Ko se seća onog Vajte, pevača.. ? E baš taj, onaj bradonja i, vozimo se Vuk i ja, a na radiju u kolima ide „pičim pičim pičiću i na more stići ću.. žao mi je mala što ti mama nije dala, da idemo na more, plivali bi do zore“ Setih se kad sam bio mali, sećam se te pesme, a Vuk koji još nema punih 5 godina kaže „šta je ovo?“ „Što ti majka nije dala, da idemo na more plivali bi do zore“ Što joj majka nije dala?, pita Vuk

U *ebo te, šta da odogovorim a da zvuči suvislo, kako da mu objasnim da su tako, nekad, u primitivnijim sredinama, a takve su bile skoro sve osim Beograda, majke se plašile da puste ćere sa mladićima na more, kao da će samo tamo da rašire geno. Au kakav rebus, vozim i mislim kako da mu odgovorim a da to bude odgovor blizu istine, zašto ovoj iz pesme majka nije dala da ide na more .. Mislim, mislim, a onda kažem sebi „ ma explicite, direktno, konkretno, treba decu učiti da imaju stav od malih nogu, ma nego šta, dakle ! “ Sine, majka joj nije dala da ide na more jer, plaši se da je ovaj ne *ebe..“Ko da je ne *ebe? Pa, ovaj indijanac iz pesme, ovaj što je zvao da idu.. Njena majka misli da je on zove da idu na more ne da bi plivali nego da bi KAO plivali, a u stvari da je *ebe razumeš? „Razumem. Ali ne razumem što se plaši?“ Ma, malogradjanske skrupule.. Pa im ta, majka od te kojoj nije dala da ide na more, robuje.. a kad ode iz provincije ima da ga prima ko luda!“ I na moru i na plaži i .. „public“ pomislih jer to ne bi razumeo. „Ma ima da ga prima, sine, u sve rupe, k’o prava gradska devojka, klasika. A majka joj se femka, ovo ono, razumeš, kao ne da joj na more.. „ Šta znači“femka“? I .. kako je majka nju rodila? Pa o tom ti pričam sine. Njenoj majki isto tako njena majka, znači baba od ove iz pesme, nije dala da ide na more al ga je ona primila i .. onda je rodila ovu. Ovu kojoj brani. Ma sine, malogradjanština. Malogradjanske skrupule!

Gledam ga u retrovizoru da vidim kako će da reaguje na „ malogradjanske skrupule“ jer zna on i za „ komunikaciju“ i za „ koncentraciju“ i kad mi upadne u reč kaže „ Izvinite gospodine sto vas prekidam u ovomE casu“ svašta on zna, al za malogradjanske skrupule ne verujem da zna. Gledam ga a on kaže „ Sasko, nemoj da me zajebavas nego mi lijepo objasni“ Tako je nekako počela Nova Godina prema kojoj i nemam neki odnos jer ja sam čovek koji ne ume da se veseli, il nisam probao, **bem li ga. Introvertan. A ko bi rek’o, je l’ da? Za Novu Godinu il tako negde ja se setim onih kojih nema, k’o za zadušnice. Pa sam se tako setio suseda Aposotolovića.

Apostolović je bio moj sused.. Ne, ja sam bio njegov sused on je doselio pre mene i tu zgradu na Dorćolu u jednoj predratnoj, pre drugog rata, zgradi u maloj ulici Sibinjanin Janka za koju ne znaju ni mnogi dorćolci. Apostolović beše pregurao 80 godina a živeo je na prizemlju. Pokretan jako, i nervozan jako. Retko je izlazio pa se i nervirao retko. K’o da je sledio Kanta „svi problemi kod čoveka nastaju njegovim izlaskom iz kuće“. Ja sam živeo na drugom spratu, delila nas je, na spratu izmedju, jedna Cica koju sam drndo kad joj je muž bio na poslu. Delila nas je Cica s’ kojom sam ja delio krevet stoL i zid. Potporni valjda, jer smo ga baš podupirali, k’o pravi seljaci a on odolevao, k’o pravi zid. Nema sexa bez seljačkog! Kakav ja ološ bejah .. Sram me bilo, udata žena, dobra domaćica ali, i riba dobra, šta ću, dešava se. Ćovek sam samo, ćovek sam ženo! Bilo lepo prvi put pa nam se osladilo posle svako malo. Ma komšijski. Preko puta mene je živela Bosiljka koju pamtim po tom što je terala muža, nekog beranca koji je završio fakultet u Bg pa je oženio i doselio kod nje na gajbu, da puši ispred vrata, i po ciči zimi. Nije kod Bosiljke bilo milosti za muža ni na januarskih minus 10! Beše Bosiljka hladnog pogleda, oficirskog. A on jadan delovaše toplo, k’o sendvič, pa i očiju toplih. Da l’ ga je grej’o dim, ljubav prema domovini zahvaćenoj ratnim vihorom, il ga je grejala Bosiljkina hladnoća, il’ se možda pušio od muke, pojma nemam. Žao mi čoveka, pozvao bih ga ja da pripali kod mene na gajbi, al na balkonu, nekako sam imao utisak da bi mu na balkonu bilo manje hladno, možda jer se do balkona stiže iz stana, a kad džudži u ulazu ispred vrata onda kao da je izbačen iz gajbe, kao ker. Pozvao bih ga ja, na balkon ali, bojao sam se da se ne privikne. Opet k’o ker, da se ne privikne. Kad se privik’o na maltret kako bi se lako na dobro privikao tek?! Realno! A i ja sam tad živeo sa ribom, gde je cigar tu je i kafa što nije problem ali, ja kafu niti pijem niti kuvam a da njoj dajem u zadatak da kuva kafu komšiji haustorašu kog rodjena žena izbaci napolje svako malo, nije u redu.

Elem, zašto se setih Apostolovića koji je živeo sam na prizemlju i imao ćerku koja je živela u Londonu i nije dolazila nikad. Zato što, za jednu Novu Godinu, mislim da je to bila 96ta, silazim sa gajbe kad na njegovim vratima na svu sreću umesto čitulje stoji zalepljen papir većeg formata na kom nesto piše. Kako se približavam vidi se sve jasnije al zastanem da pročitam, pažljivo. Ne jerr sam radoznao nego jer to piše na Apostolovićevim vratima. „Svim ljudima dobre volje i svim dobrim susedima, sretna Nova Godina, a onim drugima nabijem k***c!“ Jeste smešno ali, bilo je neke tuge u tim redovima komšije Apostolovića, u toj njegovoj samoći koju je nedolazak ćerke mu činio još nepodnošljivijom verovatno. Umro je malo po tom. Umro je sam. Ne znam da li mu je ćerka došla posle toga. Verovatno jeste, da proda stan. Da uzme lovu. Para i dece nikad dosta, nisam je nikad video ne znam da l’ je i imala decu al po pare je došla izvesno, para nikad dosta, klasika.

A onda gledam, konačno, ovaj Bjelogrlićev film „Montevideo..“ i osim što sam konstatovao da se od njega kao reditelja bolje i ne očekuje podsetivši me na seriju“ Više od igre“ koju je pokrao u većini čuh prelepu pesmu. „Da li čuješ mila moga konja kas.. Udjem na youtube, skinem, narežem, gurnem u cd u kolima i zaplačem ko cavka. Pod rednim brojem 20, vraćam non stop. ,,Zasviraše trube, završi se boj, zvona zvone zora sviće, vraćam se rode moj..Aj, pa pukni zoro, staru majku probudi pa da vidi ko joj dolazi.. Kad tamo daleko vidim.. staru šljivu rodnu njivu, vraćam se kući živ, a najboljih nema, odneo ih boj, čuvala me slika tvoja.. Ko za mene. Nisam bio u ratu, al moje bivstvovanje van zavičaja je oduvek bio boj, sam bez igde ikog, nit tetke nit strica, nit ujaka. Umesto šljive dočekala me lipa i majka starija 20 godina, nisam nosio ničiju sliku da me čuva, mene je valjda čuvao Bog sveti i svi Sveci. Hvala im. Gospode Bože, gde me odvede ova pesma? U Sibinjanin Janka 8. Sibinjanin Janka jedan smer. Sibinjanin Janka izmedju Mike Alasa i Solunske. Sibnjanin Janka .. anka .. Nka .. Ka.. AAAAAAAAAAAAAA !