Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 28 Mar 2024, 15:37


Autoru Poruka
Вучица
Post  Tema posta: Стара Српска Књижевност  |  Poslato: 03 Jan 2013, 14:02
Korisnikov avatar
Moderator chata

Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458

OffLine
Стефан Србин



Стефан Србин (15. век) је био српски средњовековни композитор и преписивач књига.
Био је свештеник или калуђер а обављао је дужност доместика, хоровође црквеног хора. Пошто је уз његово име додавано Србин вероватно је боравио и радио у некој средини која нија била чисто српска. Ђорђе. Сп. Радојичић претпоставља да је можда у питању било Смедерево деспота Ђурђа Бранковића где је, уз велику грчку колонију, вероватно било потребно овакво одређење.
Две његове композиције биле су унете у Псалтикију, зборку црквених песама забележих старим нотама, наумама. Једна од Стефанових композиција била је пропраћена текстом на српском и грчком језику а друга само на грчком језику. На српском језику забележена су упуства о извођењу. У 18. веку Псалтикија је била у Скопљу где нико није умео, до доласка Исаије Светогорца 1735. године, да прочита забележени нотни запис.


Slika


У 19. веку рукопис је доспео у Народну библиотеку у Београду где је изучаван пред Други светски рат. Изгорео је током немачког бомбардовања Београда 1941. године. Друга Стефанова композиција је сачувана на снимцима и њу је Димитрије Стефановић прилагодио модерном нотном запису па је изводио септембра 1961. године у Охриду, на концерту Хора београдских мандригалиста који је одржан у част XII међународног конгреса византолога.
Стефан је био и преписивач рукописа. За деспота Лазара Бранковића преписао је један зборник са беседама и житијем Јована Златоустог. Овај рукопис чуван је у Крушедолу а сада се налази у Музеју Српске православне цркве у Београду. Други његов рукопис је у Државној библиотеци у Санкт Петербургу а трећи у Хиландару.

Ђ. Сп. Радојичић, Творци и дела старе српске књижевности, 371—373.


Григорије Цамблак



Григорије Цамблак (1365, Трново — 1419. Кијев) је био средњовековни свештеник и писац. Био је члан угледне бугарске породице византијског порекла. Образовао се у Трнову, на Светој гори и у Константинопољу. Између 1402. и 1403. године служио је у Молдавији, да би потом био послат у Србију где је био игуман манастира Дечани до 1406. године, кад га је московски метрополит Кипријан позвао у Москву, међутим, пошто је добио вест да је патријарх умро, вратио се. Године 1409. отишао је у Кијев где је на инсистирање литванског кнеза био изабран за митрополита овог града, међутим, Москва и Цариград су га екскомуницирали. Годину дана пред смрт, 1418, присуствовао је Сабору у Констанци где је одржао говор у корист црквеног уједињења са папом на челу.


Slika


Цамблак је написао велики број хагиографија и литургија на старословенском језику од којих многа још нису штампана. Његова најпознатија дела су Житије Стефана Дечанског, Служба Стефану Дечанском и Опис преноса моштију свете Петке из Бугарске у Србију, која уједно представља и значајан извор историјских података о османском освајању Бугарске. Као писац, одликује га леп и упечатљив стил, као и интерес за детаљну обраду ликова. Његово књижевно дело припада како српској, тако и бугарској и руској књижевности.

The Oxford Dictionary of Byzantium, I-III, ed. A.P. Kazdhan, New York-Oxford 1991, стр. 368.


Vrh
Вучица
Post  Tema posta: Re: Стара Српска Књижевност  |  Poslato: 03 Jan 2013, 14:03
Korisnikov avatar
Moderator chata

Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458

OffLine
Инок из Далше



Инок из Далше (15. век) је био је хиландарски монах, писар и српски књижевник. Назван је по свом манастиру на речици Далши, док његово име, како световно тако ни монашко, није сачувано.
О његовом пореклу ништа се не зна. Био је монах у Хиландару одакле је на позив деспота Стефана Лазаревића дошао у Србију да би радио као преписивач књига. Инок је живео монашким животом на Светој гори све док од деспота Стефана Лазаревића није дошло писмо којим га је позивао да се пресели у Србију где би радио као преписивач књига. Он се оглушио на први деспотов позив па је уследио још један на шта му је братски сабор његовог манастира, кога не именује, наложио да иде у Србију дајући му уз то и писану препоруку. Сам инок наводи да се деспот обрадовао садржајем писане препоруке:

Ва православији же цвати онех посланија зрев и ва тех лежештаја усмотрив, духом же порадовав се и с благодаренијем множаје вазљуви нас.


Slika
Запис инока из Далше у Радослављевом јеванђељу из 1429. године.


Сматрао се да је анонимни инок био на добром гласу као преписивач књига чиме је привукао и пажњу српског владара. У манастиру Благовештења код Ждрела у Горњаку преписао је 1429. Радослављево јеванђеље заједно са сликаром мaнастира Каленића, мајстором Радославом. У овој књизи оставио је кратак аутобиографски запис. Овај кратак запис садржи непосредно обавештење о тегобама живота у Србији током 15. века у време када је Србија била изложена готово непрекидним турским упадима. Како се ближио пад Смедерева и како је Србија постајала све несигурнија за монашки живот вратио се у Свету гору. Из Србије је понео једно своје дело Историкију, сасвим кратак летопис који прати српску историју од 1438. до 1448. године.

Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, 220—221.
Ђ. Бубало, Писана реч у српском средњем веку. Значај и употреба писаних документа у средњовековном српском друштву




Јаков Серски



Јаков Серски (почетак 14. века (?) — умро вероватно између 1360. и августа 1365. године) био је први игуман манастира Светих Арханђела крај Призрена, главне задужбине краља и цара Стефана Душана, митрополит Сера и српски књижевник.
Постављен је за првог игумана манастира Светог Арханђела одмах по почетку градње овог манастира 1343. године. као игуман овако значајног манастира заузимао је истакнуто место у српском сабору. Током градње манастира за боравак му је одређен манастирски метох црква Петра Коришког такође у околини призрена. Јаков је, између осталог, надгледао припремне и грађевиснек радове. Као игуман или као серски митрополит (ако је до тада постављен у Серу) учествовао је на државном сабору на коме су проглашени српска патријаршија и царство 1346. године. Наредне, 1347. године поново се нашао у Призрену, али је због епидемије куге зиму 1347/48. вероватно провео са царском породицом на Светој Гори. У априлу 1348. године постављени су темељи манастира, а 1349. већ се прибављао материјал за оловни кров. Јаков је учествовао на саборима на којима су донети први и други део Душановог законика 1349. и 1353. године. Као познавалац грчког језика можда је учествовао у редиговању појединих законских одредаба.


Slika
осликао Јаков Србин између 1331-1355 године



Други српски патријарх Сава изабран је у јесен 1354. у Серу где је столовао митрополит Јаков. После смрти цара Стефана Душана Серском облашћу је управљала његова удовица Јелена чији је саветодавац био Јаков. Последњи пут као митрополит помиње се 1360. године, а августа 1365. помиње се његов наследник митрополит Сава. У овом међупериоду Јаков је вероватно умро.
Јаков није био плодан књижевни стваралац. Заправо позната је само једна његова песма О Синају. По Јаковљевој наредби 1354. расодар Калист је у цркви Светих Теодора у Серу преписао Четворојеванђеље на пергаменту I Поклонио је неке књиге манастиру Богородице Синајске на Синају. у питању су цветни и посни триод који се данас чувају у манастиру Свете Катарине на Синају. У обе књиге налази се запис који садржи и песму О Синају митрополита Јакова. Стихови су посвећени Синају, чија купина несагорива симболише Богородицу, заштитницу од вечног огња, и одликују се римом и симетричном версификацијом. Књиге потичу из 1359. године. Ликовни приказ митрополита Јакова сачуван је у Четворојеванђељу које је наручио 1354. године.
Јеванђеље је 1857. пронашао Роберт Карсон у светогорском манастиру Светог Павла а данас се налази у Британском музеју у Лондону.

Ђ. Сп. Радојичић, Творци и дела старе српске књижевности,125—131.
Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности


Vrh
Вучица
Post  Tema posta: Re: Стара Српска Књижевност  |  Poslato: 03 Jan 2013, 14:16
Korisnikov avatar
Moderator chata

Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458

OffLine
Стара српска књижевност обухвата дела српске оригиналне и преводилачке књижевности настала у периоду од почетака српске писмености у 9. веку до преовлађивања барока у српској књижевности у 17. веку.


Slika


Развој српске књижевности почео је у 10. веку углавном преводилачким радом са грчког језика преко кога су прихваћени различити сакрални текстови хришћанске вере. Самостално стваралаштво у српској књижевности почиње књижевним стваралаштвом светог Саве да би се у каснијим вековима формирала под различитим књижевним и ванкњижевним утицајима (литургијска реформа с почетка 14. века, исихастичка духовност, Косовска битка и слично). Српска књижевност се уклапала у византијску поетику што значи да је од ње преузела систем жанрова и идеологију књижевног делања, али је и поред тога остварила високе домете уметничког стварања. Због политичких и друштвених околности у којима је живео српски народ, стара српска књижевност је трајала све до 17. века уз постепено преовлађивање барокних елемента у српској књижевности.




Периодизација


У прегледима српске књижевности предлагане су различите периодизације њене историје, у зависности од општих схватања која су преовладавала у неком периоду, као и од става и знања о историјским оквирима у којима се она развијала. Тако Павле Поповић у књизи Преглед српске књижевности (Београд, 1909) стару српску књижевност посматра као статичну појаву, јединствену целину без временских преламања и унутрашњег развоја. Периодизације у правом смислу речи код њега и нема, већ се само жанрови посматрају посебно, а и они као непромењиви ентитети. Драгољуб Павловић је био први који је у своја два рада указао на унутрашњу динамику у развоју старе српске књижевности. Његов став у односу на стару српску књижевност заснивао се на тада преовлађујућем гледишту да је историјско-материјалистички концепт феудализма као друштвено-економске формације био искључиви оквир развоја свих историјских појава, па тако и књижевности. Подела средњег века на ранофеудално доба, доба развијеног феудализма и доба пропадања феудализма пренета је и на историју српске књижевности која је подељена на доба настанка и првобитног развоја (9—12. век), доба пуног развоја (13. и 14. век) и доба опадања (све до 18. века). Нешто измењену, али у основним поставкама исту периодизацију предлагао је и Ђорђе Сп. Радојчић.3 Радојчић је стару српску књижевност поделио на четири периода: ранофеудално (од почетка до краја 12. века), феудално (од 12. до краја 15. века), доба робовања под Турцима (од 15. века па до последњих година 17. века), доба велике сеобе Срба у средње Подунавље (од краја 17. века). Схему коју је предлагао Павловић, Радојчић је проширио уношењем неких регионалних особености у развоју књижевности. Овакво гледиште на књижевност проистицало је из става да је та књижевност уско повезана и условљена постанком и развојем феудалних држава и феудалног друштвеног поретка, да је она морала бити тенденциозна тј. да је имала за циљ да у феудалном друштву изграђује и учвршћује... оне основне назоре, друштвене, политичке и моралне од којих је зависио опстанак и напредак феудалне државе и феудалног друштвеног поретка.


Овакве периодизације старе српске књижевности критиковао је Димитрије Богдановић. Он је сматрао да механичко преношење периодизације друштвених појава у периодизацију књижевности нема упориште у самој књижевности. Богдановић се такође противио посматрању средњовековне књижевности као нечег статичног, без слојевитости и унутрашњег развоја. У периодизацији старе српске књижевности коју је предложио Богдановић пре свега су као критеријуми узимани културолошки битни моменти (на пример, реформа богослужбеног устава крајем 13. века, уношење стиховних пролога у живот манастира, продор исахистичких утицаја у српску духовност). На основу критеријума које је установио, Богдановић је издвојио седам периода у историји старе српске књижевности: почеци српске књижевности (10—12. век), на путевима самосталног стварања (13. век), у знаку Свете горе (1300—1389), после Косова (1389—1427), нова средишта књижевне делатности (1427—1459), између традиције и хронике свога времена (1459—1537) и два последња века (16—17. век).


Vrh
Вучица
Post  Tema posta: Re: Стара Српска Књижевност  |  Poslato: 03 Jan 2013, 14:42
Korisnikov avatar
Moderator chata

Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458

OffLine
Почеци српске књижевности


Slika



Почеци српске књижевности се везују за талас христијанизације из 9. века. Срби су примили хришћанство између 867. и 874. године, прво преко контаката које су имали са латинским свештеницима из приморских градова, а потом са словенским мисионарима, ученицима Ћирила и Методија. Највише се зна о оним њиховим ученицима који су отишли у Бугарску које је прихватио бугарски заповедник Београда и послао их у престоницу Преслав. Неки су ту и остали (Константин Презвитер на пример) док је већина на челу са Климентом Охридским отишла у Охрид где су вршили живу мисионарску и књижевну делатност. Климент је оригиналним књижевним и преводилачким радом створио фонд текстова који ће након његове смрти (916) постати основа књижевности на тлу српских, македонских а потом и других јужнословенских земаља. О другим Методијевим ученицима који су пребегли директно на тло српских и хрватских земаља зна се далеко мање. Одавде се сигурно већ непосредно након 874. ширила глагољска књижевност на теритирије српских земаља али је главни правац продора књижевних утицаја био онај из Охрида. За настанак српске књижевности пресудан је период од 10. до 11. века, али из тог периода није сачувано готово ниједно дело. О почетном фонду српске књижевности суди се на основу млађих преписа у српским рукописима 12—13 века и млађих.


Slika
Климент Охридски


Првобитна словенска књижевност имала је пре свега мисионарску намену и као таква морала се прилагодити српској језичкој средини. Словенска књига се тако кретала кроз низ скрипторија од Охрида до српских земаља у којима је попримала српске језичке особине. Подручје северно од Скопља, ван територије првобитне српске државе, било је зона њеног преношења у којој се остваривао стални додир српске средине старословенском књигом. Из овог раног периода сачувнао је изузетно мало рукописног материјала. Сматра се да је већина књига уништена у периоду византијске реокупације Балкана када је дошло до хеленизације словенске цркве.
Из последњих година 12. века са подручја српских земаља сачувана су два ћирилска рукописа српске редакције: Мирослављево јеванђеље, писано око 1185. године и Вуканово јеванђеље из 1197—1199. године. И поред оскудног рукописног материјала, није било прекида у континуитету старословенске и старосрпске књижевности. Преведена и оригинална старословенска књижевност, углавном из 10. и 11. века, чинила је основу старе српске књижевности. То су пре свега библијски текстови у различитим изборима (апракоси, перимејници, четворојеванђеља, псалтири, апостоли), литургијска књижевнсот преко које је српска књижевност усвојила све византијске песничке жанрове у којима је добила оквира за сопствено стварање, хагиографска, пенегиричка и светоотачка књижевност. Српска књижевност је у овом периоду примила и значајне полемичке текстове против богумила. Били су присутни и апокрифни текстови углавном на тему библијског предања.


Slika
Вуканово јеванђеље


Slika
Еванђеље кнеза Вукана, илустрација Христ Емануил око 1200 год.


Из овог периода потичу и први трагови самосталног српског књижевног стваралаштва. У Зети је настао Летопис попа Дукљанина за који се не може са сигурношћу тврдити да припада словенској књижевности. Он представља комбинацију латинских летописа и мартиролошке хагиографије (Житије Владимирово које се сматра најстаријим познатим изворним књижевним делом међу балканским Словенима). Далеко важнији споменик је Мирослављево јеванђеље из око 1185. године које је доказ развијене писарске и калиграфске традиције у Захумљу и готово једини представник зетско-хумске школе. Ова школа је извориште свих ћирилских рукописа у Босни од 13. до 15. века. У секцији дијака Григорија у Мирослављевом јеванђељу налазе се и први пут забележене особине нове српске ортографије, рашког правописа.


Slika
Икона светог Јована Владимира


Slika
Мирослављево јеванђеље, страница која је украдена и однета у Русију од стране Порфирија Успенског, руског монаха.


Област између Косова и Риле била је аутохтоно књижевно средиште општег јужнословенског карактера још у 10. и 11. веку. Из ње је потицала пустињачко-манастирска књижевност у вези са култовима Ивана (Јована) Рилског, Јоакима Соговксог, Прохора Пчињског и Гаврила Лесновског. Њихова житија такође чине део фонда старе српске књижевности.
Рани књижевни утицаји одредили су главни правац развоја српске књижевности све до српскословенског барока. Рецепцијом византијске књижевности и редиговањем старословенског рукописног наслеђа створена је културна основа за даље српско књижевно стваралаштво.


Vrh
Вучица
Post  Tema posta: Re: Стара Српска Књижевност  |  Poslato: 03 Jan 2013, 15:05
Korisnikov avatar
Moderator chata

Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458

OffLine
13. век



Slika
Свети Сава, фреска из Краљеве цркве у Студеници


У периоду формирања самосталне српске државе под првим Немањићима приметне су и нове појаве у развоју српске књижевности: утврђена је и нормирана рашка редакција старословенског језика, интензивно се развија преписивачка и преводилачка делатност са грчког језика. У 13. веку доћи ће до заокруживања развоја два главна жанра у средњовековној српској књижевности: житија и службе.

Први српски књижевник ове епохе и први оригинални српски књижевник био је свети Сава. Мотив ове књижевне делатности било је успостављање српских православних култова. Прва Савина дела била су црквеноправног, некњижевног карактера (Карејски и Хиландарски типик). Свој књижевни таленат Сава је показао у својим песничким и житијним саставима. У Хиландарском типику налази се кратко житије Симеона Немање које се у свом казивању ограничава само на Симеонов долазак у Свету Гору и сажето казивање о његовој смрти. Житије је настало убрзо након Симеонове смрти (1199. или 1200. године) и представља кратку житијну белешку којом се фиксира дан спомена светитеља.


Slika
Карејски типик се налази у архиву манастира Хиландар


Slika
Хиландарски типик


У уводу Студеничког типика из 1208. године пише развијено Житије светог Симеона као ктиторско житије оснивача Студенице. У свом делу Сава се концентрише на мотив одрицања у Симеоновом животу. Сава пише житије као очевидац и пратилац, једноставно и без реторичности. Опис Симеонове смрти из овог Житија сматра се за најлепше примере старе спрске књижевности. Сава је написао и Службу светом Симеону по узору на минејску Службу светом Симеону Ступнику. Књижевног карактера је и Савино писмо игуману Спиридону послатог са једног од Савиних путовања у Свету земљу. Други писац из ове епохе је Стефан Првовенчани, син Стефана Немање. Две његове повеље Мљетска (између 1195. и 1200) и Друга хиландарска (1200—1202) садрже поетске елементе у аренги. Написао је и опширно Житије светог Симеона 1216. године. То је по типу византијско опширно житије са свим елементима византијске хагиографије. То је владарско житије у коме Немањина владарска дела у теолошком тумачењу заузимају централно место. Пролошко житије светог Симеона настало је вероватно између 1227. и 1233. као дело непознатог студеничког монаха. У вези са култом светог Симеона је и Хиландарски запис о смрти светог Симеона сачуван у кратком Житију светог Саве.

Slika
Студенички типик


Култни текстови српских светитеља настајали су у оквиру извесних књижевних кругова (студенички, жички, милешевски, хиландарски) да би потом ти текстови вршили међусобан утицај. Култни текстови о светом Сави у 13. веку настајали су у Хиландару и Милешеви. Житије светог Саве имало је сложен пут развоја. У Хиландару је настало Хиландарско житије светог Саве сачувано у Кратком житију настало вероватно непосредно након Савине смрти. Текст је интерполиран у Милешеви где је додат део о преносу моштију светог Саве (Милешевска транслација) и са Записом о смрти светог Симеона је образовало Кратко житије светог Саве настало око 1240. године. Сва ова дела ушла су у генезу Доментијановог Житија светог Саве. Доментијан је саставио нове житијне текстове о двојици првих светитеља из династије Немањића — Симеону и Сави. Доментијан је био хиландарски јеромонах и духовник а његово књижевно стваралаштво припада искључиво хагиографском жанру.
Доментијанова житија грађена су узвишеним реторичним стилом са бројним библијским и патристичким реминисценцијама. Као основ за писање Житија светог Саве Доментијану је послужило кратко житије, непосредна сазнања која је имао као Савин ученик, још увек живо предање о Сави као и можда још неки непознати писани извор. Житије је написао 1243. или 1254. године у Карејској испосници по жељи краља Уроша I. Доста касније по налогу истог владара Доментијан је написао Житије светог Симеона а као књижевни извор користио је своје раније дело, књижевно дело Стефана Првовенчаног као и Слово о закону и благодати митрополита Илариона Кијевског. Оба Домантијанова житија имају исте стилске одлике а обједињена су и истоветним идеолошким настојањима да буду житија зачетника српске средњовековне духовности.


Slika

Доментијан приказан са Житјем


Житијној књижевности о светом Сави припада и пролошко житије светог Саве чији аутор није познат. Старија редакција овог житија настала је убрзо након Савине смрти и имала је удела у формирању Савиног култа. Друга група култних текстова који се односе на светог Саву била је служба светом Сави која је имала сложени развојни пут у оквиру милешевског књижевног круга. Крајем 13. и почетком 14. века ова служба била је замењена потпуно новом, хиландарском, Теодосијевом службом. Сви текстови који су улазили у оквир службе светом Сави ослањали су се на строге каноне византијског литургијског стваралаштва али је у њима био присутан однос према светом Сави као према свом светитељу и свест о Сави као заштитнику отачаства.


Заокруживањем циклуса житијних текстова и служби о светом Сави и Симеону дошло је до осамостаљивања и изграђивања главних родова српске средњовековне књижевности. За период 13. века карактеристичан је и развој српских књижевних центара на Светој гори који ће у доброј мери обележити њен даљи развој.


Vrh
Вучица
Post  Tema posta: Re: Стара Српска Књижевност  |  Poslato: 05 Jan 2013, 16:12
Korisnikov avatar
Moderator chata

Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458

OffLine
Под утицајем Свете горе (1300—1389)



Период с краја 13. и почетка 14. века донео је велике промене у српском друштву и држави што је било резултат пре свега ширења на југ и чвршћег повезивања са византијским културним средиштима у Македонији. Консолидација цркве и литургијска реформа с почетка 14. века биле су још један важан чинилац у развоју српске књижевности. Промене у богослужбеној пракси отпочеле су још у време светог Саве.9 Литуријска реформа извршена је у вези са превођењем текстова византијске сакралне и друге књижевности. У српским скрипторијима у првој половини 14. века била је изведена ревизија стаословенских превода главним богослужбених текстова.


Slika
Петар Коришки испосник и отшелник


Разноврска књижевна збовања овог периода оличена су у делу хиландарског монаха Теодосија. Његов главни допринос је велики број сасвим нових текстова у српској књижевности који су сви укључени у реформисан литургијски живот српске цркве. Он је српској књижевности допринео и проширивањем система жанрова али и као оригинални писац са истанчаним осећајем за уметничко стваралаштво. Теодосије је писао житија, похвале, службе и каноне. Неки од његових текстова су први одговарајуће врсте у српској књижевности а три његова главна дела Житије светог Саве, Служба светом Сави и Служба светом Симеону представљају коначну етапу у развоју одговарајућих жанрова. Теодосијево дело се значајно стилски разликује од ранијег Доментијановог дела јер је код њега присутно експресивно излагање које подсећа на нарацију иако је дело грађено по строгим правилима хагиографског жанра. Психолошка посматрања дошла су до изражаја у Теодосијевом делу Житије Петра Коришког (око 1310). Теодосијева песничка дела су у потпуности литургијски мотивисана и у складу са јерусалимског богослужбеном праксом. Његова Служба светом Симеону заменила је Савину Службу из 13. века а Служба светом Сави све раније службе. За Теодисија је карактеристично и обједињавање култних текстова посвећених Симеону и Сави.

Slika
Зборник Српских Житја


Поред Теодосија, књижевно стваралаштво 14. века обележава и зборник Житија краљева и архиепископа српских, познат и као Данилов зборник по свом главном творцу, архиепископу Данилу II. Главни разлог настанка овог зборника је потреба за стварањем литургијских текстова за српске светитеље-краљеве и архиепископе. Данило II био је истакнута личност у српској цркви 14. века а као писац оставио је 6 житија и две службе. У структури жанра житија Данило је донео значајне новине. До њега су српска житија била или изразито кратки текстови који су били део типика или изразито дуги текстови, као дела Доментијана и Теодосија. Данилова намера је била да састави српски пролог или зборник релативно кратких житијних текстова. За њега је карактеристично и усложњавање унутрашње структуре житија уклапањем већег броја различитих жанрова. У његовом стваралаштву приметни су утицаји исихастичке духовности. Код првог Даниловог настављача приметан је спој Даниловог стила и Теодосијеве експресивности. Данилов зборник први његов настављач је допунио житијима Стефана Дечанског, краља Стефана Душана и архиепископа Данила II. Други настављач је унео кратке житијне белешке о првим српским патријарсима Јоаникију, Сави и Јефрему.За српску дипломатику карактеристичне су књижевно формулисане аренге (уводни делови повеља). У њима се износила духовна мотивација чина који се повељом санкционисао. Књижевни елементи приметни су већ код најранијих сачуваних српских повеља да би овај начин изражавања неговали готово сви каснији владари из династије Немањића.


Slika
Свети Данило II, архиепископ Српски


Педесетих и шездесетих година 14. века присуство исихастичких утицаја у српској књижевности још се непосредније осећао. Код тројице истакнутих стваралаца непосредно се осећа овај утицај: Јефрема, Силуана и инока Исаије.


Slika
Свети Јефрем, патријарх Српски

Монах Јефрем (српски патријарх 1375—1379, 1389—1392) створио је обимно и оригинално песничко дело. Књижевним стваралаштвом бавио се вероватно током свог боравка у Пећи (1355—1371). Написао је три канона (Христу, Богородици, За цара) и 180 осмогласних стихира. Све његове песме прожете су исихастичким мотивима (борба против страсти, дубок доживљај грешности, строго и трајно самопосматрање).



Од Силуана су сачувани стихови за Пролошко житије светог Саве и збирка писама Епистолије кир Силуанове која представља редак пример старе српске епистоларне књижевности. Сва његова дела повезује идеја о људској пролазности и трајним вредностима божанске љубави. По песничком стваралаштву из овог периода познати су и Григорије Рашки и Јаков Серски.


Slika
Дионисије Ареопагита


Инок Исаија био је вишестрана личност српске средњовековне историје: писац, преводилац и дипломата. На Светој гори је 1371. превео дела Псеудо-Дионисија Ареопагита. Овај његов рад имао је утицаја на каснију српску књижевност и уметност. Сведочанство о овом раду Исаија је оставио у једном запису у коме на драматичан начин приказује стање у српским земљама након Маричке битке.


Vrh
Вучица
Post  Tema posta: Re: Стара Српска Књижевност  |  Poslato: 09 Apr 2013, 20:04
Korisnikov avatar
Moderator chata

Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458

OffLine
Под утицајем Косовске битке (1389—1427)



Slika
Деспот Стефан Лазаревић, српски владар и књижевник. Владао је Србијом у тешким временима након Косовске битке а такође је био и талентовани књижевник. Најзначајније његово дело је Слово љубве.



У српској књижевности након Косовске битке издвајају се два главна тока: настајање култних текстова посвећених кнезу Лазару и преношење наслеђа претходних периода. [48] У стварању Лазаревог култа учествовало је више књижевних стваралаца од којих је најзначајнији Данило III (Млађи или Бањски). У писању се огледао и пре Косовске битке а кнезу Лазару је посветио четири списа: Похвално слово, Службу, Пролошко житије и Повесно слово. [50] Сви ови текстови настали су већ 1391. или 1392. године и њихова симболика је изразито мартиролошка. Мартиролошки симболи, којима су прослављани рани хришћански мученици, смештени су у аутентичан историјски оквир. Култ кнеза Лазара и Косовска битка инспирисали су и друге писце од којих су неки непознати (писци Слова о кнезу Лазару и летописног Житија и начелства кнеза Лазара) док су други истакнуте историјске личности (Јефимија и деспот Стефан Лазаревић). Јефимија је написала три песничка дела од којих су два посвећени кнезу Лазару Мољеније Господу Исусу Христу (1389/99) и Похвала кнезу Лазару (извезена 1402. за Лазарев ћивот у Раваници). Мољеније је надахнуто мотивима византијског песника Симеона Новог Богослова док је Похвала у целини изворан песнички састав у коме се преплићу лична и општа трагичност историјског тренутка. [51] Посебно место у косовском циклусу заузима дело Андонија Рафаила Епактита Похвала кнезу Лазару која се сложеном и реторски развијеном песничком структуром издваја од других дела из овог циклуса. Нека од књижевних дела деспота Стефана Лазаревића припадају овом циклусу. У питању су плач Надгробно ридање над кнезом Лазаром10 и епитаф Натпис на стубу косовском. Са делом Андонија Рафаила ово су последњи српски средњовековни списи о Косовском боју.

Познатије Стефаново књижевно дело је Слово љубве, песничка посланица о духовној љубави и љубави уопште. Доживљај природе у овом делу означава сасвим нове тенденције у српској књижевности.

Међу византијским и бугарским избеглицама у Србији које су пристизале још у време владавине кнеза Лазара било је истакнутих књижевних стваралаца. На падинама Кучаја и Хомољских планина налазила се велика колонија Синаита (калуђера-исихаста) међу којима су се истицали Ромил и Григорије. После Ромилове смрти 1376. године у Србију долазе неки његови ученици а један од њих, Григорије Синаит Млађи, написао је Житије преподобног Ромила док је грчки монах Јоасаф написао Службу преподобном Ромилу. Преводом ова два текста на спрски језик Ромилов култ је уведен у српску средину. Монашком кругу стваралаца припада и Марко Пећки, творац Житија и службе патријарху Јефрему као и Службе архиепископу Никодиму. Монашко-исихастичке идеје нарочито су присутне у делу Григоријa Цамблакa . Цамблак је у Србију прешао из Молдавије за време владавине деспота Стефан Лазаревића где је постао игуман манастира Дечана. Био је веома учен и творац бројних књижевних дела која су ушла у састав старе српске, бугарске и руске литературе. [52] За српску књижевност значајна су му дела Житије Стефана Дечанског, Служба Стефану Дечанском и Слово о преносу моштију свете Петке. [53] У Григоријевом Житију Стефан Дечански је приказан као владар-мученик који је то од рођења до смрти.

У последњим деценијама 14. века у српској књижевности јављају се нови историографски жанрови летописи и родослови. Први српски родослов настао је у вези са краљевским крунисањем Твртка I Котроманића 1377. године у Милешеви а имао је за циљ да покаже легитимност овог чина. Касније је доживео неколико редакција. Српски летопис настао је 50-их или 60-их година 14. века под снажним утицајем византијске хронографије. За развој српског летописа посебно је био значајан превод Хронике Георгија Амартола. У другој четвртини 14. века Хроника је преведена у Бугарској (Летовник) а бугарски превод је прилагођен српском језику 1347/48. године по налогу цара Стефана Душана. [54] Летовник се завршавао кратким резимеом под насловом Сказаније кратко од Адама до данас. То Сказаније је прерађено и допуњено у Србији 50-их година 14. века са засебним додатком Житије и житељество краљева и царева српских, који по коме и колико царева. Тај додатак био је језгро за све касније летописе. За развој српске историјске свести у 14. и 15. веку значајна је била Хроника Јована Зонаре. Преведена је на српски још за време владавине краља Милутина али је деспот Стефан Лазаревић из Хиландара наручио нови препис који је израдио Григорије Хиландарац. Он је том приликом Зонару допунио према Старом завету и Амартолу.


Vrh
Вучица
Post  Tema posta: Re: Стара Српска Књижевност  |  Poslato: 09 Apr 2013, 20:17
Korisnikov avatar
Moderator chata

Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458

OffLine
1427—1459. годинa


Slika


Монахиња Јефимија, живела је у време након Маричке битке. Поред државне, њу је задесило и више личних трагедија. У своје књижевно стваралаштво она је пренела како општу тако и личну трагику.


Од прљавих усана, од мрскога срца,
од нечистог језика, о Христе мој,
и не одгурни мене, рабу своју,
ни јарошћу твојом, господе,
изобличи мене у часу смрти моје,
ни гневом твојим казни мене
у дан доласка твога,
јер пре суда твога, господе,
осуђена сам свешћу мојом;
ниједна надежда није у мени
за спасење моје, ако милосрђе твоје
не победи множину безакоња мојих…

Одломак из Тугe за младенцем Угљешом


У последњим деценијама српске средњовековне државе мењају се географска средишта књижевне делатности. Нови центри постају Београд Стефана Лазаревића, Смедерево Бранковића и Ново Брдо. Долази до промене и у систему жанрова где се хагиографија испуњава правим историографским садржајем. Појављивање превода појединих античких аутора указује на својеврсни хуманизам у овом периоду развоја старе спрске књижевности.

Константин Филозоф је најистакнутија личност овог периода српске књижевности. Рођењем Бугарин у Србију је пребегао 1410. године. Два његова дела значајна су за српску књижевност: Сказаније о писменима и Житије деспота Стефана. Сказаније о писменима је обиман граматички састав настао између 1423. и 1426. у коме аутор покушава да да програм једне темељне правописне реформе. Много значајније је Житије деспота Стефана настало између 1433. и 1439. по налогу патријарха Никона. Иако припада житијном жанру дело је по својој структури доста специфично, са већим бројем хуманистичких елемената. Константин је склон примени византијским реторских фигура и облика и употреби необичних литерарних конструкција (акростиха на пример). Житије се завршава плачом у коме се оплакује деспот Стефан. Својим књижевним делом Стефана је ожалио и поп Влкша (Вукша) епитафом на спомен камену у Црквинама. Непознати Смедеревски беседник написао је (а вероватно и изговорио у виду надгробног говора) плач посвећен деспоту Ђурђу Бранковићу. По речима Димитирја Богдановића овај плач је прожет истинским болом у коме се наслућује мрак који пада на целу Српску земљу. Смедерево после враћања Београда Угрима постаје значајно средиште књижевног стварања што су били и манастири браничевског краја где је радио и Инок из Далше. Падом Смедерева 1459. завршено је деловање овог српског књижевног круга.

Друго значајно књижевно жариште била је Зета. Развој књижевне делатности у зети везује се за јачање веза Зете са Светом гором и за деловање Јелене Балшић, кћери кнеза Лазара. Јелена Балшић је последње године живота (1435—1443) провела као удовица у манастиру Св. Богородице на скадарском острву Горици. Из овог периода сачувана су три њена писма са духовником Никонон Јерусалимцем. У Јелениној преписци присутно је велико теолошко знање и дубоко проживљавање верског идеала.
[/center]


Slika
Зборник Владислава Граматика, чува се у библиотеци ЈАЗУ у Загребу.


Из Новог Брда, значајног рударског и трговачког средишта, или из његове околине потицала су тројица српских књижевника Владислав Граматик, Димитирје Кантакузин и Константин Михаиловић. Владислав Граматик био је познавалац целокупне српске књижевне традиције, текстолог и преписивач а мање самосталан књижевни стваралац. Био је изузетно плодан писар а своје обимне кодексе писао је са пажњом научника. Сачувани зборници Владислава Граматика обухватају 4300 страна са око 250 различитих текстова. Само један спис је његово оригинално дело Слово о преносу моштију Ивана Рилског (Рилска повест) који је био додатак Јевтимијевом житију овог свеца. Димитрије Кантакузин био је оригиналан књижевник који је оставио дела разних жанрова. Његов Канон о повратку моштију Ивана Рилског настао је готово истовремено када и Рилска повест Владислава Граматика и није нарочито успешно дело одк је Песма Богородици значајно песничко остварење. У питању је дугачка песма од 77 строфа са по четири стиха јединственог жанра у старој српској књижевности. Жанру похвале припадају два Димитријева дела Похвално слово великомученику Димитирју и Похвала светом Николи. Веома је опширна његова Посланица свештенику и доместику кир Исаији. У овом писму дошли су до изражаја сви морални и духовни проблеми епохе. Написао је и једно житије Ивану Рилском којим је заокружен циклус култних текстова о овом светитељу. И у последњем периоду српске средњовековне државе активни су стари књижевни центри, манстири на Косову и Метохији. Тако у Дечанима настају Параклис Стефану Дечанском и Стихире светом краљу које је написао монах Јосиф.

Поред духовне у овом периоду су присутни и различити текстови световне књижевности. Они се често називају романи а у питању су мање или дуже приповести преведене са италијанског, латинског или грчког језика још у 13. и 14. веку а која се нарочито преписују у 15. веку. Прераде позноантичких дела као што су Александрида и Роман о Троји или витешке повести као што су Триштан и Ижота (Тристан и Изолда) и Бово од Антоне показују разгранате културне везе српских земаља са јужном Италијом које су оствариване углавном преко Дубровника и западном Европом. Порекло Александриде није најјасније али је по свој прилици комбинација западноевропског и грчког превода. Источног су порекла разни списи преко којих се српска средина упознавала са источњачком и хеленистичком филозофијом. Међу њима су биле и збирке изрека разног порекла. Посебно је популарна била збирка Пчела настала још у Византији и која је обухватала низ изрека античког, библијског или патристичког порекла. Велику популарност имао је и Физиолог, хеленистички спис из 2. века нове ере,морализаторске садржине, на српски језик преведен као Слово о ходећим и летећим створењима. Бројни описи стварних и фантастичних животиња били су честа инспирација многим ументицима средњовековне Србије.


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: Стара Српска Књижевност  |  Poslato: 09 Jun 2013, 13:13
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711

OffLine
Knjiga od koje je sve počelo

Prvi srpski bukvar inoka Save


Slika

Davno-davno, krajem 16. veka, obradovao nas je, nas, Srbe, naš prvi SRPSKI BUKVAR – СРПСКИ БУКВАР…

Ima li važnije, lepše, rodoljubivije, zdravije… knjige?!…

Knjiga za koju nije znao ni Vuk Stefanović Karadžić!…

„Prvi srpski bukvar“ inoka Save, jeromonaha u manastiru Dečani, štampan je 1597. u štampariji „Đulijano Rampaceti“, u Veneciji. Burna vremena, brzo su, međutim, bukvar bacila u zaborav, pa za njega nije znao ni Vuk Karadžić. Tokom 1903, Ljuba Stojanović je priređujući „Katalog Narodne biblioteke Srbije“ uneo „Prvi srpski bukvar“ inoka Save među dela srpske pismenosti.

A za bukvar se slučajno saznalo. Najpre je 1893. ruski konzul u Skadru Krilov prvo izdanje, štampano u Veneciji 20. maja 1597, poklonio novinaru i prevodiocu Okici Gluščeviću, a kasnije je, 1921, drugo izdanje, štampano 25. maja 1597. u Dubrovniku, gde je bio na proputovanju, kupio inženjer Milorad Dimitrijević, iz Beograda.

Oba izdanja, i prvo i drugo, poklonjena su Narodnoj biblioteci Srbije. Prvo izdanje na samo dva lista, od kojeg je ostao samo prepis, izgorelo je u bombardovanju Beograda i Narodne biblioteke 6.aprila 1941. godine, a drugo, na četiri lista, srećom je sačuvano.


baštabalkana

_________________
Slika


Vrh
Вучица
Post  Tema posta: Re: Стара Српска Књижевност  |  Poslato: 22 Feb 2014, 17:27
Korisnikov avatar
Moderator chata

Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458

OffLine
1459—1537. година


У српској култури и књижевности након пада Смедерева 1459. преовлађивала су есхатолошка схватања која су у тешкој политичкој ситуацији проналазила предсказање за крај света. Без обзира на ово српска књижевност након пада Деспотовине настојала је да објасни збивања и превазиђе трагедију истицањем оних вреднсоти којима је византијска и православна цивилизација тежила као према општим вредноситма.
У овом и у каснијем периоду нарочито се развија и раније присутна књижевност записа. Записи су кратке белешке углавном на празним местима у књигама преко којих су саопштаване најраазличитије поруке. Настали су као израз потрбе да се остави сведочанство о судбини појединца и народа. Другу, сличну групу, текстова чине натписи који су такође разноврсне садржине али углавном кратки и без веће књижевне вредности. Међу њима се издвајају епитафи на стећцима у Босни, често духовите садржине.

Из периода последњих година Српске деспотовине и првих година турске власти издваја се дело Константина Михаиловића из Островице крај Новог Брда који је написао Јаничарове успомене. Заробљен је приликом турске опсаде Новог Брда 1455. а потом је као јаничар учествовао у низу похода Мехмеда II Освајача. Године 1465. заробила га је угарска војска приликом оспаде Звечаја у Босни. У Угарској је ослобођен па је ступио у службу Стефана и Дмитра Јакшића а затим деспота Јована Бранковића. Своје Успомене написао је као историјско-политички меморандум намењен пољском краљу Јану Олбрахту и можда угарском краљу Владиславу II. Текст успомена на српском језику није сачуван већ само низ пољских преписа. Тенденција дела је изразито прохришћанска и просрпска. У њима је детаљно изнет програм хришћанског, европског рата против Турака. Дело доноси низ података о турским обичајима, вери, ратној вештини и карактеру док је у историјским подацима прилично непоуздан.] Код Константина је приметан смисао за трагично и епско у чему се осећа утицај народне књижевности.11 Народна и висока црквена књижевност паралелно су се развијале, међусобно утичући једна на другу. Код њих су често била присутна различита тумачења истих догађаја12 али су имале исти циљ — неговање историјске свести и успомене на српске владаре.

Током 15. и почетком 16. века оживела је висока црквена књижевност у Сремској деспотовини, новом српском културном средишту. Ту је настао низ хагиографских и химнографских дела о сремским Бранковићима. Житија сремских Бранковића одликују се вискоком реториком и сложеном унутрашњом структуромм тј оним квалитетима карактериситчним за српску књижевност 13. и 14. века. Сва житија сремских Бранковића су кратка и њима није посвећено ниједно опширно житије. Средишња идеја ових списа је сабирање растуреног народа.

Slika
Мермерна плоча са натписом о поправци дела Цариградских бедема о трошку деспота Ђурђа 1448. године


Српска књижевност овог периода утицала је на српски народ на широком простору. Њен далек одјек су текстови софијског књижевног круга у 16. веку. Дела овог стваралачког круга припадају колико српској толико и бугарској књижевности. Најистакнутији њен представник је Поп Пеја које је 1515. био сведок мучеништва Ђорђа (Георгија) Кратовца кога су Турци спалили када је одбио да се потурчи. Пеја је написао Службу и Мученије Ђорђа Кратовца. Оно истовремено представља полемички текст против ислама.

Српски књижевници у нестабилним временима напуштају своју земљу и одлазе чак у Русију. Најзначајнији међу њима је Пахомије Србин. У Русију одлази са Свете горе око 1430. године. У Тројице-Сергијевом манастиру крај Москве а једно време и у Новгороду развио је богату књижевну делатност. Прерадио је већи број ранијих руских житија а сам је написао читав низ песничких и хагиографских дела од којих су самостална Житије Кирила Бјелозерског (1462) и Житије архиепсикопа новгородског Јевтимија (1458). Један је од најплоднијих писаца старе руске књижевности. У руској средини радио је и српски књижевник Лав Аникита Филолог а у српској Руси дијак Јелисеј, Андреј Русин и Гаврило Мстиславич.

Српски историогрфски списи родослови и летописи доживљавјау у овом периоду нове редакције углавном проширивањем ранијег садржаја новим подацима.

Велики значај имала је и појава штампарија у српској средини крајем 15. века. Прву српску штампарију основао је Ђорђе Црнојевић на Цетињу 1493. године. Прва књига Октоих првогласник штампана је 1493/94. године. Цетињска штампарија брзо је замрла али је штампање српских књига настављено радом Божидара Вуковића у Венецији, браће Љубовића у Горажду и у низу малих манстирских штампарија. Оснивачи првих српских штампарија имали су и сами књижевних склоности.

Slika
Насловна страница Октоиха


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 68 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   
cron

Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker