|
| Autoru |
Poruka |
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Lek
U svakoj zori
Tamo, daleko od ovog betona i čelika
U nekom gradu na obali
Postoji jedna soba koja miriše na more i borove
Postoji jedna soba u kojoj se senke znoje
Iz koje bura ka otvorenom moru ide,
Sve počinje iz te sobe
Sve nastaje iz pokreta tog tela,
Ej, tog tela,
A ono baš kao da je vajano talasima i sitnim peskom,
Baš kao da je krojeno po mojim mislima
Onim najprljavijim mislima što željom lome rebra,
Na vrhovima njenih grudi se najlepše sanja
Između njenih butina najlepše se pjeni
Po njenoj kičmi se najmirnije brodi
Ali kad te pogleda,
Kada te pogleda
Kada pred tvojim očima bljesne njena put
Kada pred tvoje oči izbaci svoje usne
Ej, kada pred tvojim oči zabaci kosu,
A ona kad zabacuje kosu
To je vatromet koji vidi čitav svet,
Tada postaješ divalj
Tada iz tebe kreće životinja
Tada niz tvoju kičmu lije znoj,
Pomisliš, zgomiću je,
Pomisliš, savladaću je
Pomisliš, utoliću joj glad
Pomisliš, pripitomiću je,
Pomisliš, samo pomisliš na nju i udaviš se,
Nestaneš u plavetnilu
Pogubiš se u belini
Zgrome te rebra
Samelju te butine
Kao sitan pesak rasuje te njen dah,
Nebitan si,
Nema te,
Nestao si između njena četiri zida
Brodolomnik u njenom pupku
Tako se divno daviš u njenom znoju
Tako ti ispunjava pluća
Tako prelepo umireš
I tako se prelepo nadaš da ćeš umirati tako iznova i iznova
Sve dok imaš snage
Sve dok te želi
Sve dok si senka na zidu iznad njene glave,
Sve dok ona žmuri
Dok se proteže,
Ti gledaš kako se ona proteže
Kako širi ruke po krevetu, po zidu
Gledaš kako iscrtava svojim oblinama
Gledaš tu Božanstvenu proporciju
Gledaš i trneš
Nem si,
Gledaš je paralisano
Sladiš se,
Oblizuješ se kao perverznjak koji posmatra žene u parku sa jednom rukom u pantalonama
Koji dahće
Koji drhti
Koji po svojim iscepanim prljavim gaćama sipa i sipa
Jedino čisto što ima u sebi
Svoju spermu,
Gledaš je i grizeš usne,
Gledaš te lokne kako padaju po krevetu
Gledaš te usne koje nagrizaju tišinu
Gledaš te sklopljene oči
Ta rebra
Taj stomak
Te bokove
Te butine
Sve to gledaš
I zverski zavidiš trikou od pamuka,
Zavidiš jebenom pamuku
Zavidiš jebenom satenu
Zavidiš čak i jebenoj čipki,
Svi oni vide ono što ona odećom krije
Svi oni dodiruju ono što ti želiš
Svi oni se usecaju u ono zbog čega drhtiš
Svi oni je imaju
Dok je jedino ti nemaš
I zato jako lupaš glavom o zid
Toliko jako da prskaš krv svuda oko sebe
Toliko jako da ne znaš da li te više bole rebra koja su nagrižena njenim očima
Glava u kojoj obitava
Ili k***c koji je otvrdnuo od same pomisli,
I nema lečenja za tebe
Nema tih lekova
Nema tih košulja
Tih vezova da te smire
Lek ti je samo njena soba
Koja miriše na more i borove
Tamo u nekom dalekom gradu na obali
Lek ti je samo njena koža
Lek su ti kapljice znoja što klize niz njenu kičmu
Lek su ti noći i jutra
Slepljene senke
I sat koji ne radi.
Svetozar Rajcetic
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
TVRDJAVA, TO SAM JA
Ne volim ostavljanja.
Ni svoja, ni tuđa.
To je užasno stanje kada se sve ono što osećam ne poklapa sa onim što se dešava, apsurd i svinjarija osećanja u kom sve ono što sam voleo ne liči na avet koja ostavlja,
kada sve ono što sam poželeo da kažem samo stojički želim da prećutim, da oćutim i ućutim sve ono što pokušava da se prodere iz mene.
To je beskraj žamora u glavi, večnost prepuna posledica.
Ne volim da pričam o ostavljanju.
Ne volim tek da slušam ostavljenje.
Priča ostavljenih je teško, mučno lomatanje kosti njihove vilice i hrskavice uha onih koji slušaju.
Ne volim Beograd pred ,,zbogom,, i posle ,,čekaj,,
U takvom Beogradu kravata guši, pogled je spušten, brada je zarasla, ljudi se izbegavaju, sa glave otpadne više od 700 dlaka, pritisak divlja,
kita se jednostavno ne diže, osećas se popišano.
U takvom Beogradu izlozi dobacuju ,, seronjo,, asfalt se kikoće, fasade rokću pravo u facu.
U takvom Beogradu, psi su pitomi, ljudi laju, kasirke te ostavljaju poslednjeg u redu, Dunav teče uzvodno,
svaka pročitana knjiga ima motive tvoje lične drame.
U takvom Beogradu spustiš glavu i gledaš kako da kidneš pred nosem nosatoj stvarnosti, lepom vremenu i lepim ljudima, telefonskim pozivima,
mejlovima i sve što želis je da tako ostavljen zaboraviš sebe u nekom lokalu, parku, tvrđavi, da skineš sa sebe onog sebe koji te žulja,
da takvog sebe ostaviš kao kaput na čiviluku prepunog ljudskih sudbina u nekoj kafani Skadarlije i odeš.
I kada jutrom viknu za tobom ,,Oprostite, ovo je vaše, zaboravili ste sebe,, da se nikada ne okreneš.
Da nadobudno i posnosno, gotovo aristokratski samo mahneš rukom kao da ostavljaš mega bakšiš a ne mega krntiju od sebe,
da vikneš ke sera sera i šutneš prvu mrtvu prirodu koja ti se nađe pred nogom. Da ti ne bude žao tog sebe kog si ostavio i kog su ostavili.
U takvom Beogradu, sve ovo možeš da umisliš a da ne trepneš. A možes i da isključiš telefon.
Ostavljeni potom dugo veruju da će se vratiti po njih oni koji odlaze.
Naravno da hoće, evo samo što nisu.
Možda i hoće nekad.
Ima tih nekih ljudi koji svesno odu od nekog da bi umorili pored drugih srce, glavu, noge i ruke, pa se tako umorni vratili pognute glave pod kožu onih koji ih vole.
Ostavljeni su uvek predmet sveopšte pažnje. Maze ih i paze, mrze zajedno sa njima one koji ostavljaju, organizovano, sindikatski, revnosno.
Ostavljanje ima i svoj sociološki aspekt.
Ostavljen muškarac je heroj, ostavljena žena je kurva. Ostavljena žena histeriše, ostavljen muškarac onaniše.
Drkanje je ionako vid histerije tako da mu dođe na isto.
Dalje, ostavljeni muškarci se vrate mami ili fudbalu, ostavljene žene seronjama koje im ne znače ništa ali su idealni za uspostavljanje kosmičke pravde.
Isti smo na posletku, nema tu razlike.
Nego ima tu jedna istina.
Koliko god je nekim ženama lako da glume orgazam, toliko je nekim muškarcima teško da krešu slomljenog srca.
Ali to Eros ne ispoveda.
Ostavljanje je stvarno jedna vrlo velika, neizbežna ke sera sera svinjarija.
Trenutak kad na tebe povrati prošlost i sadašnjost a budućnost ti u jednom potezu slomi ključnu kost očekivanja.
O ostavljanju ne razmišljam. Više ne. Zašto razmišljati na kraju nekakvog kraja kada sve ima svoj kraj pa i sam čovek.
Čovek, tako smrtan i prolazan, lep je i seksi. Sačuvaj me Bože tek večnosti sa budalama.
Bila bi to samo večna muka, impotencija radosti, vrhunac krize smisla.
Ne zaustvaljaj one koji žele da odu, ne teraj one koji žele da ostanu i ne vraćaj one koji su otišli pa da te svet vidi.
Nego, sada kada sam objasnio zašto ne volim ostavljanja a u dobar deo gore napisanog čak nisam ni ubeđen
koliko u ideju da je ostavljanje prirodno kruženje potreba u ljudskoj prirodi, red je da ne odem a da ne napišem poslednju liturgiju koju ću služiti u tvojoj glavi.
Pada kiša.
Trebalo bi da te probudim.
Trebalo bi da idemo za Novi Sad.
Trebalo bi da te slušam kako drobiš do Novog Sada.
Planiram da te gurnem sa tvrđave.
Nerviraju me tvoje čarape, zvuk mobilnog.
I gaće su ti antička tragedija.
Nervira me kad srčeš čaj.
Šta ćeš ti u mom krevetu?
Mrzi me da sam tvoj.
Mrzi me da me pitaš svako malo kad ću leći.
Volim kad se gušiš u mom parfemu.
Volim da gledam suprotno od tebe.
Znam, gurnuću te sa tvrđave.
Pospan sam.
Doneo sam odluku.
Želim da odeš bez mene.
Želim da ostanem u praznom krevetu i budem daska.
Kad ustanem, želim da budem statua na trgu subote.
Probudi se, ustaj.
Danas je tvoj dan.
Gurnuću te sa tvrđave.
Tvrđava – to sam ja.
Dobro jutro. I zbogom.
Srce moje…
Mr.Nicolleto
Ne zaustvaljaj one koji žele da odu, ne teraj one koji žele da ostanu i ne vraćaj one koji su otišli...
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
BIVŠI
Pre neko veče, sa mojim prijateljima, sedela sam u jednoj kafanici, i, malo po malo, svi su počeli da govore o bivšima.
O bivšim ženama i muževima, bivšim devojkama i ljubavima.
Možda je sve to bilo od lošeg vina, (iako je vino bilo odlično), ili od muzike, tek, jedna velika tema ležala je na stolu, poput glavnog jela.
Jedan moj prijatelj, verovatno najromantičniji među nama, priznao je da je po bivšoj ženi koju još uvek voli, nazvao kafanicu koju upravo otvara.
Neki, koji su, kao on, imali hrabrosti da se prisete bivših, na glas, divno su govorili.
Neki su promrmljali i nešto loše o svojim bivšima.
A meni su kroz glavu nasumice prolazile najrazličitije slike – nisu to bile slike mojih bivših, već slike njihovovih dragih koje su došle posle mene.
I onda sam na glas upitala: Recite mi, iskreno, šta više boli, kada posle vas u život bivše ljubavi uđe osoba koja je mnogo bolja od vas, ili ona koja vam nije ni do kolena?
Jedna moja prijateljica, veoma uspešna i lepa žena, odmah je odgovorila: Ipak je strašno kad posle tebe dođe neka bezvezna žena, iako, to se nije moglo ne primetiti,
iz te činjenice izvlači i sama izvestan osećaj superiornosti.
Jedna druga prijateljica, nesvesno prevrćući očima, rekla je da je teoretski, ipak, mnogo gora druga varijanta – kad tvoj bivši nađe od tebe mlađu, lepšu,
a ako je još i uspešnija , „onda je to stvarno, nepodnošljivo“.
Muškarci su, na ovu temu, samo ćutali.
Možda i zato što se ispostavlja kao neistinita ona stara izreka da su muškarci uvek ljubomorni na svoje prethodnike,
a žene na one koje dolaze posle njih, jer su svi, ispostavilo se, malkice ljubormorni na one koji dolaze posle.
Onaj najromantičniji među nama, onaj pesnik što će ime bivše žene staviti na tablu svoje buduće kafanice, međutim, jedini je imao petlju da prizna:
„Jedina nepodnošljiva stvar u vezi sa bivšim ljubavima, bez obzira na to da li su našli nekoga za koga mislimo da je gori od nas, ili nekoga ko nas u svemu „šije“,
jeste, izgleda, to što ne podnosimo da neko ko je do nedavno bio naš, može da bude srećniji sa nekim drugim, nego sa nama.“
Zanimljivo, skoro svi za stolom su se usprotivili.
Nije tačno, nadvikivali su se.
A ja sam pomislila kako je to možda najgluplje pitanje koje sam mogla da postavim.
Jer, svaki razgovor o bivšima, sprečava nas da krenemo ka budućima.
Mirjana Bobić Mojsilović
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Mrvica kod Kesića ![[dzokac.gif]](./images/smilies/dzokac.gif "[dzokac.gif]")
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
OPROSTI SEBI
Vučeš se kao tramvaj trudan
pijana si i kad si trezna
ceo komšiluk psuje te budan
opet si bila neoprezna
Sanjaš o sjaju boljeg života
ali se bojiš nisi ga vredna
pa uvek pristaneš na idiota
jer "Mladost je samo jedna!"
Koža ti mekana kao svila
možeš da opiješ samo dahom
ali svakoga sa kim si bila
izabrala si svojim strahom
Oprosti sebi
to drugi umeli ne bi
oprosti sebi
ili odjebi
Nacrtaj osmeh oko svog lica
slepu ljubav ti moraš da vodiš
ti jesi ubila Maloga princa
ali novoga možeš da rodiš
Oprosti sebi....
Miodrag Stošić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Нијанса
Јутро и сутон, то време смене страже најбољи је тренутак да се искрадем из свакодневне рутине и монотонију разбијем бојом.
Било која нијанса ретког уочљивија је од бескрајно исте подлоге.
Онда, иако постоји могућност да је само реч о грешци, помислим да сам велик као сенка на ободима дана.
Тада је сунце најниже, ниско скоро као људи који не умеју да подигну поглед.
oblogovan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Кад изађе на улице факир-фукара
Ванвременским речима Иво Андрић је описао Сарајево са почетка 20. века, или можда неки од балканских градова данас
Иво Андрић. Читајући изнова његово дело, осећам како редови читају мене и људе којима сам окружен. Сагледавао је у нама оно тамно и нејасно, али без сумње присутно. Свако читање је нови час анатомије о телу народа из ког је потекао. Зато му је име велико и за нас и за оне који су желели да нас боље знају.
Да су људи од моћи пажљивије читали Андрића, можда поновног страдања на овим просторима не би ни било. Нобеловац им је нудио кључеве мира. А можда су га и читали. Најбоље се из речи мира научи како да се започне рат. Можда… али не верујем. Андрића читају они који трагају за тајнама човека, они који имају разумевања за различите људске поступке. Они који се у хаосу не сналазе, а желе да знају зашто је и како хаос настао.
У делу „Госпођица“ (1945) Андрић описује атмосферу у Сарајеву после атентата на Франца Фердинанда 1914. године. Наредни редови су ванвременски и могли би се приписати многим тачкама на карти Балкана. Данас, више него икад.
Треба да наиђу дани као што су ови па да се право види шта све живи у овој вароши која је просута као шака зрња делом по стрмим падинама околних брда, делом у равници око реке. Треба да се деси овако нешто као ово јуче што се десило, или можда и неки мање крупан догађај, па да разголити све што се крије у овим људима који иначе работају или дангубе, расипају или сиротују по стрмим и кривудавим махалама које личе на вододерине. Као свака оријенталска варош, Сарајево има своју факир-фукару, што у овом случају значи своју руљу која живи десетинама година повучена, раштркана и привидно припитомљена, али која се у оваквим приликама, по законима неке незнане друштвене хемије, одједном сједини и букне као притајен вулкан, ригајући огањ и блато најнижих страсти и нездравих прохтева. Ту масу лумпенпролетаријата и ситног, гладног грађанства сачињавају људи различни по својим веровањима, навикама и начину одевања, али једнаки по унутарњој урођеној и подмуклој суровости и дивљини и нискости својих нагона. Припадници трију главних вера, они се мрзе међусобно, од рођења па до смрти, безумно и дубоко, преносећи ту мржњу и на загробни свет који замишљају као своју славу и победу а пораз и срамоту комшије иноверца.
Рађају се, расту и умиру у тој мржњи, тој стварно физичкој одвратности према суседу друге вере, често им и цео век прође а да им се не пружи прилика да ту мржњу испоље у свој њеној сили и страхоти; али кад год се поводом неког крупног догађаја поколеба устаљени ред ствари и разум и закон буду суспендовани за неколико сати или неколико дана, онда се та руља, односно један њен део, нашавши најпосле ваљан повод, излива на ову варош, познату иначе због своје углађене љубазности у друштвеном животу и слатке речи у говору. Тада све оне дуго задржаване мржње и притајене жеље за рушењем и насиљем, које су дотле владале осећањима и мислима, избију на површину и, као пламен који је дуго тражио и најпосле добио хране, загосподаре улицама, и пљују, уједају, ломе, све док их нека сила, јача од њих, не сузбије или док не сагоре и малакшу од самог свог беса. Затим се повлаче, као шакали подвијена репа, у душе, куће и улице, где опет оживе годинама притајене, избијајући само у злим погледима, ружним узречицама и опсценим покретима.
rasen
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
О КАФАНИ И ОСТАЛОМ
Озбиљне нације имају уредан кафански живот, непослушну штампу, велике фудбалске клубове и моћну тајну полицију. ез поменутог – пиши кући пропало.
О кафанама. Кафана је Србима друга кућа и ако се буде писала хроника посртања државе Србије, мораће почети са „Три листа дувана“. Кафана под тим маштовитим именом, помиње се и у једној пјесми Арсена Дедића, уз „Руског цара“, била је мјесто окупљања остатака средње грађанске класе која је преживјела Брозове црне тројке. Живјела је у Улици кнеза Милоша, с погледом на Савезну скупштину, обична, али господствена. Срушена је крајем седамдесетих прошлог вијека.
Небитно што је три деценије доцније тајкун Петар Матић на том мјесту подигао велику ружну зграду, али то гнусно убијање „Три листа дувана“ најавило је погибију српске кафанске културе, па послије свега редом. Услиједило је затварање „Орача“, „Шуматовца“, „Под липом“,“Грмеча“…, а култне кафане попут „Прешернове клети“, „Три шешира“, „Аца деветка“, „Мика Алас“, „Мадера“, изгубиле су своју ауру, урађене су без стила и духа. Страх ме да ће чизбургер коначно појести лесковачку пљескавицу.
А велики српски универзитет „Клуб књижевника“, ако је уопште жив, данас је заборављен, није више култна установа у коју није могао да уђе било ко. Данас свраћа само било ко. Некад се знало гдје сједе Андрић, Ћопић, Милош Ђурић, гдје пију Либеро Маркони, Јаша Гробаров или Брана Црнчевић. Данас њих нема и небитно је ко гдје сједи. Нестаде имена и кафана.
Како сте погодили да је и штампа на самрти? И горе! У београдској штампи столује вакуум, нема више Тиркета и Тијанића, Слави Ђукићу су се згадиле новине. Новинари и уредници не пишу за своје име и читаоце – праве новине за политичаре. Уосталом, ни добри Бог не би размрсио ко су власници „Политике“ и „Новости“. На „Новости“ полажу право Милан Беко, Цане Суботић и Мирослав Богићевић. Већински власник „Политике“ је Богићевић, али држава се тамо понаша као власник. Таблоид „Курир“ тврди их је све купио, приде новосадски „Дневник“. Сад шта да читамо и коме да вјерујемо?
Фудбал нам је тек трагедија. Побиједили смо велику фудбалску нацију Албанију, и ништа нисмо доказали. Заправо јесмо: Џаба смо се курчили с величином Звезде и Партизана. Данас су они само Звездан Терзић.
У овом српском дроњавом свијету само тајна полиција није изгубила стари сјај. Истина пресвукли су се у „Армани“. За кога раде, па тајна је то. У Србији сви су сумњиви. Пајтић није, небитан је, али прислушкују Вучића и Дачића, „Двери“, кажу и председника Николића, мада не видим разлога. Коме полажу рачуне? Ником.
Дакле, пиши кући пропало.
Ђоко Кесић 2015.
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
*
ИЗВИНИ
ПОЖЕЛЕО САМ
ДА ТИ СЕ ЈАВИМ
ЗАТО ШТО САМ ПОПИО
МАЛО
ДОБРО
МАЛО ВИШЕ
И ОНДА САМ
ИЗГУБИО ОСЕЋАЈ
СРАМА И СТРАХА
ТРЕЗАН ТИ СЕ
СИГУРНО
НЕ БИХ ЈАВИО
ЗАТО ШТО САМ ПИЧКА
А НЕ ЗБОГ ТОГА
ШТО САМ ТЕ ПРЕБОЛЕО
ИЗВИНИ НА ПАТЕТИЦИ
СУТРА ЋУ ТИ СЕ ИЗВИЊАВАТИ
ЗБОГ ПИЈАНИХ ПОРУКА
А МОЖДА НИ ТО
МОЖДА ЋУ САМО
ДА ИХ ИЗБРИШЕМ
ДА
ТО БИ БИЛО НАЈБОЉЕ
ЧУЈЕМО СЕ НЕКИ СЛЕДЕЋИ ПУТ
МНОГО ФИН ЛИК
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Obožavam ovu priču:
Profesor filozofije došao je na svoj čas, ispred sebe na stolu poređao je nekakve predmete.
Kada je čas počeo, bez reči je uzeo jednu veoma veliku, praznu teglu i napunio je kamenjem veličine oko 5 centimetara u prečniku.
Nakon toga pitao je studente da li je tegla puna. Svi su se složili da jeste.
Tada je profesor uzeo kutiju sa šljunkom, koju je sipao u teglu, a zatim je teglu lagano protreso. Šljunak je naravno popunio prazna mesta izmedju kamenja.
Profesor je ponovo zapitao studente da li je tegla puna. Složili su se da jeste.
Profesor je onda uzeo kutiju sa sitnim peskom i sipao u teglu. Naravno pesak je popunio ostale prazne prostore u tegli. Tada je zapitao još jednom da li je tegla puna. Studenti su odgovorili jednoglasno ”da”.
“E sad” , reče profesor, želim da vi prepoznate da ova tegla predstavlja vaš život. Kamenje su bitne stvari u njemu – vaša porodica, vaš partner, vaše zdravlje,vaša deca – stvari koje ako sve drugo bude izgubljeno, a samo one ostanu, vaš život će i dalje biti ispunjen. Šljunak predstavlja druge stvari koje su važne – kao na primer tvoj posao, tvoja kuća, tvoj auto. Pesak je sve ostalo, male stvari, druženja, putovanja, žurke, provod i td.”
bo
“Ako staviš prvo pesak u teglu” nastavlja on, “neće biti mesta za šljunak ili kamenje. Isto važi i za tvoj život. Ako utrošiš svo svoje vreme i energiju na male stvari, nikad nećeš imati prostora za stvari koje su najvažnije. Obrati pažnju na stvari koje su presudne za tvoju sreću. Igraj se sa svojom decom, izvedi svog partnera na ples.Uvek će biti vremena za odlazak na posao, čišćenje kuće, ili pravljenja žurki.”
“Pobrini se za kamenje prvo - stvari koje su zaista važne. Postavi svoje prioritete. Sve ostalo je samo pesak.”
Vladimir Djuric Psihoterapeut P.S.
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 23 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
