Ne pitaj me nikad vise... zasto neven ne mirise... ne secam se, to je prica duga... ne pitaj me... sto na kraju... svi kerovi za mnom laju... ne pitaj me... nikad... zasto lutam...
Ne znas ti... nema oslobodjenih... svaku tisinu mi granata prosara... spasen je taj prvi pogodjeni...
Pipnes jedared slingu... u becaruse, pa cela veka snevas... divlje jagode... zbog nje se rime raspare... i naruse... i sve bi htele da se njoj... prilagode... i sad vec znam ... tvoja je sreca samo tvoja stvar... al' zato tvoja tuga... to je vec prica druga... to na moj racun ide.
Al' marim ja... to su samo kapi vremena... prosute k'o saka semena... po sirokoj njivi gospodnjoj... o, marim ja... gde su sada davni nemiri...?
razigrani beli leptiri... vreme zvezda... poklonjeno... zauvek...?... Bolje nije moglo.
Na podmetacu jos crtam tvoj profil... suvisna pitanja izbegavam fintom... ime ti ispisem u svakoj strofi... nevidljivom tintom.
Ko takve stvari sniva... bas cudnog sveta ima... tako se lako... rasplacu.
A ti... pa ti... naspi jos jednu... za vecite krivce, za balansere... ne boj se... imam ja prilican cug... veceras treca smena... vraca tudji dug.
...znam tajni gaz, moje lane... most se pruzi gde ja stanem.
... a... kad odem, kad u prozor stavis prvu hrizantemu... i kad popucaju divlji kesteni... ne pali uzalud fenjer na tremu... kad me otmu magle jedne jeseni.
... i... ne lomite mi bagrenje... bez njih ce me vetrovi oduvati... pustite ih, moraju mi cuvati... jednu tajnu zlatnu... kao... dukati.


... e vala... u inat cu i ovo pismo poslati... znam... ime i adresa nisu poznati... dok tikvan-postar ne skonta.