Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 15 Okt 2024, 04:19


Autoru Poruka
*Twilight*
Post  Tema posta: KomsiJsko dvoriste  |  Poslato: 11 Dec 2012, 11:42
Korisnikov avatar
Laprdalo i tuturutka

Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07
Postovi: 11750

OffLine
Slika


Otvorim vrata vidim komsijina vrata, otvorim prozor opet vidim sta komsija radi, gde god se okrenem komija, komsija, komsija pa kako izbeci to?
Neizbezno je imati komsiju jer nismo sami na planeti, drzavi, gradu, selu, zgradi ...
Kada prodjemo pored njih ljudski je pitati "Kako ste", reci im " Dobro jutro", "Dobar dan" i "Dobro vece", naravno kultura i vaspitanje to nalaze jer sve to ide iz kuce.
Nadjemo sebi komsinicu ili komsiju sa kim mozemo malo vise pricati jer nam odgovara. Svako sebi bira sa kim ce svoje neko slobodno vreme podeliti i koji rec razmeniti.
Ali sta je sa onim komsijama sto zive za to da kazu "Ima Boga" ili "Vidi kakav/kakva je!!"
Naravno njih cemo izbegavati jer takvi ljudi nevole sebe a kamoli druge, njima je jedina hrana da zive tudje zivote, gledajuci u komsiJsko dvoriste i hrane sebe time sto ce reci za nekoga nesto, takvi ljudi u narodu sluze za sprdnju jer za bolje i nisu.


Vrh
MAD BOOKSELLER
Post  Tema posta: Re: KomsiJsko dvoriste  |  Poslato: 11 Jan 2013, 23:07
rang
rang

Pridružio se: 09 Dec 2012, 20:33
Postovi: 6420

OffLine
Slika


ДЕЦА СА УЛИЦЕ / 1

Била је недеља.
Враћао сам се из куповине, пазарио сам монитор у једној од великих продавница техничке робе на Новом Београду. Ушао сам у прилично празан трамвај. Уствари, готово сва седишта су била заузета, али је једно код улаза било празно, па сам сео.
У трамвају нико није стајао, осим дечака који је ушао на истој станици. Стајао је поред врата, држећи се за рукохват. Био је одевен у једноставно одело, панталоне од платна, белу кошуљу и блузу која ме је подсећала на школску блузу из мог детињства. Вероватно је ишао у пети или шести разред основне.
У трамвају се чуо тихи жагор, који је одједном престао када је дечак почео да пева. Певао је неку стару народну песму. Шумадијску. Путници су замукнули и слушали. Као да су очекивали да ће дечак негде погрешити. Међутим, малац је певао као да је песму научио у некој доброј музичкој школи или да је слушао од своје мајке или нане, сељанке из Шумадије или Поморавља. Глас му је био као у девојке, још није добио мушки тон. Ниједне грешке, ниједног трилера или извијања гласа. Све како Бог заповеда.
Кад је завршио песму, проломио се аплауз. Он је одмах наставио да пева, још једну, народну, још лепшу. Певајући, малац се једном руком држао за шипку, а супротним стопалом је правио мале кругове, пратећи ритам. Сви путници су били окренути ка њему. Ниједног гласа ни покрета.
И ту песму је завршио. Пошто сам му био најближи, пружио сам му новчаницу, он се осмехнуо и прихватио, онда су сви путници пружили новац према средини трамваја, а дечак га је скупљао, тихо, са осмехом одвраћајући „Хвала вам“. Један чича га упита како се зове. Дечак рече, а стари га пољуби у косу. Онда се мали окрете према приколици трамваја. Уто се, из прозорчета возачке кабине, зачу сонорни глас: „Мали, оди вамо!“ Дечак застаде, окрете се и као уплашено крену ка кабини. Још није ни стигао до возача, а у прозорчету се указа рука са новчаницом приличне вредности. Опет пуче аплауз, уз узвике: „ То, мајсторе!,... Алал ти вера!“.
Када је сакупио новац од свих, опет је стао и отпевао још једну песму.
И сишао.


ДЕЦА СА УЛИЦЕ / 2

Мрзи ме да идем по вароши и купујем одећу. Ко ме зна, разумеће. Нема за Марка капа. Мислим, нема капе довољно великог броја. А тамо где има, ’оће да ме одмеравају погледом. Зато у Отвореном тржном центру на Новом Београду (бувља пијаца, мада од бува нема ни "б") знам две-три тезге где купујем само по броју. Људи ме знају, па ме понекад и телефоном зову кад добију оно што обично тражим.
И тако, пре око месец дана, кад није било ни појма о кијамету, одем ја да пазарим неки дукс. Пазарим и вратим се кући. Седох да прочитам новине, кад оћеш! Нема наочара. Е сад све испочетка: аутобус, трамвај... Успут пребирам по сећању, где ли сам могао да оставим наочаре. Биће да је то било код последње тезге. Скинуо сам цвикере, да бих пробао дукс. Па да, мора да су ту. Али ако нису, а немам резервних... Код окулисте, па код оптичара, па инвестиције... Пу, бем ти памет, што не пазим!.
Одем право тамо, а госпођа се смеје и вади наочаре из џепа од мантила. Паде ми камен са срца... Сад опет на трамвај. Стојим и чекам, онако обрадован што нећу да имам мука око набавке нових цвикера.
Ту около шетка се један малац. Мали, неухрањен, али мора да је већ у другом-трећем разреду основне. Стаде испред мене, баш близу, и погледа ме право у очи, некако одоздо:
- Чико, јел имаш неки динар?
Гледам га, није мусав ни прљав, вероватно није члан неке организације дечјих просјака. Највероватније га притерала беда или глад у породици.
Извадим паре из џепа, и онако задовољан што сам избегао проблеме с наочарима, одвојих све новчанице које сам имао испод монете од 500 динара и дадох му. Он узе, окрете се и полако одлазећи поче да шапуће, броји колико је добио. После неколико корака, стаде, окрете се и погледа ме у очи. Затим се врати. Стаде пред мене, исто онако као малопре, држећи паре развијене у лепезу као карте за играње. Гледајући одоздо, упита ме:
- А јел си вид’о кол’ко си ми дао? (У смислу: Да се ниси преварио, па ми дао више?)
Гледам. Видим да сам му дао 260 динара. Он подиже и пружи ми паре.
Посегох у џеп, извадих паре и додадох у "шпил" још 500 динара. Рекох:
- Нисам погрешио. Скупи те паре и добро чувај, неко ће ти украсти...


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 1 gost
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   


Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker