“Kod ljudi postoji samo malo neprijateljstvo protiv Sotone i njegovih dela zato što vlada veliko neznanje u pogledu njegove moći
i zlobe, kao i u pogledu univerzalnosti njegove borbe protiv Boga
i Njegove crkve. U ovome su mnogi zavedeni.
Oni ne znaju da je njihov neprijatelj moćni vojskovođa koji gospodari nad umom zlih anđela i da sa svojim dobro promišljenim
planovima i veštim spletkama vodi rat protiv Boga da bi sprečio
spašavanje duša.
Među tobožnjim religioznim ljudima, pa čak i među samim
sveštenicima, malo se spominje Sotona, osim možda uzgredno.
Oni ne vide znakove njegove stalne aktivnosti i njegovog uspeha;
zanemaruju mnoge opomene o njegovom lukavstvu, i izgleda da
se i ne osvrću na njegovo postojanje.”
Da, mnogi ovo ne znaju... A ne znaju zato što ja nisam hteo da to
znaju. Do sada je moj rad bio obavljan u potpunoj tajnosti. Razlog
tome je što najbolje delujem onda kada ljudi ni ne znaju za moje postojanje, za moje namere i za moj način rada. Odlučio sam to da
promenim. Od sada ćeš znati za mene.
Misliš da je ono što činiš i što si do sada činio plod tvog razmišljanja? Nije. Ja tobom manipulišem. Zaveo sam te u gotovo svim područ-
jima tvog života. Ispunjen si predrasudama, imaš pogrešno postavljene životne prioritete, nametnuo sam ti pogrešne životne stavove i
uverenja. Naveo sam te na pogubna zadovoljstva. Postavio sam ti
pogrešne ciljeve. U potpunom si mraku. Moj trijumf je time veći što
sam sve to uspeo učiniti ostavljajući tebe u uverenju kako si pametan
i mudar, kako si slobodan da radiš što želiš, kako imaš mogućnosti uživati u životu, kako si do svega toga došao sopstvenom kreativnošću.
Nije mi više zanimljivo da te držam u neznanju. Shvatio sam da
sam ljudsku vrstu toliko unizio da i nakon što saznaš gotovo sve o
meni, i nakon što shvatiš da je sve ono što činiš zapravo rezultat
onoga što sam ti ja nametnuo, nećeš imati snage promeniti bilo šta.
Ići ću toliko daleko da ćeš, budeš li pažljivo čitao, moći da shvatiš
kako da se izvučeš iz mojih ruku, ali će tvoj uzvišeni ego biti moj
saveznik koji će te i dalje držati u mojoj vlasti.
Jesi li spreman? Jesi li spreman upoznati biće koje je uzrok svega
ružnog i zlog na ovoj Zemlji? Jesi li spreman shvatiti da, bez obzira što
misliš da nemaš nikakve veze sa mnom, zapravo pripadaš meni i služiš
meni? Jesi li spreman na spoznaju da si sam odlučio da ja gospodarim
tvojim životom? Nisi? Niko nije spreman za to. Ali činjenice su takve.
Misliš da nisi pod mojom vlašću zato jer si religiozan? Jer si hriš-
ćanin? Dobar hrišćanin? Misliš da nisi pod mojom vlašću jer nisi religiozan? Jer ne veruješ u Stvoritelja? Jer ne veruješ da JA postojim?
Počni da čitaš i pronađi mnoga životna područja gde sam te zaveo,
gde si, i kada, svojevoljno prešao na moju stranu i pod moju vlast.
Razotkriću ti svu bedu u koju sam te uveo, bedu koju ti zoveš životom. Shvatićeš da posledice koje sada snosiš nisu posledica nekog
slučaja, već mog pažljivo i istrajno sprovedenog plana nad tobom.
Smešno ti je ovo? Samo nastavi da čitaš, obećavam ti da ću JA biti
taj koji će se na kraju smejati.
I na kraju ove knjige, i na kraju tvog života.
Prvi deo ove knjige će slediti biblijsku hronologiju. Ako nisi pročitao Bibliju, prednost na mojoj strani je time veća, a tvoj položaj utoliko gori.
Drugi deo knjige je onaj u kojem upravo ti igraš glavnu ulogu. Pod
mojom režijom.
Lucifer

Iz Stvoriteljevih ruku sam izašao kao najuzvišenije stvoreno biće
koje je do tada postojalo. Mudrost, lepota, sposobnosti i veštine koje
su mi usađene prilikom mog stvaranja bile su iznad svega do tada
viđenog. Ostala stvorenja su se divila onome što sam bio. Dodeljena
mi je najveća moguća uloga koju jedno stvorenje može imati – heruvim. To je najviši red anđela koji su u neposrednoj Stvoriteljevoj blizini. Uživao sam posmatrati kako me ostala stvorenja gledaju s ljubavlju, uživao sam im pokazivati svoju lepotu, svoju mudrost, svoje
veštine, ali nešto je nedostajalo. Iako je bilo oduševljenja mojom
prisutnošću, iako je bilo iskrene ljubavi prema meni, iako su s radošću
izvršavali ono što sam im rekao, u njihovim očima nije bilo one iskre
kojom su gledali Stvoritelja i Njegovog Sina.
Obuzeo me je do tada nepoznat osećaj. Nisam znao kako da se
ponašam. Sve u svemu, mislim da sam uprkos savršenom skladu u
kojem je celi svemir bio, počeo osećati nešto suprotno od zadovoljstva. Nije postojala reč za to, tada sam to u sebi nazvao nezadovoljstvo. Pokušao sam dokučiti šta mi nedostaje da bi ostala stvorenja
mogao pridobiti u potpunosti – ali nisam mogao pronaći nikakav
nedostatak na sebi. Bio sam jednostavno savršen. Zar nije to samo po
sebi dovoljno da budem cenjen i poštovan više nego do sada? Gledao
sam okupljena stvorenja, anđele oko Stvoriteljevog prestola. Razmiš-
ljao sam šta im On to nudi, šta ja ne mogu ponuditi. Šta im je dao?
Život, ljubav, zakon, sklad, lepotu... Zakon?
Zakon. Meni se činilo da je to nešto šta ograničava našu slobodu.
Kako možemo biti srećni ako smo ograničeni nekakvim zakonima?
Stvoritelj je to nazvao “zakonom slobode”. Kakva je to sloboda ako se
moraš pokoravati nečemu? Niko do tada nije tako razmišljao pa nisam
imao s kim podeliti mišljenje, a prema Stvoritelju i Njegovom Sinu sam
počeo osećati nešto šta me je guralo podalje od Njihove blizine. Videli su da nešto sa mnom nije u redu, trudili su se da porazgovaraju sa
mnom o tome, ali nisam mogao jer ni sam nisam znao šta mi se doga-
đa.
Odlučio sam svoja razmišljanja podeliti s nekim anđelima koji su mi
pokazivali veliku naklonost. I oni su bili zbunjeni. Počeo sam im govoriti kako mi se čini da bismo bili slobodniji kada bismo bili bez Zakona.
Odjednom mi se učinilo kako bi ta tvrdnja mogla biti uporište da
postignem ono šta sam želeo imati - onu iskru u njihovim očima dok
budu gledali mene. Postao bih njihov osloboditelj. Izbavio bih ih od
ropstva Zakona. Jednom po jednom govorio sam o svojim zaključcima, sugerisao im ono šta sam želeo da zaključe. Bilo je to iznenađujuće lako zbog njihovog poverenja i ljubavi koju su imali prema meni.
Otišao sam korak dalje. Počeo sam govoriti ono šta nije bilo istina
kako bih pridobio njihovu naklonost. To je bilo tako jednostavno. Niko
do tada nije niti čuo da je neko rekao nešto šta nije bilo istina, pa tako
nešto nije ni očekivao. Stoga su u potpunosti verovali baš sve šta sam
govorio. Bilo mi je u početku čudno i nelagodno šta sam im rekao takvu neistinu, ali rezultati koje sam postigao u njihovoj naklonosti prema
meni nadjačali su osećaj nelagode. Posle sam im ionako nameravao
objasniti da je to bio brži put da postanemo slobodni.
Stvoritelj je došao k meni pokušavajući mi objasniti gde će me
odvesti takvo razmišljanje i delovanje. Molio me je da se ostavim toga
i vratim se gde sam bio, ali ja nisam dopustio da i meni ispere mozak
kao i ostalima. Ostao sam pri svome. Ubrzo mi je rekao da ne mogu
više obavljati dužnost koju sam do tada imao. Dobio sam još jedan
povod da pokažem kako Njegova načela nisu baš pravedna i da me
pokušava još i poniziti - mene, najsavršenije stvorenje. Jedni za drugim, novi osećaji su me preplavljivali. Nisam im znao ime, ali su me u
potpunosti obuzeli. Bojao sam se gde će me to odvesti, ali anđeli koje
sam pridobio, nisu na meni, najmoćnijem anđelu, smeli videti ni tra-
čak odsutnosti samopouzdanja.
Što sam više ustrajavao u onome šta sam činio, to sam više
shvatao koliko je Stvoritelj nemoćan da mi bilo šta učini. Istina, On je
Darodavac života i mogao mi ga je oduzeti, ali shvatio sam da On to
neće učiniti jer bi to samo dokazalo da sam ja u pravu. To me je još
više ohrabrilo. Shvatio sam da On ima ograničenja koja ja nemam. To
sam odlučio da iskoristim kao svoju prednost.
Sve veći broj anđela mi se pridruživao i stajao na moju stranu. One
koji su nas opominjali i nisu nam se hteli pridružiti optužili bismo da,
iako imaju slobodnu volju, služe Stvoritelju iz koristi ili straha.Bio sam čak pomalo i iznenađen Stvoriteljevom reakcijom na ovo
šta sam radio. Da sam ja bio na Njegovom mestu, ja bih odmah uklonio onoga ko bi širio takvo nezadovoljstvo među mojim stvorenjima.
Možda bi mi onda ostali služili iz straha, ali barem u budućnosti ne bi
bilo sličnih pokušaja, a svakako ne bi bilo ovoga šta se danas događa
kao rezultat dozvoljavanja da jedna pobuna eskalira.
Umesto da preduzme sve kako bi me sprečio u mojoj nameri da se
izjednačim sa Njim, dočuo sam kako Stvoritelj i Sin planiraju da stvore
još jednu planetu i da je ispune živim bićima svih vrsta, a kao krunu
svega stvoriti biće koje će po obličju biti slično Njima.
To me je prilično uzbudilo. Osim šta me je izbacio s mog položaja,
činilo se kao da me ignoriše i ponaša se kao da ne postojim, kao da
ovo šta radim ne predstavlja nikakvu pretnju Njegovom veličanstvu.
Pojavio se još jedan novi osećaj, danas to zovemo – gnev.

Zemlja - moje vlasništvo

Upravo mi je to trebalo, planeta i njeni stanovnici u njenim počecima. Svi ostali do sada stvoreni svetovi već su imali predrasude
prema meni.
Pažljivo sam posmatrao šta se događa. Stvorena je planeta Zemlja
i Stvoritelj je odlučio da je ispuni životom. Gledao sam kako to radi ne
bih li na neki način i sam to mogao učiniti. Bilo je to neshvatljivo
iskustvo. Kada je stvaranje bilo završeno, gledao sam sva ta živa bića
i nisam našao nikoga sličnog Stvoritelju. Video sam da Sin nešto pravi
od praha zemaljskog, ali nisam mogao da priđem. Zatim sam video
kako tome udahnjuje život i kako potom ustaje biće prekrasnog izgleda – po obličju Stvoritelja. Nedugo zatim je na njega pustio dubok san
i od njegovog rebra napravio biće iste vrste, ali drugog pola.
Pomislio sam da ako i ta prekrasna bića zadobijem za sebe, moja
će pobeda biti potpuna. Međutim, nikako nisam mogao pronaći trenutak kada bi im prišao nasamo. Na moje razočaranje čuo sam da su bili
upoznati sa onim šta radim, tako da je svaka prilika da im otvoreno
priđem bila onemogućena. Morao sam nešto smisliti. Bilo mi je vrlo
važno da neko stvoren prema Stvoriteljevoj slici i prilici bude uz mene.
Počeo sam otkrivati da sposobnosti koje imam, osim za ono za šta
su prvobitno namenjene, mogu upotrebiti i za nešto drugo. Shvatio
sam da su stvorenja na Zemlji ipak nižeg reda i manjih sposobnosti od
nas anđela, pa sam pokušao te svoje sposobnosti iskoristiti kako bih
novostvorena bića mogao upotrebiti sebi u korist.
Želeo sam kao svog predstavnika upotrebiti tada najlepšu životinju
na Zemlji - zmiju. Shvatio sam da mogu iskoristiti telo i um zmije kako
bih govorio preko nje. Pitao sam se bih li to mogao učiniti i s ljudima.
Ali, pitanje je bilo kojim povodom pristupiti čoveku. Šta mogu
upotrebiti u svoju korist? Naravno, opet mora biti nešto vezano uz
Zakon. Shvatio sam da i oni imaju drvo poznanja dobra i zla. Stvoritelj je to postavio kao jedinu prepreku kako bi se mogla videti poslušnost
stvorenih bića. Zašto bi čovek bio zakinut za znanje i spoznaju o tome
šta je dobro, a šta zlo? Zar to nije prednost? Kako se braniti od nečega ako nismo s tim upoznati? Šta je uopšte bilo zlo? Niko do tada nije
ni čuo za tako nešto. Zašto ne bismo imali mogućnost saznati šta je
to? Zar mi nismo bića koja imaju slobodnu volju i koja sama mogu
odlučivati šta žele?
Da sam im direktno prišao, imali bi predrasudu koju im je Stvoritelj
ispričao o meni. Iako im je sa žalošću govorio o tome, smatrao sam
da su bili izmanipulisani i da me je predstavio u pogrešnom svetlu.
Morao sam im reći svoju verziju.
Eva je bila sama. Činila mi se nekako slabijom i manje odlučnom
nego Adam. Odlučio sam prići njoj. Dok je prolazila pored mene, obratio sam joj se. Nije ništa posumnjala. Telo zmije je bilo savršen paravan. Počevši razgovor, namerno sam naveo pogrešnu informaciju.
Iako sam znao s kojeg drveta im nije dozvoljeno da jedu plodove,
pitao sam je da li je istina da ne smeju jesti plodove ni sa jednog drveta. Ispravila me je. Rekla je da smeju jesti sa svih, osim sa drveta poznanja dobra i zla jer bi u protivnom umrli. Niko se od nas nije usudio
da to učini, pa sam odlučio da pokušam to sa njom – da vidimo šta
će se desiti. Rekao sam joj da to nije istina, da neće umreti, već da
će postati kao bogovi koji prepoznaju dobro i zlo. Pitao sam je šta bi
bilo loše u tome. Zar to ne bi bila prednost i još jedan dodatak njihovom savršenstvu? Ni ona nije čula za neistinu. Još je manje to očekivala od Božjeg stvorenja, a najmanje u ovoj sredini gde je sve odisalo ljubavlju i skladom. Po njenom pogledu sam znao šta će se desiti.
Izraz njenog lica mi je odavao šta se zbiva u njenom umu. Gledala je
taj predivan plod, razmišljala o njemu. Razmišljala je o tome kako je
smrt nešto šta zapravo ne postoji i da sam ja verovatno u pravu. Prišla
je i ubrala plod. Ništa se nije desilo. Prinela ga je ustima i počela jesti.
I dalje se ništa nije dešavalo. U tom trenutku je stigao i Adam. Videvši
šta je Eva učinila, skamenio se. On je znao šta je čeka. Odlučih
pokušati ono šta sam pokušao sa zmijom – ući u njegov um. Nisam
mogao, ali otkrio sam da mogu sugerisati šta da misli i oseća. Pobudio
sam u njemu osećaj da ne može zamisliti daljnji život bez Eve i da bi
trebao deliti njenu sudbinu. I uspeo sam. Znajući u potpunosti šta
radi, znajući koja mu je sudbina nakon toga, uzeo je i on plod i pojeo
ga.
Odjednom, svetlost koja ih je okruživala nestala je. Istovremeno
sam shvatio da je sva snaga koju su imali da mi se odupru nestala. Oni su samo izgledom bili slični Stvoritelju, ali nisu poput Njega imali
Njegovu snagu. Imali su je zahvaljujući povezanosti s Njim kroz
poslušnost. I nisu baš bili neko remek delo kako mi se u početku činilo. Sada su bili moji istomišljenici. Bili smo na istoj strani. Posedovao
sam celu novostvorenu planetu sa njegovim bićima. Svi su bili pod
mojom vlašću. Ljudski rod mi se počeo sviđati i osećao sam da im trebam upravo ja kako bih ih štitio.
Ubrzo nakon toga čuo sam Stvoritelja kako dolazi. Nisam želeo oti-
ći. Oni su sada bili na mojoj strani i ja sam polagao pravo na njih.
Ostao sam u njihovoj prisutnosti kako bih im pomogao da se opravdaju jer je za njih ovo bilo novo iskustvo. Stvoritelj je znao šta su
učinili. Znao je da više nisu mogli popraviti učinjeno. Ali, bio sam u
pravu. Oni nisu umrli iako im je On rekao da hoće. Pitao je Adama šta
je učinio. Sugerisao sam mu da odgovornost prebaci na Evu. Ona je
bila vrlo iznenađena time šta je on rekao. Sugerisao sam joj da odgovornost prebaci na zmiju – i tako niko neće biti kriv, osim zmije. Zmija
više – manje. Stvoritelj tada proklinje zmiju, oduzima joj noge i krila,
ali nešto me zbunilo. Rekao je da zameće neprijateljstvo između njenih potomaka i Evinih potomaka. Nisam odmah shvatio, ali to se zapravo odnosilo na mene i moje potomke – ljude koji će meni služiti.
Obuzeo me je gnev kada sam shvatio da će ljudskom rodu uprkos
neposlušnosti ostaviti mogućnost da mi se odupre. Više mi ljudski rod
nije bio simpatičan. Video sam koliko je Stvoritelju bilo stalo do tih
jadnih bića. Ali, kada će umreti? Zašto još nisu umrli?
Ispalo je da je moje nagađanje bilo ispravno. Stvoritelj nije govorio istinu. Nije bio dosledan onome šta je govorio. Da jeste, trebao ih
je odmah lišiti života. Ovako, čini se da je On promenio vlastiti Zakon
za koji je govorio da je nepromjenjiv, kako bi ih poštedeo.
Ali... šta to rade?
Stvoritelj pokazuje Adamu šta treba uraditi. Adam hvata malo jagnje, kolje ga, guli mu kožu, obavlja nešto čudno, nekakav obred... šta
to znači? Morao sam to čuti." Stvoritelj im objašnjava da postoji samo
jedan način da se popravi ono što su uradili. On će morati istovremeno
biti i pravedan i milostiv. To sam smatrao nemogućim jer se ta dva
pojma međusobno isključuju. On će preko svoga Sina umreti za čoveka kako bi čovek mogao živeti. On će biti milostiv i oprostiti im prestup, ali će biti i pravedan i sam snositi kaznu za to njihovo delo – smrt.
Zato oni nisu odmah umrli.
Nisam mogao verovati onome šta čujem. Kako On, koji tvrdi da je
besmrtan, može umreti? Zašto bi On uopšte tako nešto učinio za dvo-je jadnika koji mu čak nisu bili ni poslušni? Zbog ljubavi? Počelo mi se
mučiti od te reči. Zbog te reči počeli su propadati svi moji planovi.
Neće to tako ići. Ova planeta je moja. Oni su iskazali poslušnost
meni. Nema mogućnosti povratka i praštanja. Ipak, moja je sreća šta
ljudi nisu umrli i što su i dalje imali pristup drvetu života, a time i
besmrtnost, tako da ću preko njih i njihovih potomaka ipak uspeti
napraviti šta sam naumio. Carstvo sa većom slobodom. Carstvo bez
Zakona koje će drugi više ceniti nego Stvoriteljevo. Gledao sam Stvoritelja kako ih izvodi iz Edenskog vrta. Čemu to, pitao sam se. Gledao
sam kako ispred drveta života postavlja anđele s plamenim mačevima
kako ljudi ne bi ipak živeli večno u stanju u koje sam ih doveo. Ogor-
čenje i mržnja prema Stvoritelju i prema ljudskom rodu naglo su porasli. Ljudi su bili preslabi i previše ograničeni da bi se s njima moglo
nešto napraviti. Nisu mogli leteti, nisu mogli komunicirati mislima, nisu
mogli menjati oblik kao ja, nisu mogli putovati iz jedne dimenzije u
drugu... beskorisni i jadni. A ipak, Stvoritelj im je dao mogućnost da
se meni, koji sam hiljade puta moćniji od njih, mogu odupreti. Ostavio
im je svoju silu jer u sebi nisu imali ništa šta bi mene moglo sprečiti
da s njima učinim šta mi je volja.
Morao sam čoveka onesposobiti i zaokupiti svime kako ne bi mogao doći u posed sile kojom mi se može odupreti. A to sam mogao jedino tako da ih na svaki mogući način odvojim od Stvoritelja. To ionako činim za njihovo dobro. Za njihovo oslobođenje od Zakona. Za njihovu potpunu slobodu.

Počeci čovečanstva
Stvoritelj nije imao nameru da prepusti ovu planetu meni iako sam
ja na njoj stekao istomišljenike. Doduše, više to nisu bili, jer su se
smatrali prevarenim, pa su se kajali zbog onog šta su učinili, ali ipak
su, zbog neposlušnosti Stvoritelju bili pobunjenici poput mene. Poku-
šavao sam ih zadobiti da mi se pridruže, ali oni su ostali uporni u svom
pokajanju i stoga dobijali potrebnu silu da mi se odupiru u svemu onome šta sam pokušavao. Ali, vreme je bilo na mojoj strani. Čuo sam
kada im je Stvoritelj rekao da će imati potomstvo. To potomstvo je
moja prilika.
Želeo sam ovu planetu. Shvatio sam da bih trebao ljude primorati
da rade upravo protiv Zakona kako bi ih Stvoritelj u potpunosti prepustio meni. Stvoritelj ne može biti tamo gde nema Zakona i gde vlada
ono šta On naziva – greh.
Počeo sam proučavati ljude i njihove slabosti. Morao sam naći
načine da ih što je više moguće, dovedem u nesklad sa Stvoriteljevim
Zakonom, a da oni u tome istovremeno nađu zadovoljstvo. Morao sam
ih navesti da žive slobodno, da rade ono šta oni smatraju ispravnim –
što ja smatram ispravnim.
Stigli su i potomci. Kain i Avelj. Čim su odrasli video sam da ću s
Aveljom imati problema. On je na osnovu onoga šta su mu roditelji
govorili čvrsto odlučio da se vrati Stvoritelju. Kain nije toliko mario za
ono šta je slušao, pa sam tu njegovu slabost iskoristio da ga pridobijem za sebe. Avelj je bio uporan u žrtvovanju i razgovoru sa Stvoriteljem. Shvatio je da ga ništa ne može vratiti natrag u zajednicu sa
Stvoriteljem osim da prizna i prihvati Njegovu smrt kao kaznu umesto
svoje.
Nisam ih mogao pridobiti da ukinu žrtvovanje i da ga smatraju nepotrebnim, ali sam zato mogao malo izvrnuti smisao. Umesto da u toj
žrtvi gledaju Stvoritelja koji će umreti umesto njih, sugerisao sam im da je to zapravo čin da Ga odobrovolje i da se Njegov gnev prema
njima stiša. Morali su misliti da ih Stvoritelj osuđuje i mrzi kako bi
lakše došli k meni. Uspeo sam. Bar kod jednoga. Kainu sam sugerisao
da je dovoljno prineti bilo šta na žrtvu. Zašto bi kupovao žrtvu? Neka
prinese ono šta ima. I to je dovoljno. Bitno je da je bar delimično
poslušan. Dogodilo se onda nešto zanimljivo. Kada je Stvoritelj s odobravanjem odgovorio na Aveljovu žrtvu, a na Kainovu nije ni pogledao
zbog njegove neposlušnosti, primetio sam kod Kaina nešto vrlo slično
onome šta sam lično osećao. Povređen ponos. Zavist. Gnev. Vrata njegovog uma bila su mi širom otvorena.
Avelja sam ionako mrzeo jer nisam mogao nikako uticati na njega.
Zbog njegove vernosti nisam imao priliku da mu naudim. Razmišljao
sam da li bih mogao okrenuti njegovog brata protiv njega. Da mu naudim preko onoga ko je pod mojom kontrolom. Sugerisao sam stoga
Kainu da ga veoma snažno udari. Zanimalo me šta će se s čovekom
dogoditi nakon što primi udarac. Potpuno obuzet onim šta sam mu
sugerisao, učinio je to. Udario je vlastitog brata. I gle, Avelj je izdahnuo. Onaj životni dah kojeg mu je Stvoritelj dao, izašao je iz njega.
Bio je ne-živ. Mislio sam, ovo je kraj Stvoriteljevom strpljenju na Zemlji. Ovo neće više moći da trpi. Možda kazni Kaina oduzimanjem njegovog života zbog toga što je učinio, ali će planetu ostaviti meni. Ali
On je pokazao naklonost i ljubav i prema takvom biću. Ubici. Da je
Kain hteo, i njemu bi On bio u stanju oprostiti jedan takav čin. Shvatio
sam da šta god ja uradio, na šta god naveo čoveka da uradi, Stvoritelj
neće dići ruke od ove planete.
Obuzeo me bes. Moji planovi da zavladam Zemljom i izgradim bolje
carstvo postajali su sve komplikovaniji. Umesto želje da osnujem carstvo, polako je dolazila želja da i ja Stvoritelju zakomplikujem planove.
U bitci za carstvo činilo se da nisam mogao pobediti, ali u bitci za čoveka sam mogao. Stvoritelj je imao cilj da ih sve vrati natrag k sebi,
da im omogući povratak na mesto gde su bili - u besmrtnost, u jedinstvo s Njim. Ali ja sam imao cilj da ih što više zadržim u svojoj vlasti.
Naravno, ne mogu pobediti ako se borim otvoreno. Šta sam trebao
reći ljudima – da je bolje da ostanu uz mene i da će jednog dana svi
pomreti, nego da budu poslušni Stvoritelju i žive večno u sreći i skladu? Ne, morao sam to postići bez njihovog znanja. Morao sam im
predstavu o večnim vrednostima zamagliti. Stvoritelja sam morao prikazati kao Onoga koji ih je nepravedno kaznio, kao Onoga koji ih mrzi
i osuđuje, kao Onoga zbog kojeg više nemaju besmrtnost. Ja sam bio u prednosti tim više što nisam morao zadobijati njihovu
ljubav i pažnju. Teško da bih to uspeo. Brzo bi shvatili ko je uzrok njihovoj nesreći. Ali, meni njihova ljubav nije ni bila potrebna. Ono što
ja želim jeste samo to da ljudi budu moji podanici i da mi se klanjaju.
Vole li me ili ne, svejedno mi je.
Shvatio sam da je dovoljno svu njihovu pažnju okrenuti prema
njima samima. To će ih najbrže odvojiti od Stvoritelja. Trebalo je raditi na njihovom vlastitom samopouzdanju. Oni će se na taj način prestati oslanjati na Stvoriteljevu silu i pokušati živeti vlastitim snagama.
A onda...
Jesi li ikada manipulisao jednim mravom? On misli da ide kuda želi,
ali ti postaviš ruku ispred njega i on mora skrenuti. I na taj način ga,
uz više ili manje manipulisanja, dovedeš tamo gde si ti hteo. Ili ako
nije hteo, jednostavno si ga zgnječio palcem.
Eto, to je čovek prepun samopouzdanja u poređenju sa mnom –
taj mali i bespomoćni mrav. Da stvar bude bolja, vrlo je jednostavno
i lako manipulisati čovekom tako da mu najvažniji cilj bude njegova
vlastita udobnost i zadovoljstvo – ma koliko god ga to stajalo.

Prepotopni svet
Prepotopni svet brzo je napredovao. Polagao sam pravo na stanovnike Zemlje. Bili smo na istoj strani. S tom razlikom što ja više nisam
mogao natrag. Zahvaljujući obredima žrtvovanja dobijao sam sve
bolju predstavu onoga što Stvoritelj namerava učiniti. Planirao je
otkupiti ljude svojom smrću iako još nisam znao kako to namerava
učiniti. Avelj više nije postojao. Štaviše, već je odavno istrunuo. Njega
Stvoritelj nije otkupio iako Mu je bio veran.
Setio sam se da bih još više mogao izvrnuti obred žrtvovanja.
Sugerisao sam ljudima da, što je žrtva veća, Stvoritelj će biti milostiviji. Može li biti veće žrtve od ljudske? Dečje? Tako sam uspeo zadobiti
i veliki deo onih koji nisu otvoreno stali na moju stranu. Samo neka
oni vrše obrede, ali ne onako kako je Stvoritelj rekao, već kako sam
ih ja nadahnuo. Cilj je bio da oni, iako u uverenju da ispravno postupaju, iako u uverenju da služe Stvoritelju, rade nešto što će Njemu biti
odvratno. Nadalje, shvativši da čovek može da umre i pre nego ga
stignu posledice odvajanja od drveta života, i da umre “prirodno”,
počeo sam podsticati i nadahnjivati ljude da svoje protivnike fizički
uklanjaju – ubistvima. Bio sam uveren da je morala postojati tačka
kada će Stvoritelj dići ruke od ove planete. Uvideo sam da ljude
najviše zadovoljavaju tri stvari. Moć, požuda i apetit. Podstaknuo sam
čoveka da sebi kao prioritet postavi vlastito zadovoljstvo. Da bi ostvario ta zadovoljstva, on je bio spreman na sve. Iskoristivši veliku ljudsku inteligenciju i veliki potencijal u okvirima njihove ograničenosti,
gotovo cela planeta je bila pod mojom upravom. Njihova velika
inteligencija mi je išla u prilog jer je utoliko bilo lakše uzdići
samopouzdanje i ponos. Tada sam postavio temelje svojoj vladavini
nad ljudskim rodom. Proučivši sve ljudske slabosti ljudi nisu imali
snage da mi se odupru, tim više jer su za sve ono što su radili bili u
uverenju da je plod njihovog odlučivanja. Budući da im je to pričinjavalo zadovoljstvo, nisu previše razmišljali o dubljim vrednostima života. Odvojivši ih od Stvoritelja, bili su potpuno u mojoj vlasti.
Izvrnuo sam smisao žrtvovanja, podsticao sam ih na nasilje, podsticao sam im neobuzdanu požudu, izopačio apetit... Da sam ja bio na
Stvoriteljevom mestu ja bih odavno digao ruke od njih. Samo šačica
ljudi predvođena Nojem, bila je na Stvoriteljevoj strani. Stvoritelj u
ovoj borbi nije imao nikakvih izgleda. Od milijarde i milijarde ljudi koji
su tada živeli, On je samo njih osam imao na svojoj strani.
Stvoritelju je bilo žao čoveka. Od svega onoga što mu je želeo
pružiti, čovek je pod mojim uticajem uspeo odabrati samo krakotrajna i prolazna zadovoljstva ovog malog i gotovo beznačajnog sveta.
Razumem Njegovo razočaranje. Ali sam je kriv što mi se suprotstavio.
Mogao je ovu planetu prepustiti meni i dati mi priliku da dokažem da
bi to carstvo koje bih ja uspostavio bilo slavnije od Njegovog. Ovako,
neću ga imati ja, ali ga neće imati niti On. Što je više pokazivao naklonost prema ljudskom rodu, to mi je ljudski rod postajao sve mrskiji, tako da sam mogao radeći jedan posao obavljati dva. Nanositi nesreću i bol čoveku čime sam to isto činio i Stvoritelju.
Govorio je Noju o sveopštem Potopu. Nisam znao kako, ali znao
sam da to može učiniti. Ljude koje je Noje opominjao nadahnuo sam
da iznose navodne naučne dokaze protiv njegove tvrdnje kako bi ga
ismejali. Pa do tada nikada nije ni bilo kiše – kako onda može biti
Potop? Kako bi se nešto tako moglo desiti u jednom doslovno,
savršenom sistemu? I tako smo 120 godina ismejavali Noja i one koji
su s njim gradili Barku. On je bio od onih koji se nisu razdvajali od
Stvoritelja, tako da nisam mogao ništa drugo ni postići. I konačno –
Barka je bila gotova. Ušli su u nju. Noje, porodica i određeni broj od
svake vrste životinja. Iako su se ljudi počeli pitati kako to da životinje
same ulaze, smirio sam ih uverenjem da je nauka na njihovoj strani i
da nema opasnosti ni od kakve katastrofe.
Ipak, ona je došla. Stvoritelj je izazvao veliku kišu, kao i izbijanje
velikih vodenih tokova iz zemljine kore praćene snažnim zemljotresima i drugim pokretima zemlje. Ljudi su bili u panici. I trebali su biti.
To je bio njihov kraj. Nije važno, doći će drugi. Sada će to ići mnogo
lakše. Imao sam već oko 1700 godina prakse u obmanjivanju i manipulisanju ljudima. Ne računajući svoju intelektualnu i fizičku nadmoć.
Nisam video razloge zbog kojih bi Stvoritelj pokušavao ponovo nešto
napraviti s ljudskim rodom. Kako sam Ga porazio sada, tako ću Ga
poraziti opet. Šta može novo preduzeti?

Posle Potopa
Razmišljao sam da bi Stvoritelj, ako bi želeo umreti i tako platiti
kaznu za ljudski greh, morao i sam na neki način postati smrtno biće
– čovek. To će biti moja prilika. Do sada nije bilo čoveka kojeg nisam
uspeo da nadmudrim. Bar jednom. A to mi je sasvim dovoljno da
dokažem kako niko, baš niko, ne može održati Stvoriteljev Zakon u
potpunosti. Pa tako ni On sam, ako postane čovek, neće imati nikakve
šanse. I Stvoritelju ću na Njemu samom dokazati da niko ne može
držati Zakon koji je On uspostavio. Svi moji ciljevi i napori bili su usmereni na to da se usavršim za taj trenutak.
Kroz razne nove životne navike, koje sam, u cilju da greše protiv
Stvoriteljevog Zakona, osmislio za čoveka, primetio sam da su ljudi
kao vrsta skloni degradaciji i da njihove sposobnosti kroz generacije
slabe. Stoga sam odlučio čoveka kao biće učiniti što slabijim i bespomoćnijim, kako fizički tako i intelektualno.
A kako se činilo da će proći podosta vremena pre nego što se ostvari ono na što su obredi ukazivali, ja ću ljudski rod prilično uniziti. Ako
se prvi, savršeni čovek u savršenim okolnostima nije mogao meni
odupreti, još će se manje moći odupreti čovek kojega ću tokom vremena unazaditi, makar i sam Stvoritelj bio u takvom telu. Ništa nisam
hteo prepustiti slučaju.
A najbolji saradnik da u svojoj zamisli uspem postao mi je sam
čovek. Zanimljivo, zar ne? Prihvatiti navike koje će ga uniziti, onesposobiti, razboleti... to može prihvatiti samo čovek. Naravno, uslov je
da uživa u tome. Radi toga je spreman na sve.
Voda koja je uništila celu planetu se povukla. Nisam nikada video
ništa ružnije. Ona prekrasna planeta, koju sam zbog njenih lepota
želeo samo za sebe, sada je bila ruglo svemira. Prekrasni bregovi,
prelepe šume, divni vodopadi, sve je to bilo potpuno uništeno.
Ekosistem na Zemlji potpuno se promenio. Kada su se ljudi i životinje namnožili, oko sto godina nakon Potopa, došlo je do razdeljivanja kontinenata, polovi su se zamrzli, pojavilo se ono što danas zovemo
oblaci. Vodenog omotača oko Zemlje više nije bilo. Prostor za život na
Zemlji smanjio se za trećinu.
Pitao sam se šta Stvoritelj namerava. Kako je mogao dozvoliti neš-
to tako ružno i nesavršeno u savršenom svemiru?
Noje i njegova porodica izašli su iz Barke. I oni su se zgrozili onim
što su videli. Uhvatila ih je panika. Šta će jesti, od čega će živeti?
Ubrzo je Stvoritelj progovorio Noju. Govorio je s njim o nekakvom
savezu. Obećavao im je da ih više neće uništiti na ovaj način – Potopom. Zapovedio im je da se namnože i napune Zemlju. Zar nije video
da bitku protiv mene za čovečiju naklonost ne može dobiti? Koji bi
drugi cilj mogao imati?
Ako je On hteo da se ljudi rašire po celoj Zemlji, ja sam morao raditi da do toga ne dođe. Hteo sam ljude držati na okupu kako bi ih ujedinio da rade protiv onoga što je Stvoritelj rekao. Hteo sam da se sami
izbore za svoju nezavisnost. Skupio sam ih u jednoj dolini s namerom
da izgrade kulu koja će biti simbol njihove moći i nezavisnosti.
Stvoritelju se to nije svidelo. Učinio je nešto neobično. Učinio je da
različite grupe ljudi govore različitim jezicima. Nisu se mogli razumeti.
Ali, mene su svi razumeli, a to je jedino bilo važno.
Kroz vrlo kratko vreme svet je nakon Potopa bio opet u onakvom
stanju u kakvom je i bio. Pitao sam se kako će sada Stvoritelj uništiti
svet. Hoće li ga konačno prepustiti meni? Onda sam video kako dolazi
jednom čoveku i govori mu da je njega izabrao da od njega načini
jedan poseban narod. Bio je to Avram. Bio je to pobožan čovek. Nisam
uspeo i njega zavesti jer mi je planove stalno ometao ostareli Noje.
On je bio kao živi fosil među njima. Stvoritelj ga je ostavio da još dugo
poživi kako bi svedočio o onome što se dogodilo čovečanstvu zbog njihovog bezakonja. Avram je upijao svaku njegovu reč i odlučio da će
ići Nojevim stopama i slediti Stvoriteljevu volju. Stoga ga je Stvoritelj
čini se, i odabrao.
I šta? Što će On preko tog izabranog naroda moći učiniti? Imati
preko njih veći uticaj na ljude nego što ga mogu imati ja?
Avram se doselio u kraj koji mu je bio određen. Smetalo mi je što
je to bilo baš na raskrsnici tadašnjih kultura. Svi su tuda prolazili. Svi
su mogli videti Avramov blagoslov koji je proizlazio iz njegove zajednice sa Stvoriteljem. Njegova porodica je rasla. Malo po malo. Nikako
nije u potpunosti prihvatala tadašnje oblike ponašanja, navike i obrede koje sam uspostavio u svim okolnim narodima. Avram je, oslanja- jući se na Stvoriteljevu silu, bio veliki autoritet i primer. Istina, slomio
sam ga par puta, ali sve je to bilo beznačajno i krakotrajno. Morao
sam po svaku cenu sprečiti da se jedan takav narod raširi i bude
opomena i uzor ostalima.
Uspeo sam razdvojiti tu porodicu. Sugerisao sam Lotu da se preseli u jedan od tada najlepših gradova – Sodom. Bio je zaveden njegovom spoljnom lepotom, ali nije znao da sam mu tamo spremio zamku. On je želeo da te ljude pouči istinama o Stvoritelju, ali ja sam
njega hteo poučiti svim zadovoljstvima koje ljudsko telo može osetiti.
U tom gradu razbuktao sam nemoral svake vrste. Stvoritelj nije dugo
čekao. Ponovno se odlučio za uništenje. Ovaj put samo Sodoma i
okolnih gradova. I dok je on razgovarao sa Avramom o tome što planira učiniti, dvojica mojih bivših kolega otišli su da izvide situaciju.
Avram je molio da Stvoritelj izbavi Lota i anđeli su to učinili. Ništa zato.
Predrasude kojima sam ga tamo naučio, a naročito njegovu decu,
ostaće s njima zauvek. Gradovi su potom uništeni. Ljudi izgubljeni. Ko
je pobedio? JA!

Još uvek nisam u potpunosti shvatao šta znači otkupljenje čoveka.
Avelj je još uvek bio mrtav. Ostali koji su bili poslušni Stvoritelju i
umrli, isto tako. Nije ih valjda mislio oživeti? To mi je jedino imalo
smisla. Ali kada će to učiniti? Zašto to nije učinio odmah? Razmišljanje
o tome mi je dalo još jednu prekrasnu ideju o tome kako još mogu
zavesti čoveka. Zašto čovek ne bi mislio da se nakon smrti zapravo
živi? Bilo je vreme da čoveka podsetim na svoju prvu neistinu. I dok
su ljudi proučavali Stvoriteljeve istine o njihovom spasenju počeo sam
im sugerisati da zaključuju kako se ono mora odnositi odmah na
trenutak posle smrti. Uverio sam ih da se smrću zapravo ne prestaje
živeti, već da život poprima novi oblik. Da umrli zapravo žive. Fenomenalno! To mi je otvorilo mogućnost da ja i anđeli koji su delili moju
sudbinu možemo komunicirati s ljudima, a da oni budu u uverenju da
su to njihovi umrli – zapravo duše njihovih umrlih. Imala je ta zamisao
i svojih nedostataka, ali nakon što bi se ljudi susreli sa nama u liku ili
glasu njihovih umrlih, ne bi previše razmišljali kako to nije u skladu s
onim što im je Stvoritelj govorio.
Samo neka Stvoriteljeva porodica drži svoje. Ja ću sve ostale tako
zavesti da ni njegovi izabranici, u blizini onih koji će pripadati meni,
neće moći večno ostati tako neporočni.
Nekoliko generacija kasnije nastupila je velika suša. Stvoritelj je,
na Njemu svojstven način, svom narodu omogućio da budu zbrinuti u
vreme suše. U Egiptu.
Zapravo, On ih je tamo odveo kako bi se brže množili i brže bogatili, jer je taj kraj bio najplodniji na Zemlji. Ovo je bio direktan izazov
meni. Tadašnje središte moga carstva On je odlučio učiniti privremenim boravištem za svoj narod? Videćemo koliko će tamo biti sigurni.
Faraon koji je poštovao Izraelce, i koji ih je zbog Josifa smestio u
najbolji kraj Egipta, je umro. Drugi koji je došao bio je pod mojom vlašću. Razbuktao sam u njemu mržnju prema Izraelcima, kao i strah
od toga da ih Izraelci ne bi brojčano nadjačali i jednog dana preuzeli
njihovo carstvo. Preko faraona sam Stvoriteljevom, sada već brojnom
narodu, nanosio tešku patnju. Kako fizičku, tako i duhovnu. Došaptavao sam im da ih je Stvoritelj napustio, čak sam im govorio da On
ni ne postoji, već da postoje samo egipatska božanstva. Narod je bio
nadomak toga da se u potpunosti prepusti meni. Odlučio sam preko
faraona što više oslabiti taj narod i trajno ga zadržati u ropstvu. Zato
sam mu sugerisao da naredi da se sva muška deca pri rođenju moraju ubiti. Zar je Stvoritelj mislio da će meni pred nosom moći ojačati
svoj narod?
U strahu da joj Egipćani ne ubiju dete, jedna žena – Mojsijeva majka – svoje je dete pažljivo skrivala, a potom ga u posebno pripremljenoj košarici, pustila niz reku. Znao sam da Stvoritelj ima neke planove
s tim detetom i zato sam ga nastojao ubiti, ali bio sam sprečen u
tome. Stvoritelj je to vodio tako da je beba Mojsije došla pred faraonovu kćer. Pokušavao sam nadahnuti nju i njenog oca da se reše tog
deteta, ali mi je to bilo zabranjeno. Ali, ništa zato. Za to vreme sam
izraelski narod toliko podvrgnuo teškom ropstvu da ih niko neće biti u
stanju organizovati kako bi se vratili natrag u Obećanu zemlju.
Kada je Mojsije porastao, shvatio je kako ga je Stvoriteljevo provi-
đenje dovelo do ovog položaja. Shvatio je i on da Stvoritelj ima neki
plan za njega. Pokušavao sam mu sugerisati kako bi bilo nerazumno
poistovetiti se s tim robovima kada može naslediti presto najmoćnijeg
carstva na zemlji. Ali, video sam da ga to ne privlači koliko sam ja
hteo. Onda sam odlučio umešati se u Stvoriteljeve planove i Mojsija
naterati da sam preuzme inicijativu kako bih ga naterao da se uzda u
sebe, u svoje obrazovanje i u svoju mudrost.
Stalno sam mu sugerisao kako je on Stvoriteljev izabranik i kako bi
trebao sam izbaviti iz ropstva svoj narod velikom oružanom pobunom.
Začudo, naseo je i počeo razmišljati o tome. Dalje je krenulo prilično
lako. Kada je video da jedan Egipćanin tlači njegovog sunarodnika, sugerisao sam mu da ga ubije. To je i učinio. Naveo sam ga da pomisli
kako će ga taj čin učiniti vođom i zaštitnikom svog naroda. Ali, Stvoritelj nije želeo da Mojsija upotrebi na taj način. Kada je sledeći put
pokušao da razdvoji svoja dva sunarodnika, umesto da ga pohvale
kao zaštitnika, Stvoritelj ih je naveo da ga ponize, te je dozvolio da se
pročuje za Mojsijevo ubistvo. Ubili ga Egipćani ili ga ja naveo da svojom silom pokuša izvesti narod, meni je bilo svejedno. Bilo je bitno da
taj izabrani narod ostane tu gde neće imati nikakav uticaj ni na koga.Mojsije je, nažalost, uspeo pobeći. Ali narod je ostao. Pitao sam se
šta li Stvoritelj sada smera. Godine su prolazile. Mojsije je, iako živ, bio
prestar da bi ga Stvoritelj mogao upotrebiti za bilo šta. I tada, kada
su Mojsijevi planovi ostali neispunjeni, kada je o životu počeo razmiš-
ljati kao o nečemu što je pri samom kraju, kada je u njemu nestalo
svake snage i ponosa na koji bi se mogao osloniti, kada sam se i ja
počeo pitati preko koga bi još Stvoritelj mogao izvršiti svoje obećanje
o povratku Izraelaca u svoju zemlju, Mojsije prima poziv od Stvoritelja
da se pripremi za službu. Nisam mogao verovati. Šta taj starac može
učiniti? Ali, Stvoritelj ga je sada mogao osnažiti i ispuniti silom jer su
tek sada bili stvoreni preduslovi za to.
Mojsije se vraća u Egipat, traži od faraona da dopusti narodu da
izađe, ali meni ne pada na pamet da to učinim. Pokušaću ga svim silama zadržati. Stvoritelj pokušava preko Mojsija činiti čuda kojima bi ljude uverio kako će ih On voditi. Isprva sam pokušao oponašati ono što
je Stvoritelj činio, ali nisam uspevao. Umesto čuda uspeo sam samo
stvoriti iluziju. Ali, nije važno. Mogu ja ljude učiniti prilično tvrdoglavim. Ipak, Stvoritelj je bio spreman da ide do kraja i na kraju, faraon
je popustio. Tada je Stvoritelj u Izraelskom narodu uspostavio novi
obred. Pashu. Morao sam duboko proniknuti u značenje tog obreda iz
dva razloga - kako bih mu mogao izvrnuti smisao, i kako bih se sam
pripremio kada dođe do ispunjenja simbolike koju je sadržavao u sebi.
Mislio sam da bi bilo mudro kada bih Egipćane, koji su mi bili odani, podstaknuo da se iz straha od Stvoritelja pridruže Izraelcima u
napuštanju Egipta pod izgovorom da žele služiti njihovom Bogu. I naravno, to mi je bio jedan od boljih poteza. Moji ljudi među Stvoriteljevim. Moja merila i pravila među Njegovim narodom. Zahvaljujući
Egipćanima, Izraelcima sam, a naročito Mojsiju, to putovanje učinio,
u najmanju ruku, mučnim. Pobune koje su se događale podsticao sam
preko mojih sledbenika među Izraelcima. Ali, nije ni to dugo trajalo.
Stvoritelj je vrlo brzo kažnjavao te prestupe, tako da se broj mojih
podanika sveo na beznačajan i neuticajan broj.
Kada su došli pred Hanan, odabrali su dvanaest uhoda da izvide
zemlju. Tokom tog izviđanja, dok su uhode uživale u lepotama one
zemlje, neprestano sam im pažnju skretao na jačinu njenih stanovnika i utvrđenost njihovih gradova, i obeshrabrivao ih u nameri da se
odluče ući u Hanan.
I uspeo sam! Zapravo samo kod njih deset. Dvojica su znala šta je
Stvoritelj u stanju učiniti za one koji Mu veruju i koji se pouzdaju u Njega. Ali, ovih deset je bilo dovoljno da Stvoritelj ceo svoj narod vrati
natrag u pustinju. I to na četrdeset godina.
To sam vreme iskoristio kako bih narod onoga kraja, koji je bio pod
mojim uticajem i koji je poštovao mene, još više utvrdio i pripremio za
nadolazeći sukob sa Izraelcima