Razgovori... • Srbija Forum

Ruža vetrova mog kompasa

Zdravo živo veseli narode!!!

Posle duže pauze eto mene.. Opet nešto čukam, munem, butam…
Kradem bogu hektolitre ječmenog slada dok mi on ne ukrade džigericu..

Što bi reko panonski: “Dugo sam bio daleko, dal me poželeo neko?”
Znam ko jeste! Šišarke tašmajdanske, Ljupčetova pekara i Zaječarska industrija piva…
Nego, neću da se žalim… Navikli ljudi da ovde glumim Kalimera koji kljunom kljuca: “Nepravda, pa to ti je…” Neee, sad ćemo da pričamo o nečemu što mislim da je lepo…

Elem… Pitala me pre neki dan drugarica Ivana Jotić:
“Jeli Mlađo, zašto si ti uopšte počeo da plešeš tango?”

Ali, ono.. Baš me zatekao SMS iz čista mira..

Mislio sam da joj odgovorim u pabu uz pivo, ali.. Pomislih..
Može i ovako, da ne smaram ljude koji su tu priču već čuli….

Nekada davno, negde između 29 brežuljaka beogradskih, dok sam još bio mlad i gust, a život nije bio pust, borio sam se da isteram uspeh vrlodobar (4) u gimnaziji.. I nije tu bilo ništa sporno… U slobodno vreme.. Pilo se pivo, slušao se i bluz i pank i ajriš folk.. Išlo se u Vox, Kuglaš, u Pada kiša, išlo na koncerte i svirke, sedelo u parku, letovalo u Sutomoru, zimovalo međ kurjacima u Kostojevićima…

I sve bi to bilo u redu da mi srce, ta odvratna posebna vrsta poprečno prugastog mišića nije dalo mira.. Uvek neko “ali” nerastu sreću kvari…

Naravno, šta bi drugo bilo.. Amor, amor.. Opet sam se bio zaljubio.. Ja se uvek zaljubim u neke vitke, tanane, vižljaste, okretne, sa oštrim crtama lica… Ne znam.. Nekako mi takav šmek i gušt.. I onda, kao po običaju, pošto ispsujem vlastitu genetiku, krenem da budem sve ono što drugi nisu, ne bi li djelima stavio do znanja da se unutar ambalaže krije daleko veći benefit, no što se po ljušturi da zaključiti…

Kupio sam sličuge (pa neka i slomim nogu)…

I tu kreće moja kalvarija sa par nekih, da kažem svetlih momenata.. Lucida intervala… Prvo… Dotična dama je išla na klizanje.. Naravno da ću ići i ja.. I naravno da nemam pojma da klizam.. I naravno da sam razbio i leđa i nos napravivši divan kontrast crvene boje na belom ledu… Kao lukav i sistematičan tip, išao sam planski da se mučim u teminima kada ona nije išla kako bih delovao manje nesposobno kada naveče klizamo zajedno… Svakako da ne bi ništa od toga… Ali sam eto, naučio da klizam.. Zamalo da još jednom, nekoliko godina kasnije ponovo padnem u tu ledenu zamku zbog jedne druge cure, ali ipak nisam.. Od tada sam uvek posle klizao samo za svoj ćef, mada dosta retko, moram priznati…

Čujem nešto kao “Duju vona dens?”..

Ali, nisam se zadržao samo na tome.. Ako neće Muhamed bregu, breg će Muhamedu.. Krene dotična na ples… Pa krenuh i ja.. Sve što nisam nikada niti mogao niti znao u životu sasvim sigurno jeste da plešem… Ali.. “Cilj opravdava sredstvo.” I to uopšte nije rekao Makijaveli, nego Ignjacio Lojola..

Elem, koliko sam klizanje i savladao toliko da nije akt samobuistva, toliko ples nisam ni izbliza.. Tada.. Te neke… Ebem li ga.. dveiljadite, devedezdevete, držao je u ulici Sedmog jula (sada Kralja Petra) časove plesa kultni Miša Plavšić, živahna legenda beogradskog plesnog miljea.. Naravno, osećao sam se kao totalni idiot kada se cela sala okreće u jednu, a ja sam u drugu stranu…

**bem ti ja to… “Kvik-slou, kvik-kvik-slou” i “ča-ča-ča, jen, dva..” Lakše brod voditi po svetioniku sa zanošenjem usled struje i vetra…Meni samo stalo sa njom nešto da odigram, kako bi mi bila blizu, kako bih je uhvatio oko struka, gledao u oči.. Kompletna budala.. Nema veeeeze… Nije sramota reći, ja sve radim javno da ne bi bilo tajno… I tako.. Mučio se ja, nešto sam malo i ukačio od valcera… Pola od ona dva koja smo učili.. Bečki i engleski… Međutim… Gospojici ne bude dosta, pa krene i na tango, jer tad je Miša počeo da drži prvi u Beogradu uporedo sa ostalim plesovima i argentinski tango.. I to u nekoj sali pored one glavne.. U to vreme sam već bio na Vojnoj akademiji i kao mlad pitomac, često dolazio u uniformi, jer su me slali na razne izložbe, prijeme i ostalo.. Jbg, baki.. Dorčolska škola manira, oficirska porodica, znaju da neću da obrukam uniformu..

I tako.. Dođoh ja uparađen na jedan od onih časova, a tamo – tango za odabrane!…
Delovalo mi je kao da je to neki VIP ples u odnosu na ostale plesove.. Zapravo i jeste na neki način, no to ću shvatiti dosta kasnije… Ali tada, videvši ono, te nju u dosta drugačijem zagrljaju od onakvih na kje sam navikao, u rukama nekog partnera koji je svakako daleko veštiji od mene, samo sam stavio šapku na glavu pozdravio shvativši: “*ebi ga (naravno, ne naglas, ne psuje se u uniformi u javnosti), ovo je ipak izvan mojih mogućnosti..”, i izašao..

I tako je počelo.. Da kažemo uslovno rečeno… Porazom.. Sa negativnim predznakom… Gorak ukus.. Što i nije loše.. Tango i dan danas ne doživljavam kao nešto sladunjavo i pitko kao onaj odvratni karamel čaj, nego kao bilo koji oblik prožimanja vatrene vode.. Sa tom djevom ne bi ništa.. Smatrao sam da mi u njenom životu, sasvim zasluženo pripada nešto daleko više od ranga najboljeg druga, ramena za plakanje, drage savete i pričaonice, a do unapređenja u čin, rang više tačnije -“momak za držati ga za ruku i buditi se zorom sa njim u zagrljaju”, bilo je i više nego očito da neće doći, tako da..

Kako kaže Hladno pivo:

“Il’ ću ti bit’ favorit’ ili me neće bit’..”

I tako i bi.. Međutim, ostade meni ona slika tanga kako ga ljudi plešu u glavi, i ostade mi onaj specifični melos u ušima.. I ostade to sve iza mene i krme školskog broda “Jadran” koji plovi ka Krfu brzinom od 20čv, ostade to godinama iza mene…

Prođe otad dosta bajrama.. Učio sam malo više da sviram usnu harmoniku, nego šta drugo.. Usidrivši se ponovo u asfalt Beograda, raspitao sam se gde ima tango večeri -milongi u gradu i počeo da ih posećujem uporedo sa bluz dešavanjima.. To je još tek bilo nešto novo, nešto divlje.. Odlazio sam u klubove gde se plesalo, sedeo uglavnom za šankom, pio i uživao u muzici i plesu, još uvek ne verujući da ću ga ikad plesati makar u najrudimetnarnijem obliku.. I tako to bi neko vreme dok se nije pojavila Ivana, moja prva draga partnerka. Nekako mi je iskočila sa fejszbuka i naterala me u školu tanga, kako samo ona već ume da ubedi ljude… I mic po mic.. Potrudih se, uspeh nešto, ali… Ništa epohalno ne uradih… Taman kad sam malo ukačio kako se kreće.. Otišao sam na brod da za šest meseci zaboravim u potpunosti i to malo…

Vratih se, svaki put ponovo na početak, ko da gumicom obrišem sve što sam do tada bio ispisao… Sedoh u Jahting klub u Nušićevoj.. Malo pivo, ‘bem im kolje, ali kao, elegantno, fensi i te fore.. Gledam, slušam, uživam, ali se ne micam sas mesto.. Tek… Sede do mene jedno veče plav visok čovek u crnom – Petar Jelača, spomenusmo u tri reči komunizam, kafanu, bluz i tango i od tada do danas smo nerazdvojni prijatelji, iako su ga u međuvremenu bračne vode života odvukle miljama daleko od svega toga (što i nije tako loše).. I nagovori me ovog puta on da krenem ponovo da učim..I ja se opet reših..
A sve sam učio nešto sa pauzama i od jednog do drugog instruktora, sklapao to kao kockice, a svaki instruktor svoju priču i viđenje tog plesa ima.. Te svoju filozofiju koja nema uvek veze sa samim plesom. ALI, DOBRO.. Nije to sad bitno…

Bitno je to da sam se tada, u ta doba, zapravo osmelio prvi put da zaplešem na milongi uz muziku koju volim i slušam sa nekom djevom koja mi nije bila partnerka u školi.. I to je bilo to.. Više nisam prestao nikad, koliko god ja ne bio nešto mnogo dobar u tome.. Nije ni to presudno… To upravo i odvaja ovaj ples od drugih, zato jedino i mogu da ga plešem… Igraš ga srcem i glavom.. Noge, “ako se dese – dese se”, ako ne… Nije bitno, nije presudno, nisu one okosnica plesa, one su manifestacija nečeg daleko dubljeg, što se mora osetiti, želeti, čuti i znati, skontati i u to ugraditi vlastiti stav koji će ti istovremeno podesiti i plesni stav. I to je ono što ovaj ples zaista odvaja od svih drugih… Koreografija i viruoznost su u drugom planu u odnosu na osećaj i komunikaciju dvoje kroz igru…

I kako to kod mene uvek biva, pošto sam krajnje pozitivno postavljen prema životu… Uvek neko “ali” nerastu sreću kvari.. Taman kad sam se opet primio i nešto više naučio u odnosu na pre, došla je na red nova pauza… Jedne avgustovske olujne noći, staklo sa velikog prozora razbilo se o mene i tom prilikom otfikarilo mi jednu tetivu na levom skočnom zglobu… Više krvi nisam u životu video, čak ni kad sam zaklao prase… Da mi je neko rekao da u tako malo sranje onoliko krvi može da stane, ne bih u verovao, celo kupatilo je smrdelo na gvožđe… Ušili su me nekako.. Na pitanje da li ću moći da plešem, jer eto, kao ja to malo upražnjavam, hirurg je rekao da ću moći da hodam, ali ujedno i da je to zasad to i da ništa više od toga ne može da mi obeća.. Ali, “pain is weakness leaving the body”, a volja najjači mišić čoveka….. Čim je zaraslo toliko da ne krvari, krenuo sam da radim dosta čučnjeva, da trčim makar vukao stopalo, vežbalo se dok ostali mišići u potkolenici nisu ojačali i preuzeli ulogu te falinke da mi ona ne predstavlja bitan probelm u bilo čemu.. Iako moj ples i posle toliko godina nije, bez preterane skromnosti nešto epohalno, opet mogu da uživam u njemu, a i ženama nije neprijatno da plešu sa mnom.. Naprotiv.. E, to je suština..

Tango jednostavno ide s godinama.. Iskreno.. Treba ga akcipirati i shvatiti i pristupiti mu sa ozbiljnoću, jer iziskuje mnogo truda i mnogo koncetracije.. Možeš ti da pročitaš i Marksa i Frojda i Kafku i Kanta i Froma u osnovnoj školi, jer su te slova naučili, ali.. Da li ćeš to da shvatiš na pravi način… Veliko je pitanje.. Lično, smatram da tango nije stvar za decu i još neformirane u glavi omladince kojima je prevashodno ona stvar na pameti (u čemu nema ničeg lošeg, naprotiv, to je super jedna stvar, ali nije za tango takav pristup)… To nije aerobik, nije razbibriga kao sudoku, nije hobi kao skupljanje kutija šibica… To je galvanizovana strast, izražavanje sebe na najposredniji način, pokret koji govori, ma još milion stvari koje počinju da se sklapaju tek kada čoveka prođe pubertetsko ludilo i iživi se u tinejdž mjutant nindža turtles godinama.. Sama činjenica da su ga u originalnoj verziji stvorili kurve i mornari na dokovima Buenosa i da uopšte nije nešto što je u izvornoj varijanti nobles stvar, još više mi je privukla pažnju i učinila da ga zavolim, a kada sam čuo izvesnog Huga Diaza da svira tango na usnoj harmonici, čini su pale, torpedni trougao bio je sklopljen.. ..

I tako… Eto.. To bi bilo to.. Tako je to sve počelo, tako se desilo i tako se dešava na sreću još uvek… Od ta doba, pronađoh definitvno još jedan siguran pravac na svom životnom kompasu i time kompletirah osnovu za dalje formiranje celokupne ruže vetrova.. Uz kafanu, bluz, rokenrol i tango, jednostavno nemoguće je izgubiti se u ovom moru kiča i šunda i od ljudi i od vremena, horizont je uvek bistar, svetionici lako čitljivi i vidni po čemu god da se plovi..

Svud su brodi, gde god priđeš vodi.. A ploviti se mora, živeti se ne mora..
Navigare necese est..

Uzdravlje..

djombad