I Boginja kosmosa sa kojom pričam svakog dana
Ja sam i njih dvoje
Ili ona debela koja mi ide na živce
Lik iz trafike na ćošku
I svaka cigareta koju ispušim
Baka koja me je očešala po ramenu u metrou
Vi, za kojima umirem svakodnevno
I vi, koje uopšte ne znam
I ti koji čitaš
Svaki film, svaka knjiga i svaka pesma
I muzika, muzika, muzika
Ja sam svako pre mene i svako ko mi sledi
Od momenta nastanka vremena i prostora
Kada je sve bilo sabijeno u Jedno
Svaki osećaj, svaka materija,
Sve što će se desiti posle toga
I sve što će biti posle nas
U jednom ništa
Na samom početku
I zvezdana prašina što sledi
I sve crne rupe
I supernove
Ja sam početak i kraj
I ti
Ali to već znaš
Amfibolije
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Da ja vladam svetom... Marko Šelić Marčelo
KOJI BISTE ZAKON ODMAH DONELI?
Zakon da svetom ne sme vladati jedan čovek. Niti bilo kojim delom sveta. Na onim tačkama globusa gde ljudi smatraju da im treba čvrsta ruka uveo bih poseban obrazovni program koji detaljno obrazlaže zašto je takav moto vrhunac samoponižavanja i samoponištavanja, istovetan kao da ste rekli da vam trebaju dreser, bič i komanda. To je stav nedostojan ljudskog bića.
KOGA BISTE ODLIKOVALI?
Ustanovio bih nezavisan, nepotkupljiv, a znalački žiri za svaku oblast ljudske delatnosti, sa vrlo, vrlo strogim kriterijumom prijema - a onda njega ovlastio da deli ne samo priznanja nego i antipriznanja, neku vrstu stručnog žiga srama, pri čemu bi i jedno i drugo bila udarna vest dana, a ne sporednost. Nama se svakodnevno hoće reći da je baš sve rastegljivo, da baš sve zavisi od ugla gledanja, posebno politički obojenog, i to relativizovanje suštine - to je sav naš bol. Ova mera bi, recimo, bila nasušno potrebna novinarstvu u Srbiji: nikome ne zabraniti da bude besprizornik, nego mu uručiti medalju koja tu besprizornost nedvosmisleno potvrđuje, tako da neko manje upućen nema dilemu čime se osoba bavi i koliko je ozbiljno treba uzeti.
ŠTA BISTE ZABRANILI?
Odgovarajući na ovo isto pitanje, Tibor Jona kazao je da bi zabranio zabranjivanje. Čini mi se da je to najsmisleniji odgovor, humanistički gledano. Dodao bih samo: ukinuti zabrane ne znači ukinuti i posledice (iliti kazne) za ovaj i onaj oblik ponašanja, jer onda više ne govorimo o uređenom društvu. Uzmimo za primer slobodu govora: ona znači da smeš reći šta god hoćeš, ali ne znači da ne snosiš odgovornost za rečeno ako, na primer, lažeš ili klevećeš. Ako nekome kažeš da je lopov, to nije slobodan utisak, to je optužba. Korisno nam je da doznamo ko je lopov, ali jednako nam treba i da znamo ko je lažov, nemač pojma i podlac, te da regulišemo i jedno i drugo. Avaj, na činjenici što ovakav poredak nije na snazi bazira se postojanje naše skupštine.
KOGA BISTE PROTERALI U SIBIR?
Nikoga, nikad. Kaže se u šali ili besu, ali ne sme se misliti ozbiljno. Čime ne kažem da bih ukinuo zatvore.
GDE BISTE SAGRADILI SVOJU PALATU?
A šta će mi? Uopšte ne verujem da postoji čovek kojem to zaista treba, to je uvek iživljavanje. Sećam se da sam kao mali stalno tražio da mi se objasni zašto je zlato vredno; ni do danas mi se nije razjasnilo, pride mi izgleda izuzetno ružno, besmisleno koliko i šampanjac skup kao nečija celoživotna plata. Voleo bih da više putujem, to svakako, proširio bih stan koliko mi plata dozvoli i imao još više knjiga i stripova - ali palata? Čovek ne funkcioniše optimalno ni u potpunoj nemaštini ni u potpunom luksuzu, oba ga jednako demonizuju. Sa palatalizovanjem sebe završio sam kad sam izveo nadimak Marčelo od Marko.
KOJU KNJIGU BI SVA DECA TREBALO DA PROČITAJU?
„Malog princa“, „Lovca u žitu“, „Ep o Gilgamešu“.
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Uliks Fehmiju: Ispekao sam i glumu i hleb
Bio je neobično topao dan za početak novembra u Njujorku. Danima smo Uliks i ja pokušavali da pronađemo vreme i uklopimo termine za intervju. Susret se dogodio baš na dan izbora za predsednika Amerike. Pitali smo se šta bi se moglo desiti ukoliko Tramp pobedi.
„Svestan sam da je u našoj prirodi da se mrzimo, da se ne volimo, da se nekad i posvađamo, ali kad mržnja krene sistematizovano da se širi, onda to postaje veoma opasno. Rasizma, nacionalizma i mržnje uvek će biti, ali onog trenutka kad s vrha vlasti i najviših pozicija moći običnom građaninu počne da se objašnjava da je to sasvim u redu, pa čak i poželjno, otvara se Pandorina kutija. Dakle, ako Amerika večeras bude izabrala Trampa za svog predsednika, takođe je rekla „da“ mogućnosti da se jednoj religioznoj ili etničkoj grupi ponovo stavi žuta traka“, priča Uliks. Sutradan smo saznali kako je Amerika glasala.
Uliks, sin glumaca Bekima Fehmijua i Branke Petrić, uspešan je glumac, ali ono što se možda malo zna je da u Americi, gde živi već 23 godine, važi za veoma uspešnog pekara, koji svoj specifični hleb pravi od prirodnog kvasca i za kojim, uprkos visokoj ceni, vlada prava pomama. Iako sam mu obećao da nećemo razgovarati o politici, već o njegovom biznisu sa hlebom, koji me je i najviše zanimao, dan je bio baš takav da tu temu nisam mogao da izbegnem.
Kako si doživeo ove izbore i kako zapravo vidiš Ameriku nakon njih, pošto je to jedna, čini mi se, važna stvar ne samo za Ameriku već i za ostatak sveta?
Mogu samo glasno da razmišljam zajedno s tobom. Ova kampanja za veliki broj Amerikanaca nije bila kampanja za izbor kandidata u koga potpuno veruju, već za kandidata koji će imati manje negativan efekat na zemlju od onog drugog. Berni Sandersu nisu dozvolili da bude demokratski kandidat. A morali su to.
Voleo bih da napravim paralelu i da se vratim na Jugoslaviju s kraja osamdesetih ili početka devedesetih godina. To je bilo vreme kad je zemlja trebalo da se transformiše iz jednopartijskog u višepartijski sistem i da građani nauče da pojedinac zapravo ima moć i da njegov glas može da dovede njegovog kandidata na vlast. Jugoslavija je u tom periodu, u toj nekoj svojoj „dečjoj fazi demokratije“, glasala tako kako je glasala. Katastrofalne posledice nacionalističkih politika u regionu živimo i danas, gotovo trideset godina kasnije. Amerika sada, s tolikom demokratskom tradicijom, nema prava na popravni ispit i američki glasači bi trebalo da znaju za koga glasaju i šta će biti posledice njihovog izbora. Paralela između Srbije tih godina i Amerike danas jeste naglašen govor mržnje.
Razlozi koje pominješ u vezi sa Srbijom - koliko su uticali na tvoju odluku da se preseliš u Ameriku?
Kad sam 1993. otišao iz Srbije, imao sam 25 godina i još uvek sam bio klinac koji je imao iluziju da postoji negde neko mesto gde su različitosti u redu. Moji najbolji drugovi iz Beograda već su bili u Njujorku, i to je bila moja prirodna sledeća stepenica.
Kako su ti se uopšte ruke našle u testu?
Sve poslove ovde u Americi imam sa svojim drugovima s kojima sam odrastao u Beogradu, na Zvezdari, na Lionu. Bane, Vojin i Igor su krajem osamdesetih već došli u Njujork. E upravo je Igor odgovoran za sve u vezi sa hlebom i pekarama u Americi. U Njujorku postoji čuvena jevrejska porodica Zejbar, koja se bavi prodajom bakaluka. To je i danas jedan od najpopularnijih i najkvalitetnijih zatvorenih marketa u Njujorku. Kao što postoji muzej Metropoliten, tako postoji i „Zejbars“, eto toliko je to mesto popularno. Mlađi sin iz te porodice Eli odvaja se i započinje svoj biznis s pekarom i restoranom u čijem je podrumu bila smeštena mala pekara. Niko pre njega nije pravio takav hleb i bilo je to nešto jedinstveno. Ključ svega je u procesu, tačnije u vremenu tokom kog testo narasta i prirodnim kvascima, zapravo u bakterijama koje započinju proces fermentacije. Hleb se od svojih početaka tako i pravio. Nije bilo komercijalnog kvasca, već je testo narastalo prirodnim putem. Sada dok sedimo i razgovaramo u vazduhu oko nas su upravo te bakterije, one koje će učiniti da se mleko pokvari ako se ostavi nekoliko dana na sobnoj temperaturi. Proces fermentisanja hleba počinje tako što se pomešaju voda i brašno i onda se ta smesa ostavi na sobnoj temperaturi. Nakon nekoliko dana smesa počne da vri. Zatim joj se doda još vode i brašna i taj proces se zove osvežavanje ili hranjenje. U jednom trenutku, posle nekoliko nedelja, smesa fermentisanog brašna i vode postaje dovoljno potentna da iznese, mi tako kažemo, partiju hleba. Važno je da se taj proces ne prekine, već da hranjenje smese, koja će služiti kao prirodni kvasac, bude svakodnevno. To je ključni deo recepta naših hlebova. U jednom kilogramu divljeg kvasca postoji nekoliko stotina hiljada ćelija divljeg kvasca, a u jednom gramu komercijalnog kvasca postoji nekoliko miliona tih ćelija. Znači, mi gajimo divlji kvasac i na taj način dižemo hleb, ali mnogo sporije nego što bi to učinio običan kvasac. Ta duga fermentacija čini da hleb ostane duže svež iako ne sadrži nikakave aditive. Takođe, čini da ga naš organizam mnogo lakše vari. A majstorstvo fermentisanja hleba i kombinovanja različitih vrsta žitarica ravno je umetnosti pravljenja dobrog vina, sira ili rakije. Nema kraja različitim ukusima i mirisima. Po otkriću komercijalnog kvasca tradicionalno pekarstvo ove vrste je gotovo nestalo. U Francuskoj je svega nekoliko pekara uspelo da preživi tranziciju, a da nisu prekinule taj tradicionalan proces pravljenja hleba skoro više od 100 godina. Jedna od najčuvenijih je porodica koja se prezivala Poalan. Njihova radnja nalazi se u maloj ulici usred Sen Žermena, a i danas je veoma popularna. To je bio umetnički kvart i tamo su siromašni umetnici dolazili da kupe hleb, ali nisu imali novac i onda su plaćali svojim slikama. Ti njegovi veliki seljački hlebovi mogli su ostati sveži po nedelju dana. Početkom osamdesetih postali su toliko popularni da su avionom odlazili u Njujork i druge krajeve sveta. Bio je to nenormalno skup hleb.
I kako sad ta priča o divljem kvascu prerasta u tvoju ili vašu zajedničku pekaru?
Već pomenuti legendarni Eli Zejbar kreće s prvom takvom pekarom u gradu. Moj drug Igor dobija posao kao vozač u Elijevoj pekari. Sad mi je posebno drago što sam prihvatio ovaj intervju jer želim da pomenem jednog od ključnih ljudi u firmi „Elis bred“. To je čovek iz Beograda zaslužan za to što je na stotine ljudi iz bivše Jugoslavije našlo posao u Njujorku, a zvao se Milan Ratajac. Milan je, nažalost, sredinom ove godine preminuo od bolesti od koje se ranije odlazi. Milan je bio veliki čovek, i svojom pojavom i svojim karakterom. Velike lavlje grive i brade. I velikog lavljeg srca. Ko god je dolazio iz naših krajeva, išao bi prvo kod Milana i on bi mu našao posao. Nakon njegove smrti poželeo sam da napišem nekoliko reči o tom izuzetnom čoveku i da to negde objavim. Nažalost, nisam to uradio, ali evo zahvaljujuću vama imam sad priliku. Broj ljudi kojima je Milan pomogao se ne zna. Uključujući i mog druga Igora, kog je zaposlio tih ranih dana u „Elis bredu“, kao i mog partnera u Njujorku Toleta. Svi mi smo Milanovi dužnici. U ime svih nas - hvala mu.
Igor je odmah skapirao da Eli pravi hleb kakvog nigde nema, a svi seku vene na njega. On je kao vozač imao nepregledan spisak poznatih ljudi kojima je redovno razvozio taj neverovatni Elijev hleb. A glavni pekar kod Elija bio je izvesni Hamda, naravno iz Bosne, s kojim Igor pravi dogovor o tome da on pređe i počne da mesi hleb za njega. Znači, Igor odlučuje da sa svojom suprugom otvori pekaru, ali jedino mesto gde su to mogli da urade bez mnogo muke bio je pomenuti Kejp kod, gde su njeni roditelji imali malu kuću. Igor je pozvao nas nekoliko prijatelja da zajedno uđemo u posao. Sve se to dešava na prelazu iz 1991. u 1992. Ja još uvek igram predstave u Beogradu, snimam prve filmove, ali ipak odlučujem da uđem u taj posao. Od oca sam dobio malu sumu novca i šaljem taj novac Igoru. Ostali su uložili sve što su imali i tako se rodila prva pekara.
Da li i danas radiš u pekari?
Mi smo u pekari gotovo svakog dana. U ovom poslu moraš stalno biti kreativan i nuditi ljudima nešto novo, a biti kreativan s hlebom koji ipak sadrži samo brašno, so i vodu nije baš jednostavno.
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
U filmu Ingmara Bergmana - Tišina (1963) jedna od glavnih junakinja ispija užičku šljivovicu
[fbv]1488132068133581[/fbv]
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
RADI REDA
zBIJajU nas u redove
Za (malo) bolje sutra
Da se grabimo za njihove restlove
Da iza leđa radimo onom spreda
I živimo život radi reda
Kao stoka zbijeni u redove
Gazimo svoje repove
Zveckamo lažima u praznim džepovima
I blefiramo ubogim životima
Kopajući u mraku svako svoju raku
I tako u redovima bez kraja
Čekamo svako svoj kraj
Niko da se okrene
I onom iza osmehne
Potpiri u očima zaboravljeni sjaj
ironijexl
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
![[boredsmiley.gif]](./images/smilies/boredsmiley.gif "[boredsmiley.gif]") Вучица je napisao: ****!!!!!?!
Tibor Tot iz Apatina, zubni protetičar, otac, administrator foruma DANUBIUS. Ovaj moj prijatelj koga, za sada znam samo preko neta, zaslužio je da dobije prostor na blogu. Pre svega i iznad svega, dobar je čovek.
DANI
Tibore, sa tobom mi je nekako najteže početi razgovor. Ne znam šta sve da te pitam 
Kako je to živeti u Srbiji u ovim strašnim vremenima?
Teško, i nije ekonomija ,nezaposlenost ,siromaštvo najgori problem . Problem je beznađe,apatija, mirenje sa svim onim što nam se dešava godinama.
Izgubljena je nada u bolje, koja je postojala posle „petog oktobra“ . Ubistvom Zorana Đinđića stavljena je tačka i na poslednje mrvice vere u nešto drugačije i bolje u budućnosti .
Nama, koji smo uspeli da sačuvamo koliko toliko zdrav razum ,koji pamte duže od tri dana ,i koji ne veruju režimskim medijima i lažima aktuelne vlasti ,je verovatno i najteže . Gledati svaki dan pljačke svega što se još može opljačkati ,enormno bogaćenje partijskih poslušnika ,bedu u koju tone sada već većina građana Srbije ,čini život u Srbiji nedostojan življenja .Pri tome su urušene i privatizovane sve državne institucije ,korupcija vlada svuda …pa ,zato i sve više ljudi, naročito mladih i obrazovanih masovno napušta Srbiju.
Kako se izlazi na kraj?
Kao i svi drugi,nekako, a da ni sami matematički ne znamo, kako. Zdravstvo je na samom dnu, materijalni položaj zaposlenih je ponižavajući, čak i dosta ispod ne suviše visokog „republičkog proseka“ . Dodatni prihodi gotovo i ne postoje ,jer narod nema da plati ni u „državnoj instituciji“ ,kamoli da plati „privatno“ .Zato i ovde imamo masovne odlaske u inostranstvo, što će se obiti o glavu „vladajućima“ koji ovu pojavu ignorišu i minimalizuju. Mladi uopšte i ne pokušavaju da se zaposle u zdravstvenoj struci ,odlaze čim im se pruži prilika. Oni stariji ili sačekaju penziju ,ili odu u „privremenu“ ,ili im jednostavno „pukne film“ ,pa daju otkaz i odu bilo gde u inostranstvo .
Pre ili kasnije ,sistem se mora urušiti ,jer smo i sada desetkovani ,a ona suluda „uredba“ o „zabrani zapošljavanja“ je dovela do toga da mnoge manje sredine ,koje su 50 godina imale bar primarnu zdravstvenu zaštitu ,sada je nemaju .A ovo je tek početak lavine .Nijedna zemlja ne može da „nadoknadi“ odlazak 1000 lekara godišnje, i bar još trostruko drugog medicinskog osoblja .
Jedini način da se zadrže je bar neko povećanje plata ,a videli smo svi kakvo poniženje nas je sačekalo .Tako je i drugim strukama ,ljudi ne mogu da žive od te milostinje koju zarađuju ,i odlaze masovno. To se više ne može zaustaviti nikakvi, bajkama o „patriotizmu“,ljudi ne mogu da prežive.
Da li je teško danas vaspitavati decu?
Naravno. Deca imaju negativne uzore koje im poturaju mediji. Mi, roditelji, koji radimo i živimo pošteno, ne možemo da im pružimo gotovo ništa ,i tu se onda lako rađa bunt ,a još lakše „zastranjuje “ Možemo mi da ih vaspitavamo koliko god hoćemo -oni vide kako „neki“ dobijaju fakultetske diplome, dobro plaćene poslove, novac ,stanove i druga materijalna dobra bez ikakvog truda .Vide i gde smo mi, koji smo ceo život i radni vek proveli ovde . Mlad čovek vidi da dobri, pošteni ,radni ,obrazovani ,ovde nemaju šanse, pa ili odlaze ,ili i oni pokušavaju da imitiraju te negativne uzore. Škola i sistem obrazovanja je nemotivisan da se bavi onim što mu je uloga u društvu, i zato nam je i omladina, dobrim delom ,takva kakva jeste. Generacija bez budućnosti, kao što smo i mi sami.
Reci mi, kako si i zašto napravio forum, i otkud ime Danubius?
Sviđalo mi se oduvek reći svoje mišljenje,a i diskutovati ,i za to ne postoji bolji način od foruma. Društvene mreže, blogovi ne daju tako širok dijapazon kao forumi .
Forum je nastao slučajno, jednostavno me zanimalo kako se formira skripta. Našlo se par ljudi koji su već bili iskusni forumaši na drugim forumima (isto kao i ja ,uostalom) i tako je krenulo ,i eto trajemo već 8 godina.
Da li je teško biti admin na velikom forumu?
DF nije „veliki“ forum ,niti je ikada imao ambiciju da bude. Broj članova na papiru ne znači ništa ukoliko nisu aktivni . Da li je teško ili ne,zavisi od članova .
Admin bi u stvari trebao da bude neka vrsta „kućepazitelja“ čiji je zadatak da sve u kući radi kako treba ,a ostalo zavisi od „stanara“ ,da li će da prave buku, bacaju đubre pred vrata i sl . Ako čeljad nisu besna ,ni kuća nije tesna ,kako kaže narodna izreka . DF je zamišljen kao narodni ,demokratski forum na kojem su svi ravnopravni ,i manje više je ta ideja i uspela .
No generalno …društvene mreže su uništile i velike ,ogromne forume ,i ja sam zadovoljan i ovim brojem kvalitetnih i vernih koji i dalje dolaze ,i što i dalje funkcionišemo . Dakle ,moj pogled na „administriranje“ i „vlasništvo“ se prilično razlikuje od uobičajenih pogleda i postupaka „kolega“ ,a nemam problem ni da „podelim opcije “ sa drugim ljudima u koje imam poverenja ,na ravnopravnim osnovama.
Koliko si ljudi sa neta upoznao lično?
Dosta, i imao sam sreću da me nijedna, ali baš nijedna osoba nije razočarala. Bili su upravo onakvi kakvima sam ih ja video u „virtuelnom svetu“ . No nije uvek tako. Ima puno „virtuelnih likova“ ,lažova i obmanjivača na „mreži“ . Ja sam nekako imao sreće da takve uočim pre nego što je došlo do susreta „uživo“ ,ali znam dosta ljudi koji imaju malo gora iskustva.
Da li je moguće ostvariti emocije koje su počele na netu?
Naravno. Za ovih desetak godina ,imao sam simpatije , stupao u razne vrste kraćih ili dužih emotivnih veza, imao čak i dve više nego ozbiljne ,ali …to što se nisu ostvarile u smislu koji je logičan mojim godinama ,nema veze sa emocijama ,nego sa životnim preprekama koje su ,u tom trenutku bile nepremostive .
Emocije koje „počnu na netu“ se ništa ne razlikuju od onih koje „počnu“ bilo gde drugo . Zrelim ljudima net zamenjuje diskoteke ,kafiće i druga mesta gde uopšte mogu da se upoznaju.
Šta misliš i o prijateljstvima nastalim na netu?
Imam sreću da imam bolje prijatelje sa neta ,nego što su možda oni koje viđam svaki dan „uživo“ . To kažem , jer su se dokazalo i u „realu“ . Iza svakog „net lika“ ,nicka ,avatara ,ipak postoji osoba (ako se naravno iza toga ne krije „virtuelni lik“ ,što nije osoba ) i ima par ljudi (čitaj, većinom žena ) za koje mogu da kažem da su iskreni i pravi prijatelji (dokazano) I prijateljstvo je emocija , a svaka emocija nađe put da se pogleda oči u oči i u „realu“ ,pre ili kasnije . Virtuelni svet nije život ,a mi koji sedimo iza monitora smo živi ljudi .Živi ljudi se sreću i komuniciraju i bez tehnologije . Rada72ps хммм
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Pesme Nikole Vranjkovića proživljavaju se intimno, u samoći, poput putovanja kroz sopstvene misli i iskustva. Na koncertima, one dobijaju novu dimenziju, nabijene energijom i svakog pojedinca u publici, koji, zatvorenih očiju, od reči do reči peva čak i pesme koje nikad nisu snimljene. Jedna od takvih bila je "Dve reči", koja je posle x godina upravo dobila studijsku verziju i spot (u kojem igraju Ana Marković i Sergej Trifunović). Od "Dve reči" smo i počeli razgovor s Nikolom Vranjkovićem.
Koje si dve reči imao na umu kada si pisao ovu pesmu?
- Nije ni važno na koje sam dve reči tačno mislio. Očigledno je da ljudi previše pričaju, veliki broj priča vrlo nadahnuto o stvarima i temema o kojima apsolutno nema pojma. To se već pretvara u takmičenje kod nas. A vrlo često je zaista potrebno jako malo reći ili samo pokret ili pogled pa da se nešto objasni. Dovoljne su zaista dve reči... Pa, kako se kome zalomi. Ovo je, na sreću, ljubavna pesma.
A kome je upućena "Moraćeš da naučiš da živiš sa tim"?
- Nije upućena nikome posebno. Pesma govori o jednom sistemu koji se ovde odavno odomaćio. Vrlo su bitna pravila kojih pojedinac mora da se drži ukoliko nije spreman da se potpuno prepusti i do kraja potone u njega. Mora biti na oprezu u svim segmentima života. Ne sme da veruje skoro nikome. Potrebno je da poznaje doktora, direktora škole, automehaničara, radnika elektrodistribucije, konobare, sveštenike, policajce… To oduzima prilično vremena, ali može da produži život. A život kod nas ne vredi skoro ništa, ukoliko ne planirate da prodate neki organ. Pogrešni ljudi ne moraju da budu pokvareni, zli, ne moraju da budu lenji, čak naprotiv. Mnogi od njih se grčevito bore sa svojom okolinom, jer su svesni da su pogrešni i želeli bi nešto da isprave, ali teško to ide. Sujeta i pravilno pozicioniranje bi mogli da se predaju kao predmeti u školama.
![[images/smilies/01000000.gif]](./images/smilies/images/smilies/01000000.gif "[images/smilies/01000000.gif]") Šta je "težak slučaj pakla" za tebe?
- To je pesma o bombardovanju RTS. O tome koliko smrt običnih ljudi koji rade svoj normalan posao nekome ko je na vrlo odgovornom mestu i ko je u stvari odgovoran za njihovu zaštitu i bezbednost ne znači apsolutno ništa. Neki ljudi su izgleda ubeđeni da im je poverena velika misija i da je jedino cilj bitan. A u stvari njihov cilj je što sporije kretanje ka cilju, jer znaju dobro da se cilj menja. Najsigurnije je da vam neko po malo odaljava cilj, a vi se kao trudite onda još više da ga stignete i, naravno, sve vreme besomucno reklamirate svoj trud. Žrtvovanje tuđih života tu isto može marketinški da pomogne jer ima jako puno nepismenih i ograničenih ljudi, ali može i da bude okidač za akciju, jer i ti glupi imaju dušu, imaju familije i svoje najbliže koje svakako više vole nego što mrze Klintonovu familiju. Ovo je samo jedna mala pesma koju publika već više od deset godina horski otpeva od početka do kraja na svakom koncertu. Jedna minijaturna "Anatomija Bola". Gledao sam taj film Janka Baljka nekoliko puta. To je delo od neprocenjivog značaja za ovaj narod.
Prošle godine si u jednom intervjuu rekao da misliš da si napisao svoju najbolju pesmu. Na koju si mislio?
- Mislio sam na pesmu koja se zove "Tajni život suterena". Pojaviće se na novom duplom albumu, nadam se do leta. Traje 12 minuta, tako da neće imati baš previše puštanja na radio stanicama, a i nije baš laka za ekranizaciju, ali pojaviće se i jedan, recimo, poluprofesionalni spot za nju. Konačno smo je smiksali prošle nedelje u studiju. Ima vremena za nju. Nekada jednostavno osetite da će pesma dugo da živi.
![[images/smilies/pijupivo.gif]](./images/smilies/images/smilies/pijupivo.gif "[images/smilies/pijupivo.gif]") Na čemu još trenutno radiš?
- Trenutno se kad god imam vremena bavim miksanjem novog albuma. Traje skoro 130 minuta, ima puno materijala i treba nam još dosta vremena da sve završimo. Snimam ga već nekoliko godina intenzivno. Jako težak i divan posao. Oduzima puno i daje puno. Snimali smo u raznim studijima, ali najviše stvari je snimljeno u improvizovanom studiju u mojoj kući u Krčedinu, tako da sam i kad nisam bio u mogućnosti da idem na Dunav mogao da ga gledam dok sviram i snimam, a ovaj album je baš velikim delom vezan za Dunav.
Postoje li neke pesme koje si radio dok si bio u Block outu, a koje se više neće naći na tvom repertoaru?
- Mislim da ne postoje. Ovaj bend trenutno svira i neke pesme iz vremena Block outa koje Block out nikada nije svirao uživo. Sviramo puno pesama iz raznih perioda sa svih albuma... Koncerti traju u proseku oko tri sata, a pesama ima za celu noć... Ne mogu sve da se sviraju, nažalost.
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 8 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
