|
| Autoru |
Poruka |
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Ljubavi srpskih pisaca: Milovan Glišić
Oniži rastom, a veliki dušom, dostojanstven i uvek brižljivo negovane brade, socijalista koji se družio sa radikalima i naprednjacima, začetnik seoske realistične pripovetke – Milovan Glišić. U svojim delima je iznosio sve ono što mu je dušu pritiskalo u malenim mestima, kakvo je selo kraj Valjeva iz kog je potekao sredinom XIX veka. Filozofiju je studirao u Beogradu, gde je i živeo sirotinjskim životom u iznajmljenoj sobici sa voljenom sestrom Stankom. Veliku školu nikada nije završio. Radio je kao pomoćnik urednika “Srpskih novina”, ali je i nasledio radna mesta nekih velikih imena, kao što su mesto korektora Državne štamparije nakon odlaska Đure Jakšića, dramaturg Narodnog pozorišta posle Zmajevog napuštanja prestonice. Ti poslovi su Milovanu napokon mogli da obezbede normalan život i samim tim mogućnost da stvori porodicu.
Od 1879. neprestano piše i objavljuje dela. Neumoran je u kritikovanju svih onih zelenaša, činovnika i kaišara koji zarađuju na seljačkoj muci, ismejava loše strane našeg društva, praznoverje, duhove, veštice, utvare, vampire… Usred tog zalaganja i svakodnevnog pisanja, pronalazi i vremena da se oženi. Izabranica njegovog srca je mlada Kosara, ćerka Jelene i Nikole Stefanovića. Venčali su se 20. maja 1882. godine, Milovanu je bilo 35 godina.
Međutim, sreću u ovom braku nije pronašao. Kosara je bila bogata naslednica, ćerka mezimica i ponašala se u skladu sa tim. Želela je život na visokoj nozi, tražila je najskuplje kuće na najboljim lokacijama u gradu, pranje rublja i peglanje je vršeno izvan kuće, naravno od strane drugih ljudi, a ono što je Milovanu najteže padalo – kuhinja je bila gotovo netaknuta, hrana je donošena iz kafane. I to ne po jedno jelo za svaki obed, već po nekoliko različitih kako bi gospođa mogla da bira. A mimo tih obroka, kupovani su najskuplji artikli, poput švajcarskog sira, ajvara i piva u flašama. Zbog ovakvog načina života, Milovan je morao danonoćno da radi i da se zadužuje. Da ne govorimo o putovanjima u inostranstvo, boravcima u banjama i sl. Pa kom muškarcu to ne bi prekipelo? Brak je potrajao kratkih, a Milovanu i te kako dugih, pet godina. Aprila 1887. godine Kosara je otišla iz kuće, a nedugo zatim bračni par je i zvanično bio razveden.
U ljubavi nije imao sreće
Sveže razveden, još uvek u najboljim godinama, Glišić je imao vremena za kafanu, drugujući sa Jankom Veselinovićem, Radojem Domanovićem i dr. Često je plaćao cehove, a ponekad i sam bio švorc. Kada zaradi novca, plaćao je dugove i račune, pa bežao u prirodu. Kao da je želeo da pobegne od sveta koji ga je okruživao i tužno podsećao na loša iskustva. Mnogo je priča ostalo o pokušaju Glišićevom da svoje drugare okrene prirodi, kao i onih u kojima je opisan njihov trud da Milovanu kupe odgovarajuće odelo. Pantalone su mu nekako uvek bivale duže. Mnoge su šale nastale upravo na ovaj račun, a Milovan je nekako uvek umeo da ih prihvati sa osmehom. Pa i sam je tolike ismejao u svojim pripovetkama, ne bi bilo zanimljivo kada neko njemu to ne bi učinio.
Kao i mnogi u to vreme, penzionisan je iz političkih razloga, 1898. godine, da bi dve godine kasnije bio vraćen na mesto pomoćnika upravnika Narodne biblioteke u Beogradu. Kako se starost približavala sve ređe se čulo za ime Milovana Glišića. Jovan Skerlić ga nije zaboravio, u obimnoj studiji odao mu je priznanje i podsetio na: “jednog malog, sveg u bradi obraslog gospodina u dramaturškoj loži, koji se na predstavama francuskih vodvilja slatko smejao, dajući komandu za smejanje, koje je zaražljivo padalo u parter i dizalo se u galerije”.
Iako je malo radio na pripoveci, mnogo je prevodio. Uvodio je naše čitaoce u čarobni svet ruske književnosti, kao i u svet francuske literature. Živeo je sam samcit u hotelu “Nacional” kod Kalemegdana. Kao da je ceo život nosio pečat tog nesrećnog braka i kao da nije mogao da pronađe svoju srodnu dušu. I u restoranu je bivao sam, bez svojih drugara koji su mahom poumirali ili ležali bolesni, da bi i njega naposletku savladao kašalj i grudobolja. U hotelskoj sobi je provodio i svoje bolne dane, a lečila ga je njegova voljena sestra Stanka. Čim mu je bilo malo bolje, otputovao je u Dubrovnik, najlepši grad na Jadranu. Kao da je predosećao da će mu to proleće biti poslednje, koristio ga je maksimalno u gradu gde mnoge ljubavi počinju, ljubavi koje on nikada u svom životu nije imao.
Umro je jednog olujnog jutra 1908. godine u 62. godini. Sačuvana je fotografija sa te sahrane na kojoj se vidi mnoštvo naroda, zastave koje se vijore, a od najbližih uz njegov les nalazila se samo sestra Stana, njegov verni drug tokom čitavog života. Wannabe _________________ 
|
|
|
|
|
|
|
Nina
|
|
Moderator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555
|
Ljubavi srpskih pisaca: Ivo Andrić
Srce književnosti zatreperi pred ukoričenim mislima nobelovca Ive Andrića. Avantura koju nam Andrić nudi svojim jednostavno upakovanim genijalno britkim, smislenim rečenicama navodi da povazdan govorimo samo o tome. Ovoga puta snop interesovanja pada na najintimniji deo Andrićevog života, na komad obavijen svilenkastim, ljubavnim materijalima. Andrićeva karijera, ponekad je uspela da baci u senku njegov emotivni život, a najveća istina je da je on zapravo imao samo dve ljubavi: pisanje i “ženu koje više nema” – Milicu.
Ivo Andrić je imao naviku da se požali na svoje zdravlje, problem sa izdavačima, ali i na usamljenost koju je osećao. Svedočanstva o osećanjima koja su izvesne dame negovale prema nobelovcu Ivi Andriću, nisu postojala, što ukazuje da ih je po prijemu odmah uništavao. To potvrđuju sačuvana pisma koja je on slao svojoj Milici dok je još bila udata. Pisma koja joj je slao, sve do njene smrti, potpisivao je sa “Mandarin”.
Nesvakidašnje tajanstveno, suzdržano, elegantno, ozbiljno i distancirano biće, kao što je bio Ivo Andrić, sudeći po ljubavnoj istoriji umeo je da bude nežan, privržen, strpljiv i da se izbori za ono što želi čak i ako neko stoji između. Žena koja je uspela da magijom privlačnosti ukrade poglede i srce Ive Andrića bila je udata. Trougao ljubavi unosi posebnu buru u Andrićev život. Beograd u vreme okupacije, u ulici Prizrenskoj, krio je tajnu ljubav sa Milicom Babić-Jovanović, čiji je muž nakon službe u Berlinu mobilisan i poslat u nemačko zarobljeništvo. Te prilike otvorile su vrata za slobodno viđanje zaljubljenog para.
Račun se plaća noću na dugim poljima nesanice
Rizične ljubavne priče po svemu sudeći mogle su se lako prišiti za Ivu Andrića. Postoji priča da je i supruga njegovog kuma, Gustava Krkleca, bila predmet interesovanja i požude, ubrzo se situacija zakomplikovala kada je stvar otkrivena i to povlači određene sankcije za književnika, masona, ambasadora Ivu Andrića. Kada mu je na prepad kum Gustav uleteo u kancelariju, zapitavši Andrića šta se tu dogodilo, reakcija koja je usledila svojstvena je vrhunski hladnim ljudima, dobro pozicioniranim u svom kosmosu. Kada je stigla kafa koju je poručio, Andrić odgovara na postavljeno pitanje svog kuma:
“Gusti, znaš, to je ovako bilo. Rominjala je neka kišica, pa tako, onda se i to desilo.”
Andrićev kum, njegovo neverstvo prijavljuje masonskoj loži “Preporođaj” kojoj su obojica pripadali, a loža onda skida “kecelju” Andriću.
Ali vratimo se na ženu koja je istinski bila najveće utočište, inspirativni pogon i zvezdana vasiona Andrićeve ljubavi – Milicu Babić.
Na prvom spratu zgrade u Prizrenskoj ulici, na balkonu Ivo Andrić je sedeo, na krilu držao svesku i pomno beležio svoje nabujale misli, da ne odbegnu u zaborav. Milica ga je svakodnevno posećivala, važila je za lepu ženu, na njenu adresu odlazi posveta za priču “Jelena, žena koje nema”.
Znatiželjni posmatrači i sakupljači intimnih začina za trač jela, definisali su ih kao lep i skladan par koji se najčešće mogao videti za vreme večere u Klubu književnika.
Venčali su se u septembru 1958. godine, Milica je tad već postala udovica i radila je kao kostimograf u Narodnom pozorištu. Ivo Andrić je tada imao 66 godina, tolike godine čekao je samo jednu ženu i smrt njenog supruga. Ova postavka ljubavnih teza i ne bi bila tako nemoguća, da se nisu pojavile insinuacije da je svaki podatak iz ove ljubavne priče potpuno lažiran. Elem svi izvori ukazuju da je nedodirljivi književni vladar ipak bio satkan od krvi, mesa, nagona, želja i receptora za ljubav.
Istorijska vest o Nobelovoj nagradi zatekla je Ivu Andrića i tada već njegovu suprugu Milicu u domu, gde su zajedno nazdravili u prisustvu kamera koje su taj trenutak ukrale i poslale u večnost.
Raskošna kraljevskoplava haljina, sa crnom mašnom u kosi, ponosno je išla uz svog Ivu dvoranom dok ih je orkestar pratio sevdalinkom “Kad ja podoh na Bembašu”.
Bio jednom jedan Ivo Andrić očaran ženom Milicom i svako sećanje na ovu ljubav znači da život za njih još nije završen.
“Tako me u zamasima koji obeznanjuju nosi ta vasionska ljuljaška od jedne savršene sreće do druge, od Jeleninog i mog prisustva do nestanka i nas i svega sa nama u sreći opšteg postojanja.” – ove reči posvetio je svojoj voljenoj Milici. Wannabe
|
|
|
|
|
|
|
Nina
|
|
Moderator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555
|
Ljubavi srpskih pisaca: Vladislav Petković Dis
Poezija Vladislava Petkovića Disa prepuna je mistike, mračnih, teških emocija, teži pesimizmu… Kada se malo dublje zaviri u njegov privatni život, primeti se da je njegova poezija oličenje njegovog bivstvovanja na ovoj zemlji. U životu su ga stalno pratili neuspesi i porazi, pa je i tematika njegovih pesama proizašla iz takvog života. On je stvarao za sebe, nije mario za kritike, već ih stoički podnosio i verovao da će ga pesme nadživeti. Tako je i bilo.
Od rođenja bolešljiv, slabunjav i bled, odrastao je u mnogobrojnoj porodici. Učio je škole, ali je malo naučio, čak ni maturu nije položio, ali ga to nije sprečilo da postane učitelj u nekim zabačenim selima. Naime, u to vreme, poetama i buntovnicima bila su dodeljivana ta sela “Bogu iza nogu” u nekakvim zabitima. Umeo je Dis da kada primi platu za jednu noć potroši istu, provodeći se sa društvom u kafanama Zaječara. Pa narednih mesec dana živi na hrani koju mu donose roditelji osnovaca. A noću, daleko od očiju seljana, nastaju najlepši stihovi. Tako je nekako izgledao život sjajnog poete pre nego što je u njega ušetala lepotica po imenu Hristina.
Po prelasku u Beograd dobija posao pisara, a u to vreme nastaje i njegov nadimak po kome je prepoznatljiv i koji predstavlja tri srednja slova njegovog imena – VlaDISlav. Pesnička avantura je započeta. Najviše vremena je provodio sa svojim najboljim drugom Simom Pandurovićem koji je o njemu pisao: “Veći deo dana i noći provodio je u – kafani. Nije bio ni gurman, ni pijanac. Jeo je retko, malo, pa i to mrljavo i bez volje. Voleo je da popije čašu dobrog vina, ali se, koliko znam, nije nikad opijao… Iako je bio siromah, imao je neku naklonost ka gospodstvu i averziju prema prostakluku. Nije nikad psovao, ni bio razvratan, razuzdan i bučan…” Verovatno je ovo najbolji prikaz samog pesnika u vreme kada je u njegov život ušla ljubav, ona prava, za sva vremena.
Utopljena duša
Bio je april 1911. godine kada je na kalemegdanskom šetalištu sreo lepoticu po imenu Hristina, baš onu milu devojku koju je godinama sanjao u svojim pesmama. Vitka devetnaestogodišnjakinja, poštanska službenica, prepoznala je pesnika Disa i već nekoliko dana kasnije pružali su ruku jedno drugome nasred šetališta u Knez Mihailovoj ulici. Mnogo godina kasnije, kada Disa više nije bilo, kada je njegovo telo ležalo negde duboko u Jonskom moru, a duša obitavala uz svoju dragu, Hristina se prisećala tog prvog susreta: “Nije mi se dopao, ali nisam mogla ni da pobegnem. Uđem kod drugarice, a kad izađem, on čeka preko puta kod “Čivutske kafane”. Iz kancelarije idem kući zaobilaznim putem, a on se nađe ispred mene – sad vi presudite je li to sudbina ili nešto drugo?”.
Iako joj se na prvi pogled možda nije dopao, to je nije sprečilo da se zaljubi i šest meseci kasnije stane pred oltar sa njim. A venčanje – posve neobično. Od toga da je mlada zaboravila prsten, preko improvizovanog venca za glavu, pa do toga da su oboje imali kijavicu. Gostiju minimalno, kumovi i stari svat. Dobili su i “svadbeni poklon”, ni manje ni više nego oštar članak u novinama od Jovana Skerlića, čuvenog kritičara, koji se gadno ogrešio o Disa. Ljubav je cvetala, Dis je Tinku obožavao, a kada su im se rodila deca, Gordana i Mutimir, njegovoj sreći nije bilo kraja.
Porodičnu idilu narušili su dolazeći ratovi. Dis se prvo zatekao na Krfu, a zatim je početkom 1916. godine krenuo za Francusku. A tamo… svi su ga voleli, svima je bio drag i simpatičan, naročito ženama. Verovatno su osećale koliko je patio i čeznuo za porodicom, verovatno su tada i nastala ona prelepa pisma u stihovima, koja nikada nisu upućena onome kome su namenjena: “Ne javlja mi se. A ima kad. Sem ako ne spava, ako ne diše. Deset meseci ravno je sad od rastanka nam, otkako ne piše!” Dis je bio duboko nesrećan pri samoj pomisli na svoju sirotu porodicu koja se zlopati u porobljenoj zemlji. U to vreme do njega dođe vest da njegova Tinka sa decom gladuje, jer osam meseci već ne prima novčanu pomoć. Prijatelj koga je zadužio na Krfu da podiže njegovu platu trošio je novac po kafanama, a u Srbiju ni dinara nije slao. Povređen takvim ponašanjem bliskog prijatelja pođe za Grčku da raščisti tu nepriliku. Pre nego što će se ukrcati na brod sa koga nikada neće izaći, javio se Tinki i tom prilikom rekao: “Putujem danas. Da se oprostimo… ja bih sebe kaznio smrću što sam u ovim prilikama poverovao drugima.”
Istog dana u zoru, brod “Italija” je potonuo, a sa njim i pesnik “Utopljenih duša”. I na taj način sopstvenom sudbinom potvrdio je istinitost svojih pesama.
“Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.” Wannabe
|
|
|
|
|
|
|
Nina
|
|
Moderator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555
|
Ljubavi srpskih pisaca: Milan Rakić
Reči koje imaju boju zlata činile su fini lančić simbolističke, eruptivne poezije koju je stvarao književni um – Milan Rakić. Rođen je 1876. godine u Beogradu, naučen pravnim veštinama u Parizu, njegove prve sonete krasio je pseudonim Z. Pored pesama, pisao je i pozorišne recenzije, bio je dobrovoljac u Prvom balkanskom ratu, imao je bogatu diplomatsku karijeru i jednu Milicu prišivenu za kožnu postavu.
Rakićeva izabranica odavala je utisak “dostojne životne saputnice, govorili su da je lepa kao san i otmena kao kneginja koja zna svoje mesto, svoju ulogu i svoje dužnosti”.
Jedan ponedeljak i prijem kod zajedničkog prijatelja spojio je dva oka, dva srca stopio u jedno, tada je nastala i pesma “Oda ukosnici”, koju je Milica izgubila. Dobrotvorni bal, Milica u dugoj haljini na tufne, diplomatsko pitanje britkog Milana Rakića:
- Šta treba uraditi kada se devojci ispreči grana na putu? – upita Milan, siguran u ono što čini.
- U tom slučaju granu treba preskočiti – odgovori mlada Milica, naslućujući da neće zadugo biti sama.
Ovaj kratak dijalog rezultirao je poljupcem u ruku, kavaljerskim šarmom i valcerom ljubavi. Vraćajući se kući nakon bala, Milica je u kočijama plakala zajedno sa sestrom, a nakon sedam dana Milan je došao u njenu kuću da je zaprosi. Venčali su se 1905. godine i ostali zajedno više od tri decenije. Njihov dom krasio je topli sklad, nežna zrelost i posvećenost, dečačke šale i noći inspirisane mirisima strasne ljubavi.
“I sav zasenjen pred čudesnim sjajem
lepote tvoje, slab, bez jednog daha,
kao da svakog časa život dajem,
prilazim tebi pun pobožnog straha.”
"Oh, budi jedanput ko i druge žene"
U gimnazijskim danima dohvatio se pera i rezao je svojom književnom zrelošću, koju je, ipak, držao pod velom anonimnosti. Dubok, opčinjen, blag, učtiv, dalekovid, boemska lutalica i samotnjak, pustolov u polju reči, tragač za mesecom boje limuna u kome vidi dušu inspiracije, tajnu hrane za snove i hladnoću sunčevog sjaja. Držao je pod kontrolom svoje misli, nije im davao da se same nižu i otimaju, disciplinovao je svoj stilski iskaz i ponudio književnoj riznici blago o kome su svi pesnici sanjali. Nije se dao zavarati podelama na loše i dobre, stare i mlade pesnike, verovao je jedino u darovitost da se svet iskaže kroz melodičnu kombinaciju reči. Milan Rakić je jedan od onih pesnika koji žive s one strane vremena koje večno traje. Svojim stihovima nazdravljao je životu, prirodi, ženi, mesecu, otadžbini, strasti.
Veštinom izražaja spajao je doživljaje gorčine i meda, žudeo za udarom bola i radosti, prizivao je životnu muku i slavio lepotu života. Ljubav u njegovim rukama nije bila zaštićena i uzdignuta na pijedestal, bacao je na nju istinu voljenja samo sebe, krstio je sebičnošću, uskratio je za silinu i veliki zamah krila.
“Ja ću ti, draga, opet reći tada
Otužnu pesmu o ljubavi, kako
Čeznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osećam tako…
A ti ćeš, bedna ženo, kao vazda,
Slušati rado ove reči lažne:
I zahvalićeš bogu što te sazda,
I oči će ti biti suzom vlažne.”
I smrt je u Rakićevom pesničkom carstvu postala manje strašna i bolna, želeo je da je dočeka nasmejan bez zanatskih suza. Na večni počinak otišao je iz Zagreba 30. juna 1938. godine, a generacijama je ostavio u nasleđe raskoš svojih misli, deseterac savršenog oblika. Čuju se stihovi sa Gazimestana gde šetaju Simonida i Jefimija, bruje iskrene pesme, miriše božur, zovu nas napuštena crkva, dolap i večiti putnik.
Sva moja duša zamiriše tobom … Wannabe
|
|
|
|
|
|
|
Nina
|
|
Moderator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555
|
Ljubavi srpskih pisaca: Rade Drainac
Rade Drainac je poput mnogih velikih pesnika uglavnom bio bez para, govorili su da je proćerdao život, da je skitnica i boem, a sam za sebe je jednom izjavio: “Pesnik krvave istine i čovekovog prava. Upamtite: To sam ja!”. Životario je, govorio da kada bi se poezija jela, on bi bio najslavniji kuvar na svetu, Radojko Jovanović, u pesništvu poznatiji kao Rade Drainac, tek pred kraj života je postao pesnik bunta.
Rodio se poslednje godine XIX veka u siromašnoj kući, pa mu je i celo detinjstvo proteklo u oskudici i nemaštini – čuvao je stada, išao u nadnicu, radio u polju, sa 14 je otišao od kuće, napustio školu, bio u ratu, stigao čak do Francuske i već sa 20 godina imao životnog iskustva kakvo neko ne stekne za ceo svoj život. Vedrog duha, umeo je često da se šali i mnoge stvari nije shvatao ozbiljno. Bujna mašta mu je pomogla da postane jedan od najplodnijih beogradskih pisaca. A pisao je svuda – u kafani, na palubi broda, u kancelariji za pisaćim stolom, u kupeu voza. Na tim mestima je progovarala njegova pesnička misao i nastajale zbirke pesama, 15 objavljenih.
Kafana mu je bila druga kuća, u njoj je zdravlje gubio, slamao srca ženama, prijatelje razneživao svojom poezijom, a kad mu je bilo najteže žudeo je za toplim majčinim zagrljajem. Kažu da je majku veoma voleo, teško je podneo njenu smrt. I tek tada, kada je jedna važna ženska figura otišla iz njegovog života, bar u ovom fizičkom smislu, Rade je odlučio da svoje srce pokloni jednoj ženi. Bio mu je potreban saputnik kroz ovaj surovi život. O tome je pisao: “Čovek je suviše velika kukavica da bi se odlučio na samotni život do groba. Neko mu je potreban, da sluša njegove ludosti, ili mudrosti, da pati zbog njegove nesreće, ili da mu u ušima sipa otrovni prašak kao u Šekspirovim dramama…”.
"Noću niz ulice gradske na prstima nosim mesec i tugu ostavljam pod prozorima izgubljenih žena."
Na ludi kamen je stao u Skoplju, a mlada je bila Darinka, ćerka tadašnjeg senatora Hadži-Ristića. Vredna, radna i mila devojka nije dugo izdržala pored ovog nestalnog boema. Nedugo nakon večanja su se rastali i otišli različitim putevima. Godinama kasnije Rade je navraćao u Skoplje, pa je i više puta bio viđen u društvu supruge jednog poznatog lekara. Elegantna gospođa šetala je korzoom sa svojom malenom ćerkom i uživala u razgovorima sa pesnikom. Kakvi su to razgovori bili i da li je bilo simpatija među njima, nije se znalo, a kritičar Đorđe Jovanović ih je ovako opisivao: “Od početka do kraja korzoa vodili su razgovor. O čemu su pričali – jedino su oni znali. Lice ove žene blistalo je od unutrašnjeg, duševnog zadovoljstva. Osmeh njenih uvek nasmejanih usnica, bio je blag kao suncem ozaren. Samo amor može da da takav izraz licu. On je u društvu ove žene odavao srećnog čoveka. Da li su to bile pesnikove duboke duševne ili trenutne radosti? Ako je ono prvo, a to je više nego sigurno, između Drainca i ove gospođe postojala kakva ljubav, pesnik “vagabund” i “skitnica” sigurno je umeo toplo i žarko da ljubi, mora da je postojala iz ranijeg vremena, a više nego verovatno da je ona bila ona “draga Cica” kojoj Drainac posvećuje svoje stihove u “Banketu”…”. Na početku ove zbirke pesama nalazi se pesma bez naslova, umesto naziva pesme tu je posveta: “Tebi, draga Cico, ovaj penušavi okean lirike za jednu kap ljubavi iz Tvoga srca”, dok kraj pesme liči na nekakav testament u stihu.
Voleo je žene… onako do srži. Možda je jedino više žudeo za Parizom. Pariz mu je uvek bio na usnama i u srcu. Večito usamljen i pored velikog broja prijatelja, nosio je neku setu i tugu, zauvek tražeći svoju srodnu dušu. I nikada je nije našao. Možda je upravo ta gospođa bila njegova velika ljubav… Kako bilo, poslednje dane svog života je proveo u društvu prijatelja. Bolest ga je slomila i dok je ležao u bolnici jedne aprilske noći zapisao je: “Izdržaću do Prvog maja, da umrem na radnički praznik. Oprostite mi što sam vas noćas uznemirio… Ja umirem za verom u krajnju pobedu dobra i naše oslobođenje.” Kako je zapisao, tako se i desilo… Umro je sutradan, na praznik rada, imao je samo 44 godine.
Rade je voleo žene, ali su ga na večni počinak ispratile tek dve-tri prijateljice. Ona koju je voleo i koja je njega volela nije bila kraj njega. Sahranjen je onako kako je sam zahtevao:
“Ne žalite me: ja sam za života kao plačna vrba proplakao za sobom
Moje je sve u ovom testamentu što danas pišem:
Ako jedna gospa bude želela da spava naporedo s mojim grobom
Okrenite joj glavu ka mome srcu
Više moje glave ni ploče ni poprsja,
Kad budem silazio niz stepenice pakla ili neba
Ne treba časti skitaču
Koji je celim životom žudeo samo čašicu ljubavi i koru hleba.
Užarenom iglom po mojoj koži zapišite ove reči:
“Spavaj prvi put mirno, druže Drainče
Veliki naš putniče”
I ništa više!” Wannabe
|
|
|
|
|
|
|
Nina
|
|
Moderator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555
|
Ljubavi srpskih pisaca: Branko Radičević
Povratak u davne dane te 1824. godine odvodi nas pred vrata rođenja Branka Radičevića, bez čijeg postojanja književno sazvežđe nikada ne bi bilo potpuno.
Njegov književni izraz odgajan je na “čisto srpskom zemljištu”. Uneo je u odaje narodne poezije autentičnost i jasno stavio do znanja svojim kolegama da ona može biti lepa i bogata, bez elemenata tuđine.
Putanja Brankovog života, na prvi pogled, nimalo ne odudara od života svih ostalih ljudi. Normalnost, jednostavna životna istorija, ipak krije neku sudbinsku začkoljicu. Jedna manje poznata stvar tiče se Brankovog imena, koje je umetničko, a ono pravo ime, koje dobija po rođenju, bilo je Aleksije.
Brankov život ima dva mesta boravka – u Karlovcima i u Beču. Dve putanje i samo jedan kraj.
Pre vremena postaje školarac, koji rano ostaje bez majke, završio je Karlovačku gimnaziju i po završetku oprostio se s tim “mestom dragim” i tu su koreni pesme “Đački rastanak”. Mladića, po imenu Branko Radičević dočekao je Beč, u kome upisuje pravo, koje je uspeo da privede kraju, ali ga nikada nije završio.
Dečački dani ostaju u Karlovcima, a Brankov život u Beču, u kome je vojevao životne bitke, učio, pobratimio se i potajno voleo ćerku jednog srpskog velikana.
Iz prikrajka svoje oči veoma često ‘trovao’ je njenom lepotom, zvala se Mina i bila je sedmo dete Vuka Stefanovića-Karadžića. Važila je za pravu zavodnicu, sa mnogo udvarača, izuzetno talentovana za muziku, slikarstvo i književnost, bila je okružena pažnjom i težnjom da se što kvalitetnije obrazuje. Na bečkim balovima bila je odjek srpske tradicije u narodnoj nošnji, igrala je narodna kola, držeći svoje glavne adute čvrsto u rukama, dok su za njom uzdisali zadivljeni njenom ličnošću, stavom, harizmom, obrazovanjem.
Poznavaoci i istraživači književne istorije govore o simpatijama između Branka i Mine, izostavljajući mogućnost da je simpatije gajio samo Branko. Minin idealizovani portret Branka govori više od svake reči, šapuće ljubav koja nikada nije pustila svoja krila. Branko je tada bio samo siromašni student u Beču, a Mina bogata kći, koju su mnogi opisivali kao idealnu saputnicu Branka Radičevića.
Mina je bila njegova druga polovina sa kojom ga život nikada nije spojio
Branko Radičević, po opisima, bio je sklon vragolanstvu. Pratio ga je glas da “žene diže u zvezde ili obara na travu”, dok se čudna ljubavna priča spreda oko njegovog imena. Naime, postoje indicije da nije samo Vukova ćerka Mina bila polje po kome je Branko prosipao nežnost, simpatije i skrivene želje, već se i pogled njene majke obarao pred njegovim likom.
Okolnosti u Brankovom životu menjaju pravac onog trenutka kada saznaje da boluje od teške i neizlečive tuberkuloze, nespreman da se pomiri sa sigurnom smrću, koja će ga brzo povući za ruku i odvesti sa sobom, prestaje da uči gotovo završena prava i upisuje medicinu, u nadi da će sam sebi pronaći lek i izlečiti se. Dan za danom, bolest je otkidala po parče od onog Branka koji je bio radostan, pun želja i ambicija, a on je odbijao do poslednjeg trena da ode u bolnicu. Jednog dana na nagovor Vuka Kardžića pristaje da ga smeste u bečku bolničku postelju. Svakodnevno su mu u posetu dolazili prijatelji i sam Vuk, ali i njegova supruga, koja je sa posebnom pažnjom negovala Branka. Poslednji dan Brankovog života provela je sa njim. Bio je nasmejan, raspoložen za razgovor, dugo je sedela pored njegove postelje držeći ga za ruke i onog trenutka kada se uputila ka vratima da ostavi Branka da odmori, okrenula se da ga još jednom pogleda, a njegovo lice polako je otimala smrt. Osmehnuo joj se zahvalno, dok je pritrčavala krevetu sa krikom na usnama njegovo srce otkucalo je svoje poslednje sekunde.
Ostao je žedan života, nestašluka, strasti o kojoj je pisao. Postao je poznat pesnik za života, koji u 29 godini umire u bedi.
Večnost je prizivao, a u čast svoje ljubavi devojku koju je voleo stavio je u stihove:
“Pevam danju, pevam noću,
Pevam, sele, što god hoću,
I što hoću, to i mogu”… Wannabe
|
|
|
|
|
|
|
Nina
|
|
Moderator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555
|
Ljubavi srpskih pisaca: Radoje Domanović
Najveći satiričar srpske književnosti, oštrog pera i večito gladnog stomaka, svojim izvrsnim talentom upisao se među velikane domaće književnosti i stvorio takvu satiru koja se i dan-danas uči u školama, spominje u narodu i štampa u knjigama. Radoje Domanović, od milošte nazivan Rade, nije dugo boravio na ovome svetu, ali je za tih trideset šest godina napravio više za svoj narod nego što neki naprave za mnogo više godina. Ljubavi je u njegovom kratkom životu bilo, ali Rade u njoj nije dugo uživao.
Ostalo je pismo požutelih stranica koje je 1892. godine, kada mu je bilo tek devetnaest, napisao student Rade svom nepoznatom prijatelju: “… Moguće je da pomisliš zaljubljen sam. To ako si pre pomislio nego što ovo pročitaš, sad se razuveri. Nikad nisam ljubio. Još ne znam šta je ljubav, ako toliki svet od nje pati, i toliki pisci istupiše svoja pera pisajući o ljubavi.” Tako je razmišljao mladić Rade, a već dve godine kasnije, sam sebe opovrgao držeći za ruku i ljubeći pogledom svoju voljenu pod ostarelom lipom u divnim Karlovcima. Voljena je bila Natalija Raketić, tamnokosa učiteljica, koja se jutrima sastajala sa nepoznatim đuvegijom. Nepoznat je bio Karlovčanima. Znalo se da je iz Beograda, da je noći provodio kod “Kolarca”, a u najlepše doba napuštao društvo i odlazio u Srem. Mladi srpski književnik Radoje Domanović.
Susreti u nedeljna jutra bili su kratkotrajni. Uz malo držanja za ruku, pokoju rečenicu i poglede kojima su se ispraćali, ona odlazeći po vodu, a on na voz, pa nazad u Beograd. Međutim, ti tajni sastanci bili su premali za tako veliku ljubav. I protiv volje porodice, Natalija je prešla u Srbiju i postala učiteljica u Prokuplju. Neki bi rekli sve zbog ljubavi. Nekako u isto vreme, Radoja su postavili za suplenta gimnazije u Pirotu. Dva srca su tako bila bliža, nepunih 90 kilometara iščekivanja i nade. Nekoliko meseci kasnije Radoje je zaprosio Nataliju, a Jašu Prodanovića uzeo za kuma. Venčali su se u Pirotu, a o tom danu nema ni jedne jedine zabeležene reči. Jaša je samo kasnije pisao da je on dosta uticao na Radoja da ne zapusti svoj književni rad, a da mu je u tome svesrdno pomagala velika ljubav prema devojci koju je te godine i oženio.
U njegovom kratkom životu postojala je samo Natalija
Karlovačka jutarnja ljubavisanja prerasla su u bračnu sreću, rešeni da dele i dobro i zlo dok ih smrt ne rastavi. Nažalost, dobrog je bilo premalo, a zla isuviše. Radoje iz političkih razloga biva premešten u Vranje, pa u Leskovac, a nakon depeše kralja Aleksandra Obrenovića, i Natalija i Radoje ostaju bez posla u provesti i dolaze u Beograd bez ikakvog imetka, sa ženskim detetom u naručju. Teške godine za mladi bračni par, ali ispunjene ljubavlju. Bar im nje nikada nije falilo. O tome večnani kum, Jaša Prodanović svedoči: “Živeli su u teškim materijalnim prilikama ublažavanim srećnim bračnim životom.”
U Beogradu počinju da mu izlaze satire po novinama, sve sam biser do bisera: “Kraljević Marko po drugi put među Srbima”, “Danga”, “Vođa”, “Stradija”, “Mrtvo more”… Vreme provodi u kafani, uz pesmu i vino. Ali ne dugo, nikada ga mesto nije držalo… malo bi posedeo, pa ustajao i odlazio svojoj voljenoj Nataliji. Uspeh na književnom planu prati zla kob na porodičnom. Umire im sin, a oni dvaput dnevno kočijama odlaze na groblje, Radoje “kao ubijen”, a Natalija se “držala bolje… trudeći se da uteši i sebe i Radu”.
U to vreme dođe i kraj dinastije Obrenovića, pa presta Radojeva potreba za pisanjem ubojitih članaka i priča. Sreća mu se na tren osmehnu, pa dobi stipendiju i ode sa porodicom u Minhen na godinu dana. Tamo je studirao likovnu umetnost, družio se sa svetskim slikarima i sam je mogao da postane veliki slikar, kakav je talenat bio, ali je on bio i ostao veran svom peru i papiru. Vrativši se u Beograd, dane je provodio po kafanama. Kažu da je Domanović umeo da sedi u kafani, da je tako lepo pričao da ga je cela kafana slušala. Kao i u kafanama i u zadimljenim redakcijama je sa radošću dočekivan, unosio je vedrinu gde god bi se pojavio. Zato niko nije ni primetio kada se razboleo, dugo je uspevao da prikrije to od svojih kafanskih drugova.
Dobro je poznato da su u to vreme mladi srpski književnici oboljevali od tuberkuloze. Nije ni mladog Radoja zaobišla. Bolestan i razočaran, male plate i uvećane porodice, sve češće je sedeo za kafanskim stolom. A Natalija… kažu da je bila anđeo, a ne žena, nikada mu nijednu ružnu reč nije uputila. Žena za poželeti, rekli bi mnogi. Negovala je svog Radu do samog kraja, do tog tužnog 4. avgusta 1908. godine. Ostala je Natalija da neguje njihovu Danicu i malog Zorana, da učiteljuje u kumodraškoj školi. I tako narednih trideset godina, kada se i sama pridružila svom voljenom. Možda i sada negde zajedno provode nedeljna jutra, kao nekada na početku njihove ljubavne priče. Wannabe
|
|
|
|
|
|
|
Nina
|
|
Moderator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555
|
Велимир Рајић или опело несрећној љубави
И СРУШИШЕ СЕ ЛЕПИ
 
Српска историја га не памти као јунака с ратишта, што је желео, већ као поету чији живот је обележила једна песма
ај догађај не наводе само уџбеници историје: овековечен је на старим гравирама, опеван десетерцем, живи у усменом предању и памти се у народном сећању.
Пролеће 1815. године. У јеку је Други српски устанак. На Љубићу, недалеко од Чачка, по шанчевима, прса у прса, жестоки окршаји између Срба и Турака. „Јунак Рајић, кад виде да се Срби помутише и осуше бегати, повика: ’Не бежите, браћо, но удрите, од Бога не нашли! Како би своје топове оставили!? Знате ли како нам је без њи’!
Како нам ваљају свуд и свакада!’ А кад виде да га нико не слуша, он викне овако: ’А оно ћу ја код њи остати на оба света и до века!’ Турци јурну у шанац, а Рајић, имајући у десној руци сабљу, а у левој пиштољ, убијајући и секући Турке и бранећи сам Србске топове, славно погине, где сав исечен на комаде буде, да му се ни трага од тела његовог наћи није могло.”
Овако је погибију Танасија-Танаска Рајића, чувеног Карађорђевог барјактара, родом из села Страгара у нахији крагујевачкој, описао песник и историчар Сима Милутиновић Сарајлија (1791–1847) у „Историји Сербије од почетка 1813. до конца 1815”. Приказ Танаскове јуначке смрти, 25. маја 1815. године, може да се сматра веродостојним, јер је Сарајлија тада писар код устаничких вођа, дакле, сведок или учесник одлучујућих историјских збивања кад је 1500 устаника извојевало победу над 5000 Турака. Личност Танаска Рајића опеваће и у познатом епу „Сербијанка”.
Непун век касније Србија је у балканским ратовима. У лето 1913. године воде се тешке битке између српске и бугарске војске. Исцрпљена и још неопорављена од Првог, земља је сад угрожена Другим балканским ратом. Поред редовне мобилизације, јављају се и бројни добровољци способни за борбу.
Окружен књигама, један младић 4. јула 1913. године исписује своју последњу вољу:
„Сматрајући да као Србин, као син и пуноправни грађанин ове земље, имам права да се за њу и лично жртвујем – полазим сутра на бојиште.” Из жеља које затим наводи уочава се несумњива племенитост и искрено родољубље: моли да се забораве и опросте све позајмице које је учинио појединцима, али и да му се, погине ли или умре у рату, не држи никакво посмртно слово, већ да све буде „скромно, тихо, повучено”. Да ли се у том одважном момку, док је дрхтавом руком писао ову судбоносну одлуку, по ко зна који пут снажно јавио спомен на његовог славног претка из шанца на Љубићу? Уз Стевана Синђелића и Васу Чарапића, историја устанака у Србији уздиже и Танаска Рајића као оличење родољубља, јунаштва и саможртвовања. По тој дубокој оданости свом народу спомињаће и његовог унука Велимира. Али, овај Рајић незаобилазан је и кад је реч о српском песништву, поготово оном после Војислава и Змаја, у првој деценији 20. века.
Све је било бол
Ма колико то желео, никада није отишао на фронт, ни у том, балканском, ни у светском рату, који ће Србију да захвати већ следећег лета. Као одговор на аустријске претње, српска влада објављује 25. јула 1914. године проглас о општој мобилизацији у коме стоји и ово:
„Сматрамо за дужност позвати народ на одбрану отаџбине, верујући да ће се нашем патриотском позиву сваки радо одазвати.”
Рајић се поново јавља као добровољац, али је војна комисија опет строга и непопустљива: у униформу и под оружје могу само здрави и снажни. То, нажалост, није и овај танани, бледуњави младић: у његове груди поодавно се населила „жута гошћа”, зла коб српских књижевника, песника поготово.
Може да се претпостави кроз какве је и душевне патње пролазио Велимир Рајић: уместо пушке, борбе и јуриша, он се није одвајао од марамице у коју је кашљао, свестан од ране младости да му нема лека. Грудобоља, међутим, није његова једина несрећа: то слабашно тело мучи и епилепсија, или падавица, ужасна болест због које је, не знајући кад ће и где да га обузме њен мучни напад, принуђен да избегава друштво. Далеко од бојишта, такав не може да брани своју земљу и свој народ нити да изведе чин који би бар подсетио на онај незаборавни његовог деде Танаска.
Будућност ће да га спомиње као поету, а не као бојовника. Остаје му да вене у Београду, да у часима самоће и замишљености пише сетне стихове или горке исповести на страницама свог „Дневника”. Немоћно ће да гледа све оне ратне страхоте које ће да задесе престоницу: ужасно бомбардовање, разарање и паљевине, масовно страдање, пљачке, глад.
У месецима кад је Београд био ослобођен, од децембра 1914. до октобра 1915. године, Велимир Рајић уређује „Ратне записе”. Осмог дана октобра, док се аустроугарски војници искрцавају на београдски кеј, мајор Драгутин Гавриловић држи гласовити говор браниоцима, „пуку који је жртвован за част Београда и Отаџбине”. Следе драматични дани и месеци кад ће цела Србија да се покрене у мукотрпно и неизвесно повлачење.
И Велимир Рајић је приморан да напусти град који је толико волео. Опет чује грмљавину непријатељских топова и види страшне облаке црног дима изнад београдских кровова. Његово тело сад је сасвим изнурено: полажу га у кола с воловском запрегом која дуго и споро, по киши и хладноћи, путују ка Горњем Милановцу. Ту стиже 20. октобра. Смештају га у кућу његове стрине Јелке Рајић. Сутрадан, предвече, обраћа се с постеље окупљеној родбини: „Сви сте ви луди што се трудите око мене!” Затим је стиснуо рукама груди и уздахнуо: „Ах, моје песме!” То су му, у тридесет шестој години, биле последње речи.
„Сиромах Рајић!”, дирљиво пише Бранислав Нушић у мемоарској књизи „Деветсто петнаеста” сећајући се оних тренутака кад је, негде у повлачењу, сазнао за његову смрт. „Слаб и иначе, и свој рођени живот је једва носио, а наишао овај слом те му наваљао на душу тешке болове.
Он се није жалио, није се ни јадао ни вајкао, он је јаукнуо при свакој недаћи које су почеле сналазити нашу отаџбину. А несрећа се низала за несрећом, слом за сломом и јаук за јауком и – он је пресвиснуо. Биће му је било бол, сав живот његов био је један тежак бол, био је песник болова, и умро је као жртва болова!”
Где надежда моја мре...
„Он је био културан и отмен у правом смислу речи”, приказује га Јаша Продановић (1867–1948), познати професор, политичар и књижевни историчар који је такође блиско познавао Велимира Рајића.
„Био је благ и толерантан. Непријатеља није имао сем своје свирепе болести. Имао је више спреме и знања него што је хтео показати.”
Болест ће да му обележи и спута већ рано детињство, па је сасвим природно да се Веља, син угледног београдског судије Јеврема Рајића, сасвим окрене књизи и учењу. Рођен у Алексинцу 20. јануара 1879. године, живеће у Београду, у садашњој Светогорској улици, донедавно Иве Лоле Рибара. Некада је носила поетично име Два бела голуба, по познатој оближњој кафани. Ту, на Палилули, недалеко од данашњег Радио-Београда и Атељеа 212, пре стотинак година налазиле су се скромне породичне куће с двориштима, калдрмом, чесмама, баштама, воћем... Био је то својеврстан поетски „кварт”: у Рајићевом комшилуку живели су Јован Илић и његови синови Милутин, Драгутин, Војислав и Жарко, сви песници, затим од Велимира годину млађи Владислав Петковић Дис, као и Милутин Бојић, најмлађи и најдаровитији изданак тадашњих нараштаја српске поезије. Као дечак, Велимир је виђао најчувеније српске писце и друге знамените личности од науке и уметности како иду у посету Јовану Илићу. Вероватно је тада и сам пожелео да доживи бар део њиховог угледа и славе...
Школује се у Другој мушкој гимназији, а затим студира Филозофски факултет. Завршава га у року, у двадесет четвртој години. Тада, 1903. године, Министарство просвете поставља га за суплента француског језика – професора приправника – у гимназији коју је и сам похађао и у чијим клупама тада седи ученик Милутин Бојић. Још док се школовао, Рајић је маштао да ради као професор, али остварење те жеље спречава болест. Она ће немилосрдно да покоси и све остале његове наде. С тугом се заувек опрашта од учионице и младих, знатижељних ђачких лица и постаје службеник у администрацији Министарства просвете. Међутим, ни ту не остаје дуго: 1908. године опет је премештен, сад у Народну библиотеку, где ради једнолични посао обичног писара.
Живко Милићевић, књижевник, новинар и значајни међуратни уредник књижевне рубрике „Политике”, записује:
„...Велимир Рајић је у свом куту, у тишини библиотеке коју би нарушавало само превртање листова, подсећао на какву залуталу сенку: толико је било нечег тихог и у његовој речи и у његовом покрету.”
Те исте, 1908. године, објављује скромну књижицу „Песме и проза” са само двадесет пет песама и две лирске новелете. Па ако и нису тако мелодични и мисаоно садржајни као они Милана Ракића, Диса или Симе Пандуровића, Рајићеви стихови сигурно су несвакидашње потресни и искрени: његова патња, безнађе и жал над сопственом судбином лишени су ма каквог помодарства. А кад им се присаједине и записи из „Дневника”, добија се целовита суморна слика једног уистину несрећног и човека и песника.
Смем ли волети?
Његови савременици сведоче да је изгледом и понашањем личио на свеца који је сишао са иконе: тужних, тамних очију, тих и увек замишљен, корачао је полако и нечујно, као у зебњи да ће пореметити нечији мир. Одличан студент и поета од кога се много очекује, Рајић је већ тада зналац француског и руског језика. Преводи књижевне прилоге за часопис „Звезда” који уређује Јанко Веселиновић (1862–1905). Захваљујући тој сарадњи, двадесетједногодишњи студент друге године факултета упознаје Персиду-Пепу Веселиновић, малолетну Јанкову кћерку.
У пролеће 1900. године, тајећи од Јанка, Велимир у њен споменар уписује: „Листак ће овај пожутети, писмена ће ова побледети, али ће спомен на Вас остати вечно свеж, светао и чист.” У сећању под речитим насловом „Другарица Веља” о томе пише Мага Магазиновић, једна од најпознатијих новинарки у историји српског журнализма, иначе Рајићева колегиница са студија:
„Његова прва љубав била је безазлено девојче, кћи Јанка Веселиновића. Простодушност, природност, смерност занели су га. Веровао је да и она њега ’помало воли’. Али то је био његов сан. Варао се надом: оздравиће, стећи право на љубав, на породичну срећу, за којом је чезнуо до краја. Била је то варка. Она се удала. Он одболовао и измирио се са удесом.”
Карађорђев барјактар Танаско Рајић на слици Петра Раносовића
А он је од песника чији је и живот и дело заувек обележила једна жена, једна љубав и једна песма: њени стихови засениће и надживети све остале.
Звала се Косара Бобић. Такође је студирала Филозофски факултет, „имала је паметне очи” и дугу, тамну косу коју је свијала у пунђу. Лепа и продуховљена девојка „из краја”: станује у комшилуку, у Ратарској улици. Виђају се на факултету, чак и шетају заједно по Калемегдану. Он јој пише писма и посвећује песме. Заљубљен је и – несрећан. У осами, записује: „Ја волим. А смем ли ја уопште волети? Младост, здравље, љубав, живот... Све саме за ме непознате ствари, забрањени плодови...”
Иако очајан, покушава да буде и духовит: „Данас ми је опет зло, само много горе него јуче: пао сам... Моја болест, заједно са човечанством, дивовским корацима напредује.” Вероватно „напредују” и Косарина осећања према њему јер га више не гледа само као колегу са студија и познаника из суседства. Све ће, ипак, надјачати разум, поготово после тужног догађаја у њеној кући...
Сумрак једног јутра
Фебруарски снег 1903. године прекрио је палилулске кровове и сокаке. Велимир Рајић пртином долази у Косарину кућу где затиче само њену мајку. И док седи и разговара с њом, одједном се руши и губи свест. Увече се исповеда:
„Данашњи дан је за мене смрт... али не, не смрт, јер то би за ме био спас, већ нешто много горе, страшније, ужасније... Да сам при руци имао каква год оружја, ја бих се убио.” Заносне записе о љубави замењују од тог дана суморне мисли о болестима којима лека нема. Сматрајући да ни дневничке белешке ни стихови више немају никаквог смисла, зариче се да убудуће никада неће умочити перо у мастило. Међутим, судбоносни догађај који је уследио нагнаће га да не испуни ову заклетву.
„...Јутрос је одигран свршетак трагедије моје љубави”, опет поверава хартији свој очај млади суплент Рајић. „Она се јутрос, на јутрењу, венчала, наравно с другим. По свршеном обреду, и ја сам, са осталима, пришао и честитао... Она ми је лепо захвалила. А можда она и не слути да је њено венчање било опело мојој љубави.” Наиме, тог дана, 12. октобра 1903. године, на Михољдан, Косара Бобић удала се за познатог београдског професора Глишу Елезовића. Исте вечери, као да истичу из самог срца, потекли су стихови: „И срушише се лепи снови моји, / Јер главу твоју венац сад покрива...”
Две године касније, 1905, у угледном „Српском књижевном гласнику” појављује се песма од десет правилних строфа под насловом „На дан њеног венчања” испод које је стајало – Велимир Рајић. Од тада, већ 107 година, она је једна од најомиљенијих у целокупној српској љубавној поезији и деценијама се пева као староградска мелодија.
Колико сличних судбина су опевали њени стихови... Кад су објављени, знало се у целом Београду, не само у књижевним круговима, коме су посвећени и којим поводом су испевани. За њих је песник примао честитке не само од пријатеља, већ и сасвим непознатих читалаца. Да ли су при том наслућивали колико је његове душе и јада уткано у сваку строфу? Као млад човек, чији се „срушише лепи снови”, болнији, тиши и повученији него пре, одлазио би повремено у самотне шетње по гробљу. Али, Велимир Рајић није био и усамљеник: људи су волели његову мирноћу и отменост и ценили његово образовање и речитост. Иако није био боем, седео је у познатим београдским кафанама тог доба са Дисом, Матошем, Чича-Илијом Станојевићем, Добрицом Милутиновићем, Симом Пандуровићем, Жарком Илићем, Милутином Бојићем... У његову кућу су, поред осталих, радо долазили Петар Кочић, Светозар Ћоровић, Алекса Шантић... Знаменити словеначки писац Иван Цанкар га је називао братом.
До краја живота маштао је о сасвим обичној породичној срећи: жена, деца, „ту мала кућа”, цвеће. Међутим, „то је слика дома што никад, никад, никад бити неће!” Срећа је мимоишла и Косару Бобић, удату Елезовић. На спомен Рајићеве љубави, његових стихова и њене удаје, само би, са сузама у очима, уздахнула: „Судбина...” Она у Скопљу, у зиму 1919. године, доноси Косари грип од кога умире после неколико дана. Пренесена је на београдско Ново гробље, Велимир Рајић такође. Судбина: почивају у суседним парцелама.
НА ДАН ЊЕНОГ ВЕНЧАЊА
И срушише се лепи снови моји,
Јер главу твоју венац сад покрива,
Крај тебе други пред олтаром стоји –
Проста ти била љубав моја жива.
Честит’о сам ти. И ти рече: „Хвала!”...
А да ли знадеш да се у том часу
Гранитна зграда мојих идеала
Сруши и смрви и у пеп’о расу?
Ал’ не! Не видим од тога ни сена;
По твоме лицу радост се разлива...
И свршено је! Ти си сада жена –
Проста ти била моја љубав жива!
Ја нећу клети ни њега ни тебе,
Ни горку судбу што сам тебе срео;
Ја нећу клети чак ни самог себе,
Јер ја бих тиме своју љубав клео.
И нашто клетве! Нашто ружне речи?
О срећи својој човек вазда снива;
Бол, јад и патњу смрт једино лечи,
Проста ти била моја љубав жива!
Па пођи с Богом! Још ти могу рећи:
Да Бог да сунце среће да ти сија!
Све што год почнеш свршила у срећи!
Са твоје среће бићу срећан и ја.
И сваког дана ја ћу да се молим
Кад звоно верне у цркву позива...
Ја нисам знао да те тако волим,
Проста ти била моја љубав жива!
Чуј, Боже, молбу моје душе јадне:
Сва патња што си пис’о њој, к’о жени,
Нек’ мимоиђе њу, и нека падне
На онај део што је писан мени!
Услиши ову молитву, о Боже!
И душа ће мирно да почива;
И шапутаће вечно, док год може:
Проста ти била моја љубав жива!
И онда када дође оно доба
У ком ће земља тело да ми скрива,
Чућеш и опет са дна мога гроба:
„Проста ти била моја љубав жива!”
 Politikin zabavnik
|
|
|
|
|
|
|
Nina
|
|
Moderator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555
|
Momčilo Nastasijević najzagonetniji srpski pesnik
Većinu pesama posvetio Darinki Sretenović, kojom se nije oženio. Srce mu je zatreptalo i za pijanistkinjom Bojanom Jelačom, ali je do kraja života ostao sam
Momčilo Nastasijević
JEDAN od najupečatljivijih i verovatno najzagonetnijih srpskih pesnika, Momčilo Nastasijević, do kraja svog prekratkog života ostao je samotnjak, za mnoge nedokučiv. Do besmrtnosti i beskraja voleo je Darinku Sretenović, ali se njome nije oženio. Posvetio joj je mnoge pesme, među njima najpoznatiju "Gospi". Već udatoj sa prezimenom Belić, njoj je napisao: "tuđa su deca iz tebe zaplakala..." Srce pesnikovo ustreptaće i za pijanistkinjom Bojananom Jelačom, ali će on do poslednjeg dana ostati najverniji poeziji i samoći.
U ljubavne tajne Momčila Nastasijevića upustila se u drami "Angelska sonata" dramaturg i reditelj Zorica Simović. Premijera zakazana za ponedeljak, u sklopu oktobarskih "Dana Nastasijevića" u Gornjem Milanovcu, odakle potiču Nastasijevići.
Još od rane mladosti, Zorica Simović, koju sa Nastasijevićem veže i isti zavičaj, proučava bogatu baštinu velikog pesnika, traga za novim detaljima iz njegovog i danas pomalo zagonetnog života.
- Komad nosi naziv "Angelska sonata" zato što sam pouzdano otkrila da je Momčilo najviše voleo poslednju Betovenovu klavirsku sonatu - objašnjava Simovićeva za "Novosti". - Izvodeći upravo ovo delo, Momčilovu naklonost stekla je lepa pijanistkinja Bojana Jelača, koja je često dolazila na čuvena okupljanja u beogradskom salonu četvorice rođene braće, umetnika Nastasijevića: Momčila, Svetomira, Slavomira i Živorada, gde se okupljala elita onovremene Srbije.
BIRANjE SAMOĆE
- MNOGI naučni i umetnički velikani, poput genija Nikole Tesle, ali i neprevaziđenog pesnika Momčila Nastasijevića, često i upadljivo su odabrali samoću, radi svoje misije u nama još nedokučivim razmerima - podseća Zorica Simović.
Skupljajući faktografske podatke na kojima je zasnovala svoj dramski tekst, autorka je kaže došla i do zanimljivih detalja o stvarnoj Bojani Jelači, ali se ovaj komad, za koji postoje naznake da bi mogao da preraste i u TV seriju, pre svega zasnovan na Momčilovom odnosu sa Darinkom Sretenović.
- Darinka i Bojana su stvarne, ključne osobe u pesnikovom životu, ne računajući tu njegovu familiju - smatra Zorica Simović. - Imala sam čast i privilegiju da se susretnem sa Darinkom. Upoznala nas je njena tetka Marija Drašković, sada penzionisani profesor istorije, a kod Darinke me odveo izdavač Milorad Glire Daničić, oboje su iz Gornjeg Milanovca.
Veći deo radnje ove drame odvija se u jednoj beogradskoj bolnici, poslednjeg dana života Momčila Nastasijevića - 13. februara 1938. godine:
- Kao dramaturg, izabrala sam naročito taj dan, jer se u njemu prepliću sudbine ljubavnog trouga Momčilo - Bojana - Darinka. Kraj njegovog uzglavlja tada nije bila Darinka, iako su se voleli do besmrtnosti i beskraja. Tog mučnog poslednjeg dana, sa Momčilom priča Bojana - otkriva autorka "Angelske sonate". - Nisam ovim komadom želela samo da osvetlim Momčilov nepoznati život, nego da kroz njegov stvarni život i specifičnu duhovnost kojom je zračio i koju mi danas moramo prenositi, dramatski osvetlim i savremenog čoveka. Dramom se, koliko ona to zaslužuje, odužujemo i Nastasijevićima. A, Momčilo, izvrstan poliglota, tačno je govorio da se iz njihovog dobrog poznavanja najbolje može sagledati svoj jezik.
ZAVIčAJNI DUG
PISAC i reditelj "Angelske sonate" priznaje da joj se ostvarila želja da predstava bude proizvod Gornjeg Milanovca:
- Osim Nastasijevića i mene, iz ovog grada su sve troje glumaca: Andrija Daničić, koji tumači ulogu Momčila, Dušica Novaković (Bojana) i Gordana Matijević (medicinska sestra u bolnici u kojoj Momčilo umire) - priča Zorica Simović. Novosti
|
|
|
|
|
|
|
Nina
|
|
Moderator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555
|
Boem i raspusnik
Rade Drainac (pravo ime mu je bilo Radojko Jovanović 1899-1943), jedan je od velikih međuratnih pesnika, proznih pisaca i esejista, boem i raspusnik, koji nije krio svoje ljubavne jade
RADE Drainac (pravo ime mu je bilo Radojko Jovanović 1899-1943), jedan je od velikih međuratnih pesnika, proznih pisaca i esejista, boem i raspusnik, koji nije krio svoje ljubavne jade. U njegovom autobiografskom ljubavnom romanu glavni junaci su bili Marko Marković i Nela Obrenović, mada je javnost znala da se iza tih imena krije Milica, Cica, lepa Šapčanka (rodom iz Aranđelovca) iz bogataške porodice, nesrećno udata, koja je Drainca srela početkom maja 1928. godine. Pre desetak godina otkrivena su pisma ovoj velikoj pesnikovoj ljubavi.
Drainac, novinar i pesnik, i sam oženjen (nesrećno), prijateljima je u kafani recitovao stihove koje je sročio voljenoj Šapčanki, a svoja pisma voljenoj ženi piše sa uživanjem, bilo da govori o strasti ili patnji: „...Nikada sebi ne oprostih što se ne otrovah one noći kada si ti to želela, sva pripijena uz mene, topla i polugola. Tako bi se večno zadužili makar i u paklu kao oni Danteovi ljubavnici - Paolo i Frančeska de Rimini.“
Onda nastavlja: „Možda te interesuje kako živim? Glavno je da ne pijem i da ne idem noću po kafanama. Koji put sa Palivičinijem (Petrom, poznatim vajarom) odem do žMladog Arapinaž na večeru i to je sve... Ljubim te, ljubavi moja i patim, patim užasno...“ Često joj je pisao i pisma sa erotskim nabojem: „Daj mi malo nežnosti, malo tvog mirisnog daha! Ja hoću tvoje grudi, tvoje male ruke, tvoje jecanje u poljupcu i tvoje toplo telo. Ja želim da osetim kako ti drhte dojke, kako goriš i sklapaš oči, kako se sva upijaš u mene kao neizlečena rana...“
Pesnik ne krije da je izgubio glavu u ovoj ljubavnoj avanturi. Odlazi u Šabac i, skrivajući se, sastaje se sa voljenom ženom. U jednom od tih odlazaka, Drainac je ozebao i javili su se zdravstveni problemi. Ali i komplikacije sa njegovom ženom koju je napustio, sa Darom Hadži Ristić, „vitkom, lepom i sentimentalnom crnkom“ koja je bila poznata u glavnom gradu Makedonije kao gospođa Drainac (sestra Spire Hadži Ristića,predsednika Trgovinsko-industrijske komore u Skoplju i docnijeg senatora). Ona je čak raskinula sa svojom porodicom zbog te udaje.
O tom braku u svojim sećanjima pisao je i veliki Drainčev prijatelj, novinar i publicista Milan Jovanović Stratimirović: „Ne znam kada su se on i ona uzeli, ali sam slušao da ih je na to navela strasna romantična ljubav. Brak se međutim pokazao kao neodrživ. Dara je bila iz tetovske hadžijske porodice, rođena za kuću, decu, za ognjište, a Drainac za kafanu i javni život. Čim je miraz bio pojeden, oni su se razišli, upravo muž je ostavio ženu. Rade je njoj navraćao s vremena na vreme, da se odmori i poneguje, a zatim da opet iščezne. Često, Dara bi mu tom prilikom dala i svoju ušteđevinu, a on bi je ponekad i vređao i tukao. To milo stvorenje, vaspitano u srpsko- turskom duhu, nije se bunilo. Ona je o Draincu govorila samo sa miloštom (’Moj Rade’)
Dara Drainac bile je i kućanica, i mudra žena, i dobar čovek, i vrlo simpatična, nežna žena. On se svojoj šabačkoj prijateljici jada: ...Već ne znam šta hoće više od mene ta bolesna žena iz Skoplja! Dovodi me do takvog besnila, da ne znam šta se sa mnom događa. Odmah sam joj napisao da te ostavi na miru ili da ću se gadno obračunati sa svim tim tipovima... Moja je žena bolesna u ljubavi - i ja znam dokle ide sve to. Lagao sam je u Skoplju pomirenjem, verujući da će uvideti jednom da je naš brak nemoguć. Ali, ona iz dana u dan postaje sve gori pauk i ja ću poludeti ako se toga ne rešim.'
Ta ljubav je zaboravljena, došle su nove, kao što je najveća bugarska pesnikinja Jelisaveta Bagrjana i mnoge druge. Sem pisanja, pića I ljubakanja, on nije imao nikakve druge strasti: nije se kockao, nije se bavio politikom, nije ništa skupljao nije nikada ništa imao. Sva njegova imovina mogla je da stane u jedan kofer, jer se on ni za šta nije vezivao. Ako bi mu nešto zatrebalo, on je uzimao gde stigne, a ako nije mogao da dođe do toga, stisnuo bi zube i trpio.“
Veliki srpski pesnik i ljubitelj žena umro je od tuberkuloze za vreme okupacije. Neki tvrde da je do smrti bio kod neke žene koja ga je nesebično i požrtvovano negovala. Njegovu sahranu zbrinuli su Časlav Nikitović, knjižar Dragi Marković i Drainčev prijatelj Milan Jovanović Stratimirović, koji je u to vreme zapisao: „Idući za Drainčevim kovčegom, ja sam bio više ljut nego žalostan. Izvesno, žalio sam jednog druga i čoveka, ali sam osuđivao jednoga lakomislenog i darovitog pisca, koji je skoro straćio jedan veliki lirski talenat, ne davši od sebe ni deseti deo od onoga što je mogao dati.“ večernjenovosti
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 161 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
