Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 28 Mar 2024, 11:32


Autoru Poruka
Senka
Post  Tema posta: Re: Приче у традиционалном стилу  |  Poslato: 31 Jan 2013, 21:33
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
Бошков пост

Симо Матавуљ

Slika



Бошков пост

Сваке године, на крају ускршњега поста, Бошко Кривошић изгледао је као аветиња, једва је вукао ноге. То је бивало стога, што се Бошко строго по типику владао за све вријеме "душеполезне четирдесјатнице". Већ по томе, Бошко је био бијела врана, али праву и потпуну настраност његову чинило је то, што је он, за цијело остало вријеме, био врло рђав хришћанин.
Бошко је одрастао на Рибничком Брду, међу неприступачним кршевима. Ту је била кровињара његова оца Јакова, који се бјеше доселио одњекуд испод Велебита, настанио се на осами и врлети као орлушина, жену изгубио одмах и подигао три сина. У почетку, причало се, Јаков је био вриједан надничар, али кад синови израстоше, слободни и дивљи, као орлићи, постадоше највјештији, најодлучнији кријумчари околине рибничке, а отац им бјеше арамбаша. Толико се знало, а иначе о тој загонетној породици, која се није мијешала са заграђанима, није се знало ништа поближе.
Био сам дијете кад најмлађи Кривошић, Бошко, постаде уљез и наш сусјед, кад га Божица Врањчевићка изабра за мужа и тијем избором изненади цио Рибник! Заиста имао се свијет чему чудити. Она је била лијепа удовица од двадесет и њеколико година, без дјеце, имала је кућу и врт, била је дабра ткаља. Отац јој, Марко Мичић, претржник, имађаше њу једину, те јој одабра њеког Лоју Врањчевића, добра али бољешљива човјека који умрије њеколико мјесеца послије свадбе. Након мало времена и Марко отиде за зетом. Онда навалише просиоци, али их удовица редом одбијаше. Била је веома суморна и скровита, и свијет се навикну на мисао да се доиста већ неће преудавати, кад оно једнога јутра пуче глас да је примила прстен Бошка Јаковљева Кривошића.
Вјенчаше се пред божићни пост. Свадба привуче у цркву силну гомилу свијета обају закона, јер је свак хтио да изближе посматра чувене дивљаке и контрабандијере. Поп бјеше ставио погодбу да ће извршити обред послије летургије, коју ће отстојати сва четири Кривошића, јер их мати црква бјеше жељна. Тако је и било. Стари Јаков стајао је ближе средини црквеној, а синови у једној врсти од њега до стијене, све по старешинству: Илија, па Марко, па Бошко, сви високи и снажни, кратко ошишани, једнако одјевени. Јаков је момачки носио својих шездесет и њеколико година, а вижљастог Бошка особито су красили танки брчићи над лијепим устима и бисерним зубима. Све је то морало бити фатално за удовицу. двије године старију од младожење, четири године кајачку за бољешљивим мужем. Илија и Марко бјеху смјеђи, бркати, крућих црта, сличнији хајдуцима. Кад би се за вријеме службе Јаков прекрстио и погнуо, синови се још дубље преклањаху пред Господом, као класје вјетром повијано, али чим би црквена врата шкрипнула, чим би се какав радозналац стао протурати кроз тишму, одмах би се сва четворица тргнула и погледала искоса. И настаде преокрет у јавном мишљењу, готово свак стаде удовици повлађивати. Зашто, брате, да се искоријени онаки здрави сој људски и православски? И ко то зна да Илија и Марко, који су превалили тридесету, не би били добри домаћини кад би се отргли од метериза, гдје су провели дјетињство и младост без женске њежности?... Хајде, најпослије, да се причека како ће Божица обршити!
Бошко узе занат покојнога таста. Јутром рано, подаље од заграђа, дочекивао је сељаке и куповао од њих живину, воће, зелен, ситну стоку, дрва, домаће рукотворине, све што сељак граду носи. Посао му пође од руке, тијем већма што је у пређашњем занату био у вези са околином и познавао у главу све знатније домаћине. Замјерало му се што су му најстрашније псовке биле најмилије узрјечице, што је са сељацима био осорљив и насртљив, што је вечером готово редовно био трештен пијан, те дјецу радо плашио шкргутањем зуба и разбојничким погледима. Обично би се раскорачио и извратио главу, па би се дерао:
- Ходи ти само Кривошићу у шаке, па да видим спасава ли те бог! - Тако би се бакочио и у сусједству, гдје случајно није било ниједнога бркоње. Али, и тријезан и пијан, већином према жени бијаше њежан, те се често могло чути на улици његово тепање: "Божице, банице, ходи ти к своме Бошкулу. Само ти слушај свога Бошкула, па да видиш смје ли те ко криво погледати, бога..." И она се скроз преобрази, доби здраву боју лица, постаде ведра и разговорна. У разговору са сусједима и са својом родбином брањаше Бошкула: "А што? Човјек се поваздан мучи, па што мари да се с вечера провесели. Оно јесте ружно што псује, што неће у цркву, али још се није упитомио!" Једино је страховала за његов живот, и баш лицем на бадњи дан, пред вечеру, умал'се њена слутња не обистини, јер на врху наше улице опколи Бошка жива гужва, из које се чудом спасе, изнијевши само крваву главу и њеколико масница. Божица је стога ишла на завјет Госпи од помишљаја, која влада на једној главици, час далеко од Рибника.
Тако им прође цијела зима, све до пошљедњега дана месојеђа. Пошљедњег мрсног дана, младожења позва на вечеру оца и оба брата. До поноћи проглушише сусједство рикањем и пушкарањем, а сјутрадан Бошко освану скроз друг човјек. Иде оборених очију као каква невјеста, називље бога свакоме, крсти се чим чује звоно, са сељацима "брате и братиковићу мој", заклиње се "бором", псује само мачку! Свак помишља: "Полудио је." Божица је брижна и суморна и избјегава сваки разговор. Тако је трајало и други и трећи дан, а чудо не престаде, као што пословица тврди. Дјеца се ослободише и почеше га дирати. Један виче: "Бјеж', ето онога жвркнутог Кривошића!" Други одговара: "Не бој га се валај ни колико бабе Антице, јер је сад почео добри живот, хоће да се посвети!" Бошку дође да призове све силе небесне, да дохвата бубуљ, али се на вријеме савлада, удари се прстима по уснама, побјегне од искушења.
На сва питања Божица слијеже раменима и одговара: "О, брате, чудна свијета! Човјек пости и богу се моли, а оно све ударило: "Луд је!..." "Луд је онај ко то каже!" Али поред свега њена напрезања да се покаже мирна, видјело се да је брижна. Најпослије она отпетља торбу пред мојом тетком. То је било друге недјеље поста, кад видјесмо Бошка у цркви. Послије подне, дође Божица у наше двориште да се сунча и ево шта исприча мојој тетки:
- Као што знаш, ћаћа и брајо и брацо вечерали су са нама на покладе. Бога ми (шта да кријем?) јели су као вукови, а пили су као хајдуци. Брајо Илија, ја мислим, десет пута рече: "Деде, браћо напунимо вреће, јер за четрдесет дана неће масан залогај кроз наше грло!" Ћаћа је причао како је тамо у планини, ђе је он рођен, како је он одонуд побјегао због крви. То је, знаш, мени причао, јер су они све то знали. Убио је, знаш... то он, ћаћа... њеког чобанина, па је морао побјећи. И разговарали су о својима работама, већ знаш о којима, и дирали су Бошкола да се тобоже поред мене размекушио, да спава голотрб, и све тако. Али, право, све је то било у шали, онако по домаћу, а брацо Марко ме грлио и говорио да сам ја његова златна снаха. Бошко је већ био добро накресан, али они су се добро држали. Најпосле стиже и њих вино, и онда почеше свашта трабуњати. Мене њеколико пута стари запита јесам ли ја права православка, а кад му ја кажем да јесам, он маше главом и намигује на кревет. Хајде сад ти разуми шта је то! Па онда, сви почеше заносити, све тако њешто. Ћаћа рече да се он уз часни пост чисто подмлади, зато што га извршује како ваља, како су стари калуђери народ учили. Каже: "Више ти помаже сухојаденије (запамтила сам ту ријеч!), него да се пилићима храниш. Али, вели, не помаже ни сухојаденије, ни остали пост, без метанија. Што више, то боље, али триста на. дан најмање. Али, вели, не помажу ни сухојаденије, ни остали пост, ни метанија, ни молитве, ако се човјек само једном превари!" И кад то ћаћа рече, опет на;мигну на кревет.
- Брајо Илија шапну њешто Бошколу, а он поцрвени сав као рак и, ударајући песницом о сто, поче се заклињати да ће све радити као што је навикао од дјетињства.
- Јао, друго моја, сва претрнух кад то чух! Помислих: "Одведоше ми га банђеници. Опет ће с њима у метеризе, опет ће у контробанад". Али ми лакну кад стари настави свјетовање, кад рече Бошку:
"Остави се псовке, синко мој. Прије свега не дирај бога, ни његове угоднике, за све вријеме до Ускрса. Послије ... а шта ћу ти ја?... Сви смо грјешни, можеш, рецимо, онако, кад си много љут, помало и опсовати. Али запамти, те запамти: не помажу ти ни сухојаденије, ни метанија, ни оно, ако се псовке не оставиш".
- Брајо Илија додаде: "Кад се пости србаљски, баш онако старински, онда човјек мало и ослаби, али, послије Ускрса, врати му се снага четрдесет пута виша, јер анђели мјере све на драме шта је ко изгубио, па му намире четрдесетоструко! Па онда, брате, ко мање, ко више, свак носи бреме опачина на леђима. Е, хајде, преко године, не поста, не моли се богу, псуј, укради и удари и убиј, па се то нагомила, а бреме треба распртити, или ће претегнути. Је ли тако, снашо?"
- И све тако, друго моја, све мене питају: "Је ли тако, је ли овако", а ја све потврђујем, иако много шта не разумијем. А Бошко се љуљаше на столици, па све уздише и заклиње се да неће напустити старинске обичаје.
- Најпослије испратисмо их до улице. Стари нам рече на поласку: - "Хај'те, дјецо, у коризму (у пост) са срећом. Реците: коризмице, чистунице, благодатнице, помилуј нас". И отидоше клатећи се улицом.
- Кад се вратисмо у одају, Бошко опра ноге, па се уми, па исплака уста и грло, а све то говорећи: "Коризмице, мученице, помилуј нас". Најзад ми рече да му пружим веленцу на ковчег, да му ставим подглавач и покривач. Ја га у чуду запитах: "Нашто то? Зашто да лежиш на тврду и да зебеш?" Он ме ружно погледа (први пут откад сам му жена тако ме погледа), па узе сам шта је тражио и пружи се на ковчег. Само што рече: "Збиља има Илија право!" Па ућута и до мало захрка...
- Тешко ми је било, друго моја, јер тада тек разумјех њеке ријечи и приговоре, али опет, захвалих богу од света срца што га не одведоше, као што сам цијело вече страховала.
- Кад се пробудих пред зору, чух њечије тешко дихање, шкрипање дасака и њеки шапат. Крв се смрзну у мени, јер ми се учини да је ту више зликоваца, те да га даве. Једва прикупих снагу, те скочих и викнух: - "Ко је то?" Бошко уздахну и одговори: "Лези, жено. Немој ме бунити баш у почетку!" - "Ма, шта то радиш, Бошколо мој? Шта је с тобом, за бога?" - вриснух ја. - "Ништа рђаво, жено божја!" - вели он понизно. "Молим се богу, као што је ред овијех тешких дана. Лези, молим те, и немој ме бунити!" - "Ма, могу ли ја устати, и тако ми се више не спава?" - "Е, можеш, али ме не дирај" И чух гдје у помрчини сам себи каже: "Е, сад морам наново почети", па опет настаде тешко његово дихање, шкрипа дасака и шаптање.
- Напипах кресавице и запалих свијећу. Он је стајао према икони, леђима мени окренут, обучен, али гологлав и бос. И видјех шта ради! Прекрсти се, па се превије и дочека на длане, па клекне и куцне земљи о под, Тако постоји па се наелак исправи, а једнако шапуће. Разабрах гдје вели: "Боже и свети Ђурђу, опростите и смилујте се! Једанаест!" Па онда: "Мајчице Богородице, помози и ти! Дванаест!..."
- Ма што: једанаест, дванаест?! - запита је моја тетка.
- Ма, бројаше метанија! Све тако, изговори по једну молитвицу, па додаје број. И ја остадох на ногама и почех се крстити и клањати се, јер ме обузе њека милина... Истину праву да ти кажем, најприје посумњах да није полудио, па онда, сјетивши се свију њиховијех синотњих разговора, смирих се; па онда, ражали ми се видјевши како је скрушен пред богом. Стога и мене обузе кајање. Најпослије он овако заврши: "Исусе Ристе, за твоје велике муке, прими и ово мало мучење и кајање роба твога Божидара Кривошића! Амин! Стотину." И онда сједе, изнемогао. Тетка прште у смијех.
- Па шта је онда било? Молим те сврши, јер ја видим да сте обоје луди!
- Ништа. Сједјели смо дуго без ријечи. Онда ја, као обично, донесох му круха и скленицу ракије. Он одгурну ракију, па, оборенијех очију, вели: "Носи проклетницу. Зар ти још не вјерујеш да ћу држати сухојаденије?" - "Ма ја не знам шта је то!" - рекох склонивши ракију. "Ја не разумијем те ваше ријечи" - "Па, само ти се каже. Сухо јести, а не варено, него круха и смокава, круха и ораха, круха и лука и чисте воде!" - "Па докле тако, ако бога знаш?" - "Па овијех шест дана, до неђеље, и онда ћу помало и врућа, разумије се посна." - "Ма разбољећеш се, човјече." - "Прођи се, жено!" - вели. "Свети оци испосници јели су коријење, па су живјели по сто година." А био је лијеп и њекако мио онако блијед и скрушен, те ми дође велика жеља да га пољубим, али нијесам смјела. Полазећи рече ми: "Ти зготови штогод за себе, јер, најпослије, каквих ти гријехова имаш на души!?... Ето, више ти немам шта причати. Како је првога дана положио сто метанија ујутро, сто у подне, сто увече, како је првога дана сухо јео, тако је издржао све до недјеље. А од недјеље једе граха, зеља, кромпира, што му зготовим, али ни вина, ни ракије не окуша, а увијек полаже триста метанија.
- И спава на ковчегу? - запита тетка.
- И спава на ковчегу, - потврди Божица поруменивши, па преметну разговор на друге ствари...
Наравно, до ноћи је све сусјество знало за те потанкости, а сјутрадан и цио Рибник, те се дјеца и докоњаци обезобразише и стадоше кињити чудног испосника. На свакоме кораку сретаху га изазивања, свакојаки приговори и поруге, које је он дуго гутао без одзива, па их послије поче зарезивати на рабош. Стисне зубе Бошко, сав позелени и уздрхти, па виче: "Чекај ти, петљо, проћи ће и коризма, акобогда! А Кривошић не остаје дужан никоме!" У сусјеству њеке се жене бјеху опкладиле да Бошко неће све издржати, да неће извршити једну тачку свота посног програма, али, по причању Божичину, он издржа све... Велике недјеље опет одржа сухојаденије и причести се. Не бјеше много изнемогао, бјеше мало бљеђи, и то је све. Како се пак нагомилало много "дугова" и како се жена с разлогом бојала да ће се Бошко на сами благи дан одуживати, то поручи по брају Марка, који дође на Ускрс, послије јутрење. Омрсише се све троје и браћа се одмах опише. Божица их је непрестано нудила, само да Бошко не би изашао. Кривошићи су пили, пјевали и псовали цио дан, а сјутрадан Бошкуло започе свој пређашњи живот, све у длаку као и до поклада, почињући од јутарње осорљивости до вечерњега бакочења по улицама и у сусјеству. И одужио се прилично "петљама" и опет натоварио "бреме опачине" дуж године, да га распрти у "коризмици мученици"...
Тако је бивало сваке године. За четрдесет дана ускршњега поста Бошко је бивао живи примјер старинскога православља које се у Рибнику одржало само у кровињари Јакова Кривошића; а за триста и двадесет пет дана био је, по ријечима поповим, права саблазан православној пастви...
Годинама је то трајало. Вријеме учини своје. Јаков умрије, Илија погибе у једном сукобу са царинарима, Марко се отсели, кровињара се сруши, Божица погрубје, не дочекавши материнске радости, Бошко је све већма пио и псовао...
Пошљедњих година живота тешко је издржавао коризму, те чим би га ко срио, одмах могаше познати на. њему која је недјеља поста протекла! Пошљедње недјеље "сухојаденија" бијаше подбухнуо, жут, погнут, утонула трбуха и једва је ноге вукао. Свијет бјеше огуглао на његову настраност, те би га ријетко ко дирао, питајући га: "Како је коризмица?" А он би добродушно одговарао: "Коризмице, мученице, чистунице, помилуј нас увијек и довијека амин!"
И до краја вијека свога одржа ћаћину науку.

_________________
Slika Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: Приче у традиционалном стилу  |  Poslato: 31 Jan 2013, 21:56
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711

OffLine
Петљина цура

Симо Матавуљ


Slika


Петљина цура

Стари нашљедњи судија приморскога града Травња, племић Павао Тренк, умрије напријечац у кавани Код орла. То се догодило пред вече, три дана пред Михољ дан, у јеку бербе, када су травањски тежаци дањивали по виноградима. Сјутрадан прву вијест о томе донесе из града Петљина цура, коју родитељи зором бјеху послали да њешто донесе из куће. Њен отац, Петар Миљевић, прозвани "Петља", чувши то, скиде капу, прекрсти се и само рече: "Бог да га прости!" па настави рад као да ништа не бјеше ни чуо. Његова жена, Планина, погледа га кротко, очи јој се напунише сузама и шапну: "Добри човјече, тебе мора и бог вољети". То је чула само њихова цура, лијепа Стојанка, па, погледавши подругљиво матер, одлети у сусједни виноград. Њихов син, недотупавни Ивица, дуго је сједио забленут.
До подне Петљина цура обигра готово све винограде, па, кад се врати, стаде причати како је ко примио страшну новост. Богати и преугојени старац Мијат Барић, надимком Лојко, сав се, вели, уздрхтао и дуго је лежао под маслином, докле се повратио. Митар Радојчић рекао је: "Тако! Дакле! тако отиде на други свијет стари безбожник? А твој тата Петља, све игра од радости, је ли?..."
Планина, сва црвена, диже главу:
- Зашто би се тата радовао?
Петљина цура слеже раменима и одговори, очевидно подругљиво:
- Не знам, мамо, шта Митар булазни. А најљепше је било чути Маркишу Бркића. Објешењак, смјеста је срочио тужбалицу и почео нарицати, те су се сви његови берачи превијали од смијеха. И он ту њешто помиње тату, - њекакав сукоб између тате и Тренка, кад су били млади...
Петља се одмаче, жена се већма сагну, а Стојанка настави причати шта је рекао Иван Тртак, шта Илија Бумбар, шта Шкољевићи, шта Јовчићи. Најпослије мати је прекиде:
- Доста, несрећнице! - па сједе на земљу и подними се.
Та мала породица бјеше скуп великих неједнакости. Петља бјеше човјечуљак, смеђ, четкастих брчића и румених јагодица. Био је споре памети, душе скроз дјетиње. Али и Тјелесно и умно био је бољи него што се на први мах чинило, - био је здрав и издржљив у послу, а имао је неодољиву тежњу ка умовању о високим стварима.
Планина, свом главом виша од мужа, а доиста два пута тежа, бјеше бистра, вриједна, кротка. Стојанка се, углавном, уврже на матер тјелесно, а Иван на оца; али дјевојка донесе на Свијет друкчију нарав, те се, поред тјелесне снаге и љепоте, у њој развијаше пожуда за господовањем као и превелика упорност. - Слабуњави дјечко престаде расти већ у шеснаестој години, и постаде готово блесаст. "Петљина цура" израсте стасита, лијепо сразмјерна, космата, крупних, црних очију, бјелолика, као каква књегињица. Међу траваљским заграђанима постаде пословица: "Лијепа као Петљина цура." У доба када се ово дешавало, Петља имађаше четрдесет и пет година, жена њешто мање, цура двадесет и прву, син деветнаесту.
Планину као удавачу просили су Петља и Митар Радојчић, али се у њу загледа и млади властелин, истом настали судија Тренк који је хтједе за слушкињу. Настаде метеж. У оно вријеме, људима Тренкова положаја могло се што се хтјело. Од страха, Радојчићи, на врат на нос, оженише Митра другом, а судија, видећи да са Петљом не може на крај изаћи и да ће, по свима приликама, лепа дјевојка поћи за њега, створи му кривицу, врже га у тамницу и осуди на батине. Надао се да га, тако осрамоћена, дјевојка неће више хтјети, али баш, може бити, стога највише, она се уда за Петљу, прозва се Марија Петљина, па "Петљина Планина", како је он, од милоште, крсти.
Све то изађе пред очи Планини кад сјеђаше под чокотом. Још јој се у мислима надовезаше потоње несреће, - мушко дијете кржљаво и недотупавно, дјевојка зле ћуди. И први пут у животу зажали што је Петља сувише безазлен, што му, од првога дана, мораде бити не само жена, него као и мати!
Стојанку су већ просили, али није хтјела поћи за тежака или занатлију, јер се заносила за "ситном господом": трговачким момцима, мањим чиновницима и тако, а у потоњу заврти јој главом њекакав кавански и улични свирач! То је знала мати и сусједи, само добричина отац о свему томе ни слутио није. Он је често могао чути како се мати и кћи спорјечкају, често је гледао на лицу своје миле Планине дубоке трагове бриге, али би се брзо смирио. А Планина немаше срца да открије немилу истину своме матором дјетету, навиклу на савршени домаћи покој. Али онога јутра, сједећи под чокотом, одлучи се да га оразуми.
Устаде, и како већ бјеше прошло ручано доба, зовну своје да се заложе. Они се брзо окупише. Учини им се да чуше туђ, непознати глас. А кад видеше дан мах крај ње, Али ваздашњу кротку, благу Планину, на један мах оштру, готово нарогушену, спустише се све троје у страху. Планина ријечи не проговори.
Трећега дана послије тога, на Михољ дан по подне, ћосасти Јоза, крчмар Код вола, очекиваше своје празничне муштерије, - двадесет и два тежачка домаћина из заграђа, што су се за једним столом гостили. Они се из шале прозваше "воларима". За двадесет и њеколико година, откад "волари" као младићи заведоше то друштво, ни један од њих не умрије, ријетко се кад десило да би њеки изостао, а што је најчудноватије, ни једном се не догоди да се ред доласка покварио! Први је, увијек вавијек, долазио Петља, па Лојко, па Митар Радојчић, па Иван Тртак, па Илија Бумбар. Остали су долазили како кад, појединце, или у гомили, али су свагда сви били на окупу до три часа.
Стојећи на вратима, крчмар мишљаше:
- Данас је Михољ дан, виноградарски светац, те ће волари бити веселији него обично. Петља је мало закаснио.
Али, мјесто ситнога Петље указа се крупни Лојко.
Ћосо разрогачи очи и викну:
- Шта је, ако бога знаш!? Шта се догодило Петљи!?
Гојазни, стари Лојко, који дође миран, ублиједи, пови се на довратник, те запита:
- Та, шта кажеш!?
- Ето шта! Није дошао!
- Није дошао! - понови чича запрепашћен.
- Без некога чуда није то! - вели крчмар.
- А... сачувај, боже, није умро? Богати Лојко, да је хтио, могао се проводити у газдинском друштву Код орла {што већ. раде његови синови), али остаде вјеран својим "воларима", јер је волио Петљу и његово мудровање; волио је старога Петљина супарника Митра Радојчића и њихово боцкање, јер, и поред великога размака времена, њихова чегрст ради лијепе Марије не бјеше престала; волио је Ивана Тртка и његове масне шале; Илију Бумбара и његово вјечито ласкање... Волио је све, а нада све, ону бекрију Сима Бркића, славнога пјевача и недостижнога спадала. Лојко, дакле, бјеше добричина, нимало поносит, али, као што су људи богати, стари и угојени, обично себични и пуни предрасуда, бјеше и он. Зато, пошто му се памет прибра, не запита се, као што би било у реду: "Боже, да ли се, збиља, Петљи што десило?" - него рече гласно: "Ако је Петља, збиља, начео број, бој се да је за њим на мене ред, пошто сам данас, на Михољ дан, дошао први!... Ово без њеке није!"...
- Без њеке није! - понови крчмар Јоза, уносећи шарени бокалић вина. Лојко се трже и намршти:
- Јес' чуо, ти, ћосаста тицо злогука, што увијек на зло слутиш? Што кобиш Петљу? Зар га није могао посао задржати?
- Добро, де! Дај, боже, да не погодим!... А каква је берба била, газда?
- Берба је боља од лањске. А што је ново у граду?
- Ето то са старим Тренком.
- Чуо сам, али нијесам за све потанко разабрао. Ја сам ноћивао у виноградима све до си-ноћ ... Је ли баш умро напријечац?
Јоза је био увјерен да Лојко зна све и најмање потанкости, па иако му бјеше већ додијало, ваљда по стоти пут причати у крчми једно те исто, није могао то одбити једноме Лојку! Поче с почетка:
- Причају - вели Јоза - да је Тренк тога дана био веома весео. Картао се у новац цијело поподне, и био је необичне среће. Најпослије, пошљедње партије, пошљедњу карту диже високо увис, како ће њом треснути о сто, али му рука клону и он се сруши мртав! Лијечници кажу: прсла му је велика крвна жила. Погреб му је био њешто никада до сада невиђено у Травњу. Не буди ти криво, Лојко, али сам чуо гдје ти господа замијерају што не дође на укоп, - ти, као најглавнији од тежака.
- Зар? - учини Лојко, сав најежен. - Њешто ми не бјеше добро ова два дана, а хтио сам. Е, боже мој, што ти је судба!
- Судба, дашто! - потврди Јоза... - Боже наш, шта је с Петљом? Да имам кога, сад бих послао да распита. А вјеруј да има чудних ствари, врло чудних. Ето се прича да је стара Тренковица уснила шта ће се десити.
- Је ли могуће?
- Све на длаку како ће бити, како је дигао карту увис и срушио се мртав! То се увелико прича и међу господом. Да је наш Петља овдје сад, па да нам то растумачи, јер он такве ствари разбира, иако се сви ругамо с њим.
- Шиљи одмах по њега! - викну Лојко, у један мах љут... - Шта си ми се ту разбрбљао као каква баба! Пошаљи смјеста ма кога!
Јоза, изненађен, изиде.
У предњем дијелу крчме, гдје бјеху вински судови, тезга и столови за младеж, Јоза затече њеколико младића, занатлија, који истом што бјеху посједали. На његову молбу, ниједан од њих не хтједе да иде чак на крај заграђа, да распита за Петљу. Њеки месарски момак, надимком Арапин, познати пијаница, рече:
- Иди до врага ти и Петља!
- Хајде да се тиче Петљине цуре! - додаде неки од другова.
- Петљина цура! Петљина цура! Хм! - рећи ће неки Шкрго, ковачки помоћник, ћорав.
- Како би било да отидемо сви, тобоже по Петљу, па доведемо Петљино лијепо дијете?
- Ти се шалиш, - рече Ћоро - а ја ти кажем да би дошла, кад би с нама био Пијеро музикант.
То је била новост осталима, те навалише питањима и дознадоше да то већ и врапци причају како се Стојанка гледа и састаје са скитачем.
Јоза, коме још у почетку бјеше наврх језика да им повјери е ће лијепи Пијеро музикант тога вечера свирати Код вола, слушаше сада те новости с великом пажњом, рече:
- Ја то не вјерујем.
- Што не? Пијеро је завртио мозгом не само свима шваљама и собарицама по граду, него, без мало, свему женскињу. А и лијеп је и свира, да га се не можеш наслушати! Откад је у Травњу, кавана Код орла ради двоструко више. Господа сад онамо остају до поноћи. Покојни Тренк особито га је волио. Кажу, говорио је да тај Пијеро није обичан свирач скитач, него баш изучен. Неки опет говоре да он не свира по занату, него да је од њеке велике породице, па, ко ти га зна, зашто се скита.
Јоза, на један мах одушевљен, викну:
- Е, знајте, да ће Пијеро вечерас овдје свирати.
Исприча им да је говорио с њим. Вели: предомишљао се, па је најпослије пристао. Дао је ријеч да ће доћи. И од силнога задовољства што ће се онај Код орла љутити, што ће се о томе по Травњу говорити, стаде трљати руке, па, пљеснув дланима, заврши:
- Весело, момци! Право би било да се о томе рашчује, па да дође доста младежи!... Али већ ја ћу се за то постарати.
Лојко, кога бјеше жагор привукао, неопажен стаде на вратима воларске собе, накашља се хотимично, на што се сви обазријеше.
- Је ли ти, младићу? - зовну Лојко ковача... - Је ли то истина што си причао?
- Шта то, газда? - пита Ћоро.
- То за Петљину цуру, да се састаје с оном скитницом?
- Ја се, газда, не бих заклео, али свијет прича. А и сам знам да је виоглава, да воли гиздавце.
У тај мах дође Митар Радојчић, један од онијех људи што су увијек мргодни, што, како се вели, "до подне себи желе зла, а од подне цијелом свијету".
Кад он и Лојко уђоше у воларску собу, Лојко ће:
- За име божје, шта је с Петљом!? Видиш ли да га нема?
И Митар се малко усплахири, јер истом тада опази да онога нема.
- Не знам, - настави Лојко. - Нијесам ништа чуо, а не могу да се ишчудим што га нема... Ти знаш да је ово двадесет четврта година откад се овдје састајемо, а знаш да никад, ама никад, Петља није изостао а да не дође први! Зато помишљам да ово није без неке крупне. Да није болестан?
- Баш ако је и одапео, нека га ђаво носи! - проговори најпослије Митар... - Да није отишао за Тренком? Какав је безјак, могло би и то бити.
- Немој, тако болан, Митре. Нијеси ти баш такога срца.
- А немој ни ти, болан, Лојко, да ми се ту претвараш. Теби је стало за Петљом као и мени, само те хвата стравуљица од помисли да свак може одједном отегнути! Знам ја тебе!
- Знам и ја тебе, Млито! - викну Лојко, разјарен што онај погађа његову скровиту зебњу. Ту се мало дохватише, али не за дуго, па почеше разговор о берби.
Дођоше Тртак и Бумбар, који се одмах веома зачудише, не нашав Петљу.
Остали волари дођоше у двије гомиле. Прва, већа, задуго је нагађала и дуго претресала о чудном случају, а у другој, кад стиже Бркић, Петљин сусјед, обавијести дружину:
- Петља је остао здрав и весео. Лежао је у дворишту, на крилу својој Планини.
- Пи! - учини Митар Радојчић.
- А је ли с њима била и њихова цура? - запита Лојко.
- Није, - одговори Бркић... - Ја сам раније отишао од куће. У поласку, јавио сам се Петљи, а он се кезаше од милине, а Планина се одазва. Рече ми: "Сад ће, брајо, не брини се. Ни да га вежемо, не бисмо га могли задржати да не оде у школу, како он зове ту вашу крчметину!" Ја њој рекох: "А што, снахо, мазиш ту матору магарчину?" А она ће мени: "Није мој Перун то, него љепота и дика моја! Погледај му високо, паметно чело, и бистре очи и румене јагодице, па ми реци који је од вас волара љепши од њега? А који је паметнији? Ко говори мудре ријечи као он?...
- О-хо-хо-хо! - прихвати Радојчић. - Мојих младунаца! Мазе се и тепају једно другом! Пи!... Шта си јој на то рекао?
- Ништа. Учинила ми се више жалостива, него весела кад је то говорила. Заправо, не бјеше досада њен обичај да тако говори. Митар поврну:
- Ја бих јој овако одговорио: "Мудре су ријечи твога Петље, баш као и магареће њакање. Ми смо, жено, одавно сити твога лијепога Перуна."
- А што да си га сит, кад га и не слушаш, - опази Тртак.
Бумбар добаци:
- А мени је, право да ти кажем, иако га не зарезујем, необично без њега. Е, ево сад, њешто ми фали. Е, волим да гледам како пућка из лулице, да слушам како говори оне поповске ријечи.
Сви то потврдише.
Лојко замишљен, упредаше бркове, па кад уграби тренутак тишине, запита Бркића:
- Ти рече да је Петља био весео?
- Церио се на женину крилу, као мажено дијете - одазва се Бркић.
- То није добар знак, - рече Лојко.
- Шта? Како? Зашто? Шта хоћеш да рекнеш? - заокупише питањима старога газду.
Он се збуни, јер то бјеше рекао нехотице, - мислио је на Тренка, који је био необично весео пошљедњега дана живота.
У тај мах уђе Петља.
Диже се граја, чу се у један мах двадесет пи-тања, приговора, шала:
- Гле! Ево га! Петља! Петљица! Петљурина! А камо те? Гдје си Петљанцијо? Куд се одметну? Какав је то ред? Није те хтјела пустити госпођа Планина? Чешкала те по глави, па си заспао?...
Петља сједе на своје мјесто, између Тртка и Бумбара, сркну из понуђена му Лојкова суда, па их гледаше ужагреним очима, руменији него обично.
- На моју душу, већ је добро накресан! Гдје ли се то дочепао муктиша? - шапну Радојчић другу до себе.
Кад се поврати тишина, започе Лојко:
- Шта би с тобом?
Петља зажмури десним оком и одговори:
- А, ето, брате, дуго сам размишљао и на крају сам смислио да... Лојко га прекиде:
- Немој тако, поповски, него кажи просто: гдје си био досад?
Петља погледа бојажљиво око себе и рече:
- Код Тренковице!
Лојко зину. Готово сви се намрштише. Неки се прекрстише.
- Ти био код Тренковице? - запити стари, ударајући гласом на сваку ријеч... - Зашто?
- Зато што је безјак! - рече Радојчић. Бркић вели:
- Зато да се, за вруће ране, освети за некадашње!
Петљи се набра чело, али додаде мирно.
- Био сам да пожалујем стару госпођу!
- Добро си учинио! - викну Бркић... - Ја сам га први ожалио. Ево чујте.
И утањив глас, да би наликовао на женски, започе њекакву своју тужбалицу, која изазива смијех.
Бумбар, Тртак и Радојчић окретоше се ка Петљи. Он запали лулицу и кроз пућкање, нешто слободнији, започе:
- Старој сам госпођи рекао: "Ето, стари господин отиде богу на истину, бог да га прости! али свети Јован, рецимо...
- Шта ти је рекла Тренковица, кад си ушао? - прекиде га Бумбар.
- Је ли те чим почастила? - пита Тртак. Петља, као да не чу, те настави:
- Свети Павао и сви главнији свеци рекоше: "Човјече, увијек буди спреман на смрт".
Одједном Петља се занесе и стаде викати:
- Ја не завидим ни онима који много знају, те варају свијет. Ни онима који много имају, те се поносе. Сви ће они доћи пред суд вјечни! Је ли тако, брате Лојко?
Лојко изађе напоље.
- Человјек јако трава дније јего! - настави веселник. - Јеси ли кад помишљао, Иване, како мора бити тежак растанак душе с тијелом? Тај растанак то су врата од пакла! А како ће бити унутра?...
Тртак ће устајући:
- Чуо сам ја стотину пута од тебе те ријечи, које си ти запамтио од попова. Али, ето видиш, твој Тренк није се борио с душом, ни осјетио није кад је ушао кроз та врата.
Бумбар промијени мјесто.
Радојчић рече опоро Петљи:
- Што, Петљанијо, не оставиш људе да на миру уживају, него ето бјеже!? Могао си данас њешто измијенити, - могао си нам причати шта ти је рекла Тренковица? Шта је рекла, де? Је ли спомињала твоју Планину?
Петља је збиља био чашћен код старе госпође, а уз то се придало и необично узбуђење. Није чудо, дакле, што помисли да га то Бумбар пита, а њему се увијек највише повјеравао.
- Шта ми је рекла, велиш?
- Да!
- Еј, женска мудрост и вјештина, мој Илија. Мазила ме, чешкала ме, па вели: "Драги мој Перуне, нијесам хтјела јуче, ни прекјуче, да те узнемирујем, кад је највећи рад! Нећу ни данас, јер је благ дан, и право је да се одмориш и провеселиш у своме друштву. Али сјутра имаћемо велики, велики разговор. Тиче се среће нашег дјетета! Крупна је ствар, мој Перуне, врло крупна.
- Ма, ко то вели, - запита Радојчић.
- Ма, она, Планина. Моја Планина!
- Иди дођавола и с њом, безјаче! - промрмља Радојчић, па и он промијени мјесто.
Петља настави, гледајући у таваницу:
- Ја се као помало и домишљам што хоће Планина. Њеко доиста проси нашу Стојанку. То је. А ја се чиним као да не разумијем и молим је да ми одмах каже. Велим ја њој: "Слатка моја Планино, немој ме мучити." Аја! Неће, па неће! Сјутра, сјутра је велики дан за нас! И тако одем.
- Идући од куће, био сам тако весео да бих запјевао и поиграо на улици, да ме не бјеше стид од свијета. У томе се сјетим старе Тренковице. Моји су непријатељи, и ко је мене осрамотио довијека, и ко је мени хтио највеће зло учинити, него покојни! Хајде, рекох, да богу благодарим, ради мога дјетета, на овај начин: да утјешим стару! Вјеруј ми да ми је то одједном на ум пало, кад сам ишао овамо. И вјеруј да је то било по анђелу, - да је то мени дошапнуо мој анђео хранитељ... Ти, канда, не вјерујеш да има. анђела хранитеља?...
Одједаред плануше лампе, забруји хармоника, диже се урнебес у предњој соби. И Петља се трже. Готово ови "волари" потекоше онамо, те настаде гурање, чепање, циликтање.
Колико је то "грајало у крчми Код вола? И шта је све било те ноћи у крчми Код вола није умио нико тачно и јасно испричати од оних што су онамо били...
Сјутрадан, када се Петља пробуди, угледа Планину, грозно преображену, а угледа је чело главе Стојанкине. Дјевојка лежаше наузнак, раширених руку, жута, расколачених очију, а силне јој се груди силно надимаху и слијегаху. Петља једва имаде снаге да устане; ноге му клецаху, дах му се прекиде, те није могао да пусти глас. Жена му даде знак да изађе у двориште, ла изађе и она за њим. У прикрајку плакаше Ивица.
- Шта је, ако бога знаш? - пита Петља...
- Умире Стојанка?
- Само вас двојица не чујте се живи, не улазите! - рече грозничаво Планина.
- Ама, шта је било? Од чега је то? Планина заврте главом:
- Бог сам зна од чега! Тако! Зло дође па...
- Али, умири се... Не одмичи се од куће!... Може бити да ће те звати још до подне у суд!
- Мене у суд! Зашто? - пита Петља.
- Како зашто? За човјека! За крв!
- За човјека! За крв! Кога човјека? Какву крв?
- Па онога... свирача!
- Шта је било свирачу?
- Ништа друго, него га убише! Зар још нијеси при свијести?
- Шта говориш, жено? Јеси ли ти при себи? Ко је убио свирача?
- Ви Код вола!... Остави спрдњу!...
Планина се врати у кућу. Петља се ухвати за главу, потече за њом, али се пред вратима предомисли и, онако пола одјевен, изађе на улицу, гдје се сукоби са Бркићем, његовом женом и снахом. Бркић, блијед као смрт, наслони се на сухомеђу и исприча му догађај, ево шта:
Пијера је пробо ножем Арапин. Свађа је потекла због... због... та, у пићу! То се догодило пред зору, пошто су се њих двојица отетурали кућама.
Жене посматраху Петљу чудним погледом. Он се прекрсти њеколико пута, и сузе му потекоше, и рече:
- Е, е, сачувај Господе! Што ти је судба и зли час! Сачувај, Господе, зле судбе и зла часа!
- Ми нијесмо свједоци! - рече Бркић ... - То толико смо у добитку.
- А помислите, моја Стојанка занемогла одједном. Једва што је жива! Снаха Бркићева викну:
- Шта кажеш брајо? Бог с тобом брајо! Шта је било? Да видимо!
И хтједоше обје у двориште, али их Бркић задржа. Бркићка се обазрије и рече гласно да је Петља могао чути:
- Грјешни Петља, да зна зашто је младић погинуо, и шта је његовој цури!
Али Петља не разабра те ријечи. Снаха додаде:
- Боље је што не зна! Боље је за човјека да је безјак!
Бркић рече:
- Ко је могао знати да је Арапин толико заљубљен у Петљину цуру! Ко је могао слутити то! Ах, Петљина цура! Петљина цура! Задуго ће се причати о њој!...
И заиста, дуго се о њој причало у Травњу, али не у ономе смислу како је Бркић слутио. Стојанка брзо оздрави. Поможе јој њена прирођена снага и младост, а страховити потрес учини друго, веће чудо, - Стојанка постаде чедна, послушна и наскоро се уда за Бумбарева сина, кршна младића, који је с њом био срећан, каогод и Петља с Планином.
Петља запамти довијека Михољ дан, али ни-када не дознаде истину, јер и Јоза и двадесет и један волар и сав свијет, као договорни, поштедјеше доброг човјека.
Као кроз мутан сан, Петља се сјећао стаса и обличја свирачева. Био је - причаше он - витак, протегљастих образа, црних као зифт наусница, кудрасте косе. Имао је руке као каква госпођица од племенита рода. Кад његови танани прсти играху по справи, лијепе његове очи сјактаху као муње, а гласови се извијаху, да су човјека жмарци подилазили.
И често би завршио, уздахнувши:
- Гријехота! Онако лијепа младост отиде у гроб, немилована, неожаљена!

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: Приче у традиционалном стилу  |  Poslato: 07 Feb 2013, 20:44
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711

OffLine
КОМАДИЋ ШВАЈЦАРСКОГ СИРА

ПРИЧА ИЗ ПАЛАНАЧКОГ ЖИВОТА

Ђура Јакшић


Slika


Лепа ти је то ствар, тај швајцарски сир! Ја, откако га знам, радо га једем, а још га радије нашим неготинцем заливам. Та помислите: швајцарски сир! неготинско вино! — Хајдук Вељко и Виљем Тел!... Има ли што у природи да боље хармонише?... Има ли у историји два карактера који би један на други више личили него та два јунака?...
Да и данас живе, Видовдан би казао: „Два црквењака!“ Али они погинуше славно, поштено, витешки! Па и не видеше грдила и бруку наших дана, рекао бих последњих дана, јер кад год човек помисли на последње људе, мора се сећати и последњега дана, „што по реду доћи мора...“
. . . . . . . . . . . . . . . . . .
Дакле, ја и мој пријатељ — обојица „омладинци“ — кад смо прегледали инвентарије наших покретних и непокретних добара, уверисмо се да имамо на расположењу толико пара колико овакој сорти људи треба да једно вече заборави беду и муку свакидашњега живота.
Мој предлог беше, наравно, за швајцарски сир. Нађемо на путу једног ђака, који беше нешто више узрастом него другови његова разреда. На глави је имао црну качкету, као што је по унутрашњости Србије стари практиканти носе, капут дугачак, без дугмади и без боје, беше тако нешто налик на сиво. Он је негда код некога практиканта послуживао, па му је овај поклонио цело своје изношено одело — о своме имендану; а кад је себи купио „штивлетне“, онда је своме верноме ђаку поклонио старе своје јеменије, на којима је кожа почела цветати, а ђонови се већ расцветаше.
Док је ђак отишао по сир, донде смо ми већ засели за један мали сточић у најмрачнијем кутку „Шарене каване“. Ја, управо, не знам зашто се та кавана зове „шарена“? Да ли са ишараних дуварова или због шарених гостију? Знам толико да у Србији мало која паланка наша нема „шарене каване“, а свака кавана има и шарених гостију... Ено, па их гледајте! Остраг до „келнераја“ седе два кочијаша и један шлајфер (оштрач); њих двојица подбочили се на коштуњаве руке, па чисто неким парламентарним редом преслушавају један другога.
— Хе, мој брајко, ти још не знаш шта су коњи. Ови моји сад, то су раге! Ове ми је један Влах шверцовао из Баната; лени су добога! Али бачки, оно ти је ватра! Жеравица! Па онда нису ни скупи, бадава, богами, бан-бадава! Само, знаш, треба куражи... Ти већ знаш како иде...
Они то говоре, а шлајфер искривио се, пијан, па пева:
„Ес гинген ден ди драј јуден,
ден, ден, ден“
А кад је пао у севдах, треснуо је свој цилиндар о земљу — знате, сви културтрегери носе цилиндар — али кад га је хтео подићи да га опет на своју цивилизовану главу натуче, посрну једанпут, други пут, па, као оно рањен витез, стропошта се на земљу; па онда, онако сасвим ритерски, повиче: „Ес лебе дес дајчен фатерланд“. — Мора да је био Прус, па је помислио да га је негде на барикадама републиканским погодило ђуле, а уистини и изгледаше као онај који умире: „Ди лајте синд... ди... ди...“ и тако захрка наш сиромах културтрегер.
То тако изгледа у прочељу, а у зачељу — е, ту је сасвим други свет: пет-шест пензионера, седам-осам трговаца, и они који нити продају свилу ни челик, него лепо дају новце на зајам... заиста, милостивни људи, добри људи!... Не раде ништа: пуше, једу, пију и примају интерес... То је њима тако бог дао, а власт им не крати, јер су поштени људи, имају новаца, а новац није мали доказ за узвишено поштење нечије личности. Погледајте, напр., онога дебелог човека што носи сиво јапунџе са џигеричастом јаком, чибук сасвим по агаларски, са големим ћилибаром — то је, вид’те, некад био чиновник. За њега кришом говоре да је у неко време отимао; а сви му се у очи чуде доброти и поштењу... Таки је свет! Таки су људи! Штавише, и сам г. негдашњи великаш, у беличасто-жутом капуту, са црвеном випушком на капи и на чакширама, сваки трећи дан долази му на ручак, па, осим што њему у очи, још и осталом свету казује да је његов побратим најваљанији човек на свету. Више пута са неким ентузијазмом о своме другу и побратиму говори:
— Знате, људи! А нећете ми веровати, — тима реч’ма је он сваку приповетку почињао, отприлике као што Видовдан почиње своје уводне чланке писати: најпре иде скелет, месо, фамилија, па онда држава, а у држави је болестан уд сваки онај њезин члан који се усудио незадовољан бити са нашим „статус кво“; дакле: — знате, људи, што се мог побратима тиче, нећете ми веровати да је то једна преизрадњејша душа, добро срце, поштен човек! Нећете ми веровати да вам сваког празника иде у цркву, поштује свештенство. Баш пре, кад оно беше свадба врајла-Јуцина, приповеда ми наша госпоја протиница да је у тас бацио два небушена цванцика, а кад му је уочи Св. Николе г. прота светио водицу, пољубио га је у руку... Нећете ми веровати, али зацело је добар човек! Па какву чест има! Боже мој! Боже мој! И наши великаши и турски великаши, сви су се отимали за мог побратима. Та, ено, кад оно пропутова Кабул-ефендија, одмах је њега тражио, ручао је код њега, а после му је поклонио једне бројанице. Па да знате још какве! Од чистога ћилибара! Био је и у маџарском рату, онда се, сиромах, и — угојио. Знате, Банаћани и Бачвани све су се отимали за њега, хранили су га самом тортом и паштетом те овде мало, онде мало, мој побратим дође дебео као... као... као вршачки владика!... Тек, хвала богу, здрав је, а апетит му је и сада добар; једе, једе, е, знате, појео би вам и живог курјака... Нећете ми веровати, ал’ баш је човек тај мој побратим!
А знате ли по чему су њих двојица побре? То је такође чудна историја. Један је вучићевац, а други обреновићевац!... „Непријатељи до смрти“, а овамо се лажу, лажу и себе и друге, лажу и оне којима би били обвезани да истину говоре, лажу све!... А то је, опет, њихово начело: лагати и живети... И они су се баш по самом том начелу побратимили. Од њих је далеко она узречица: „Живиш, да радиш; једеш, да живиш“; они имају сасвим друкчију философију за живот: „Живиш, да једеш; лажеш, да имаш шта јести...“ Ја, вид’те, са мојим друштвом не смем наглас баш ништа прозборити; они не смеју од мене чути ни једне речи, ни слога, ни мига — ако чују, зло! Зорт! Одмах почну тумачити: то се односи противу књаза, противу владе, итд., нарочито онај у беличасто-жутом капуту, он који свих седам краљева за по минута изређа, који зна и шта је покојни кнез Милош 1831. год. на Бадњи дан вечерао; који се сећа и какву је реч још као дете од једанаест месеци први пут протепао; тај наравно да све зна, а остале муштерије речене каване све му верују... А како, опет, не би? Они не верују у дан, у истину, а у лаж?... Е, баш сте чудни људи! Па ви бар знате да се сви еснафи један с другим могу посвађати, штавише и попа с попадијом, — али лажа с лажовом никад! Тај се еснаф најбоље слаже и свуд се потпомаже, а, ваљда, и зато што је лаж најјевтинија... Не кошта ништа, а све занима, нарочито и велику господу, којима је, и по себи, истина мрска.
Еле, наше велико ђаче дође. У левој руци носило је капу, а у десној парче сира, у чисту белу хартијицу завијено — хартија беше бела, а сир врло фино расечен изгледаше отприлике као коверта од какве депеше; — метну сир, скоро с неким решпектом, на сточе, поклони се учтиво и оде. За њиме су обе старовоље мало подуже гледале, а кад је дете отишло, управише своје испитљиве погледе на нас двоје; а за њих би и била штета да прође један дан, а да власти што ново не „доставе“. Цркли би од страха да се не укине пензија, после, опет, и сама би „чаршија“ била у нерасположењу кад не би чула новости на којима ће неко време преживати... Они вас погледаше позадуго, приближаваху нам се, одступаху и опет су сви у скупу долазили. Ниједан од њих не рече: „Добро вече!“ ил’ тако што, само нас погледаху, отприлике као на неку ствар коју мрзимо или од које се бојимо. И они су нас баш изобиљски мрзели. Чуо сам, кад се по трећи пут одмакоше, где онај дебели шапну осталима:
— Каква мора да је депеша што је добише?...
А онај мршави мумџија, што личи на спухану свињску бешику, додаде полако:
— Ово нису чисти послови! Верујте, овај брадати нешто зна, нешто шурује; — верујте ми да је из прека, баш рођен Бачванин; неки говоре да су га лањског лета виђали и са Милетићем.
— Јест, јест! — додаде други дебељко, у гарибалдовском шеширу, лица правилног, али одвратног. — То је истина, а ми сви знамо како наши великаши о њима и њима подобнима мисле.
— Ми морамо дознати, ми хоћемо да дознамо шта има у тој депеши. И то треба власти доставити.
— То треба! За благо нашег отечества то треба власти доставити.
Међутим се чуло и јасније мумлање, све гласнији говор, док се напослетку не примаче онај — — — у беличасто-жутом капуту.
— Добар вече, господо!
— Бог добро, господине!
И он, сасвим умиљато осмејкујући се, седе до нас; смешио се, а једнако је погледао на наш швајцарски сир...
— Хм! Хм!... Знате... Нећете ми веровати... — сад се исхркну и убриса бркове, поглади се и пође даље говорити. — Знате, чудна времена!... Рат... Француска... Нећете ми веровати, а хоће људи републику... — утоме ме погледа мало оштрије... Знате, говори се да и у нас има републиканаца. — Сад ме још строжије посматраше... Јест, јест, то је све Милетићево семе! Знате оног осуђеног несрећника!... Познајете ли ви тога Милетића?... — И он ме опет оштрим погледима проучаваше.
Ја сам ћутао.
— Што ми не одговорите? — питаше ме пензионер мало храпавијим гласом.
— Зато што нећу!
— Е, ту смо сад, ха, ха, ха! Знате, господо, а нећете ми веровати, а, ево сâм се одао!... — После се окрете к мени, па сасвим сигурним гласом, кâ оно судија коме је испит над кривцем добро испао, поче претити... — Видите ли ви онога господара трговца?... — и он ми показа прстом једно људиште, једног од оних трговаца што нити продају свилу ни гвожђе. — Вид’те, он главом казује да вас је видео кад сте с Милетићем ишли руку под руку, и то, нота бене, у Новоме Саду!... Јесте ли ме разумели, у Новоме Саду?...
— А ја, богами, мислим да ме ви питате да ли познајем кројача Милетића? А ви ме питате за Светозара! То је, драги господине, сасвим друго! Ја брата Светозара не само да познајем, него га и високо поштујем. Он је оно што би сви народи са неком узбуњеношћу поштовали... Он је карактер!... Он је!...
— Па да није и ова депеша од њега?... — прекиде ми реч г. пензионар и већ хтеде зграбити наш швајцарски сир, али мој другар беше хитрији, укол’ко беше и гладнији, те са сиром па у уста. Богами, и ја се од мог драгог суомладинца поплашим да како не преступи границе видовданскога и јединственога комунизма, те и ја шчепам другу половину, и за тили часак је нестаде у мом желуцу.
— Јесте ли видели, људи, како су појели депешу? Сад кажите ви мени да ли је то чист посао? Кажите да није то најбезобразније шуровање? Депешу појести! Ако ту нашој сумњи нема политичких основа, онда, господо, да се не зовем више рођак Мате клозера и његовог брата, пресветлога цара Тодора из Абисиније.
— Ко зна, можда је баш и од самога Гамбете?
— Можда је и од Рошфора? Или од Маркса из Лондона?
. . . . . . . . . . . . . . . . . .
Наједанпут све се утиша. Наше велико ђаче ступи наново, с пристојним решпектом, и полугласно — али су га сви морали чути — рече:
— Господине, ја сам јавио госпођи да нећете доћи на вечеру; казао сам и то да са једним својим пријатељем у „Шареној кавани“ ужинате — швајцарског сира...
Ђаче се поклони и оде.
— Е! Е! Е!
— Хм! Хм!
— Да! Да!
После таких знакова разиђоше се господа стари пензионари и добри трговци.
1871.

_________________
Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Приче у традиционалном стилу  |  Poslato: 15 Feb 2013, 20:44
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
УОЧИ НОВЕ ГОДИНЕ

Светолик П. Ранковић

Slika


Легох рано, и, чини ми се, брзо заспах. Наједаред ми јака светлост продре до очију, отворих очи и занемих од чуда. Сва се соба сија, као да је упаљено хиљаду електричних сијалица... На средини собе стоји висок сухоњав старац у белу руху, са белом дугом до појаса брадом.

— Шта желиш, сине ? — рече ми старац — заслужио си много; даћу ти штогод затражиш.

Не знам зашто, али тог тренутка паде ми на памет она прича о једном лудом и двојици паметне браће, па и не мислећи одговорих старцу:

— Да ми је штогод онако... да сви Срби постану искрени И поштени... као она чудотворна свиралица... знате.

— Знам, рече старац па извади испод тоге једну дугачку праву трубу од меди. — Изиђи на брег, па засвирај на све четири стране. Твоја ће се жеља испунити.

Старца нестаде, у соби се опет навуче густа помрчина, али у руци ми остаде хладна дугачка труба. Обукох се брзо и изађох из куће. Дан се већ помолио, а ветар фијуче још бешње и страшније. Изађох на Калемегдан и дунух у трубу... Ветар дохвати чаробне звуке и однесе их муњевитом брзином далеко, далеко...

Кад огреја сунце, прођох кроз Београд. Опазивши неку гомилу на ђумруку, сиђем тамо и видим да су то све трговци. Од једнога дознам да су сви поднели поновне декларације за сав еспап који су у минулој години пренели преко царинарнице... — Нећемо више да штетимо своју рођену земљу, — чујем где говоре, — грехота је. Хоћемо све поштено да платимо...!

Осврнем се десно, а тамо још веће чудо: хиљадама буради поређано поред Саве. Винарски трговци журно ваде врањеве и чепове, а црвена течност куља у Саву. »Шта је то ?« — питам једнога. — »Нећемо више да трујемо рођену браћу. Просипамо овај отров...«

Пођем у чуду навише, поред Саборне Цркве, кад тамо, а из митрополије излазе гомиле заслужних свештеника; сваком на глави почасна камилавка или преко средине црвени појас. »По Богу, браћо, шта је то ?« питам их зачуђен. — »Ето, сад смо сви једнаки, јер смо сви деца његова...«

Крстим се од чуда и хвалим Бога!

Навише, дубровачком улицом. Из оне двокатнице, где је била фирма с натписом Видело, Комарчић излази и путује у Сремчицу да пољуби у образ онога дрипца, коме је ономад одрицао права учешћа у самоуправи. Радоје стао на раскршће па раздаје сиротињи некаквих 3.000 динара...

Обрнем десно, те поред Српске Заставе. Тамо седи Рибарац и журно пише чланак: »о погрешкама, заблудама и гресима либералне странке«. У чланку проклиње час, кад му је први пут дошла у главу луда мисао: да буде министар.

По целој вароши необична живост: трговци избацују из дућана трулеж; глумци и управник народног позоришта грле се и љубе; газде београдских пивница издају келнерима друге наредбе о точењу пива...

На телеграфу се откуцава депеша из Цариграда: »Шаљите бољег на моје место!«

— Боже, та ово је славно! мислим се и корачам напред журно и задовољно.

— Господине, виче за мном момак из редакције.

— Шта је? — осврнем се и видим му две банкноте у руци.

— Ево, послао уредник за подлистак.

_________________
Slika Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: Приче у традиционалном стилу  |  Poslato: 16 Feb 2013, 19:11
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711

OffLine
СТРАХ

Светолик П. Ранковић

Slika


Кочијаш, обрнувши кола полукругом, заустави их пред главним уласком у станицу. Капетан Живко, који дође на колима, и не сачека да коњи стану, већ нестрпљиво искочи из кола и прошавши одељак за пртљаг, изађе на перон. Погледавши у велики часовник и сравнивши његове показаљке са својим сребрним часовником, упути се к вратима, на којима беше исписано: шеф станице. Предањ изађе некакав нижи железнички чиновник. Живко га заустави, учтиво принесе руку капи и благо запита:

— Молим вас, кад стиже воз из Пирота?

— Одмах после београдског — одговори чиновник и хтеде да пође.

— Знам, брате, али кад... у колико... хоћу рећи тачно минута?

— Шест и четрдесет пет — оДговори овај и оде.

— Хвала лепо! — викну Живко за њим, па стаде да мери корацима коцкице на перону и да сваког тренутка погледа на сат. До београдског воза имало је још петнаест минута, а до пиротског равно час.

Сад му би криво што се тако пожурио: ко ће да издржи још цео час у оваквом нестрпљењу! »Али опет, помисли он, боље да ја чекам овде но да задоцним.« И умирен том мишљу стаде да хода, ослушкујући по неки пут неће ли чути познати писак локомотиве.

Перон беше празан. Светлост од сијалице падаше на шине које се ређаху једна поред друге. Један радник провуче празна кола од пртљага, остави их тамо негде међу шинама па га нестаде...

»Кажем ја њој, мисли Живко ходајући, да се не креће по оваквом времену. Зар не би боље било да смо и Божић заједно провели... онако са децом, к’о што Бог хоће, па дивота! Аја! Хоће она код мајке... само да ми мучи децу... Па још тражи да је оставим и за нову годину. Е, снашо, ниси погодила! То не дам. Ја хоћу с мојом децом да дочекам ново лето.«

»Ха, шта је ово — десет минута прошло, а београдског воза нема ?«

Живко се упути чекаоници, али видевши тамо Много народа, а он сад не беше расположен да слуша свачије разговоре, врати се и продужи даље да хода.

— Кога чекате, господине капетане ? — викну неко из неосветљена краја.

— Ја... чекам ја... Живко се загледа у онога, што му се приближаваше.

— А, ти си, Милане... чекам жену и децу. Приђе му поручник Милан и поздрави га.

— Здраво, здраво! Ето ви’ш... одвела децу код мајке да божићкује тамо. Сад их чекам; хоћу да дочекамо заједно нову годину. А ти?

— Ја чекам мајку, па има задоцњење. То мора да буде свакад кад ја кога чекам...

— А, има задоцњење? — запита изненађен Живко, не разбирајући који се воз задоцнио.

— Има, сад сам питао.

— Е сервус!... прекиде га Живко, желећи пошто пото, да остане сам са својим мислима.

— Знаш, ја имам још да наредим са шефом — рече он и удаљи се брзо.

Опет дуго и усамљено ходаше, опет мисли једна за другом као ројеви.

»А она баш љута оде одавде!... И ја сам био луд... за онаку ситницу, за ништа, тако рећи, а начинио читаву свађу. И свакад тако.«

И сад му дође пред очи Драга, онако тиха и блага, болешљива лица, с оним уморним и прекорним погледом. »О, баш сам луд !«... помисли он, па стаде још брже да хода.

Одједном чује он неки жив говор. Не зна које је време, али држи да је прошло врло много. Приближи се групи железничара, који стајаху између шина у живом разговору. Једни трчаху к телеграфу, а други к згради где стоји резервна локомотива.

— На сто тридесетом километру! — викну неко гласније!

— Проклето место!

— Сад ће влаковођа бити готов.

Један из гомиле одвоји се и прође поред Живка.

— Молим вас лепо, шта је то било? — запита не дишући.

— Искочио воз — одговори овај у ходу.

— Где? А путници!? — викну Живко и потрча за њим.

— Не зна се још ништа.

Живко стаде. Светлуцају сијалице и трепери у тами слаба им светлост, а он занемио као да му је паралисан сваки живац. Наједаред се обрте и потрча напред, прође станичну зграду па дохвати равну пругу пиротску и појури њом не знајући ништа за себе, не мислећи ни о чему. Само му пред очима пролећу неки светлаци и у мислима стоје само они, његови најмилији, који тамо негде у равном пољу на овој студени, можда леже размрскани, побијени, мртви.

»Шта је ово ?... Не може бити! Зар баш сад, кад они долазе... зар баш овај воз!... То је оно, што сам ја навалио као луд: дођи, па дођи! Требају ми деца за нову годину.«

»А ако случајно нису пошли овим возом? А депеша !...« И он се пипну по џепу где му стојаше депеша, у ко јој жена јавља да долази вечерас.

»Знам, али је могла задоцнити за воз... могла је задржати мајка ...« Али он појми да његова Драга не би смела учинити оно, што је противно његовој вољи.

И његова сопствена погрешка још више паде му на душу, и он потрча још брже.

— Стој! — викну неко пред њим. Слаба светлост прође му преко лица и он познаде чувара пруге.

— Ко је то? Сад ће воз да прође, доле с пруге — викну му чувар.

Живко му притрча, дохвати га рукама за рамена и снажно затресе.

— Какав воз!... Зар нису погинули ? Живи ?... Чувар се отимаше, мислећи да има посла с неким лудаком, али кад спази официрску капу, умири се.

— Пиротски воз, господине... шта вам је ?...

— Пиротски!... Зар није искочио... смрвљен?

Као одговор на то питање зачу се из далека тутњава воза, која се приближаваше све више... Кроз густу таму светлуцаху два црвена ока као два чудовишта, а грување по шинама постајаше све јаче.

Живко пусти чувара, скочи с пруге, па потрча поред насипа к станици.

— — О Боже, учини чудо !... Моја мила дечица !... И он трчаше из све снаге, а за њим иђаше све ближе и ближе са грувањем и треском ноћни воз.

Одјекну писак кроз ноћну таму и воз пројури напред. У највећем трку Живко гледаше на прозоре вагона. Учини му се да промаче познато му детиње лице... Јест, он је, његов мали Мића! О, Боже!...

Полумртав од умора стиже на станицу.

Драга се осврташе с децом, чудећи се што нема њега, да их по обичају дочека.

Наједаред из мрака испаде он и зграби у руке обоје деце, привуче их на груди и гледаше их чудним уплашеним погледом.

— Живи!...

Глас му задрхта, а из очију потекоше вреле сузе...

— Хајде, хајде у кола!

— О госпођо, добро дошли! — викну Милан прилазећи им.

— Шта?... А, гле... видиш ја моје дочеках, а твоја мајка, где је она?

— Море, невоља је... Искочио београдски воз, па ће бити задоцњење.

— А-а!... развуче Живко и весело пође са децом ка изласку.

Кад поседаше на кола и кочијаш ошину коње, Живко се прекрсти и узвикну :

— Е преседе ми крај старе године! Али нека, само нека нова буде срећнија!

_________________
Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Приче у традиционалном стилу  |  Poslato: 18 Jan 2016, 22:23
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
BOGOJAVLjENSKA NOĆ
(odlomak)


Slika




Bogojavljenska noć

Čitavu kasabu obavio je gusti mrak i samo što u maloj, sirotinjskoj kućici, tamo na kraju mahale, još treperi slaba svjetlost. To je kratka svijeća lojanica, bori se sa smrću…
Na poderanom dušeku leži bolesna žena. Blizu njezine glave je malo pendžere, kraj njega sjedi mršavi i blijedi sedmogodišnji mališa, pa zamišljeno gleda u nebo. Nalaktio se na kraj pendžera, podnimio se rukom, pa niti se miče niti govori.
- Majko boli li te puno?
- Oh..boli…
- Ne boj se sve će proći!
Po svemu nebu osule se zvijezde i kao da se smješkaju na njega. Jedna zvijezda zatreperi, poleti i iščeznu u noći, ostavivši za sobom svijetao trag…
- Sad će! – tiho prošapta.
On je mislio da će sada popadati još nekoliko zvijezda i tada će biti ono što upravo i čeka: da će se otvoriti nebesa. Baš jutros je razgovarao sa svojim drugovima u školi, te jedan reče da se uvijek o ponoći, uoči Bogojavljenja, otvore nebesa. I tad, šta god ko zaželi, neka zaište, pa će mu se ispuniti.
- Ja ću iskati zlatna konja!- reče jedno.
- Ja carske haljine!
Samo je on šutio.
- A ti šta ćeš? – zapitaše ga.
- Ja… da mi ozdravi majka…
Već je smislio i rečenicu koju će reći. Ali mora brzo izgovoriti, pošto se nebo začas zatvori.
- Bože da mi ozdravi majka! – tako će reći.
- Majko! – zovnu je tiho. Još malo pa ćeš ozdraviti! A zatajio je kako će ozdraviti. Htio je najprije da joj izmoli od boga zdravlje, pa tek ujutru, kad se probudi zdrava i vesela, da joj kaže kako je čekao otvaranje nebesa i kako je on Boga umolio. Ujedanput kao da nestade svijeh zvijezda s neba… pa nije to da su trepnule i iščezle, nego kao da ih je neko zaklonio mračnim čaršavom. Malo-pomalo osvijetli malu sobicu jače nego što je lojanica osvjetljavala, dok ujedanput strašno sinu. I blisne tolika svjetlost da malome čisto zaslijepi oči. “Otvorila se nebesa”, kao da mu sinu kroz glavu.
glasno izgovori naučene riječi:
- Bože, da mi ozdravi majka!
Kako to reče svijetlost nestade. A tog istog časa on lijepo ugleda majku kako se diže s dušeka i ide njemu da ga zagrli. Ona bijaše sada tako lijepa, krepka, zdrava, kakvu je on poznavao dok je bio vrlo mali. A ona ga pritiste na prsa i poče ljubiti, toplo ljubiti. Ti poljupci bijahu mu tako dragi, tako slatki!. Čisto ne zna šta bi radio od prevelike sreće. Pa i on zagrli nju i poče joj vraćati još toplije i jos slađe.

Zora je svanula kad se probudio. Još je na svojim obrazima osjećao tople mamine poljupce. Stavio je ruke na obraze da ne bi nestala toplina, koja mu
je grijala obraze. Pogledao je prvo u nebo, a zatim je lagano bojažljivo okrenuo glavu prema postelji svoje bolesne majke. Žmirkao je, stalno
ponavljajući: "Bože, da mi ozdravi mama. "Kroz trepavice je pogledao u majku, na njenom licu je ugledao tiho i beskrajno blaženstvo, na usnama je bio blagi osmijeh zadovoljstva, ali su oĉi bile zatvorene. Znao je da je to kraj, da mama neće ozdraviti! Govorio je nebu i zahvalio Bogu što mu je mama otišla na neko bolje mjesto, mjesto gdje nema bolesti ni gladi. Znao je da će mama biti uvijek uz njega i da poljupci sa njegovog obraza nikada neće nestati.

Svetozar Ćorović



_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Приче у традиционалном стилу  |  Poslato: 07 Nov 2016, 00:52
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
ПИТА ХИЉАДУ ФОРИНАТА

Јаков Игњатовић

Slika


Давно је било! У вароши Х. биле две госпође, Мица Рогозић и Алка Ћирковић. Обадве лепе, младе, не зна се која од које лепша. Што су лепе, али што су им мужеви за жене добри, у вароши пара им нема! Варош српска, српски свет влада, а и богата је. Давно је то било, још за време бунапартиских ратова. — Мица и Алка, обе су од добре куће, ишле су заједно У школу, па су биле добре другарице. Што год једна или друга понесе у школу, парче пите или погаче, подели једна с другом.
Кад већ дорастоше за удадбу, и онда су биле добре другарице, заједно су с матерама на бал ишле. Каква је дивна онда мода била. Девојке — „фрајле” — у кратким хаљинама; струк кратак; лепе руке од лаката горе голе, са пуфонима; до лакта жуте рукавице, а на глави шешир. Играчи у фраку, лаке ципеле на ногама, шешир „шапапа” у левој руци; све млади јурати, адвокати, спахичићи, погдекоји трговчић, и то отменији. То је био „нобл бал”. Ту се игра „тајч”, „полка”, „калуп”, „екузе”, „минет”, „лесе”, напослетку „јастучићи”.
Мица и Алка лепо изгледају, једна црнпураста, друга плава, златокоса. Кад се упоредо шећу, противност боје красоту им увећава. Обадве једре, живахне; црнпураста и ђаволаста Мица једним оком три јурата посече, а Алка нежна, бела, као „пенородна” Венера. Може ли бити да се такве девојке сваком не допадају? И обе силно играју. Играчи се отимају за њих, и свако каже: „Бадава, Мица и Алка најлепше фрајле на балу!”
Марко Рогозић, брат Алкин, најлепши је јурат на балу, а кад је најлепши јурат, онда је наравно од свих осталих најлепши. Рогозићу се допада Мица, а Мици Рогозић; два срца а једна жеља. Госпођа Софија, Мицина мати, у „рококо” обучена, великом се лепезом хлади, мада јој није врућина, па жмирка на лепи пар; допада јој се што такав јурат Мицу облеће. Око Алке облеће Јефта Ћирковић, трговачки калфа, син богатог трговца. Ћирковић није леп, руке и ноге незграпне, а није ни добар играч, и Алка би га радо од игре одбила; воли она јурата, али мора, ту је мати, и она, опет, воли богатога трговца, а не трошаџију јурата. Син Марко, док је до јуратства дошао, потрошио јој, удовици, половину имања. Она хоће зета који има „состојаније”, а не трошача јурата. А јурати, кад Алку облећу, један гурка лактом, други стане на ногу Ћирковићеву кад се до Алке утискује. На једном балу Марко и Мица заљубе се једно у друго. Ћирковић се, опет, заљуби у Алку, а Алка неће за то да зна.
Марко Рогозић кажу да је зјело учен, али је горд, охол, па ситније људе презире. Једном се тужи Марку Мица да јој Пера берберин досађује, меће јој букете у пенџер, и вреба је, само да се може до ње довући а с таквима се фрајла Мица не разговара. Марко, кад то чу, разјари се. Тешко берберину! Марко иде ПО сокацима с корбачићем у руци. Једно вече сусретне се са Пером берберином. Где су се сусрели, ту је нека качара, одушка велика, а грдна каца у дубљини уста баш пред одушком разјапила. Берберин, на старом фраку ружом закићен, рад би Марка мимоићи, но не да му Марко. Раскречио ноге па стао пред Перу, подбочио руке, а у десној му корбачић. Берберин види Марка разрогаченог, па се поплашио.
— Знате ли ко сам ја? — запита Марко.
— Знам, благородни господине! Ви сте господин Марко от Рогозић, јурат, — одговори замућено берберин.
— Јест, а знате шта је то јурат, краљевске табле заклети нотарије? — жестоко се осече Марко.
— 3нам, господине: ја нисам крив што нисам јурат, сирома’ сам, нису ме могли на више науке дати.
— Па како сте се усудили букете бацати у пенџер фрајле Мице Кицошићеве, кад знате да ја тамо одлазим?
Марко тек што изрече, а корбачем преко берберинова фрака превуче једанпут, двапут. Берберин моли, но пардона нема. Марко даље шиба. Сад се и берберин разјари и, у праведној одбрани, дочепа се корбачића. То је за Марка сувише, за јурата срамота; снажним рукама шчепа слабијег берберина, те га баци у кацу. Берберин ужасно груне на дно каце, а каца одјекну. Марко се задовољан шеће даље па до пенџера Мициних, и све јој исприча. Мици је мало жао, боји се да није берберин скрхао врат или ногу, а с друге стране мисли се: о томе ће се приповедати што је Марко њој за љубав учинио. И ту је неки понос кад свет рекне како се за фрајла-Мицу ломе ноге и вратови.
Још оно вече пуче глас како је јурат Марко Рогозић бацио у кацу Перу берберина. Сирома’, скрхао ногу, глава му разбијена. Марку ни бриге. Доктор неко време лечи Перу и излечи; само ће мало храмати. Нађе се добар пријатељ берберину те га поучи како да тужи Рогозића, Пера берберин тужи Марка, а суд буде праведан и донесе осуду да се Марко Рогозић испише из књиге јуратства. Велики удар за Марка. Избрисан јурат, дични тај наслов изгубљен, тако исто као официр касиран.
Пуче глас по целој вароши да је Марко Рогозић касиран јурат. Са такве висине пасти није шала! Јурату не заповеда полиција, ни варошка кућа, никакав суд, само краљевска табла. Сабљу може вазда носити, а и мамузе. Сад је све сломљено. Већ је мање за Рогозићем јагме, но Мица га неће изневерити. Мати, госпођа Софија, већ је спрам њега хладнија. Није јурат, вели, а ни богат. Што мати му има, треба њој, а треба и мираза кћери Алки.
У вароши код магистрата упражњено је место подбележника. Избор је близу, а Рогозић има пријатеља. Сви веле: Марко је зјело учен — само желе да се ожени не би ли му се жестина утишала. Марко иде да проси Мицу у матере. Мици је то повољно па га уведе матери.
— Госпожо почитајема, ви ћете погодити зашто сам дошао, — запита Марко матер тек што уђе.
— Седните, да чујем даље, — рече мати, укочено погледавши у Марка а прекрстивши руке.
— Сам себи сам проводаџија; хоћете ли ми Мицу дати?
Мати тобоже као изненађена.
— Све би лепо било, сви кажу да имате таленат; но ја моју Мицу не могу на несигурно дати.
— Како несигурно? — запита Марко.
— Какво је ваше состојаније?
— Состојаније? Ја стојим овако: свршио сам правне науке, био сам јурат, сад су ме избрисали, но таленат је остао.
— Не питам те за таленат, већ за состојаније. Ваша мати, моја пријатељица, има кћер, треба да се живи са оно што има, као и ја, удове смо; дакле, состојаније и ви сами знате да значи имање, па имате ли каква имања?
— Ха, ха, госпођо, малочас рекосте да имам талента, а то је имање.
— Таленат још није имање.
— Разумем вас. Па, колико их има који с талентом куће и земљу стеку, — одговори одрешито Марко.
— Е, добро, кад бих вам Мицу дала, како и откуд ћете живети? Мица је код мене фино отхрањена, треба лепо да се носи, а што ја имам требам за се — а имам још деце.
— Таленат је капитал, таленат је имање. Постаћу прве рестаурације виценотар, па онда даље, а и ви ћете што допринети. Јесте ли задовољни?
Мати се мисли, и мисли што Марко више не тражи.
— Е, добро, ви имате талента; даћу вам Мицу, но само онда кад постанете код магистрата виценотар.
— Задовољан сам. То ће скоро бити! Хвала, љубим руку.
Марко устане, љуби матери руку и препоручи се. Кад изиђе напоље, дочека га Мица. Она је из друге собе кроз кључаоницу гледала и све чула.
— Све је у реду, Мицо, скоро ћемо се сасвим спојити.
— Видиш ,Марко, да је моја мати паметна. Само гледај што пре да постанеш виценотарош.
Мица је испрошена, бруји глас да је Марко Рогозић испросио фрајлу Мицу Кицошићеву.



У вароши Х. велика рестаурација. Цео магистрат се мења. Кортеши извојују да буде Марко Рогозић изабран за виценотара, подбележника племенитог магистрата. Веља радост у пријатеља му и у Мице.
Како Марко постаде нотарош, буду сватови, и тако по нади и жељи постаде срећан пар људи: Марко Рогозић и Мица Рогозићка. Срећно је све текло, срећни пар лепо живи.
Но, шта ће Алка девојка, другарица Мицина, сестра Маркова? Око ње једнако баје Јефта Ћирковић, а мати га добро гледа, јер има „состојаније”. Отац ће му предати трговину, а јединац је. Њој је у срцу јурат, ал’ за јурата треба мираза. Ко је сиромах узети је не може, ко је богат узети је неће, тај тражи богату. Лепа плавојка носи у срцу црнопурастог јурата, но овај се само титра. Од седам јагма не зна коју да бира. Ваљда неће најлепшу, већ најбогатију. Срећна Мица, она доби мужа по срцу!
Прошле фашанге, Мица се удаде, Алка остаде. Алка је још млада, али тешко пада другарици кад другарицу под венцем види, а она остаје. Онда девојке постају суморне. Шта ћемо, кад све по срећи иде! Сирота Алка иде у башту да тражи љубичице. Почетак ускршњег поста. Цвет љубичице, дика мирисног пролећа! Алка бере љубичице, кити се крином њеним и уздише. Како јој лепо стоји тај плави крин на прсима спрам белог лица: парче неба спрам беле зорњаче. Кад љубичицу бере, тихо но из срца попева:
„Љубичице ја бих тебе брала,
Немам драгог, коме бих те дала.
Ако бих те ја јурату дала,
Тај јурат је поносито цвеће,
Па на тебе ни гледати неће.”
Ипак је брала и закитила се, можда ће још до јурата доћи, а засад се мора задовољити са Јефтом Ћирковићем. Јефта Ћирковић има состојаније те Алку и преко њене воље задобије. Вољи се материној мора повиновати девојка. Сад је Алка — Ћирковићка, а Мица — Рогозићка.
Алка и Мица, док су биле девојке — присне другарице, а као удате су једна спрам друге охладнеле. У животу тако бива код мушких и женских. У детињству се воле, траје то често док се не ожене или удаду; после се свако по својој потребоћи влада, а љубав и тешње пријатељство ишчезне; тако је код Мице и Алке. Поезија детињства и младости пролази.
Мица, по рангу Рогозића, постала је „милостивом” — Алка пак по Ћирковићу постала је само „благопочтенородна”, што је за један степен мање, а то није свеједно. Мица себи тражи у друштву првенство над Алком, Алка опет неће да је нижа, богата је, а то више вреди него титула. То су доиста зашкољице, но има од тог још нешто више. Мица лепа, Алка лепа. Једни уздижу једну, други другу. Лепа је и једна и друга, само је Мица кокетнија, јер обично су црнопурасте кокетније од плавих. Кад хвале Мицу, не допада се Алки; кад хвале Алку, не допада се Мици, јер лепе даме ретко кад се искрено воле, баш зато што су обе лепе. Ако ко похвали Мицу, Алка каже: „Штета што Мица има велики нос”. Ако ко похвали Алку, Мица каже: „Штета што Алка има мало чело и невидиме обрве”. Каткад Мица хвали ружнију од Алке, Алка опет ружнију од Мице. Ту равновес у природи изједначује ружно с лепим; ту и ружније налазе задовољство кад их лепе хвале над лепима. Ту је онда ружнија над лепом пријатнија, добродушнија, и све друго на свету.
У једном су Мица и Алка изједначене, имају добре и благе мужеве, који им све по вољи чине. Ретка срећа за удате.
Откуд Рогозић тако питом, онај бесни јурат ком се свако с пута уклањао? Марко Рогозић био је међу јуратима први у науци. Зла коб збриса му јуратску титулу; не може никад постати адвокатом, а лошији ће друго све постићи и гледаће га преко рамена! За снажан дух велик ударац! Како да се под њим не сруши! Рогозић се тек сад бацио на читање, а брзо схвата и памти. Смисли да се у малом кругу великим покаже. У суду му није било пара, све је надмудрио. Умре велики нотарош, а Марко постане први. Ако је ко хтео тешку парницу да добије, ишао је Рогозићу на световање, и то и са стране, и у реч његову свако се поуздати могао, увек је крај погодио. Покрај тога био је марљив, те је заслуживао леп новац и могао водити лепу кућу. Рогозић, у науку и посао заљубљен човек, није одговарао живахној природи госпође Мице и да је био јуратом тако снужден, богзна би ли се тадања фрајла Мица у њега заљубила била. Личност њена није била за филозофе и педанте скројена, но веља доброта Маркова спрам ње све је изгладила.
Ћирковић опет гледа у Алку као у звезду Даницу; дичи се кад ко о њој говори да је лепа и све јој по вољи чини.
Мица и Алка једна другој одлазе, и све је код њих глатко тако док неки демон не наруши мир међу њима. А ко ће тај мир нарушити? Видићемо.
Миливој Свилокосић, то је тај црни јурат, несуђеник Ћирковића Алке. На Свилокосића јагма од седам девојака. Не зла коју да узме. Једну би волео и другу би волео; она опет има велик мираз. Да може, све би их стрпао у срце своје, које је доста велико нарасло. Ту су најсрећнији људи о које нема јагме, а богати су, јер се за богатог ипак девојка нађе. Такови већма цене женску него ти размажени као што је Свилокосић. Свилокосић у многом размишљању: неће ову, неће ону, не жени се; а девојке се поудаваше, богме не могу на њ чекати док оседе. Кад се његове партије поудаваше, нове му се нису умиљно пријављивале, био је извикан да девојке само вара. Већ су га и спевале, као што је то по малим варошима обичај.
Тако пролазе дани и године, Свилокосић се не жени. Отац му је био могућан, но имао је више синова и кћери, па кад се поделише, падне му у наследство једна кућа с нешто мало земљишта. Донекле се може живети. И доиста, Свилокосић је лепо живео. У друштвима добро примљен, добар певач и леп човек; често је облачио атилу, на главу му лака самуркапа, кратке кордованске чизме с мамузама, чакшире тесне у чизме, у паради опасана сабља, иначе виси му преко рамена попреко о дебелом црвеном гајтану en bandoulière. Лепо је видети лепа јурата, правих ногу, сразмерних удова, па још Миливоја Свилокосића са црнпурастим лицем, кад астраганску капу наери. Коса свилена, бурмаста као у циганчета, а с два прста брк зашиљи. Име му је Свилокосић, а коса му је свилена у цркви он чита „Оченаш” и „Вјерују”, и то са великим афектом, а лево око му једнако с бока у женску цркву стреља; а кад из цркве изиђу, срећна коју Свилокосић испод руке кући прати. Ако је код девојака изгубио нешто од кредита, Свилокосић себи накнаду налази у том што је опет од дама боље примљен. Свуд је први у колу.
Код таквих прилика није чудо што је Свилокосић добро приман у кући Рогозићевој, па и код Ћирковића. Алка је већ заборавила неверност његову, а Ћирковић све жени чини по вољи, а радо се налази у друштву најотменијих, куд, наравно, припада и Свилокосић. Рогозић, добар пријатељ Свилокосићев, дозивље овог да му у пословима помогне. То овај радо чини, јер може што и научити. Кад има посла, остане ту на ручку, па и на вечери. Госпођа Мица већ се брине да Свилокосић буде са свиме задовољан, да се не потужи. Рогозић, откако се оженио, промењен човек, нетрудимо ради, много заслужује; хоће свету да покаже како и као збрисан вреди; и мало је кућа које су тако уређене и богато снабдевене. Мати му умре, те Рогозић подели имање са сестром Алком, и то му припомогне. У послу је неуморан, те му недостаје времена обдан да Мицу забавља; место себе допушта Свилокосићу да је у празном времену варошким сплеткама забавља; а то овај једва чека, јер у свачему је био брз, само на послу лаган. Рогозић је још млад, горостасног строја, али нешто јако опада. Жути му се образ, унутра га нешто мори. Никад се не насмеши, нити га већма што занима сем парница; што теже парнице, за њ су важније, интересантније. Сад је тек Рогозићу жао што је Перу берберина у кацу бацио. У оно је доба мислио: шта њему сиромах брица да смета, берберин који у протокол господе не спада; ипак га је крваво обријао на кожи адвокатске дипломе. Да је то знао, не би у бербера ни дирао.
Дакле, ту је Свилокосић добро приман. И код Ћирковића је Свилокосић добро приман, на ручак, на вечеру, кад год хоће.
Мица Рогозићка лепо се носи, у диби и кадифи, у свили и атласу, руке пуне белензука. Не носи се горе ни Алка Ћирковићка. Како Мица нову хаљину навуче, одмах и Алка себи нову прави. Ћирковић је могућан, може јој бити. Свилокосић, кад из цркве иде, сад прати кући госпођу Мицу, сад госпођу Алку, сад је код једне на ручку, сад код друге. Једи то Мицу што Алка прави хаљине истом тек што је Марко њој нове хаљине направио; Алки је опет немило што Марко толике хаљине Мици прави, а себе радом за њу мори. Што Свилокосић у једну и другу кућу долази, ниједној се не допада. Није чудо, снаха и заова, па један гост — Свилокосић — а два тањира.
Алка оде једно после подне к Мици па се разговарају. Марко у својој соби ради, за женске послове не хаје. Кад Алка дође, снаха је привидно лепо дочека, као другарица из детињства. Седну. Мица штрика, па заподене разговор. Алка седи на дивану и гледа у очи, у уста Мици, шта мисли, шта ће прословити.
— Ала је тај Свилокосић чудан човек! Остави тебе, Алка, те мораде поћи за бакалина, а овамо га ипак примаш.
Мица то прослови, а гледа у зеницу Алки, прст на штрику јој застане, да чује шта ће на то Алка рећи.
— Мицо, ти си смешна! Па, што к теби долази? Овде је готово окукао.
— Иди, бога ти, Алка! Тај је тебе обожавао, не мене; а што овамо долази, то је други рачун. Марко је учен, да му пара нема, а он, матор јурат, долази да што научи. Но, Алка, теби се чудим. Ти си рада била за њега поћи, ал’ он, знаш, ердељски је тањир, са обе стране може се јести, дакле не верујем му; јер то није ни лепо, окренути леђа, а сад опет мужу твом досађује.
Кад то Мица изрече, настаде кратка почивка; Алка се смеши па одгонетне:
— Јест, право кажеш, Мицо. Свилокосић је ердељски тањир. Шта више, још ћу ти и то казати да кад ме је мој Јефта запросио, ја га не хтедох, не бегенисах га, а мати ми на то рече да ја хоћу леп чист тањир, но који је празан; него боље да бирам оног који ме може господски држати. И ја примих реч материну, стегнух срце и удадох се за мог Јефту, неисказано доброг Јефту. А што к нама Миливој долази, то је тако као што к теби долази да те забавља.
— Јест, и твој Јефта је добар. Лепо се ти носиш, па како на мени видиш лепу хаљину, а ти себи правиш тако исто скупу.
— Правим ја и скупље хаљине него што су твоје. Моје атласке теже су него твоје.
— Ништа за то! Ја ма какве да обучем, свет држи да су скупље. И моје белензуке држи свет да су скупље од твојих. Све то чини ранг, знаш, а ти си у рангу за један степен ниже.
То Мица рече као из шале, али Алка осећа.
— Опет сам од тебе богатија, а у рангу смо близу.
— Као небо од земље! Ти, Алка, кад би се строго узело, још ти не пристоји шешир носити. Ти си нешто мало више од мајсторице, а ја могу носити и вал, — рече поносито Мица.
— И ја га носим, па ко ће ми стати на пут?! — одгонетне Алка.
— Бацимо то на страну. Кажи ми кога ради долази к вама Свилокосић, тебе или Јефте ради?
— А кога ради долази овамо?
— Марка ради. Свилокосић му помаже, он је код њега јурат, да се поучи. Али, кога ради к вама долази? Јер ако тебе ради, онда је у тебе слабост што примаш њега који те презрео; ако пак Јефте ради, то не може бити, он није Јефтино друштво, и ти не би требала то да трпиш, па ни Јефта.
— Сваки нек чисти пред својом кућом, најбоље ће бити, — одговори мало љутито Алка.
— Па, баш да видиш, Алка, није никаква ни срећа с тим Миливојем. Бекрија, карташ, ноћник, окукао је у кавани. Марко мора по њега пандура да шаље; брани ко за њега.
— Ћути, Мицо, знаш шта каже Немац: „Wer schіmpft, der kauft”. Зато се радо с њим испод руке из цркве пратиш. Бекрија, бекрија, али, најпосле, који јурат није бекрија! Бадава, кад му добро стоји!
Тако се кошкају њих две, које из шале које полуозбиљно. Растале су се привидно као пријатељски, али обе дишу за осветом. Алка више неће Мици одлазити. Свилокосић стоји међу њима као демон, не да им се више приближити.
Алка, кад види брата, оптужује Мицу како много троши, луксуз тера, а он, сиромах, дању и ноћу ради, само страсти њене да засити. Како се по вароши свашта говори о њој и Марку, како мрзи родбину. Марко Алку не слуша, него јој вели да му у кућевни мир не задире, и најбоље би било да му не долази. Већ је од Мице набрушен. Алка му неће досађивати, али ће Мици тиме пркосити што ће све лепше дочекивати Свилокосића.

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Приче у традиционалном стилу  |  Poslato: 07 Nov 2016, 01:01
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
ПИТА ХИЉАДУ ФОРИНАТА

Јаков Игњатовић


Slika




Време пролази. Марко Рогозић, премда већ сенатор, па као судац магистратски дрма са вароши, није задовољан. Каријеру је себи због бербера покварио. Болује често. Овај горостасни јурат погурио се, скуњио прса, лице му жуто као смиље, нешто му живот подгриза. Презрео је родбину, сирочад, браћа му не смеју праг прекорачити, не да Мица, па цео свет приповеда како је Рогозића зауздала Мица, но он је неприступан, нико му не сме то спомињати. Рогозић живи за посао, а Свилокосић му је подручан као какав адвокатски калфа.
Већ се и Свилокосићу досади бити матор јурат, па намисли да положи испите адвокатске. Праксе је доста прибавио код Рогозића, но термин јуратства је прошао, па је тешко добити дозволу. Но, преко пријатеља Рогозићевих у Пешти добије дозволу, положи испите, па се са адвокатском дипломом врати кући. од старог јурата поста млад адвокат. Сад Миливој Свилокосић адвокат, а Марко Рогозић збрисан јурат! Чудна коб! Свилокосић тера процесе, но неће ни корака учинити а да не запита Рогозића.
Тако пролазе године, а Свилокосић се не жени. А, и шта ће да се жени кад је код Рогозића као код куће; осим стана сваку угодност има ту. Лепа храна, фино пиће, гостољубива пријатна домаћица! Одлази он и у Ћирковићеву кућу. То му нико не забрањује, па ни сама госпођа Мица; штавише, воли — бар јој се тим повод даје да може пред светом Алку боцкати, а да буде сама завесом сачувана од подлих језика. Ипак јој Алка дужна не остаје, па ту падају ситне и крупне речи. Неописана мржња међ њима двема; једна Френегонда, друга Брунхилда. Никад се не састају, а ужасан рат међу собом воде И све то иде преко главе мужева, Марка Рогозића и Јефте Ћирковића.
Дан св. Николе, први зимњи светац. Тај дан слави Рогозића породица, па ће тако прославити код Марка Рогозића, а и код Алке Ћирковићке, јер тако Јефта хоће да се и женин патрон слави.
Прошла је богата јесен, здравих ораха доста, сад је време пити — баклави! Коме може бити, ко ће бити на тај дан без баклаве! Наравно да се баклава у обе куће прави. Праве се велике баклаве, ту је нагомилно шећера, меда, ораха, карамфила, а тепсије велике, јер ће бити много гостију. Красне баклаве од педесет сувих јуфки!
Рогозићкина пита пекла се у истој симиџиници где и Ћирковићкина. Тепсије једнаке, пале у наследство једна Марку, друга Алки. И пите су биле једнаке, јер у Рогозића породици правиле су се увек баклаве од педесет јуфки. На такав благдан симиџија има много посла. Кад дође у своје доба, Рогозићкина слушкиња однесе кући питу; тако исто и Ћирковићкина својој кући. По несрећи, симиџија случајно промени пите. Рогозићкину изда Ћирковићки, а Ћирковићкину Рогозићки.
Рогозићка није приметила да је пита измењена. И онако је није сама правила, већ стара Јула учитељка. Мица није ни кадра баклаву начинити. Друкчије је код Алке. Она сама управља, а две јој помажу кад прави.
Алка, како се пита на кришке исекла, и како је усекла кришку, одмах примети да то није њена баклава. Истина, има ту педесет јуфака, али нису тако фине и суве, а иначе премашћена је. Одмах се сетила. Ту већ не помаже протестирати, кад је већ баклава исечена, у тепсијама нема разлике, нема — штете.
Сутрадан пуче глас по вароши како Алка Ћирковићка свуд приповеда да јој је баклава промењена, да пита ништа не ваља, премашћена је и бљутава, да нема доста карамфилића, и да је то хотимице учињено, симиџија је подмићен, како Мица и не зна баклаве правити, па је хтела пред гостима да се Алкином баклавом дичи.
То је било госпођи Мици доста. Гласоноше су још и то додале да је Алка Мицу грдила свакојако, да је раскошна халапача, галантна кокета, да упропашћује мужа и још којешта што се не да исказати.
Кад то Мица све чује, прво подговори Свилокосића да оде тамо и донесе кришку од пите. Свилокосић — још и сад ђаволан, ужива кад се њих две тару — радо оде тамо, под видом да још накнади и, ма доцније, патрона честита. Сад тек поче Алка Мицу претресати свакојако. Свилокосић једе од баклаве, па јој каже да је она друга много боља и заиште кришку две да понесе да је покаже Мици. То Алка допусти, нек се као Мица сама о ствари увери.
Међутим је Мица Марка подбола да против Алке подигне процес. Она мора умрети, ако удовољства не добије. И Рогозић, на перу снажан а спрам воље женине слаб муж, приволи се да против рођене сестре парницу подигне.
Сад је за Свилокосића положај тежак. Мора бити као адвокат заступник Мице Рогозића, али ће он тек наслов носити и трчкарати, ствар ће саму Рогозић израђивати.
Баш други дан, кад се глас тај пронео, по завршетку ручка заподене ствар Марко. Само су њих троје ту.
— Amіce Миливоје, ја морам процес подићи против сестре своје Алке због повреде поштења жени ми, то је — Iaesіo honorіs. Ја то тако оставити не могу, па да ми је сто пута сестра. Ти мораш као адвокат Мицу заступати.
Свилокосић је у запари. Сад је тек међу две стлице, а не зна на коју ће. Није рад ни да се са Алком завади.
— Тешка је ставр за ме. Ћирковић ме није никад увредио, а напослетку не могу се потужити ни на Алку. Спрам мене била је бар увек шармантна.
— Ћутите, Миливоје. Вас женира да подигнете процес за ме против Алке. Знам зашто, ал’ то баш није лепо. О вама и Алки свет свашта приповеда, па због ње и о мени, а ја ништа нисам крива. Дакле, ви треба да оперете љагу са себе и са мене, као што знате да смо обоје невини. И вама чат изискује да ме заступате. Много је Алка штошта против вас по свету гласове сејала, на пример да ви за моју љубав амо долазите. Дакле, покажите ко сте и оканите се оданде, а с тим ћете доказати ако за ме против ње процес подигнете. Иначе вас не поштујем.
Мица то изрече оштрим гласом, мерећи погледом Свилокосића.
— Јесте, право каже Мица. То је honorіs causa, тако мора бити, — дода Марко, а Свилокосић главом приклони.
— Амин, нек тако буде, мада си само за једну годину од мене старији. Чинићу ове што је до воље твоје, — рече Миливој понизно.
— То је шармантно, то ми се допада! Тако ћете и мени, и себи, и Марку образ осветлати.
— Тако је, — упадне Марко. — Сад чуј информацију. Прво и прво треба да знаш, Миливоје, да ћу ја сам све израђивати, а ти ћеш само име носити. Је ли тако?
— Јесте.
— Ти ћеш се по том владати како ја израдим. Causa litis и правни наслов — tіtulіs — биће повреда чиста, а покрај тога abalienatio, острањење моје тепсије, јер mutatіo іnter res non effіcіt parіtatem. Требала је моју тепсију сестра моја да је вратила, но она не враћа. То је основ. Иначе, ја ћу све израдити, а ти ћеш само преписати и суду предати.
— Амин, нек буде воља твоја. Ја ћу се по том владати, а преча ми госпога Мица, нег' Алка, коју ја као јурат нисам хтео за жену. Punctum!
— Е, сад знаш на чему смо. Ја ћу већ сутра готов бити са акцијом, тужбом, а ти ћеш после суду поднети. Без мене немој одговарати.
— Али, Ћирковић је богат човек, ићи ће у Пешту, па ће себи наћи каквог фишкала.
— Нек тражи кога хоће; што већи, скупљи.
Свилокосић слеже раменима.
— Нек буде воља твоја, Марко, теби сам обавезан.
Конференција свршена. Свилокосићу није мило било, али није на ино, први му је пријатељ Марко, њему све мора жртвовати. Но, он добро живи И са Ћирковићевом кућом, па може од стране Алке кивњу на се навући. Ипак није тако опасна ствар. Ћирковић је добричина, па ће му само то споменути да он то чинити мора; а иначе могао би Марко ствар другом предати, па још горе; овако ће он гледати да повлачи ствар у корист Алке. Ћирковић ће му веровати. и Алку ће већ утишати. И онако свет зна да за Миливоја Марко ради, а и ово је ствар Маркова, тек иде под Миливојевим именом.
И, доиста, због баклаве се излаже не једна већ две парнице. Марко пошље преко пандура сестри Алки промењену тепсију, а своју заиште натраг. Алка не да Маркову тепсију. Тврди да је Марко покућство после смрти материне поделио и за се много више задржао; не да му. Кад се пандур врати без тепсије и то Марко чује, тек се насмеши, што је у њега реткост. па рече: „Алка, ухватио сам те!” Алка у жестини границе не зна. Тепсију прода чивутину будзашто, само да је Марко не добије, ако му је суд и досуди, бар те исте да нема. Чивутин оде у Пешту, па тепсију прода. Марко се са Свилојкосићем светује.
— Ево, amіce, све је у реду. Ту су две акције. Једна је због тепсије што је Алка протизаконо задржала, то је detentіo rei alіenae, а накнада штете не иде по вредности тепсије, јер је аманет, па је ту — pretіum affectіonіs, а то је сто форината. Друга је акција propter dehonestatіonem uxorіs meae — повреда учињена части моје супруге. Ту би по Вербецији била велика казна прописана, но по садањој пракси — usus-y — од три до осам дана аришта. И то је за госпођу доста. Још нешто. Ево ти у малој кутији аутентицирана кришка баклаве коју си ти Мици донео. Који су били код Алке о свечарима пред магистратом су посведочили да је та кришка заиста Од оне исте баклаве што су је код Ћирковића јели; према том је то Мицина баклава, коју је опет Алка погрдила. То је — corpus delіctі. Сад све знаш, дај преко писара преписати, па суду предај.
Ту је и Мица. Кад је све то чула, скочи са столице од радости.
— Па, ма била Алка само на један дан, један сат затворена, задовољна сам.
Мица то рече, излете напоље, па дозивље комшиницу да јој каже како ће Алка бити затворена и да ће тепсија стати сто форината. Но, Марку још ни то није доста. Пре него ће се две те тужбе суду предати, изради он да се пошаље варошки стражмештар и један писар па да тепсију секвестира и у варошку кућу донесе. Марко је знао да Алка ипак неће тепсију издати, па ће се у што треће заплести. Доиста, Алка узме метлу па писара заједно са стражмештром истера. Немешкиња је, варошки пандури немају с њом ништа. Марко, како се састане са Свилокосићем, рече му:
— Гле, Алка опет насела! — Истерала писара и стражмештра. То је насиље — actus potentіae; ето треће акције.
Алка за кратко време навуче на се три тужбе. Ћирковић је води у Пешту да тражи фишкала. Неће да преда ствар каквом варошком прокатору, већ праном пештанском фишкалу. Путују на сопственим каруцама. Ћирковић је богат. Путем се разговарају. Јефта, као добар трговац, ма да је богат, добро погледа новац кад издаје, зна да ће га скупо стати пештански фишкал.
— Видиш, Алка, и ту ћу ти љубав учинити да ти нађем пештанског фишкала, премда смо могли код нас јефтинијег добити.
Алка млазне марамом Јефту.
— Ћути, Јефто! Те ствари ја боље разумем. Да узмеш код нас прокатора, прво, тај и не зна тако радити као пештански фишкал; друго прокатор а друго фишкал; друго, кад узмеш нашег, знаш како је, онај је с оним род, онај је пријатељ, онај оног мрзи, па је све једно с другим сплетено, па откуд се сунцу надаш, лед те туче. Узми само Миливоја. Како смо му добри били, па он сад против мене за Мицу процес тера! Том се нисам надала.
— Не чуди се! Миливој зависи од Марка па мора, а боље он да тера него други, каткад можемо од њега што чути како онде стоје ствари, а неће он нама пркос чинити. Зато, ако се где сусретнеш, немој га презирати, дај му добру реч као и ја, и ако нам опет у кућу долази, лепо га прими.
Алка умукну, даје му за право.
Кад у Пешту, неко их одведе старом неком фишкалу Бабоњи. Бабоња их понуди да седну.
— Молим, приповедајте целу ствар.
Јефта му пружи акције. Бабоња чита, маше главом.
— Као што видим, ви сте, госпођо, Рогозићима род, сестра Рогозића?
— На служби.
— Па брат и сестра за такву багателу, једну питу, да се заваде! Зашто нисте тепсију вратили? Је ли још код вас?
— Није, продала сам је упркос брату. Нећу да је има, а шта буде ја ћу платити.
Бабоња се мисли.
— Добро би било кад би тепсију какогод натраг добили, па да му је вратите, јер она је аманет, па је може преценити, како је већ и преценио, на сто форината. То је једно, а сад на друго. Ви сте, као што акција гласи, госпођу Рогозићку дехонестирали, и она се позива на сведоке.
— Јесте, ја сам казала да је галантна кокета. Па, то није ништа. Колико пута је она то исто мени у очи и за леђи' рекла. То су, знате, женски послови; све се то радо оговара, ја њу, она мене; то је већ обичај, па се после и помиримо, баш ако и не искрено. Знате, једна на другу измишља, па и ова не остаје дужна; но још никоја није дошла до тога да се због тога пред судом тужи.
— Сад на треће. Истерали сте с метлом стражмештра и писара: то је actus potentіae.
— Јесте, истерала сам их. Али, како могу они у моју кућу силом ући да тепсију отимају, кад је та тепсија моја дедовина, — одговори оштро Алка.
— Јесте ли немешкиња?
— Јесам. Алка рождена от Рогозић, — одговори Алка поносно, — а Рогозићка ми је и то пребацила да мени не пристоји носити вал, јер је мој муж трговац, но ја га као немешкиња носим.
Бабоња забележи да је Алка немешкиња.
— Сад знам у чему је ствар, а гледаћу да буде добро, премда неће све лако ићи. Вашег брата познајем. Штета што је као јурат пропао, постао би био велик човек, особита глава — portentum.
— Само, господине фишкалу, добро израђујте. Ја нећу на вас заборавити. — Ћирковић извади дванаест дуката и метне на сто. Фишкал погледа на дукате и кашљуцне од милине. Познао је да је мастан клијент.
— Е, добро, ја ћу све своје учинити, немајте бриге. Сад на другу ствар. Код вас добро вино роди; каква је била берба?
— Средња, но ја ћу већ служити са старим вином „ауспрухом”, — одговори Ћирковић, увидевши куд фишкал шиба.
— Сад смо свршили, — заврши фишкал.
Алка и Ћирковић враћају се. Путем се разговарају.
— Како ти се допада тај фишкал, Јефто?
— Добро. Већ се на челу наука познаје. Сад волим што смо њега узели.
— Мени се баш тако не допада. Па гадно име има, Бабоња, и за њега никад нисам чула. Чула сам за Бењовског, за Сентала, али за његово име никад.
— Чуо сам ја, и он је на гласу фишкал.
— Па ми се не допада што познаје Марка. Могу заједно шуровати, — рече као брижљиво Алка.
— Баш зато ће добро радити, јер зна какав му је противник; а да смо код нас ког узели, Марко би пет наших прокатора потукао.
— Добро, али шта ми оно рече за тепсију; где ћу ја сад тепсију наћи?
— Питаћу Морица чивутина коме је продао, па нек искупи.
— Гледај ма како.
Тако у разговору стигну кући. Кад код куће, Ћирковић одмах потражи Морица чивутина да поврати тепсију. Мориц обрече да ће је потражити. Не траје дуго а Бабоња одговори на све акције.
Марко чита све, чуди се како Бабоња лепо ради, пише латински као Цицерон. Марко одмах позна куд Бабоња циља — да процес задуго траје — іn іnfіnіtum. Зато ће он опет гледати да тако не буде. Бабоња изискује да се многи сведоци преслушају под заклетвом, упитне тачке — puncta dentrі — сам намешта, а да може сведоке сплести и збунити и сведоџбу ван крепости ставити. Бабоња покрај даље информације потегну акцију против Мице због повреде поштења, јер је имала сведоке и Алка, који су готови сведочити да је и Мица на њу свашта говорила и потварала што није истина. Ту се читава поворка повукла.
Па, какве су то биле алегације, подугачке реплике, дуплике, квадруплике — али такве да се ни у једној ствари не заврши, и то клаузулом при крају: reservatis reservandіs.
Занимљиво је било како је Бабоња искао од суда визитацију пите, то јест кришке од баклаве, да се утврди да ли је то та иста баклава; тако је одређена oculata да се то извиди. То су после гледали и судије, и прокатори, и фишкал, ко слободним оком, ко на наочаре, да виде то интересантно парче што ће тако скупо стати. Какво мироносно парче! Бар да је више кришака, могла би комисија мало засести и покрај рујног засладити се. Свилоксић тврди да је то та иста баклава, Бабоња негира. Нема, вели, потпуног доказа, јер, вели — pіta pіtae sіmіlіs. Не може после дужег времена ни онај доказати ко је јео. Марко је опет хтео да докаже да је то та иста, а тиме се опет доказује то да је та пита узрок и основ тужбама; а тепсија је већ смирена, дакле не може служити за доказ истоветности — іdentіtatіs.
И тај процес подуже траје. Међутим се носи фишкалу старо вино и „ауспрух“ па фишкал још зажели видети такову питу у животу, а кад то чу госпођа Алка, она му начини тако исто велику баклаву као што је њена била, исече је на кришке, па је у великој кутији пошаље, на велико задовољство фишкала и фишкалице. А могли су бити задовољни, јер српској баклави међу посластицама пара нема; та, баклава је царица међу питама! Фишкал Бабоња дође понекад у госте Ћирковићу и ту се онда гости. Позову се пријатељи Алкини, а непријатељи Мицини. Част веља, а радост велија.
Сутрадан се о том по целој вароши приповеда каква је част била код Ћирковића, и свако тврди и доказује да Алка мора добити процес; Мица ће изгубити. Пријатељи хоће да верују, али Мица са својима не; она једнако тера своје да Алка мора бити затворена, па ма један дан. Алка, пак, бориће се, ма је колико стално, само да не буде затворена, па баш ни један дан. Једном после ручка разговарају се Алка и Јефта.
— Ја не знам, Јефто, шта ће од тог процеса бити. Мица разглашује на све стране да ћу изгубити процес! Но, то би лепо било! Шта смо до данас све том фишкалу дали, а Мица прети да морам затворена бити ма један дан. Ја, немешкиња, један дан; та ни један сат, ни један минут; иначе нисам ти жена, — плану љутито Алка и заплака.
— Док сам ја жив и имања имам, тебе нико затворити неће, — рече озбиљно Јефта.
— Па шта је Јефто, са тепсијом? Мориц ти обрече да ће ти је доставити, а сад ни трага од ње?
— Знаш, Алка, искрено ћу ти рећи. Мориц зна у кога је тепсија, а тај иште за њу десет дуката; толико не вреди.
— Шта ми може Мица због тепсије, кад то није њена већ моја дедовина! Али, да се и тог курталишем, зајази га за десет дуката, па нек је крај.
— Ја ћу је, дакле, откупити.
Ћирковић даде на знање Морицу да ће за тепсију дати десет дуката. Мориц донесе тепсију. Сад Ћирковић преко свог кочијаша пошље Рогозићу тепсију. Овај је не прима, зашто је није одмах дала? Вели: factum іnfectum fіerі nequіt. Шта ће сад? Алка Јефти каже да иде Бабоњи. Јефта се крене на пут да то Бабоњи јави. Наравно, носи са собом и рујног винца на поклон. Бабоња лепо прими Јефту.
— Господине фишкалу, ја сам тепсију откупио.
— Па јесте ли је послали?
— Јесам по кочијашу, али не хтеде је примити.
Бабоња се мисли.
— Ја ћу вам написати инштанцију, па покрај ње предајте магистрату и тепсију у deposіtum; ако ли неће да је приме, и ви донесите је овамо, па ћемо је дати вармеђи у депозитум.
Ћирковић задовољан, врати се кући, а сутрадан преда инштанцију, а покрај ње кочијаш унаша у канцеларију и тепсију. Чује то Марко, тада већ варошки судац, па преко пандура пошаље натраг тепсију; не прима се у депозитум. Ћирковић опет вози тепсију Бабоњи, а овај ће је предати у вармеђски депозитум.
Процеси дуго трају, пролазе месеци и године, и још краја нема. Често се сведоци преслушавају, све нови и нови. Нестане из акта дуплике, па поремети цео процес. Опет пик наново. Опет се изроди нов процес, ко је украо дуплику? Бабоња то изјашњава за криминал, па иште истрагу — инквизицију. Сад се тек ствар заплете, богзна ко ће јој краја видети!
Рогозићу се већ досадило што тако дуго траје, а заплет све већи. Сад тек види да ће га Бабоња надмудрити. Рогозић се од једа разболи. Мица му не да дахнути, све му пребацује што тако дуго траје и приповеда му шта све Алка против њега и ње говори. Па још и то му спомену како чује да Свилокосић потајно Ћирковићима одлази и до поноћи је тамо, договарају се. То Марка још већма дражи, па Свилокосићу пребацује. Свилокосић се, додуше, састај ао са Ћирковићем, али у кућу није одлазио. Зато му је тешко пало што се тако сумњичи. Та он ту није ништа друго већ туђ жарач.
Ћирковић је имао стару мајку, која га је гледала као зеницу, а покраје њега и Алку је волела. Старица још у зачетку процеса умре. Јефта је за матером јако тужио, а процес му такођер већ душу притискао. Никад мира! Поче и он куњати и добије суву болест, која је подуже трајала. Ипак је подлећи морао, а краја процесу није дочекао.
Алка остаде удовица, а покрај тога у кући неограничена госпођа. Још пре венчања склопљен је био уговор да, ако деце не буде, све имање спада на Алку Рогозића, а деце нису имали. Алка уступи, прода трговину, а иначе има имања доста, па ће лако живети.
Мица се зарадова смрти Јефтиној, као вели: сад Алка неће имати руководитеља, још ће се већма сплести. Свилокосић је злопамтило, у срцу је скрио тајну мржњу против Мице што га је тако пред мужем обедила. Од Марка зависан морао је све претрпити. После смрти Јефтине наскоро Свилокосић врати Мици Рогозићевој пуномоћ, неће више да је заступа. Марко је променом том изненађен. Позове к себи Свилокосића. Овај му одговори, ако има с њим посла, писмено нек расправља. Марко се чуди смелости тој од Миливоја; та од њега готово зависи, без њега никуд.
Пуче глас по вароши да Свилокосић не одлази више у кућу Рогозића и да је отказао заступство Мици. Сви се чуде. Мица се једи. Ипак је Свилокосић мудар човек. Зна да ће то Алка добро примити.
Алка, кад то чу, одмах је начисто. Сад је удовица, па још богата, Миливој хоће да понови стару љубав. Кад је имала за Миливоја поћи, слаб јој био мираз за јурата. Као кад запламти пањ који дуго тиња, тако и Алкино срце. Алка чека Миливоја, али он не долази да се покори, поносит је. Но, она не може срцу да одоли те му пише писмо:
„Слатки Миливоје, мили роде мој! Сад сам независна, а богата. Прва љубав никад се не угаси. Врат’ се, врат’ се срцу мом, раширеним рукама те ишчекујем. — Твоја негдашња, али верна несуђеница Алка, удова Ћирковић, рождена от Рогозић”.
То писмо Алка неће поштом послати, већ да упрегнути каруце, а кочијаш се мора свечано обући, па ће тако стати пред кућу Миливојеву и предати му писмо. Кочијаш упрегне и с писмом дотера пред кућу Миливојеву. Одмах сиђе и пође Миливоју. Код куће је. Кочијаш уђе. Миливој, кад угледа кочијаша, убезекне се, не зна шта ће то да буде, али срце му је радосно, добру се нада. Кочијаш му преда писмо, па чека одговор. Миливој чита, лице му румен обузима, умилно се смеши, па запита:
— Ти си на каруцама дошао?
— Јесте, ту су; ваљда сам по вас послат.
Овакву прилику некадањи урнек-јурат неће одбити, већ рече кочијашу да га код каруца дочека. Миливој се обуче што лепше може, погледа се на огледалу, заковрчи бркове, па хајд’ напоље те се убаци у кола Алкина. Кочијаш јури. Миливој поносно седи, једну ногу ноншалантно на вратанца бацио. Из дућана сви извирују, истрче да виде је ли то баш Миливој. Сви се чуде. Стану пред кућу Алкину.
Алка је већ извиривала кроз жалузије. Срце јој јаче куца, ето јој живе жеље Миливоја. Миливој, како ступи у собу, као да је занемео, у магновењу не може да прослови; тако исто ни Алка, већ једно другом у наручје падну.
— Слатки Миливоје, дико моја!
— Прости ми сагрешенија, Алка, није могло друкчије бити!
Нек се извињавају, мире, отсад ће све то друкчије бити.



Кад чу Марко да је Миливој са Алком у свези, сневесели се, а Мица од муке да свисне. Снуждении седе па тужакају.
— Јеси ли то чудо чула што учини Миливој? Толико добра сам му чинио, па да ме изневери, неблагодарник!
— Да знаш како је мени! На рукама смо га носили, живео је боље код нас него ико у вароши. Сад да могу, рашчупала бих га!
— Није ми сад до тога, већ може ми наудити, зна моје тајне; и у твом процесу може шкодити. Морам се с Бабоњом састати да се ствар на зло не преокрене.
Марко и Мица седе тако па се брижљиво разговарају.
Међу Алком и Свилокосићем свршена је ствар да ће се узети, но дочекаће годишњи парастос. Не би лепо било да се пре тога венчају. Ипак Миливој Алку сваки дан посећује, из цркве испод руке прати. Мица кад то види, онај дан не може да једе, мука јој, мора да узме „хофманише тропфн”, Хофманове капљице.
Бабоња, кад је чуо да је умро Јефта, ражали се. Био је добар клијент, но неће рђав бити ни Алка. Бабоња је више сматрао Јефту за клијента него Алку, јер је онај плаћао.
Марко оде Бабоњи да с њим уговара. Бабоња га саветује да не тера. Што се тиче пункта повреде части, биће обе кажњене, јер су се на једну форму вређале. Марко на то пристане, само му још препоручи да што боље Алку новчано одрапи. Марко се врати а Бабоња позове Алку. Место Алке дође Свилокосић, и он са Бабоњом ствар удеси. Бабоња ће к њима у варош доћи, па ће се изравнати, начиниће „амику”, то јест: свако ће од тужбе одустати, па је мир.
Бабоња дође у варош, те он с једне стране за Алку, Марко с друге стране за Мицу склопе „амику”. Тужбе повучене.
Пре „амике” је Бабоња рачун Алки поднео. Ни више ни мање, само хиљаду форината, не рачунајући амо дукате, вино, „ауспрух” и баклаве. Марко није томе противан. Шта је то за кућу Алкину хиљада форината, само кад је мир кући повраћен! Повраћена је и Мицина тепсија. Само љубав Рогозићевој кући није повраћена.
Прође годишњи парастос Јефти. По вароши се говори да ће Алка, како црнину скине, венчати се са Миливојем. Мица од жалости болесна. Она се другом чему надала. Доктор јој одавно казао да Марко неће живети. И, доиста, Марко је већ у здрављу прогрижен, неће ни он дуго, већ мири на кољиво. Мица је обрекла Миливоју да ће одмах за њега поћи како Марко умре. Миливој Мицу надмудрио. Неће Мицу, воли Алку. Мица има родбине братовљеву децу, те их држи за своје; Алка пак богата и самцата.



Чује се да се Миливој са Алком покрај дишпензације венчао, и већ је у кући код Алке. О сватовима мало друштво, али весело. Наздравица једна другу стиже. Миливој извади из кутијице кришку баклаве, смрви је у млеко, полак успе у Алкину, полак у своју чашу „ауспруха”, па наздрави Алки за дуга века и здравља. То је иста кришка која је улогу играла у процесу.
Марко умре, а Мица остаде вечита кокета — без мужа. Сиромах Марко! Таква глава, па вечит мученик, у кући женин роб. А Миливој, слабије главе а боље среће, од почетка до краја лако је и добро живео. Често више вреди срећа него мозак.
Мица умре без порода. Алка остави након себе диван пород.
Тако се живело пре седамдесет година. Давно било, сад се тек приповеда.

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Приче у традиционалном стилу  |  Poslato: 21 Dec 2016, 23:08
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
Božićna plećka

Slika

Na velikoj siniji, kao vosak žuti se pečena veselica. Više nje lebdi lak, providan dim i razlijeva se vrlo prijatan miris. Domaćin, Mitar Gluhać, opijen tim mirisom, ščepa veliki nož, zabode ga veselici pokraj desnoga pleća, i lijepo otkide čitavo pleće, pa raskoračivši se nad sinijom, poče s njega rezati ono meso. Pri rezanju, dva tri zalogaja strpa u usta, a sve ostalo ostavi na činiju, pred sobom, zadržavši samo golu kost – plećku.

Sad nemojte misliti, da je on bio voljan, baš tu kost da pojede. Bože sačuvaj! On je samo želio da, kao i drugi bogobojažljivi domaćini, vidi šta mu plećka kaže; a već plećka umije divno kazivati i kakva će biti godina i kakvo vrijeme i kakvo zdravlje…

- On okrete plećku prema suncu, i, žmirkajući gledaše u nju.

Što je više gledao, sve se više mijenjao u licu. Rumenilo, koje ga je od uvijek krasilo i davalo mu mladićki izgled, poče mu iščezavati sa lica, a limunova boja razlijevaše se po njemu, dok ga gotovo svega prekri. Klonu mu, čak i ruka niz bedro, i on ukočeno, kao bez svijesti, pogleda po čeljadima.

Svi se usplahiriše.

— Šta je? — zapita prva domaćica, prestravljena, i sitnim, kao u kanarinke glasom.

— Zlo, — odvrati on, pokazujući na plećku. Na plećki se vidjela jedna oveća crna pega.

— Vidiš, to su nosila, — reče — i to će neko umrijeti. A vidiš kako je crno i krupno, to ću umrijeti ja.

— Šuti, Bog s tobom! — upade žena, prekrstivši se, a donja joj se gubica opusti, i zaigra, kao obično, kad hoće da zaplače…

— Kako ću šutiti, kad evo otvoreno vidim svoju smrt! A kad se umire, ne može se šutiti… Misliš ti, da je umrijeti kao pojesti zalogaj veselice.



I Mitru se takođe zatresoše obje gubice, a brkovi čudnovato zaigraše. Niti se htjede osvrnuti na siniju, ni na veselicu, premda je nada sve voleo vruće meso i uvek ga u slast jeo, da su mu brkovi po tri dana bili puni masti od toga… Nije se mogao uzdržati, da barem malo ne zarida. A kad je već domaćin pustio suzu, onda ne mogoše ni čeljad, da ne udare u dernjavu, te, mjesto dosadanjega veseloga Roždestvo tvoje mogahu se čuti svi mogući tanki i debeli glasovi: a – a – a i o – o – o…

Jedva, u neko doba; Mitar prvi dođe sebi. Otirući suze rukavom od košulje, on prvi promuca:

— Dosta je!… Nema fajde od plača!

Kao po komandi, prestadoše svi. Razmakoše se od sinije, i, kao što treba, postaviše sofru. Na sredini staviše siniju, na siniji ćasu, u kojoj je bio usaćen snop svijeća, obmotan zlatom i crvenom svilom, a obasut pšenicom. Mitar, po običaju, uze jedan provalak i poče zažižati one svijeće. Trebao je uz to i pjevati, i on je odista pjevao, ali glas kao da ga iznevjerava, pa mu došao tanji i drhće, drhće isto kao onaj plamen više svijeća.

Svi se, zatim, mirbožiše.

Mitar se poljubi i sa najmanjim detetom, pa onda tužno obori glavu:

— Ovo je poslednji put, — reče — Više se nikad mirbožiti nećemo. Meni je poć’ na dalek put, oklen vam se više nikada vratiti neću.

— Pa nam s toga puta nećeš ništa ni donijeti, — zajeca najmlađe dijete, koga je Mitar naučio, da mu po što donese, kad se vrati sa dužega ili kraćega puta.

Zatim odahnuše svi… Mitar napomenu, da oni, kojima je suđeno još živiti, treba i da jedu… Čeljad ga posluša, a kako iza onoga ridanja bijahu ogladnili, počeše motati zalogaje, da su im sve zaušnice pucale.

Uz basamake začuše se koraci i vrata se naglo otvoriše. Na njima se ukaza kolosalan trbuh Petra Dronje i, malo zatim, ćoškasta glava Nikole Buhe…

— Hristos se rodi! — dreknuše obojica u jedan glas.

Niko im ne odazva.

Oni stupiše malo bliže i obojica zinuše od čuda, tupo gledajući jedan drugoga.

Pred njima je ležao Mitar, u jednom kraju, pa zamišljeno gledao u nekakvu rupu na tavanici, kao da se nadao, da će mu se upravo tuda prikazati Arhanđeo Mihailo, sa mačem u jednoj a terazijama u drugoj ruci, kako ga i na ikonama slikaju. Lice mu sasvim požutilo, i samo mu oči crvene, kao u jarebice, od silnoga plača. Nedaleko od njega sjedi žena, a oko nje se iskupila djeca, pa se snuždila kao prava siročad.

Petar i Nikola zbuniše se. Ne znaju ljudi ni šta da misle, a kamo li da što progovore…

— Šta je ovo, ako Boga znate? — zapita prvi Nikola, nakon duže pauze.

Mitar streknu, kao da ga je aranđel zovnuo, okrenu glavu prema došljacima i, kad poznade svoje najbolje prijatelje, rukom im dade znak, da sjednu. Zatim se malo podiže, pogleda opet u njih i tužno zavrti glavom.

— Th, kakav je belaj? — zapita Petar, koji uvijek pri govoru, promuklo kijaše.

Mitar potegnu uzdah čak od peta.

— Ništa, brate, — reče tiho, kao da sad umire. — Ja ti nijesam više zemaljski… Meni je suđeno da vas ostavim… Možebit’ nam je ovo poslednji sastanak.

— Th, ja ti ne znam ništa… Th, kaži čisto… Ti th, vazda govoriš, th, o belajima…

— Bolje je što me ne razumiješ… Samo vas obojicu molim… Znaš, ljudi smo ljudi…. možebit’ da sam vas nekad i uvrijedio, pa oprostite…

Nikola i Petar se opet pogledaše. Čude se ljudi, gdje će Mitar baš na Božić da prevrne pameću…. Mitar to poznade, pa i opet tužno klimnu glavom.

— Meni je suđeno da umrem, — reče otežući.

— Pa suđeno je i nama! — upade Nikola.

— Ama vaša smrt. nije k’o moja… Vi ćete još dosta veselica izjesti, a ja, jadan, neću više ni jednu… To mi je plećka kazala…

— Plećka?

I prijatelji ne zapitaše više ništa. Znali su da će sve onako biti, kako plećka kaže.

— E, Bog da ti dušu prosti, i primi u carstvo nebesno, — reče Nikola, i skide kapu. — Od mene ti prosto za sve. Nikada me i nijesi krupno uvrijedio.

— Th, šta ćeš, brate? — dodade Petar, — svi smo, th, za zemlju stvoreni. Zemlja jesi, u zemlju, th, otideš. Samo nemoj nas zaboraviti ki u grobu.

I bratski se poljubiše.

— He, moja braćo, — zajada Mitar, — nije to tako lasno umrijeti… A žena… djeca…

Prijatelji ne mogoše više izdržati. Digoše se i pođoše.

Mitar opet leže kao i prije, i opet pogleda u tavanicu, nadajući se Aranđelu… A toga časa, dođe mu na pamet, da Aranđel svaku dušu mjeri na terazijama. I njegova će duša na terazije, pa ako bude teža od pšeničnog zrna, onda je grešna, u Boga grešna, i ne može na drugu stranu, nego… uh… u pakleni kazan.


Mitar se strese od te pomisli. Poče u glavi prebirati sve svoje grijehe, kojih se ma i malo mogao sjetiti. Doduše, niko nije bez grijeha tokmo jedin Bog, ali sitniji se grijehovi opraštaju, ako krupnijih nema. Mitar se udari po čelu i sjeti se svoga teftera, u kom je bilježio dućanske dužnike. Tefter je, svakako, grešan, i dosta je on, da ga opremi đavolima. Mitar skoči i dohvati tefter, koji je vazda držao blizu sebe, — te ga poče prelistavati. Pogled mu pade na prvu stranu.

- Na Hasanu Tehšerpvanu pz Bogodola Dadoh na veresiju do trganja 300 oka žita po 18 šolada 540 groša

- Dao mi je on iz svoje ruke 100 groša

- Svega pri njemu ostade kirije 440 groša

Mitar zastade.

— Žito sam kupio po 8 šoldi, — reče, — a prodav’o po osamn’est… To nije pošteno. Može i po trin’es’…

Popravi i pođe dalje.

- Na malome Tomi što tovare goni iz Nevesnnja.

- 400 oka kukuruza po 17 šolada 170 groša

- 2 oke kahve 40

- 5 oka šećera 30

Mitar zavrti glavom.

— I ovđe je krivo!… Šećera nije bilo više od četiri oke, a ja metn’o pet… Ni kukuruza nije bilo ov’liko.

— Sad da idem malo u čaršiju, da se razaberem, — reče, pošto je svršio pregledanje, i podiže se.

Pred kućnim vratima okrenuo se i pobožno se prekrstio; zatim nastavi hod. No tek što se odmaknu nekoliko koračaji, pa se već pokaja.

A, upravo ne bi se pokajao, da ga svi prolaznici nijesu nekako čudnovato gledali. Njemu se barem učinilo, da ga svi čudnovato gledaju… Kao da je svak znao i svak ga sažaljeva!… On je baš dobro video, kako su ga dvojica tako tužno pogledali, kao da vele: pokoj ti duši!

Njemu dođe ponovo da zaplače, te bi odista i zaplakao, da slučajno tuda ne prođe Jova, onaj Jovan što svijeće prodaje. A Jovan ga pogleda nekako veselo, smijući se, kao da se radovao što će zbog njegove smrti prodati nekoliko oka svijeća.

Mitar se naljuti.

— Poganov nikakav! — promrmlja u sebi, — veseli se tuđoj smrti. K’o da će se obogatiti zbog nekoliko oka svijeća. Poganov!

On bi toga časa dao mnogo, vrlo mnogo, kad bi se mogao osvetiti Jovanu, a da ne ponese grijeh na duši. Eh, kada bih ga mogao samo malo gurnuti, ali samo malo… makar da mu jednu džigericu odbije.

— Samo da meni nije zbog duše, a zakukala bi mu majka danas, — reče.

Pa nastavi put pored Draganova ćoška, gdje opazi trojicu prosjaka. On se zaustavi, i na njihovo veliko čudo, svakom dade po groš. Tu mu pade na pamet i Mirko Gligorijević, s kojim je živeo u omrazi, a zbog sitnice. Mirko, od šale, uhvatio jednom Mitrova mačka i otkinuo mu rep, a Mitar nikako nije mogao gledati kusoga mačka.

Zbog toga je došlo između njih do riječi, pa do šaka. Srećom te nije bilo kakve krupne nedaće. Mirko Mitru izbio samo dva zuba, a Mitar Mirku iščupao brk, i napravio na čelu čvorugu, otprilike koliko orah. Ništa više!… Samo, od toga dana nijesu više bili zajedno. Nijesu nazivali jedan drugome ni dobro jutro, nego su se psovali, i to tiho, jer ne bi lijepo bilo, da taki pozdravi uđu u modu.

Mitru ne bijaše po volji da ostavi ovaj svijet a da se ne pomiri s Mirkom. Stoga se uputi Mirkovoj kući.

— Još jedan grijeh manje! — reče, ulazeći u Mirkova vrata.

— O, domaćine! — viknu još s praga.

— Naprijed! — dočeka Mirko i skoči na susret gostu. No kako stadoše jedan prema drugom, obojica se začuđeno pogledaše. Mirko kao da ne veruje, da je pred njim Mitar, a Mitar kao da se čudi gdje je došao.

Najposlije kao da se prisjeti, kroči on Mirku, i pruži mu ruku. Obojica se mirbožiše.

— Brate Mirko, mi ćemo se brže rastajati, — poče Mitar, — Ja ću ti u vječnu kuću… Oprosti, k’o da se nikad inadili nijesmo…

— Nek’ti je, brate, Bogom prosto, — odvrati Mirko. — Ja sam čuo, brate, od Petra za tvoju nedaću i bilo mi je žao. Nijesam, brate, ni mislio, da ćeš doć’… Fala ti!

Pa obojica uljegoše u malu Mirkovu soku i sjedoše. Mirko donese vina i natoči u čaše.

— Zdrav si, brate! Ovo ćemo za naše novo prijateljstvo, — reče.

Obojica iskapiše. Mitru je to bila prva čaša od jutros, i on čisto osjeti, kako mu kao mehlem pada na srce. Neka blaga toplina prođe ga svega.

— Daj još jednu, — reče polako.

— Evo, brate, evo, — dočeka Mirko. — Ovo za upokojenije tvoje duše. Kad ćeš, brate, umrijeti, ne treba da ostaneš željan vina…

Mitar poče piti. I iza svake čaše osjećao se pomalo snažniji. U prsima mu se razlijevala sve veća i veća toplina, koja kao da mu ublažavaše onaj strah od smrti… Malo po malo, i on se više nije plašio…. Ali mjesto toga, srce mu postade kao pamuk meko, i poče gorko žaliti za sretnim živovanjem na zemlji. Žao mu bijaše jarana, žao svega!… I on, ni sam ne znajući zašto, obgrli Mirka i poče ga mahnito ljubiti…

— Kako ću ja bez tebe! — veli Mitar.

— Lako je tebi bez mene; ali nije meni bez tebe, — stenje Mirko.

Mitar se diže pa pođe kući. Ustade, kroči, ali ga noga izdade, te koliko je dug pade na vrata,

— Smrt, brate! Evo smrti! — jeknu i izvali se na leđa, kao da će na mah izdahnuti.

— Nije još! — veli Mirko. — Vino je žestoko, pa to je od toga…

— Nije vino, nego prava smrt! Poznajem je… Sve mi se mrači pred očima…. Sve igra… Eno i Sveti Nikola na ikoni igra… Smrt!…

Mirko ga i ne slušaše više, nego ga uze iz sve snage i podiže ga. Oslanjajući se jedan na drugoga, pođoše obojica. Batrgali su i povodili se čas na jednuu čas na drugu stranu.

— Vidi, kako prave mišljete!* Baš su se nakresali! — reče neko.

— Eto, kakav je svijet, — poče se vajkati Mitar. — Oni misle, da sam pjan, a ne znaju kako mi je…

Dođoše do kuće, uspeše se kojekako uz stepenice i stupiše u sobu.

— Eh, ti umiri, brate, polako, a ja ću sad doći, — reče Mirko, pa se vrati, zaplićući nogama…

Mitar još živi, jednako se nada smrti, i, pijući, jednako se prašća s Mirkom. Četiri su godine prošle od onog kobnog Božića, ali on jednako tvrdi, da plećka ipak mora pogoditi…

Svetozar Ćorović

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Приче у традиционалном стилу  |  Poslato: 17 Feb 2017, 22:15
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
Свирачица


— Ваши су чудновати појмови о друштву! викнуће један младић гомили одличнога мушкога и женскога друштва, које се спушташе низ камене степенице код саборне цркве доле к Сави.
— А, молићемо, какви су ваши? упитаће га једна госпа у српском оделу.
— Ето какви су: да ви скинете ваше бисерно тепе с главе, па да га дате овој сиротињи, што мимо нас пролази.
— Хвала лепо! осмехну се љутито госпа у српском оделу.
— Да их даде овим пиљарицама земунским? прихвати мало изазивљиво други господин с наочарима у црном повисоком шеширу.
— А хоћеш ли им дати ти тај твој сахатић с позлаћеним ланчићем, слатки мој дилбере?
— А зашто не?
— И твоју кућу, Богићу, и оно мало њивице у селу што је ниси стекао ти са твојим глатким рукавицама и углачаним ципелама? Хајде ћути, сви сте ви сметењаци божји што вас је год.
— Ја се ограђујем против таких речи, пресече му говор незадовољан Богић и поче измицати по степен два напред.
— Лакше, лакше, лепи мој!... Тако се то не апостолише за сиротињу. Доле то модерно рухо, па гологлави и боси, гладни и жедни, проповедајте мисао савршене једнакости...
— Доста, доста, Јоване, ти си човек, право да ти кажем, — ограничен.
— Ограничен или не, тек знам да је лудо то твоје посланство. Нема тих руку, које ће изједначити ову мешавину светску, пуну разноликости и шаренила.
— А ја ти кажем да има!
— Е да!
— Само нисте још сви дозрели за ту велику и најсветију мисао.
— Е де, де!
— Ви ваља што пре да помрете.
— Гле, гле!
— Или да има неко да вас одведе у пустињу, па тамо да родите ново колено, које неће имати прилике да се навикне на овај раскош и на ову неправду друштвену.
— А ти да будеш Исус Навин, па да то чисто колено овамо доведеш, да од њега, као оно од мекана воска, градите свакојаке друштвене слике и прилике.
— Е така луда мисао могла је само понићи у незрелим и упаљеним главама, као што су ваше.
Госпође се почеше смејати.
— Не смејте се, молићу, драге госпође! поче Богић и озбиљно и зловољно. Ја знам врло добро што говорим. Ми нећемо остарити, а све ће то бити друкчије. Изравнаће се ови кривине и неправде данашњега друштва, и све ће бити глатко и потаман, ако не као у рају, а оно као у првом невином времену одмах после раја.
— Дабогме! упаде му у реч господин Јован, са заједљивим смехом, грискајући своје оштре брке. Ви ћете све то уредити, да ће вам и Господ с неба комплименте правити. И онда неће бити ни ових пиљарица, ни ових хамала, ни ових матроза, што нас оздо с лађа гледају. Сандуци ће се сами горе носити, зелен ће из Земуна чудесном силом прелетати на београдску пијацу, ватра под паробродске казане сама ће се подлагати и подстицати. Кад ја и онај онамо сакаџија, што угази у Саву и налива бачву, будемо у свему равни, ко ли ће нам онда, соколе мој, довлачити воду на Теразије и Врачар?
— Ко ће довлачити воду? поче Богић и оштро и брзо, једва дочекавши да до речи дође. Одредиће се у општини ко ће шта овог или оног месеца радити.
— А ко ће седети у општини при одредбеном столу?
— Па чланови.
— А од куда чланови?
— Изабраће се.
— А ко ће их бирати?
— Ми.
— Како?
— Па овако, као данас скупштинаре.
— А кортешовање, навођивање, салетање, обрлаћивање, претња и бој?
— Све ће се то од стране општине најстрожије забранити.
— Лепо, лепо! А ко ће оптуживати, ко ли извиђати и пресуду изрицати? Е, мој брајане драги, све ће то опет увити, извити и завити они који се докопају да врше власт и рукују радом и капиталом. Они ће себе и своје и својих својаке и рођаке под разним изговорима од свију тешкоћа и дажбина изузети, ми ћемо теглити и ринтати, а они с озбиљним лицем „сажаљевати" што им околности не допуштају да учествују у раду за опште добро. Удесите ви друштво не знам по каквим теоријама — умне и материјалне капиталисте неће се никад подати новчаној и можданој сиротињи.
— А зар ти налазиш да је право овако како је?
— У толико не, што још није довољна равнотежа између рада и награде. Има их, то је истина, који се поломе и осуше радећи, а награда им се даје веома мршава, готово никаква.
— Па то и јест оно што боли.
— Боли и болеће, али мораш признати, да ту увек није криво уређење, но укуси друштва, укуси који се развију ни сам не знаш како и кад. Као год што је неиспитано зашто неки воли вино, други пиво, или нека од ових наших лепотица српско, а друга европско одело, нека набељене, а нека своје природне образе, — тако исто понеком нараштају свиди се да више цени богословске, или језикословне, или природне науке. Данас и пилићи у јајету сањају о Бихнеру, па дабогме да се данас најбоље плаћају природњаци и техничари. Вичи ти сад колико хоћеш да се штују и уздижу појете и други класици, не помаже ништа. Они нису изгубили вредност, но само попустио укус за њихова дела. Нашто се има развијенији укус, оно се боље и плаћа.
— Право велите, упаде му у реч црномањаста госпа у српскоме руху. Кад сам правила ово црно либаде пре неколико година, једва сте га могли платити и терзију наћи. Данас либада имају своју исту цену, ама сад кројачи бадава тваризају прагове госпођа, кад је „туника" освојила дневни ред.
— Тако је. И бадава ћете сад викати свету да се врати у фес и фистане. А тај до вас господичић хоће да се напише правило и за ношњу, па како општинари одсеку да носите, онако би се морале униформисати. Помислите како би то изгледало.
— Ужасно! и нехотице цикну једна од госпођица у жутом шеширићу, с разбарушеним витицама.
— А зашто ужасно? осече се мало наш господин Богић. Овај ваш луксуз већ је, што но кажу, дошао до грла.
— А ваш, господине мој?
— И ваш и наш. Општина би прописала просто и јако одело, подједнако за све, па да се не троши толико драго време и имање на крпе и конце.
Господин Јован све већма и већма намицаше накривљени шешир на очи, а зубма час по бркове грискаше. Ироничан смех виђаше му се на скривеним уснама.
— Да, да, поче он онако поистија, — ала би то лепо изгледало кад би у општину дошле све оне строге ерлије из старог доброг времена, па прописале антерије до чланака с перастим запонцима и ћуркабијама од плавчасте чохе с топлом поставом од лисичине. Ала бисте се истом лети знојиле по овим стрменитим степеницама, грлице моје!
— Не д'о им Бог власти, примети несташна госпођица у жутом шеширу, погледајући на своју лаку хаљину од плава вапера.
— А место тих помодних ципелица, назули би вам какве јеменице с петним брчићима, или појаче кожне цокулице с гвозденим клинцима, или би вас још попели на дрвене нануле, па да шепељите и лупкарате по овој кривој, злочестој калдрми, као да простите, потковане нимфе.
— Доста, доста, зете, осече се госпођица у жутом шеширу с исколаченим очима. Ви немате баш ни мало респекта према лепом полу.
— А молим, молим; ово се говори само у духу Богићевих појмова о друштву. По његовом начелу једнакости ишчезавају, изравњавају се све друштвене разлике и неједнакости, престаје дакле и разлика у опхођењу према половима. Нећете више бити ни „нежни", ни „слаби", ни „лепи пол", но све онако подједнако, под мушки, под комунски!
— То неће никад бити, примети госпа у либади од црне кадифе.
— То ће бити, и то мора бити, драга госпођо, настави Богић, ком се чињаше да добива мах. Доста смо се ми ширили и гиздали док толики и гладни и жедни мимо нас пролажаху.
— Нека раде, па ће имати.
— А радите ли ви?
— Него?
— Ваш рад није рад, но проста играчка.
— Сваки је посао — посао, који је најпречи, онај по кућу и најважнији.
— А перете ли патосе и суде?
— То дајемо млађима.
— А зашто млађима?
— Зато што их плаћамо.
— А да није њих?
— Прала бих ја.
— Па кад бисте без њих прали сами, зашто им бар не помажете, да им је лакше сносити тешкоћу тога рада?
— То би онда значило: и да им плаћам и да им радим.
— Јест, значило би то и ништа друго.
— Па де ви помозите овоме хамалу потеглити ону тројку, сигурно са крајинским вином, што му је онако ужасно притисла грбину, примети госпођица у жутом шеширу, и поче лукаво смешити се.
— То не иде тако појединачки, госпођице, примети већ мало ражљућено господичић Богић. Кад се постави закон у друштву да тако мора бити, онда ћемо сви листом за све послове, које пропише општина као општу обвезу...
— И то ће онда овако бити, лепа моја свастичице, прихвати господин Јован, непрестано онако иронички смешећи се: женскињама, док с колена на колено не ојачају, даваће се послови лакши, а мушкима тежи. Чистити метлом, посао је лак, трти прљаво рубље у води — ту се иште снага јача и издрживија: зато ће комуна одлучити, да све женске, од прве до постедње, двапут или трипут у недељи чисте улице, а мушки да перу кошуље, које ће бити све једнаке, од једнакога кроја и квалитета. Чим куцне клепало на посао, ви ћете, лепе моје, све ишетати на улицу ка гомили метала, свака ће узети своју метлу и по команди чистити и брисати прашњаву и прљаву калдрму. Док ви ту чистите, поред вас ће мушки пролазити с прљавим рубљем, напред младићи с котловима за варење цеђа, за њима друго старије коло с коритима на кркачама, после њих још старији с таблама сапуна под пазусима, са ватраљима, машицама и саџацима, а напослетку старци, који ће, као оно коморџије у војсци, терати таљиге с дрвима и заиром.
— А ко ће нас учити књизи, зете, а ко ли осталим знањима и уметностима?
— Све ће то општина наредити. Док сте младе — чистићете, прати и копати; кад будете старије, онда ћете садити лук, тикве и краставце, плевити и заливати; а још старије — бабичићете и васпитати децу, учити их читати и писати; а кад сасвим остарите, онда ћете палити и гасити свеће по собама, бити надзорници и полицаји и радити још друге лакше послове.
— А ви мушки?
— Ми ћемо, док смо здрави и јаки, бити прво хамали, па онда, као што вам рекох, прати кошуље, зидати куће, калдрмисати, просецати и насипати путове, дрва сећи и ђемије вући; а кад мало поизнемогнемо, онда ће нас преместити у просветну струку, па ћемо бити учитељи и професори, те обрађивати и проповедати науку; а кад нам се већ коса прогруша, онда ћемо бити проглашени за зреле и паметне, постаћемо државници, те радити на срећу свију у земљи и изван земље.
Госпе се почеше живље смејати.
— Молим, молим, то није за смеј, настави господин Јован изгризавши већ скоро до пола своју леву половину брка. Не смејте се? велим, јер су то ствари сасвим збиљске, пуноважне и интересантне. Али ће, чујте ме само, још важније бити: како ће се момци женити, а девојке удавати.
— Ти ме вређаш с таком гадном шалом! викну појаче увређени Богић.
— Ти да ћутиш док се не изговорим. Сад ја имам реч!
— Ох кажите нам, каж'те, молимо вас! повикаше све госпођице у глас и погледаше беседника са живом радозналошћу.
— Како ће све бити заједничко, то ће и женскиње бити општа својина.
— Хм! чуше се оне две удате госпе.
— Није то: хм! него ће то тако бити. Општина ће прописати до које се године не сме нико заљубити. А кад дође та жељена година, онда ће се по протоколу исписати све мушко и женско дорасло за женидбу, па ће се дозвати на збор. Ту ће им се казати да се гледају, разговарају и бегенишу. Оставиће им се, од прилике један дан, да ашикују и да се заљубљују. Који после 24 сахата остану без пара, општина ће одлучити ко кога да узме. И тако сутрадан до подне биће све удато и ожењено, а од подне ће бити, а можда и не бити — весеље.
Девојке се намргодише.
— Мргодиле се ви, лепе моје, или не мргодиле — тако вам је, ако пођете за Богићем апостолом; вама хамал-младожења, а у руке метле и мотике; нама казани и наћве на грбине и — ништа више.
— То је гадно, тако извртати ствар, и тако грозно вређати ме! викну као рис разјарени Богић и гњев му стеже грло те ућута.
— Није то никаква увреда за тако спржене мозгове, као што је тај у твојој усијаној лубањи. Хоћете ви из рукавица и углачаних шешира, љуљајући се на интовима и гигаљкама, с бифтеком и содом у руци, да уздишете над невољама и тешкоћама нижег разреда друштвеног. Будите ви штедљивији и радите својски и поштено оно што се од вас с правом очекује, па ће се мало и сиротињи облакшати. Не иде то за дан и тако у ветар, као што бисте ви хтели, ти и теби подобни. Чудноватог је склопа овај непроучљиви свет; не да се он море удесити на један калуп, устављати и кретати под један конац, па ма тај конац био како дебео, па ма га исплео не знам ко.
Богић је већ одавна навикао, да му господин Јован овда онда очита пожешћу лекцију. И ову би му опростио, да није било оних лепотица око њих. Увређен таком непажњом, ћутао је пун горчине и гњева, и да би колико толико показао да му багателише реч, гледаше са обале на све стране реке Саве.
Међу женскиње умеша се међутим Здравко Васић, човек коме положаја не знате, кога многи знају, а опет нико добро не познаје, који ће сваког по имену ословити, запитати куд намерава да путује, казаће вам кад пароброд долази и одлази, зашто ће се данас мало задоцнити, ко је пре подне дошао, каква ће господа по подне отићи и доћи, и тима подобне савске новости и вести. Он је био годину две државни чиновник, затим је дао оставку — зна се и не зна зашто, живи као што се види лепо и угодно, носи се модерно, једе и пије у првим рестаурацијама, а откуд му за све то дохотци извиру, то сам он један зна. Сигурно се Господ и за њега побринуо као и за толике остале птичице, које прихрањује, не тражећи од њих ни да ору ни да жњу.
— Зацело госпођице знају, да је у суботу беседа у Земуну, увијајући се рече, а цвикер боље на очи намичући.
— Чули смо.
— Могу вам и програм показати. Изволите: јутрос сам га добио од једног онамошњег одборника. То је једини егземплар, који је овамо стигао... Вами га поклањам, госпођице, — рече окренувши се оној у жутом шеширу.
— О, а ви онда да останете без...
— А, молим, молим. То је наша дужност према лепом полу. Бидите, ту стоји да ће се беседа отворити говором, а знате ли ко нам је говорник?
Госпође га радознало погледаше.
— Један од млађих наших књижевника. Скорим је дошао из Цириха. Говориће о друштву какво је, а какво ваља да је. То ће бити врло занимљиво предавање. Нећете ићи?
— Сумњамо.
— Ах, та то би била грдна, неописана штета. Да сам у власти, ставио бих глобу за сваку нашу лепотицу, која тамо не оде. Та зар ћемо, Бога вам, живети хиљаду година? А друштво ће бити изабрано, као венац, као да га је голуб бирао. Па музика! Та већ ради самог оркестра не би требало пожалити труда. Па опет велим предавање! Предавач је био присни друг Светозарев у Швајцарској. Говорио је и с Бакунином, — знате, он говори руски као прави Рус. Социјалне су науке данас прве! Сви европски капацитети истакли су је данас на своју заставу. Нису то два три усијана ђака и незадовољна радника, — легијони, драге моје госпођице, легијони; Ја се поносим што сам у њиховом одличном табору.
— Ви сте, чини ми се, пре били чиновник и носили црвену капу? запита га госпа у црној либади.
— Ја сам вас очима видела, кад сте оно растеривали „омладину" из авлије у великој школи, примети друга.
— Да, видите, како се још тога сећате. Имате добро памћење, морам вам честитати. Да, — оно је онда, знате тако време било; све се мења, па и ми у времену. Јесте ли читали књигу „Живот једног француског сељака"? Свака реч гола сушта истина, злата вреди. Ево је имам у џепу, носим је уза се и дању и ноћу. Ако вам је смем понудити, рече, окренувши се госпођици у жутом шеширу. Ох, ја бих вам је препоручио место „Сна матере божије"; видите куд бисмо себе отишли само за неколико година, кад би нам књижевници тако красна дела доносили. А овако? Да вам се, простићете, утроба преврне од оног несланог песничкога гада. Помислите само — у данашњем веку писати стихове, шарабатати новеле и друге лудорије болесних мозгова! Ах, да ми је само у власти, бих повезао све наше песнике....
— Ха, ха, ха! чу се иза приповедачевих леђа громовити смех, и наш Здравко Васић осети снажан ударац по витким плећима.
— Па зар баш тако без пардона, врапчићу мој! Бога ми си енергично дериште, нисам ни мислио да у тим прсима бије тако обилићско срце. Да те не знам ко си и од куд си, бих мислио да си момче од некуда с Груже.
Говорник је био један од познатих наших књижевника. Госпе га врло предусретљиво поздравише, а особито госпођица у жутом шеширу. На њезиним белим образима прели се дражесна румен; румено — влажне уснице раскрилише се у небески осмејак, а у крупним очима севнуше пламени, који сажижу чисто и здраво срце у јунаку.
После неколико тренутака друштво се крене ка гостионици „Крагујевац". Како је дивно било видети веселога и личнога књижевника са узоритом госпођицом, коју узео беше под руку. Шта смо ми мушки без лепога пола? Шта су лепотице изван нашега круга?.. Здравко непозван оста на обали сам, да и даље лови панчевачко-земунске новости. У гостионици поседаше сви око округлога стола према прозору, кроз који се виђаху Сава и Дунав, и пароброди, чим се помоле отуд од Земуна. После неколико тренутака пенило се Вајфертово пиво у високим, стонатим чашама.
— У вашу лепу срећу, госпођице! наздрављаше књижевник. Гасимо боле срца овим хладним пивом! Али да, ви га и не пијете. Право имате! Ево вам моје бележнице па се њоме забављајте. Ту вам има по који листак, тако пун живота као овај жубор у гостионици.
— А неће ли требати, да се гдекоји листак остави недотакнут? примети, шалећи се, господин Јован.
— Недотакнут?
— Можда који стих, који није намењен за цео свет.
— Мој је живот отворен и жив, и белешке моје није писао мрак. Изволите само, госпођице — ту имате и песама и афоризама и натписа и других којекаквих одломака. Ево ова прва песма....
— Већ сам је прочитала, примети госпођица. Писали сте је у Баварској...
— На боденштетском језеру.
— Прекрасно!
— Верујем, али комплименат припада...
— Коме?
— Песнику Пушкину, па онда вама, јер сам, мислећи на вас, превео је за ваш албум. Ох, да знате како ми је понекад туђина била хладна и празна; ја сам био тамо, али су моје мисли вазда биле у мојој лепој домовини. (Госпођица гледаше у књигу, а он јој тихо шапну на ухо:) А моја час нежна час бурна осећања вазда беху уз вас, лепа моја богињо. Госпо-ђица порумени, а у исти мах осетио је књижевник срдачан тисак њезине лепе ручице.
— А ове слике?
— Довршене и недовршене, цртао сам госпођице у Вајмару. То вам је мала менажерица од оног веселог и радног света. Овај доброћудни старчић...
— А ова стара госпа са грозном капом од чипака?
— Ужасна торокуша. Таких брбљавица не верујем да има у овим нашим крајевима. Али преврните листак два — како вам се чини ово лице?
— Ох, Господе мој, како је изболовано...
— Измождено и попијено патњама живота, као лице ено у оне харфонисткиње, што баш сада уђе и седе према нама.
Харфонисткиња беше доиста врло трагична појава. На препланулом лику читави низови тавних бора казиваху бурну прошлост, која јој се обила о слабачка плећа. Испод црног сламног шешира видеше јој се две три витице од рехаве косе. Црна хаљина, исприхваћена на два на три места, својом избледелошћу увераваше вас о своме давнашњем пореклу. Трошна, похабана харфа, својим тужним изгледом, увеличаваше још већма спољну трагичност замишљене свирачице.
— Од куд ли је, Боже? Шта ли је нагна амо на исток? примети једна од госпођица, пуна саучешћа.
— Шта је догна — а зар би могло бити што друго него сиротиња, примети Богић, сматрајући у свирачици згодну прилику за нов јуриш на своје противнике.
— А можда и што друго? примети госпа у црној либади.
— Ако не бега од посла, мора да јој и ова радња добро иде, примети господин Јован својим познатим изазивачким оком, погледајући на Богића.
— Ја вам велим да је само од пуке сиротиње. Није ли грехота отурити од себе једно овако слабо створење? Зашто да јој друштво не да рада, зашто да нема милосрђа према њезином очајном положају? Проклете капиталисте!
— А шта су они криви свирачици?
— Шта су криви?! викну мало јаче изазвани говорник. Они су сапели гвозденим веригама ову сиротињу и не даду јој ока отворити. Зашто — да је боље оглобе, да јој снагу испију. Али ћемо ми ту буржоазију, тог охолог Самсона, затећи кад тад у дубоку сну и срезати кике њезине моћи и одузети светлост очију њезиних.
— Ја, љубазни мој Богићу, гледам сасвим друкчије на овај чудновати свет. Потпуне једнакости, па поготову ни приближне, не може бити — осим у идеји. Баш та разноликост чини могућним опстанак и равнотежу друштва. Постарати се само треба да се не да маха крајевима друштва, ни капиталистима да се сувише осиле, ни сиротињи да не буде сувише понижена и поништена. Тај се регулатор може и мора наћи, само га ваља смотрено и мудро истраживати...
— А не тако лудо и на пречац, као што би ти с твојима хтео, упаде у реч господин Јован, задовољан током мисли књижевникових.
— На сваки начин, настави књижевник мало вишим тоном. На пречац није овако стање ни постало, па се за дан не да ни одувати. Протећи ће читава вечност од година, док се ове данашње нерегуларности збију у границе. Против њих треба устајати науком, радом, удруживањем... Да, удружењем баш самих оних, којима је тешко, којих је положај...
— А ко их је хитнуо у тај жалостан положај?
— Ко? Па и ја питам: ко? Тој биљци није бачено семе из наших руку — разуми ме Богићу! — па га и не искоренисмо само нашим рукама. Чему су безбројни векови били сејачи, ту ће векови имати да чисте и плеве.
— То сам и ја свагда говорио, упаде у реч мало јачим гласом господин Јован, и са задовољством дохвати чашу испред госпе у црној либади и преко обичаја испразни је готово до дна.
— А револуцији нема места ни оздо, настави наш књижевник јаче одушевљен нежном и топлом руком госпођице у жутом шеширу, коју је и нехотице узео и чврсто држао. Пут ће се наћи из овога хаоса, из овога — назовимо га пакла! Што га не можемо сад да погодимо, не очајавајмо као да га нећемо никада ни наћи. Зар нема света и даље изван овога круга докле наше око допире? Ја назирем бољу будућност, само ову доњу народну масу треба учити, васпитати, племенити, да не пада на нос са своје сопствене тежине. Ти и сви који су као ти — само сте уобразили да треба маси просвете. Зар ти мислиш да овај келнер са белим убрусом нема толико умешности и племенитости као ја и ти?...
Цело друштво погледа у келнера, човека доста изнурена својом службом, која тражи много устаоштва, опрезности и неспавања. Он се приближи и стаде пред свирачицу, која је побудила толико саучешћа међу члановима одличнога друштва, о ком говоримо.
— А шта ћете ви ту са том вашом дрндом? продера се сурово. За таке пасажере овде места нема! Ако чекате пароброд, тамо напољу има доста места за оне који не троше — показујући јој прстом кроз отворена врата на калдрму, која горијаше од жестоке сунчане припеке. Свирачица, снуждена, остави гостионицу.
— А, лепи мој апостоле, примети господин Јован убезекнутом Богићу, — где ваља почети?
— Одоздо! Треба учити и васпитати масу, па да се она пре свега и сама и узајамно потпомаже, а остало ће једно за другим поступно доћи.


Милорад Поповић Шапчанин

_________________
Slika Slika


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 52 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   


Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker