Ne znam
možda je to samo izmaglica,
iluzija,
u kojoj sastavljam lik želeći da ga osetim bar još jednom,
za ono malo što može biti veliko,
za sekund mirnoće stiska ruke,
pogleda u tami koji nestaje,
ostavljajući trag iskre,
iskre žudnje za ono malo bliskosti a tako veliko…
da odagne sumnju lucidnosti vapajom da postojiš…
-panonski galeb-

U dodire tajne,
poljubaca.
istrošenih koraka,
na pragu večnosti nebeskog plavetnila,
u suzama su provejani svi moji osmesi,
reči se kriju u dubini,
stežuci u grudima,
telo mi treperi poput zvezda,
i slušam
tihi šapat tišine,
i treperi u meni,
poput zvezde u noći,
pozlaćeni prah lagano lebdi,
budeći nadu u trenu prosute prašine ....

-panonski galeb-

U zlatnoj svilenoj niti letim,
tražeći tragove tvoje,
sreće i tuge što mi donese,
sve reči neizgovorene
na mesta kojim nismo prošli,
a mogli smo, samo da smo hteli,
tražim sate i trenutke
dodire i osećaj poljupca tog,
u tom beskrajnom plavetnilu neba
pozlaćenim tragovima koraka nasih,
skrivenu kroz suzu čeznje,
jer sada sama na tim mestima stojim
iščekivajući da se pojaviš,
da mogu da te pratim
kroz hodnike večnosti,
da oživim svako jutro nase,
da se nebudim više sama,
da zidovi večnosti neblede,
poput sene, kojima se gubi svaki trag....
-panonski galeb-

Uploaded with ImageShack.us

U kasne sate,
kad sve polako nestaje,
kad samoća se uvlači poput sene,
s glasom hladnoće odjekuje,
vuče stare pohabane snove,
hladnoća me grli,
neuhvatljiva noć,
prekrasna tišina,
u svitku mesečevog odraza
uzima pod svoje skute,
stopih se i nema me više,
a ipak disem
-panonski galeb-

Uploaded with ImageShack.us

Kad kreneš,
nemoj stati, ne okreći se,
jer nećeš me videti,
nestaću,
stopiću se sa usahlom senom,
poput lahora biću,
i znam da i tu poslednju uzeo bih iz oka,
slatku reč opijenu usnama,
koraka zalutalih snova,
dodir ruke, miris ljiljana,
početak beskraja ...
Odlazi,
iza sebe ostavi prašinu,
trenutak tišine,
maglu sećanja koja naviru,
i vuku se kroz poderane dzepove,
vešto obavijajući strujanje kroz prste,
osećaj lakoće razapeta izmedju jave i sna,
poput lahora kradem,
dok magla izmiče
kroz vrhove prsta dodirujući dlanove .....
-panonski galeb-

Uploaded with ImageShack.us

Zakorači u novo sutra,
nek ti koraci budu laki,
hodaj kroz svetlost ,
bosonog, resterećen,
nek te misao života nosi
poput reke, lako
spirajući ožiljke nemira u oku,
negde zaspalo u malom zraku sunca,
i tinja, peče,
gušeci gorčinu duše,
osmehom prevučeno pomirenjem,
stiskom ruke, zagrljaja,
poljupca u zamci
koja neda da duša zagrli,
oči zasjaje od radosti,
skini svoje stege, okove,
nek poteku nove misli,
diši za sebe ...
A ja ću jednostavno znati,
biti plač zida,
deo koji nedostaje ,
beskonačnost reči nošene vetrom
pod nebeskim svodom ...
-panonski galeb-

Tisuću malih jezerca
plove mojom dušom
razapinjajući jedra
nošeni talasom
što jezde ka ušću
gde dopire svetlost
do najtanjih niti osećaja
šireći plimu spokoja …
-panonski galeb-

Kad nestanu naša ćutanja,
priče i sve one slatke tajne skrivene u dubinama,
kad postanu besciljna lutanja,
kad iz očiju nestane strepnja,
rukom odmahneš na sva maštanja,
presahnu sve prolivene suze opraštanja,
kad osetim u srcu da me boliš,
znaću da me još …uvek voliš.
-panonski galeb-

U dodire tajne,
poljubaca,
istrošenih koraka,
na pragu večnosti nebeskog plavetnila,
u suzama su provejani svi moji osmesi,
reči se kriju u dubini,
stežuci u grudima,
telo mi treperi poput zvezda,
i slušam
tihi šapat tišine,
i treperi u meni,
poput zvezde u noći,
pozlaćeni prah lagano lebdi,
budeći nadu u trenu prosute prašine ....

-panonski galeb-

Uzdrhtalo srce,
uzdisalo u otkucaju pradskozorja jutra,
razlivale se laži na belutku rumenih obraza,
otet osmeh u nadi dotaknuti prstima taj osećaj što topi,
plimu uzburkanih strasti što razbijaju to sićušno u meni ...
Možda i probudim sebe iz tog sna čarobnih reči,
gde se sever stapa i budi s mirisom juga,
lak i poletan bežeći pred samim sobom,
to moja bezimena duša kuca,
prepuštena u drhtaju koji slama,
vodeći nepreglednim daljinama koje su u nama ...
Vreme proteklo u reči bez izvora,
samo drhtaj pešćanog sata,
zrnevlje užurbano kapa moleći okretaj,
u agoniji pri poslednoj kapi te rumeni na belutku,
ne želeći da prestane pa makar bio neuhvatljivi san ...
–panonski galeb -