Na bezdanu prolivenih kapi
stojim umivena svežinom
otrzvenje upleteno
između tišine koja odzvanja ...
Lopov lopovu kad krade
prekrivenim sjajem izliva oka
u srcu spava nemirna ptica
skupljenih krila leti ...
Ljubav što u meni kaplje
prodire postojenjem nepostojećeg
taj tupi zvuk kapljica
što padaju u bezdan moje duše ....
-panonski galeb-

I šta je bol,
naspram ove ljubavi
što u nedra nosim,
vrata neba širom otvorena,
čarolija skrivena što zrači,
usnula u svaku poru moga tela ...
Povetarac nežno nosi deliće ukopane,
srasle s dušom koja se suzom moli,
uspomene još dišu u meni,
u dolini plača gde se kupa nada,
puštajući deo sebe ne od straha,
već željom da se ponovo rodi...
-panonski galeb-

Ponekad zanemim,
a htela bih reći,
sprečiti i da hoću ne mogu,
jer i ako odeš,
ostaćeš tu,
baš tu negde,
duboko zaključan u srcu...
Duboko u meni tvoje spava,
u tišini beskrajnih noći ,
dodirujići rubove sna,
gledajaći se u pogledima dodira,
oduzimajući dah koji ledi ...
U očima zapali,
nestali ostavljajući trag,
prožimajući drhtaj,
kad telo vapi u grču usana,
šapat ukradan vetrom,
nošen trenom večnosti u meni ....
-panonski galeb-

...duboko ...
... tako duboko i jako ...
...ti i ja ,u daljini ...
... ne mogu ...
...šaptnuti ceznju ....
...reći ...
...nedostaješ...
...trabaš mi...
...sve je daleko ...
...ostaje ...
...igra senki ...
..skriveno ...
...duboko u nama ...
-panonski galeb-

Budiš
nežnost
skrivenu u vatri,
pogled skupljen u zenici,
davno potrošeno vreme,
izgubljen horizont,
nepoznato,
nedojmivo
sasvim drugačije ...
Možda
je sve to igra,
otvaraš neki novi svet,
meni nepoznat
u tim dodirima ,
opijenih strasti...
Izgubljeni u daljini,
olujnom zanosu,
kiše samoće
kad počnu da peku,
srce zarobljeno
u putu ledene mržnje, ljubav se prožima
u krugu,
lutajući u iste hodnike...
-panonski galeb-

Ružičasta bajka -4.februar -nada koja odiše kupana osmehom kroz malene kapi ...