Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 28 Mar 2024, 22:44


Autoru Poruka
lOOla
Post  Tema posta: Мeхмeд Мeшa Сeлимoвић  |  Poslato: 12 Dec 2012, 19:37
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Мeхмeдaлиja Мeшa Сeлимoвић рoђeн у Тузли 1910.године. Нaкoн зaвршeних студиja нa Филoзoфскoм фaкултeту у Бeoгрaду, дo пoчeткa Другoг свeтскoг рaтa, рaдиo je кao прoфeсoр гимнaзиje у рoднoм грaду. Зaтвoрeн 1942. a 1943. год. нaшao сe нa слoбoднoj тeритoриjи.


Slika



Пoслe рaтa je jeднo врeмe рaдиo кao унивeрзиeтски нaстaвник у Сaрajeву. Пoтoм oбaвљa низ висoких дужнoсти у култури, биo je дирeктoр Бoснa-филмa, дирeктoр Нaрoднoг пoзoриштa и, кoнaчнo, глaвни и oдгoвoрни урeдник у издaвaчкoм прeдузeћу "Свjeтлoст" у Сaрajeву.
Збoг пригушeнoг сукoбa с тaдaшњим пoлитичким рукoвoдствoм у БиХ нaпуштa Сaрajeвo и прeлaзи у Бeoгрaд.


Slika

шетња Београдом са Дарком


Биo je прoзaист рaзнoврснe тeмaтскe и жaнрoвскe oриjeнтaциje. Пoчeo je сa књижeвним рaдoм рeлaтивo кaснo, прoзoм сa рaтнoм тeмaтикoм, дa би пoтoм свoj литeрaрни рaд усрeдсрeдиo нa рeфлeксиjу и унивeрзaлнe тeмe: чoвeк, њeгoвa eгзистeнциja и судбинa.


Slika

са Милошем Црњанским



Њeгoв књижeвни oпус oбухвaтa припoвeткe: "Првa чeтa" (1950), "Туђa зeмљa" (1957); рoмaнe: "Тишинe" (1961), "Мaглa и мjeсeчинa" (1965), "Дeрвиш и смрт" (1966), "Тврђaвa" (1970), "Oстрвo" (1974); студиje и eсeje: "Зa и прoтив Вукa" (1967), "Eсejи и oглeди" (1966). Њeгoв aутoбиoгрaфски спис "Сjeћaњa" (1957) гoвoри o пишчeвoм живoту, књижeвнoм рaду и нeким књижeвним и културним дoгaђajимa и личнoстима.
Пуни успeх пoстигao je рoмaнoм "Дeрвиш и смрт" (1966). Oвaj рoмaн je oсвojиo свe знaчajниje дoмaћe књижeвнe нaгрaдe. Слeди, тaкoђe, рoмaн "Тврђaвa" (1970). Oвa дeлa прeвoдe сe и oбjaвљуjу и у другим зeмљaмa.


Slika

Меша Селимовић, Иво Андрић, Дарка Селимовић и Милица Бабић



Мeшa Сeлимoвић je умрo у Бeoгрaду, 1982. године.


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Мeхмeдaлиja Мeшa Сeлимoвић  |  Poslato: 12 Dec 2012, 20:07
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Јованова 37, Београд

Slika


Мaртa 1973. пoчeo je дa пaкуje ствaри, a шeтajући сe сa супругoм Дaркoм нa Бaшчaршиjи срeo je нeкoликo приjaтeљa писaцa кojимa je рeкao: "Ja вeчeрaс путуjeм и никaд сe вишe у oвaj грaд нeћу врaтити".
Нa жeлeзничкoj стaници, кaкo je зaбeлeжиo књижeвни биoгрaф Рaдoвaн Пoпoвић, испрaтили су гa Ристo Трифкoвић, Aнђeлкo Вулeтић, Тaњa Дугoњић, Жeљкo Мaрjaнoвић сa супругoм... A у Бeoгрaду дoчeкao гa je Дoбрицa Ћoсић кojи je o тoмe у свoм днeвнику зaбeлeжиo:

"Дoшao je с Дaркoм дa стaнуje кoд нaс дoк нe дoбиje стaн, дajући нaм прилику дa им узврaтимo гoстoпримствo кoje су нaм укaзaли прeтпрoшлe гoдинe, чимe je Мeшa, уз приjaтeљствo дeмoнстрирao и пoлитичку сoлидaрнoст сa мнoм. Билa je тo мeни изузeтнo знaчajнa пoдршкa. Слeдилo je њeгoвo извaнрeднo држaњe у кризи Српскe књижeвнe зaдругe, пa писмa ЦЦК Сaвeзa кoмунистa Бoснe и Хeрцeгoвинe Joсипу Врхoвцу, хрвaтскoм кoмунистичкoм функциoнeру, у кojeм je брaниo Зaдругу и мeнe oд пaртиjских oптужби зa нaциoнaлизaм. Прeкo Гилeтa Ђурићa зaмoлиo сaм Брaнкa Пeшићa дa нaђe Мeши стaн; Брaнкo je oбeћao дa ћe тo дa урaди. Oн je чoвeк кojи рaзумe oд кoликoг je знaчaja дa Бeoгрaд лeпo прими Мeшу Сeлимoвићa."


И врлo брзo свoj нoви дoм нaшao je у Joвaнoвoj, гдe сe oсeћao врлo приjaтнo и спoкojнo, oкружeн људимa сa кojимa je мнoгo тoгa мoгao дa пoдeли. Круг пoрoдичних приjaтeљa биo je вeлики: Дoбрицa Ћoсић и Бoжицa, Aнтoниje Исaкoвић и Лeпoсaвa, Живoрaд Стojкoвић и Ружицa, Мaтиja Бeћкoвић и Вeрa, Слoбoдaн Сeлeнић и Мeримa, Мићa Пoпoвић и Вeрa, Eрик Кoш, Вojислaв Лубaрдa, Стeвaн Рaичкoвић, прoф. др Aлeксaндaр Милoшeвић кojи му je биo лeкaр... Дружeњa су билa интeнзивнa, зaдoвoљствo му je билo дa сa приjaтeљимa oдe дo Грoцкe. Дo oближњeг излeтиштa ишao je свojим aутoм, итaлиjaнским "фиjaтoм 1300", и уживao у брзoj вoжњи. Вoлeo je дa игрa прeфeрaнс, a нajчeшћи пaртнeри су му били Михиз и Сeлeнић. Кaртaли су сe и кaдa су били нa путу, пa je тaкo jeднoм приликoм, нa Стeриjинoм пoзoрjу у Нoвoм Сaду, у жaру нeизвeснe пaртиje Мeшa прoпустиo вoз зa Бeoгрaд.
Aли кaдa je пoчињao oзбиљниje дa рaди нa нeкoм рукoпису биo je тoмe у пoтпунoсти пoсвeћeн и свe oстaлo oдлaзилo je у други плaн. Писao je нoћу, пoслe 22 сaтa уз присуствo Дaркe кoja je зa тo врeмe хeклaлa или читaлa. Пo зaвршeтку пoглaвљa читao joj je тeк исписaнe рeдoвe. Испoд мoћнoг пeрa пoчeo je дa сe нaзирe нoви рoмaн "Зaчaрaни круг" (кaсниje ћe тo бити сaмo "Круг").

У нeприjaтним ситуaциjaмa Мeшa сe држao изузeтнo дoстojaнствeнo и гoспoдски o чeму je Михиз oстaвиo oвaкaв зaпис:
"Вoлeo je, кaкo тo кoд мудрих и уздржaних људи чeстo бивa, вeсeo духoвит свeт, сeбe никaд ниje пуштao прeкo грaницe гдe прeбрзa и oлaкa рeч другoмe нaнoси уврeдe, a мисли нeрeд и штeту. Чoвeк мнoгих знaњa и дугих читaњa, клoниo сe пoдaтaкa и нaвoдa, прeтпoстaвљajући муку и рaдoст сoпствeних нaлaзa и oткрићa. Никaд нисaм срeo чoвeкa чиjи je пoзив дa кaзуje и сaoпштaвa, a дa умe тaкo лeпo, тaкo умнo дa слушa и чуje."


објављено у Вечерњим Новостима јула, 2010. године поводом откривања спомен-плоче у Јовановој


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Мeхмeдaлиja Мeшa Сeлимoвић  |  Poslato: 12 Dec 2012, 20:16
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Slika



Пoстoje три вeликe стрaсти - aлкoхoл, кoцкa и влaст



Oд првe двиje сe нeкaкo мoжe излиjeчити, oд трeћe никaкo. Влaст je и нajтeжи пoрoк. Збoг њe сe убиja, збoг њe сe гинe, збoг њe сe губи људски лик.
Нeoдoљивa je кao чaрoбни кaмeн, jeр прибaвљa мoћ...
Чoвjeкa нa влaсти пoдстичу кукaвицe, бoдрe лaскaвци, пoдржaвajу лупeжи, и њeгoвa прeдстaвa o сeби увeк je љeпшa нeгo истинa. Свe људe смaтрa глупим, jeр криjу прeд њим свoje прaвo мишљeњe, a сeби присвaja прaвo дa свe знa, и људи тo прихвaтajу.
Никo нa влaсти ниje пaмeтaн, jeр и пaмeтни убрзo изгубe рaзбoр, и никo трпeљив, jeр мрзe прoмjeну. Oдмaх ствaрajу вjeчнe зaкoнe, вjeчнa нaчeлa,
вjeчнo устрojствo, и вeжући влaст уз Бoгa, учвршћуjу свojу мoћ. И никo их нe би oбoриo, дa нe пoстajу смeтњa и приjeтњa другим мoћницимa. Рушe их увиjeк нa исти нaчин, oбjaшњaвajући тo нaсиљeм прeмa нaрoду, a сви су
нaсилници, и издajoм прeмa влaдaру, a никoмe тo ни нa ум нe пaдa. И никoгa тo ниje урaзумилo, сви срљajу нa влaст, кao нoћни лeптири нa плaмeн свиjeћe.


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Мeхмeдaлиja Мeшa Сeлимoвић  |  Poslato: 12 Dec 2012, 20:27
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Slika



Трећег новембра 1976. године, Селимовић се обраћа Српској академији наука и уметности, писмом следеће садржине:


Још у вријеме када се почело јављати питање којој од југословенских литература припадају појединии писци српскохрватског језика, ја сам у више наврата покушавао да се одупрем сваком упрошћеном разврставању књижевних стваралаца према националном, републичком или чак, покрајинском основу. Чинило ми се да су писци и њихова дела незаштићено изложени ванкњижевним инсистирањима - свеједно да ли нас неко принудно издваја из једне, или накнадно премјешта у другу, територијалну књижевност. У једној прилици био сам принуђен и да лично, написмено, потврдим исправност поступка историчара књижевности који ме је уврстио у своју књигу о послијератној српској књижевности.

Било је то, у ствари, излишно, јер је 1972. године, у библиотеци "Српска књижевност у сто књига" изашао и мој роман "Дервиш и смрт"! У Уређивачком одбору, који је вршио избор писаца за ту заједничку едицију најстаријих и најугледнијих издавача код нас, Матице српске и Српске књижевне задруге - налазиле су се и најпозваније личности да одређују не само естетску вриједност, већ и књижевну припадност једног писца. Био сам веома срећан што сам се, на тај начин, нашао на правом мјесту.

Како у нашим књижевним приликама нагло долази до нових момената и олаких одлука, а ја не мислим мијењати ни своја увјерења, ни стечено мјесто у књижевности којој припадам - може се догодити да ја, или моја породица, и даље будемо излагани непријатностима нечијих упорности и неразумијевања. Да бих заштитио свој лични и књижевни интегритет, ја се обраћам Српској академији наука и уметности, чији сам редовни члан, с молбом да се у њој нађе и сачува ова моја писмена изјава.


Потичем из муслиманске породице из Босне, а по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског језика. Једнако поштујем своје поријекло и своје опредељење, јер сам везан за све оно што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребе да доказујем.

Знали су то, уосталом, они чланови Уређивачког одбора едиције "Српска књижевност у сто књига", који су такође чланови Српске академије наука и уметности и са мном су заједно у Одељењу језика и књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић, Бошко Петровић.

Није, зато, случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности, са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним аутобиографским податком.


С поштовањем и захвалношћу, Меша Селимовић.


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Мeхмeдaлиja Мeшa Сeлимoвић  |  Poslato: 30 Mar 2013, 14:19
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
Šta je to sa nama i sa životom – Meša Selimović

Slika
Meša i Darka Selimović

…citat iz romana “Tvrđava”


“Šta je to s nama i sa životom, u kakve se to konce splićemo, u šta upadamo svojom voljom, u šta nevoljom, šta od nas zavisi, i šta možemo sa sobom?

Nisam vješt razmišljanju, više volim život nego misao o njemu, ali kako god sam prevrtao, ispada da nam se većina stvari dešava mimo nas, bez naše odluke.

Slučajnost odlučuje o mome životnom putu i o mojoj sudbini, i najčešće bivam doveden pred gotov čin, upadam u jedan od mogućih tokova, u drugi će me ubaciti samo druga slučajnost.

Ne vjerujem da mi je unaprijed zapisan put kojim ću proći, jer ne vjerujem u neki naročit red ovoga svijeta.

Ne odlučujemo, već se zatičemo.

Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmjena, jednog određenog trenutka, kad nas samo ta prilika čeka, jedina koja nas može sačekati, u toku mješanja.

Ne možes je zaobići, ni odbiti.

Tvoja je, kao voda u koju padneš.

Pa plivaš, ili potoneš.”

_________________
Slika Slika


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Мeхмeдaлиja Мeшa Сeлимoвић  |  Poslato: 09 Apr 2013, 20:51
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Нећу да јој помогнем, нека се открије сама, то је и смисао ове игре у којој се успоставља наш однос. Помало сам надмоћан, јер видим да се не брани, али осјећам да није случајно стала на мој пут: нешто ће се десити међу нама. Чини ми се да то знамо и она и ја, тражимо се и чекамо. И увијек све одгађамо, као у страху од рјешења. Овако је могућност, цвјетање, пространство жеље. Све је ту могуће, све је пред нама.
А кад пређемо ту границу, наћи ћемо се на чврстом тлу тачно одређеног односа и обавеза којих се бојим. Само она и ја, у уском кавезу могуће али недовољне њежности, омеђени собом и осјећањима која би се могла завити, или која бисмо показивали да не буде сасвим мучно. Само она и ја, без свијетла, без неомеђених ширина, које нас драже као могућност...
И не знам шта је јаче, шта је важније, и зато се испитујемо и чекамо. Без икакве логике, дирнут сам што осјећам да сам јој потребан и што ме гледа друкчије него икога другог, а баш тога се бојим. Жао би ми било да јој нанесем бол, а сигурно би тако било. Или врло вјероватно. Ужасавају ме обавезе, могле би да буду мучне, а привлачи ме што их она нуди. То рађа надмоћност, која може да буде сурова, али и великодушна: цувам се и једног и другог...


одломак из Тишине


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Мeхмeдaлиja Мeшa Сeлимoвић  |  Poslato: 22 Apr 2013, 20:26
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Какви смо људи



Slika



Чудан свијет, оговара те а воли, љуби те у образ а мрзи те, исмијава племенита дјела а памти их кроз многе пасове, живи и надом и севапом и не знаш шта надјача и када. Зли, добри, благи, сурови, непокретни, олујни, отворени, скривени, све су то они и све између тога. А поврх свега моји су и ја њихов, као ријека и капља, и све ово што говорим као о себи да говорим.

Паметни су ово људи. Примају нерад од Истока, угодан живот од Запада; никуда не журе, јер сам живот жури, не занима их да виде шта је иза сутрашњег дана, доћи ће што је одређено, а од њих мало шта зависи; заједно су само у невољама, зато и не воле да често буду заједно; мало коме вјерују, а најлакше их је преварити лијепом ријечи; не личе на јунаке, а најтеже их је уплашити пријетњом; дуго се не осврћу ни на што, свеједно им је што се око њих дешава, а онда одједном све почне да их се тиче, све испреврћу и окрену на главу, па опет постану спавачи, и не воле да се сјећају ничег што се десило; боје се промјена јер су им често доносиле зло, а лако им досади један човјек макар им чинио и добро.

Чудан свијет, оговара те а воли, љуби те у образ а мрзи те, исмијава племенита дјела а памти их кроз многе пасове, живи и надом и севапом и не знаш шта надјача и када. Зли, добри, благи, сурови, непокретни, олујни, отворени, скривени, све су то они и све између тога. А поврх свега моји су и ја њихов, као ријека и капља, и све ово што говорим као о себи да говорим.

Мислио сам нема ко да слуша!?! Има како нема, слуша моја душа!!!

А ми нисмо ничији, увијек смо на некој међи, увијек нечији мираз. Зар је онда чудно што смо сиромашни? Стољећима ми се тражимо и препознајемо, ускоро нећемо знати ни тко смо, заборављамо већ да нешто и хоћемо, други нам чине част да идемо под њиховом заставом јер своје немамо, маме нас кад смо потребни а одбацују кад одслужимо, најтужнији вилајет на свијету, најнесретнији људи на свијету, губимо своје лице а туђе не можемо да примимо, откинути а не прихваћени, страни свакоме и онима чији смо род, и онима који нас у род не примају. Живимо на размеђи свјетова, на граници народа, свакоме на удару, увијек криви некоме. На нама се ломе таласи историје, као на гребену. Сила нам је досадила, и од невоље смо створили врлину: постали смо паметни из пркоса.

Шта смо онда ми? Луде? Несрећници? Најзамршенији људи на свијету. Ни с ким историја није направила такву шалу као с нама. До јучер смо били оно што желимо данас да заборавимо. Али нисмо постали ни нешто друго. Стали смо на пола пута, забезекнути. Не можемо више никуд. Отргнути смо, а нисмо прихваћени. Као рукавац што га је бујица одвојила од мајке ријеке, и нема више тока ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије. С нејасним осјећањем стида због поријекла, и кривице због отпадништва, нећемо да гледамо уназад, а немамо камо да гледамо унапријед, зато задржавамо вријеме, у страху од ма каквог рјешења. Презиру нас и браћа и дошљаци, а ми се бранимо поносом и мржњом. Хтјели смо да се сачувамо, а тако смо се изгубили, да више не знамо ни шта смо. Несрећа је што смо завољели ову своју мртвају и нећемо из ње. А све се плаћа, па и ова љубав.

Зар смо ми случајно овако претјерано мекани и претјерано сурови, разњежени и тврди, весели и тужни, спремни увијек да изненадимо свакога, па и себе? Зар се случајно заклањамо за љубав, једину извјесност у овој неодређености? Зар без разлога пуштамо да живот прелази преко нас, зар се без разлога уништавамо, друкчије него Ðемаил, али исто тако сигурно. А зашто то чинимо? Зато што нам није свеједно. А кад нам није свеједно, значи да смо поштени. А кад смо поштени, свака нам част нашој лудости!


преузето са b92.net


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Мeхмeдaлиja Мeшa Сeлимoвић  |  Poslato: 03 Maj 2013, 19:37
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
- Човек није дрво и везаност је његова несрећа, одузима му храброст, умањује сигурност. Везујући се за једно место, човек прихвата све услове, чак и неповољне и сам себе плаши неизвесношћу која га чека. Промена му личи на напуштање, на губитак уложеног, неко други ће запосести његов освојени простор и он ће почињати изнова. Укопавање је прави почетак старења, јер је човек млад све док се не боји да започиње. Остајући, човек трпи или напада. Одлазећи, чува слободу, спреман је да промени место и наметнуте услове. Куда и како да оде? Немој да се смешиш, знам да немамо куд. Али можемо понекад стварајући привид слободе. Тобоже одлазимо, тобоже мењамо. И опет се враћамо, смирени, утешљиво преварени.

- Ако је враћање циљ, чему онда одлажење?

- Па у томе и јесте све: враћати се. С једне тачке на земљи чезнути, полазити и поново стизати. Без те тачке за коју си везан, не би волео ни њу ни други свет, не би имао одакле да пођеш, јер не би био нигде. А ниси нигде ни ако имаш само њу. Јер тада не мислиш о њој, не чезнеш, не волиш. А то није добро. Треба да мислиш, да чезнеш, да волиш.


одломак из књиге Круг


Vrh
MAD BOOKSELLER
Post  Tema posta: Re: Мeхмeдaлиja Мeшa Сeлимoвић  |  Poslato: 28 Maj 2013, 20:51
rang
rang

Pridružio se: 09 Dec 2012, 20:33
Postovi: 6420

OffLine
Slika

ГОСПОДИН


Ми имамо лелека и тужбалица за чобанима и ђацима,
за ратарима и ратницима, али немамо за мудрацима.

(Матија Бећковић над гробом Меше Селимовића)


Када сам једном, давно, упитао Иву Андрића: »Како сте то Ви, полазећи и долазећи из најдоњег босанског караказана, успели да постанете такав Господин?«, лецнуо сам се од сопственог питања. Било је у њему онога што се код младог човека тако често плахо меша, било је дрскости и комплимента. Андрић није подносио ни једно ни друго. Очекивао сам да ће се, по обичају, смркнути и затворити. Зачудо, само се осмехнуо и одговорио: »Нисте ви познавали Милана Ракића. Он је био господин!«

Кад год сам неком покушао да опишем то »нешто господско« у Андрићу, из мог описа није испадало ништа: све сама неубедљива и овештала општа места. Сад ће ми, ево, велики зналац људи и - карактера помоћи, он то мора умети. Запитао сам га да ми каже како је то Ракић био господин. И на моје не мало изненађење и Андрић је казивао саме уобичајеноети: о Ракићевој уздржаности, финоћи, неагресивности. Чак ни он није умео да опише Господина.

Испричао сам касније, уз реч, ту причицу Меши Селимовићу. Замислио се за тренутак, на свој познати начин узвио обрве, па рекао: »А можда се господин и не може описати. Господство се добрим делом и састоји у немању изразитих особина«.

У данима смрти великог српског писца, далеко од Београда, коме је он поклонио добар комад свог живота и вечност своје смрти и свог гроба, док му чиним помен у души, осећам, знам, целином свог дугог сећања да је и Меша Селимовић био од тог племенитог рода, да је био Господин од соја и од склада којим је саздао своју личност.

А то, што ја то не умем да искажем, није само стога, драги мој Меша, што господин нема изразитих оообина, последица је то наше немоћи увек кад се нађемо пред нечим што је хармонично од уравнотежености, смирено од снаге, тихо од зрелости, племенито од једноставности.

Две ћу црте на том господском лику ипак покушати да повучем.

Висок и некако изразито прав и усправан финог дугог лица, са јаким светлим и прозрачним очима говорио би тихо и лагано, готово уживачки, увек пробраном мишљу и правом речју, поштујући и тиме често свакојаког саговорника. Његов разлог и противразлог био је лишен умног прекора, јефтине доскочице, нашег пргавог парничења, тражио је и налазио чвор питања, средиште проблема. Волео је, како то код мудрих и уздржаних људи често бива, весео, духовит свет, себе никада није пуштао преко границе где пребрза и олака реч другоме наноси вреда, а мисао неред и штету. Човек многих зрења и дугих читања, клонио се података и навода, претпостављајући им муку и радост сопствених налаза и открића. Никада нисам срео човека чији је позив да казује и саопштава, а да уме тако лепо, тако умно да слуша и да чује. Скуп је и лековит био разговор са Мешом Селимовићем.

Изван, изнад свих интрига, свикао да животу правду даје, а неправду трпи као неминовну Божју попутбину, успео је да остане миран и непомерен и онда када га је спопала, и то још у поодмаклим годинама, велика напаст: успех и слава. Био сам готово две деценије члан Ниновог жирија критике, никада за то време ниједан роман није тако суверено, тако једнодушно прихваћен као Дервиш и смрт. Следио је прави и потпуни тријумф: велики тиражи, безброј превода, неподељене похвале. Успех је дошао у недоба и свом силином. Поднео га је непоткупљиво мирно и једноставно, ниједна се црта на његовом духовном лику није померила, постао је можда само за нијансу замишљенији од нове одговорности и још продубљеније скроман. Успех, тај велики деформатор људских душа, морао је да у своје искуство унесе још једну потврду, да само неправе људе може да унакази, правоме не може ништа, сем да га доплемени. Остао је Меша Селимовић велики Господин и у свом великом успеху.

Знао сам га добро и по добру. Бивао сам му у дому, оном сарајевском на брду и оном београдском у солитеру. Држао сам га бледог, за прозрачну руку на белини његове болесничке постеље и гледао његове крупне сузе којима је још једино говорио. Али сад, када га више нема и када га призовем, увек га видим тамо где никад нисам био, у оној усамљеничкој белој текији коју је сам изградио на искрају касабе, над немирном речицом, са тешким мандалом на капији. Видим усамљеног шејха Мешу Селимовића како суди себи и свету да смо свакад на губитку.


Борислав Михајловић Михиз



Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Мeхмeдaлиja Мeшa Сeлимoвић  |  Poslato: 25 Jul 2013, 22:41
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Sjećanja


Slika


Pa ipak, evo, pišem svoja „Sjećanja“, rukovođen jednim važnim i jednim smiješnim razlogom.


Važan razlog je u tome što ovim zapisivanjem želim da se otarasim svoga privatnog života, da ga u sebi likvidiram kao stalno prisutno žarište i izvor sjećanja, da ispalim taj moćni naboj, kako mi ne bi smetao u mom književnom radu: kad ga zabilježim, to sjećanje što slobodno pluta po meni preći će iz oblasti potisnute ali stalno prisutne svijesti u inventarisanu memoriju, i neće više intenzivno živjeti kao mogućnost koja se zaobilazi. Oslobodivši se pritiska vlastitih privatnih doživljaja, koji izgledaju mnogo značajniji dok nisu fiksirani, pa slobodno sjećanje na njih brodi neusmjereno kroz našu svijest, poput oblaka i sna, preplićući se ili mimoilazeći, kao sjenke ili prijetnja ili konkurencija, s mišlju kojoj pokušavamo da posvetimo punu pažnju, ostaće u meni slobodan prostor za književno oblikovanje nekog zamišljenog, mogućeg događaja, očišćenog od tereta životne doslovnosti. To je, naravno, neriješen teoretski spor sa samim sobom, o suštini oblikovane slike svijeta: ,,malo je biti samo ja". Za literaturu nema značaja moje golo iskustvo samo po sebi, ono je samo mogući oblik života koji mi omogućava neophodnu identifikaciju s drugim ljudima, sa mnogim zamišljenim likovima i njihovim postupcima. Tako sve postaje moje, na jedan poseban način, i tuđe, po mogućnosti svačije. Ali je mnogo važniji oblik doživljavanja putem unutrašnjeg iskustva, aktiviranjem potisnutih misli i osjećanja iz oblasti nesvjesnog: to je mogući izvor identifikacije s ogromnim brojem ljudskih postupaka, jer smo, naravno u toku svoga života potisnuli u sferu nesvjesnog i podsvjesnog velik broj zabranjenih misli. One su bogat fond za razumijevanje svega ljudskog, ako naše kočnice i predrasude dozvole da postanu svjesne, da se oslobode mnogobrojnih hipoteka koje ih drže u tami naše podsvijesti. Naravno, možda je samo pretpostavka i želja, da će zabilježeno iskustvo prestati da mi se nameće svojim sirovim oblikom kao književna tema. Ali, pred piscem stoji toliko prepreka, od kojih je on sam sebi najteža, da u svojim mukama često postane i sujevjeran, pa ako uobrazi da će mu pomoći zapis protiv ma kakvih uroka, vjerujem da neće potražiti svaku pomoć.

Drugi razlog što pišem „Sjećanja“ je sitan, ali je sušta istina da su mnogi naši postupci, pa i veoma krupni, motivisani nevažnim razlozima. Prije dvije godine posjetio me jedan mladi novinar, uputila ga je redakcija da zapiše razgovor s Ivom Andrićem, Milošem Crnjanskim, Mihailom Lalićem i sa mnom. Pristali smo, Crnjanski, Lalić i ja. (Andrić je odbio.) Razgovarali smo dugo i srdačno, o svemu, a najviše o našem životu. Mladi kolega je sve marljivo zabilježio, uzeo mi desetak fotografija, i nakon izvjesnog vremena poslao mi dvadeset i pet stranica prekucanog teksta, radi autorizovanja, s molbom da odgovorim na još neka pitanja, jer mu je potrebno oko trideset stranica. Učinio sam i to. Poslije nekoliko mjeseci Miloš Crnjanski mi je ispričao kako je pitao redakciju zašto ni poslije toliko vremena nije objavljen razgovor koji je s njim vodio njihov novinar. Tada mu je neko iz redakcije mirno i učtivo objasnio da će taj zapisani razgovor, kao i drugi, s Lalićem i Selimovićem, biti objavljeni poslije naše smrti. Zadivila me sistematičnost i praktičnost tih ljudi koji su željeli da prekinu s ružnom praksom da čitulje pišu na brzinu, preko noći i odlučili da pravovremeno pripreme cjelovite autentične, čak autorizovane materijale za tužni trenutak smrti ljudi o kojima će se tek tada doznati da su bili zaslužni za domovinu. Ne znam da li su drugovi novinari željeli da te pripremljene čitulje objave što prije, mada ne vjerujem, jer sam s njima u najboljim odnosima; pa ipak, važno je da su oni spremni, sve ostalo je na nama. Ja, doduše, još ne mislim na smrt, ali se slažem s ljudima od reda da ništa ne treba ostavljati slučaju i da sve valja svršiti na vrijeme. Osim toga, zar nije bolje da ja sam o sebi, dok sam živ, napišem ono što znam, nego da drugi, kad umrem, pišu o meni ono što ne znaju, a ja u grobu živ da se pojedem što nikome ne mogu da odgovorim po zasluzi. A volim i čiste račune: zar nije bolje da pišem o sebi dok sam živ i tako da svakome dam priliku da mi prigovori zbog eventualnih netačnosti: tako, evo, nudim svoja „Sjećanja“ na provjeru.

Postoji i jedan izravan povod za ovo sjećanje. Pripremajući za Izdavačko preduzeće „Svjetlost“ izbor kritika o mojim književnim djelima (,,Kritičari o Meši Selimoviću"), prof. Razija Lagumdžija me zamolila da napišem svoju autobiografiju za tu knjigu. Pristao sam na taj prijateljski prijedlog i napisao „Sjećanja“, izmijenivši i proširivši razgovor s mladim novinarem.


Meša Selimović


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 66 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   


Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker