|
Autoru |
Poruka |
Tajanstveni
|
|
Pridružio se: 06 Mar 2013, 21:05 Postovi: 111
|
|
|
|
|
Marea
|
|
rang
Pridružio se: 06 Mar 2013, 19:04 Postovi: 596
|
Slazem se Tajanstveni, ja bas volim tajanstvene..
_________________ Toliko uglova. U meni. Nekoliko nas hronoloski poredjanih neumoljivo probijamo jedna drugu. Margita (Osecanja. O. Secanja.)
|
|
|
|
|
Molena
|
|
*VIP*
Pridružio se: 16 Maj 2012, 19:49 Postovi: 31310
|
sloboda je kad mozes normalno setati ulicom..nema dalje, sve ostalo je poslije i sve ostalo je ostalo...
nismo ni svjesni u kakvoj slobodi zivimo
_________________ 'Music gives a soul to the universe, wings to the mind, flight to the imagination, and life to everything.'
|
|
|
|
|
casual
|
|
*
Pridružio se: 24 Sep 2012, 00:31 Postovi: 9053
|
Molena da li si u Johannesburg-u? Jel su ogradjeni belacki kvartovi
|
|
|
|
|
Molena
|
|
*VIP*
Pridružio se: 16 Maj 2012, 19:49 Postovi: 31310
|
Ah Johannesburg ha ha...Johannesburg zvuci primamljivo
_________________ 'Music gives a soul to the universe, wings to the mind, flight to the imagination, and life to everything.'
|
|
|
|
|
lOOla
|
|
Administrator
Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05 Postovi: 1388
|
Постоје ли границе индивидуалне слободе? Ни једна препрека није тако истрајна, или тако тешка за превазилажење, од неизвесности и конфузије која окружује саму природу праве слободе. Лорд Ектон одређење индивидуалне слободе као негативне слободе још увек је општег карактера. Иако је то довољно за прављење разлике у односу на другачије концепте политичке теорије елаборација присутна до сада још увек није у потребној мери конкретизована да би се схватило у којим границама треба мислити овај појам. Неко је рекао да је сазнавање и одређивање граница предмета истраживања услов сазнања самог предмета. Мислим да је то исправан став, тим више што то потврђује и концепт негативне слободе. По негативној концепцији слободе границе моје слободе су дефинисане слободама других. Сада додатно постаје јасно зашто је овај појам интринсично политички. Зато што свако од нас не живи сам на неком пустом острву и зато што нисмо сами на овом свету, слобода коју добијамо рођењем нужно је повезана са слободом других људи.
Дакле, слободу нужно прате ограничења, али да бисмо одредили шта су та ограничења потребно нам је нешто материјално, нешто што ће нам заиста и показати у чему се састоје те границе. Треба нам нешто што није превише апстрактно, нејасно или метафизичко. Али, постоји ли такво нешто, и, ако постоји, шта је то? Ово питање је велики камен спотицања, чак и за либералну теорију слободе. Многим великим филозофима слободе, старим и савременим подједнако, није било лако да реше овај проблем. Тај проблем се заправо састоји у спецификовању онога што представља негативну слободу, онога на чему она почива и што омогућава да се овај појам операционализује у практичном домену. Кажем практичном, зато што је теоријска операционализација овог проблема далеко изводљивија - о чему сведоче многе подједнако успешне концепције класичних и савремених теоретичара. Тако, иако Хобс и Лок користе исту методологију и прихватају апсолутизам појединца, они долазе до различитих закључака који у коначници производе потпуно различите политичке филозофије. Међутим, проблем настаје када се заиста жели спровести одређени мисаони концепт или теорија. Тада није тако лако одговорити на питање шта заиста јесте негативна слобода, односно, веома је тешко повући границу легитимне од нелегитимне социјалне интеракције. Колико је ово питање захтевно може се видети из рада једног од најистакнутијих заступника класичног либерализма у двадесетом веку, Фридриха фон Хајека. Анализа Хајековог схватања слободе помаже нам не само у проналажењу неопходних компоненти појма слободе, која омогућава његову практичну реализацију, већ и постављање неких важних дистинкција, на пример разликовање нечега што је морално од нечега што је дозвољено или легитимно („право да се нешто учини“ и „морална димензија тог права“).
Хајек дефинише слободу као „одсуство принуде“24 и тиме стоји на истој линији као и традиција филозофија слободе, и то није проблематично. Онда каже да није „сваки монопол принуда“. Шта то значи? Само то да постоје радње које нису принуда иако на први поглед тако могу изгледати. Будући да слободу дефинише преко термина „принуда“ нужно је да понуди објашњење ове речи. Ево шта каже по том питању:
Све док услуге одређене особе нису кључне за мој живот и очување онога што највише вреднујем, услови које поставља за пружање ових услуга не могу се с правом назвати принуда. Међутим, неки монополиста може упражњавати праву принуду ако је, рецимо власник извора у некој оази. Тако би чист случај принуде био кад би друге особе које су се ту настаниле, по претпоставци да ће вода бити доступна по разумној цени, накнадно утврдиле да можда зато што је други извор у међувремену пресушио, немају другог избора да преживе до да чине шта год власник извора од њих захтева.25
Логика присутна у овом наводу указује на озбиљно неразумевање које се тиче изостављања прављења разлике између онога што је морално оправдано и онога што је дозвољено. То је зато што Хајек користи реч „принуда“ пре свега у психолошком смислу. Из таквог разумевања природе „принуде“ нужно настаје забуна, па и нејасност која је присутна у његовом објашњењу. Прво треба питати да ли би тај зао човек вршио принуду над својим „суграђанима из удаљене оазе“ уколико би просто одлучио да не продаје воду са тог извора, или да га чак пресуши — услед своје замисли да, на пример, неуморно залива своје палме. Још је гори случај уколико он не би ни знао да је други извор пресушио, па би у нади да му увек остаје још један, ентузијастички кренуо у свој самоубилачки подухват заливања палми. По Хајеку би и то вероватно била принуда, иако ненамерна. Даље, тај ће човек, уколико одбије да прода воду по „разумној“ цени, или да је поклони, бити свакако лош човек, парадигма себичности, и можда ће негде остатати забележено да је својим поступком посредно усмртио читаву једну заједницу. Али тај човек, колико год то могло на први поглед да звучи грубо и окрутно, имао би пуно право да тако нешто уради.
Овај случај је парадигматичан пример како се појам индивидуалне слободе и њене одбране изокреће и изобличава у једном не тако пожељном смеру и то тако да може изгледати као да се користи у сврху нечега што је само рационално прихватљиво и утилитарно. Јер, сви бисмо се сложили да је у потпуности рационално и „нормално“ да тај човек прода воду по разумној цени, или чак да је понуди бесплатно. Али то није оно што је овде важно, већ питање конститутивних граница нашег деловања, онога што нам омогућава да увидимо где се повлаче границе. Заправо није сасвим јасно шта Хајек брани у тексту који је наведен, рационалност и хуманост наших чинова или нашу индивидуалну слободу? Будући да не даје јасну дефиницију индивидуалне слободе као ни принуде, Хајек је приморан да употреби критеријум који полази од онога што је нормално и рационално у одређеној ситуацији. На крају, и на жалост, остаје чињеница да се проблем решава помоћу чувеног утилитарног рачуна: жртвовати једног човека и његово легитимно власништво зарад добробити заједнице.26
Не би било поштено када бисмо овако дефинисан појам принуде приписали Хајеку обзиром на то да га он није екплиците формулисао на такав начин, као и због тога што ово није пригодна прилика за објашњавање његовог еволутивног приступа и методологије.27 Ипак, проблеми се усложњавају уколико се на крају не понуди нешто што је у извесном смислу материјално, нешто што ће јасно одредити шта чини принуду принудом, или дефинисати домен речи „негативно“ у синтагми „негативна слобода“. Свођењем појма „принуда“ на психолошки ниво губи се могућност повлачења овакве једне границе. Шта је принуда у психолошком смислу у великој мери је субјективна и релативна ствар о којој се не може постићи консензус. Стога је важно дати одређење принуде па тако и негативне слободе изван психолошког нивоа разматрања. Овакво стање нас враћа претечи и оснивачу филозофије слободе, Џону Локу. Али о томе у другом делу овог рада. Преузет део из Филозофије слободе — кратак преглед развоја модерне идеје слободе (I) Александара Новаковићапреузето са katalaksijе
|
|
|
|
|
lOOla
|
|
Administrator
Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05 Postovi: 1388
|
Слобода Слобода (грч. ἐλευθερία; лат. libertas) се односи, у најопштијем смислу, на тврдњу „бити слободан“ (неспутан, незаробљен) и означава стање у којем субјект може да делује без присиле и забране. Положај човека потпуно супротан слободи јесте ропство. У филозофији постоји више повезаних одређења појма слободе. Слобода као слобода избора подразумева способност човека да бира између различитих могућности и да доноси одлуке. Слобода као аутономија делања значи могућност делања по сопственој вољи које претпоставља одсутност сваке принуде споља. Слобода као слобода воље подразумева све оно што не шкоди другоме. Овај појам слободе подразумева самоограничење, јер би безгранична слобода била самовоља, односно негација слободе другог. У онтолошком смислу слобода чини бит човека, његову човечност која га разликује од осталих бића детерминисаних нужношћу.[2] Пошто слобода чини бит човека као личности, неки је називају и личном слободом. Глас ове темељне људске слободе се зове савест.[2] Премда се човек не може одрећи ове слободе, он се наспрам ње може оглушити. Уколико пак свесно преузима своју слободу, а тиме и одговорност, онда се она назива позитивном слободом, која се испољава као „слобода за“. Антички симбол слободе Слобода у филозофији Стари Грци су слободу схватали првенствено као политичко право грађана у полису, јер је грађанин (политес) био слободан човек, за разлику од роба. Етимологија старогрчког појма eleutheros означава стање у коме људи живе заједно и припадају једном народу. Отуда и реч слобода (eleutheria) упућује на људску међусобност, припадност некој заједници. Платон сматра да иделна држава осигурава највећу слободу за све грађане као остварење праведности, где свако ради оно у чему је најбољи. Аристотел пак одређује слободу човека на онтолошкој, етичкој и политичкој равни. У онтолошком смислу слободним називамо човека који живи ради себе а не ради другога (Мет. 982 б 26), дакле оног који је одређен самосврхом. На том темељу уздиже се и слобода у етичком смислу као намера или избор „ствари које су у нашој моћи и које су оствариве“ (Ник. Етика 1112 а). У политичком смислу слобода је остварење поретка заједнице где свако постиже највећу афирмацију: „Слободи као прво припада да се наизменично влада и бива владан“ (Пол. 1317 б 1). Само честит човек може постати и честит градађин не узурпирајући и не злоупотребљавајући власт, јер је као једнак према другима када је сам на власти и када је под влашћу других. Стоичка филозофија је поимала слободу као сазнату нужност. Ово схватање слободе има своје следбенике у представницима детерминизма. Средњовековна филозофија премешта тежиште проблематике из политике у унутрашњост субјекта, па се слобода пре свега испољава као слобода воље. Хришћанска филозофија божије свезнање супротставља слободној вољи јединке, из чега изводи предодређеност људске делатности. У нововековној филозофији проблем слободе добија на важности у борби грађанства против феудалног апсолутизма и долази до изражаја у теоријама природног права, друштвеног уговора и либерализма. Према Баруху Спинози, супротност слободи није нужност него принуда. Француски филозофи просветитељства су сматрали да је стање слободе прирођено човеку због чињенице да поседује душу и свест. Русо сматра слободу основним својством човека без којег нема ни права, ни дужности, ни моралности. Одрећи се своје слободе, то значи одрећи се сваког својства човека, човечанских права, чак и своје дужности... Одузети сваку слободу својој вољи значи одузети сваку моралност својим делима. — Русо, Друштвени уговор Кант сматра човека као чулно биће неслободним. За њега је слобода у негативном смислу независност од узрока чулног света, а слобода у позитивном смислу је аутономија ума, морални закон као услов слободне воље. Према Канту, постоје две могућности људског деловања: 1) аутономно, када се наша воља одређује законима који су у нама самима, који почивају у нашем уму; 2) хетерономно, када је наша воља одређена нечим што стоји изван нас, неким нама туђим законом. Фихте сматра да на почетку филозофије мора стајати мислећи субјект, ја које „се само поставља“. У том самопостављању изражено је „чинодејство“ (нем. Tathandlung). Ја је снага која је изнутра независна од свих утицаја извана. У тој унутрашњој независности почива слобода, чији је бесконачни циљ усавршавање човека. Да би се очувала развојна динамика, Фихте је увео појам »не-ја« као тачку отпора и супротстављања. Хегел дијалектички поима однос слободе и нужности тако да слобода, која у себи не би имала нужности, или пука нужност без слободе, представљају апстрактне, па, према томе, неистините одредбе. Хегел историју види као „напредовање свести о слободи“. Он сматра да у историји не делује појединац него светски дух (Weltgeist) преко појединца као свог оруђа. Ради испуњења историјске нужности, светски дух делује кроз појединце, често и против њихових намера, што Хегел назива „лукавством ума“. Појединци, народи и историјске епохе само су пролазни периоди светскоисторијског развитка. Код источњака је само један био слободан (деспот). Код Грка и Римљана је неколицина слободна, али је идеја слободе још била везана за ропство и тиме ограничена само на неке, слободњаке. Свој врхунац идеја слободе остварује у грађанској држави Хегеловог времена, стога он закључује: »ми знамо да су по себи сви људи слободни, тј. да је човек као човек слободан." Карл Маркс, насупрот Хегелу, грађанску државу види само као оруђе класног угњетавања, а пролетаријат као световни „принцип негативности“ који своје ропство може укинути само светском револуцијом, и укидањем свих класа изборити слободу себи и уједно целом човечанству. Царство слободе почиње тек тамо где престаје рад који је одређен невољом и спољашњом целисходношћу; по природи ствари, оно лежи изван области материјалне производње ... Слобода се у овој области може састојати само у томе да удружени људи, произвођачи, рационално уреде овај свој промет материје с природом, да га ставе под своју заједничку контролу, уместо да он њима господари као нека слепа сила; да га врше најмањим утрошком снаге и под условима који су најдостојнији и најадекватнији њиховој људској природи. Али то увек остаје царство нужности. Тек изван њега почиње развој људске снаге, који је сам себи сврха, право царство слободе, али које може процветати само на царству нужности као својој основи. — Маркс, Капитал Док је Маркс веровао да се социјализам може изградити преузимајући државу, Бакуњин тражио њено уништење и стварање новог друштва заснованог на слободном удруживању слободних радника. Према анархистичкој теорији, слобода може постојати само тамо где нема никакве власти нити присиле. Егзистенцијалистички филозоф Жан Пол Сартр сматра да је човек изворно слободан јер нема нечега пре појединца што би се могло прогласити људском суштином. Сартр верује да Бог не постоји и да је човек препуштен самом себи, слободан да дела по сопственом нахођењу без икаквих општих вредности на које се може позивати. Човек осуђен да буде слободан. — Жан Пол Сартр Човек прво постоји у свету па тек накнадно самог себе одређује својим делима. Он се налази у одређеној ситуацији која од њега изискује одређено понашање. Човек постаје оно што чини и као такав никада довршен. Он егзистира у могућности и постоји само у тренуцима своје акције, када сам себе потврђује и гради. Једном бачен у свет човек је одговоран за све што чини. Слобода је аутономија избора „са почетком остварења“, што је разликује од жеље или сна. Сваки избор, макар био и чиста пасивност, представља „ангажман“. Човек се ангажује у животу и тако оцртава свој лик и дефинише линије свога постојања. Својим делањем је одговоран не само за себе самог, већ и за читаво човечанство, јер стварајући себе ствара и слику човека којег гради Друштвена слобода Друштвена теорија најчешће разликује две врсте слободе: негативна тј. „слобода од“ и позитивна тј. „слобода за“. Прва је слобода у смислу аутономије, што значи бити слободан и независтан од сваког спољашњег утицаја и присиле. Друга слобода је у смислу партиципације тј. учествовања. Свођење проблема слободе на проблем појединачне индивидуалне слободе, садржи претпоставку да у самом појму друштва не може бити садржана слобода, па је појединац мора изборити против друштва, а не и помоћу њега. Теорије друштвеног уговора и природног права, које су битно допринеле развитку духа слободе, су добиле свој правни израз у француској Декларацији о правима човека и грађанина и Декларацији независности САД од 4. јула 1776. године. У 19. веку су се многе нације бориле за националну слободу и независност. Од друге половине 20. века различити мањински покрети (сексуалне, етничке, верске, културне мањине, итд.) се боре за остварење својих специфичних слобода и права. Политичко учење које узима личну слободу за основ друштвеног уређења се назива либерализам. преузето са wikipedia
|
|
|
|
|
|
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 16 gostiju |
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|