|
| Autoru |
Poruka |
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
EPSKE NARODNE PESME
Narodne epske pesme su pevane vekovima, a sistematski ih je zapisao Vuk Stefanović Karadžić u XIX veku. Prema stihu u kom su ispevane, dele se na pesme dugog stiha, bugarštice koje imaju petnaest do šesnaest slogova i na pesme kratkog stiha, guslarske koje imaju deset slogova. Guslarske pesme, kao što i njihov naziv kaže pevaju se uz gusle, a njihova melodija je jednolika, otegnuta, široka, i odgovara potpuno njihovom sadržaju. Vuk ih je nazvao junačkim pesmama.
Narodne junačke pesme su veoma stare. Srpski narod, njegovi pevači, guslari, spevali su mnoštvo junačkih epskih pesama, najčešće o herojskim podvizima, istorijskim događajima i ličnostima.
U doba kada je živeo i radio Vuk Stefanović Karadžić junačke pesme su se najviše pevale, kako on kaže "po Bosni i po Ercegovini i po Crnoj Gori i po južnim brdovitim krajevima Srbije". Godine 1824. Vuk piše: "Po tim mjestima i današnji dan gotovo u svakoj kući imaju po jedne gusle, a po jedne osobito na stanu kod čobana; i teško je naći čoveka da ne zna guđeti, a mnoge i žene i đevojke znadu. Po donjim krajevima Srbije (oko Save i oko Dunava) već su rjeđe gusle po kućama, no opet mislim da bi se u svakom selu (osobito s lijeve strane Morave) po jedne mogle naći. U Srijemu pak i u Bačkoj i u Banatu gusle se danas mogu viđeti samo u slijepaca (pa i oni moraju učiti u nji udarati, i mnogi ne pjevaju pesama, nego samo bogorade uza nji), a drugi bi se ljudi vrlo stidili slepačke gusle u svojoj kući objesiti; i tako po tim mjestima junačke (ili, kao što se tuda već zovu, slepačke) pjesme niko drugi i ne pjeva osim slijepaca i, po Bačkoj, đekoji žena (koje bez gusala pjevaju)."
Vuk Stefanović Karadžić je započeo sistematski rad na beleženju i objavljivanju narodnih junačkih pesama. 1814. i 1815. godine objavio je manji broj junačkih pesama, uz ženske. Drugo izdanje njegovih Srpskih narodnih pjesama izašlo je u četiri knjige, od 1824. do 1833. godine u Lajpcigu i Beču, treće u Beču od 1841. do 1866. godine u šest knjiga, a četvrto od 1887. do 1902. godine u devet knjiga, od kojih samo prva i peta sadrže ženske pesme.
EPSKE NARODNE PESME su vrsta narodnih pesama u kojima je opevan neki važan događaj, istorijske ličnosti, junaci neobične snage i snalažljivosti, doživljaji iz njihovog života, njihovi megdani sa drugim junacima i slično. U srpskoj tradiciji ove pesme kazuju se ritmičkim govorom ili se pevaju uz gusle, gajde ili tambure.Srpske narodne epske pesme se dele na pesme dugog stiha (bugarštice) i na pesme kratkog stiha (deseteračke).U najznačajnije sakupljače narodnih epskih pesama kod nas spada Vuk Karadžić.U okviru srpske narodne epike, spada više ciklusa:
−
Neistorijski ciklus
−
Pretkosovski ciklus
−
Kosovski ciklus
−
Ciklus Marka Kraljevića
−
Pokosovski ciklus
−
Hajdučki i uskočki ciklus _________________ 
|
|
|
|
|
|
|
lOOla
|
|
Administrator
Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388
|
Бановић Страхиња Нетко бјеше Страхинићу бане,
Бјеше бане у маленој Бањској,
У маленој Бањској крај Косова,
Да такога не има сокола.
Једно јутро бане подранио,
Зове слуге и к себе призивље:
"Слуге моје! хитро похитајте,
"Седлајте ми од мегдана ђога,
"Окитите, што љепше можете,
"Опашите, што тврђе можете;
"Јел ја, ђецо, мислим путовати:
"Хоћу Бањску оставити града,
"Мислим ђога коња уморити
"И у гости, ђецо, одлазити,
"У тазбину у била Крушевца,
"К милу тасту старцу Југ-Богдану,
"Ка шурева девет Југовића;
"Тазбина ме та жељкује моја."
Господара слуге послушаше,
Те сокола ђога оседлаше,
Опреми се Страхинићу бане,
Уд'ри на се дибу и калифу,
Поноситу чоху сајалију,
Што од воде чоха црвенија,
А од сунца чоха руменија;
Окити се један Српски соко,
Па посједе ђога од мегдана,
Одмах пође, у тазбину дође,
У тазбину у била Крушевца,
Ђе од скоро царство постануло,
А виђе га старац Југ Богдане,
И виђе га девет милих шура,
Соколова девет Југовића,
Мила зета једва дочекаше,
У наруче зета загрлише,
Вјерне слуге коња прифатише,
Зета воде на френђију кулу,
Код готове совре засједоше,
Те господску ријеч бесјеђају;
Навалише слуге и слушкиње,
Неко двори, неко вино служи.
Што бијаше ришћанске господе,
Посједаше, те пијаху вино:
Уврх совре стари Југ Богдане,
С десне стране уза рамо своје
Сједе зета Страхинића бана,
И ту сједе девет Југовића,
Низа совру остала господа;
Ко л' је млађи, двори господаре.
Но бијеше то девет шурњаја,
Но шурњаје дворе упоредо,
Дворе свекра силна Југ-Богдана,
И двораху своје господаре,
А највише зета поносита;
А слуга им једна вино служи,
Служи вино једном купом златном.
Златна купа девет бере литар;
Ја да видиш друге ђаконије,
Ђаконије, млоге госпоштине!
Како, брате, ђе је царевина.
Позадуго бане гостовао,
Позадуго бане зачамао,
Поноси се бане у тазбини.
Госпоштине што је у Крушевцу,
Досадише јутром и вечером
Молећи се силну Југ-Богдану:
"Господару, силан Југ-Богдане!
"Љубимо ти свиленога скута
"И десницу твоју билу руку,
"Ну потруди чудо и госпоство,
"И поведи мила зета твога,
"Ну доведи Страхинића бана
"У дворове и у куће наше,
"Да ми неку пошту учинимо."
Сваком Јуже хатар навршује.
Доке тако изредили били,
Дуго било и вријеме прође,
И задуго бане зачамао;
Но да видиш јада изненада!
Једно јутро, кад огрија сунце,
Мезил стиже и бијела књига
Баш од Бањске од малена града,
Од његове остарјеле мајке,
Бану књига на кољено паде,
Кад разгледа и проучи књигу,
Ал' му књига доста грдно каже,
Књига каже, ђе га куне мајка:
"Ђе си, сине, Страхинићу бане?
"Зло ти било у Крушевцу вино!
"Зло ти вино, несретна тазбина!
"Виђи књигу, нечувених јада!
"Из убаха једна паде сила,
"Турски, сине, од Једрене царе,
"А цар паде у поље Косово,
"А цар паде, доведе везире,
"А везире, несретне већиле.
"Што је земље те облада царе,
"Сву је Турску силу подигао,
"У Косово поље искупио,
"Притискао све поље Косово,
"Уватио воде обадвије:
"Покрај Лаба и воде Ситнице
"Све Косово сила притиснула.
"Кажу, сине, и причају људи:
"Од мрамора до сува јавора,
"Од јавора, сине, до Сазлије,
"До Сазлије на ћемер ћуприје,
"Од ћуприје, сине, до Звечана,
"Од Звечана кажу од Чечана,
"Од Чечана врху до планине
"Турска сила притисла Косово.
"Под број, сине, на тефтере кажу
"Но у цара сто хиљада војске
"Некаквога царева спахије,
"Што имају по земљи тимаре
"И што једу љеба царевога
"И што јашу коње од мегдана,
"Што не носе по млого оружа,
"До по једну о појасу сабљу;
"У Турчина, у Турскога цара,
"Кажу, сине, другу војску силну
"Огњевите јањичаре Турке,
"Што Једрене држе кућу билу,
"Јањичара кажу сто хиљада;
"Кажу, сине, и говоре људи
"У Турчина трећу војску силну
"Некакога Туку и Манџуку,
"А што хуче, а што грдно туче.
"У Турчина војске свакојаке,
"У Турчина једну кажу силу,
"Самовољна Турчин-Влах-Алију,
"Те не слуша цара честитога,
"За везире никад и не мисли,
"За цареву сву осталу војску
"А колико мраве по земљици;
"Такву силу у Турчина кажу;
"Он беза зла, сине, проћи не шће,
"Не шће с царем, сине, на Косово,
"Окренуо друмом лијевијем,
"Те на нашу Бањску ударио,
"Те ти Бањску, сине, ојадио
"И живијем огњем попалио,
"И најдоњи камен растурио,
"Вјерне твоје слуге разагнао,
"Стару мајку твоју ојадио,
"Са коњем јој кости изломио,
"Вјерну твоју љубу заробио,
"Одвео је у поље Косово,
"Љуби твоју љубу под чадором,
"А ја, сине, кукам на гаришту,
"А ти вино пијеш у Крушевцу!
"Зло ти вино напокоње било!"
Ја кад бане књигу проучио,
Мука му је и жао је било,
У образ је сјетно невесело,
Мрке брке ниско објесио,
Мрки брци пали на рамена,
У образ се љуто намрдио,
Готове му сузе ударити.
А виђе га старац Југ Богдане,
Виђе зета јутру на уранку,
Плану Јуже, како огањ живи,
Страхинићу зету проговара;
"О мој зете, Бог ми с тобом био!
"Што си, зете, јутрос подранио?
"Д у образ сјетно невесело?
"Од шта си се, зете, раздертио?
"На кога си с', зете, ражљутио?
"Ал' се шуре тебе насмијаше,
"У јеглени ружно говорише?
"Ал' шурњаје тебе не дворише?
"Ал' махану тој тазбини нађе?
"Кажи, зете, шта је и како је?"
Плану бане па му проговара:
"Прођ' се тасте, стари Југ-Богдане!
"Ја сам с шурам' био у лијепо,
"А шурњаје господске госпође
"Дивно зборе, а дивно ме дворе,
"Тој тазбини мојој мане нема,
"Но да видиш, што сам невесео:
"Стиже књига од малене Бањске,
"Баш од моје остарјеле мајке;"
Каже јаде тасту на уранку,
Како су му двори похарани,
Како су му слуге разагнате,
Како ли је мајка прегажена,
Како ли је љуба заробљена:
"Но мој тасте, стари Југ-Богдане!
"И ако је моја данас љуба,
"Љуба моја, ал' је шћера твоја:
"Срамота је и мене и тебе;
"Но мој тасте, старац Југ-Богдане!
"Мислиш ли ме мртва пожалити,
"Пожали ме док сам у животу.
"Молим ти се и љубим ти руку,
"Да даш мене ђеце деветоро,
"Ђецу твоју, а шуреве моје,
"Да ја, тасте, у Косово пођем,
"Да потражим душманина мога,
"А царева грдна хаинина,
"Који ми је робље заробио;
"А немој се, тасте, препанути,
"Ни за твоју ђецу убринути;
"Ја ћу ђеци, мојим шуревима,
"Хоћу њима рухо пром'јенити,
"А у Турско рухо облачити:
"Око главе бијеле кауке,
"А на плећи зелене доламе,
"А на ноге меневиш чакшире,
"О појасу сабље пламените;
"Призват' слуге и казаћу јунак,
"Нека слуге коње оседлају,
"Оседлају, тврдо опасују,
"Нек пригрћу мрким међединам':
"Учинићу ђецу јањичаре;
"Ја ћу ђецу шуре сјетовати,
"Каде са мном биду кроз Косово,
"А кроз војску цара ка Косову,
"Пред њима ћу бити делибаша,
"Нек се стиде и нек се препану,
"Нек се свога боје старјешине;
"Когођ стане у царевој војсци,
"Когођ стане с нама говорити,
"Стане Турски, окрене Мановски,
"Ја с Турцима могу проговорит',
"Могу Турски, и могу Мановски,
"И Арапски језик разумијем,
"И на крпат ситно Арнаутски;
"Проводићу ђецу кроз Косово,
"Сву ћу војску Турску уводити,
"Док ја нађем душманина мога,
"А Турчина силна Влах-Алију,
"Који ми је робље поробио;
"Нек шуреви биду у невољи,
"Ел сам, тасте, могу погинути,
"Код шурева не ћу погинути
"Јали ране ласно допанути."
Кад то зачу стари Југ Богдане,
Плану Јуже, како огањ живи,
Страхињ-бану зету проговара:
"Страхињ-бане, ти мој зете мили!
"Виђех јутрос, да памети немаш.
"Што ми ђеце иштеш деветоро,
"Да ми ђецу водиш у Косово,
"У Косово, да их кољу Турци,
"Немој, зете, више проговарат',
"Не дам ђеце водит' у Косово,
"Макар шћери нигда не видио.
"Мио зете, дели Страхињ-бане!
"Рашта си се тако раздертио?
"Знаш ли, зете? не зна ли те људи!
"Ал' ако је једну ноћ ноћила,
"Једну ноћцу шњиме под чадором,
"Не може ти више мила бити,
"Бог ј' убио, па је то проклето,
"Воли њему, него тебе, сине;
"Нека иде, враг је однесао!
"Бољом ћу те оженити љубом,
"С тобом хоћу ладно пити вино,
"Пријатељи бити до вијека;
"А не дам ти ђецу у Косово."
Плану бане, како огањ живи,
У иједу и тој муци љутој
Не шће викнут' ни призвати слугу,
За сеиза ни хабера нема,
Но сам оде к ђогу у ахаре,
Ја како га бане оседлао!
Како ли га тврдо опасао!...
|
|
|
|
|
|
|
UtherPendragon
|
|
Razarač
Pridružio se: 10 Okt 2012, 20:36
Postovi: 6089
|
nemoj ljubicasta slova ljubim te rekli smo crna debela da vidim i ja cjoro ooo pardon ja mislio vucko 
_________________
skriveni tigar pritajeni zmaj
|
|
|
|
|
|
|
Bubi
|
|
Black Woman
Pridružio se: 23 Maj 2012, 23:20
Postovi: 11955
|
ZIDANJE SKADRA
Grad gradila tri brata rođena,
Do tri brata, tri Mrnjavčevića:
Jedno beše Vukašine kralje,
Drugo bješe Uglješa vojvoda,
Treće bješe Mrnjavčević Gojko;
Grad gradili Skadar na Bojani,
Grad gradili tri godine dana,
Tri godine sa trista majstora;
Ne mogaše temelj podignuti,
A kamoi sagraditi grada:
Što majstori za dan ga sagrade,
To sve vila za noć obaljuje.
Kad nastala godina četvrta,
Tada viče sa planine vila:
"Ne muči se, Vukašine kralje,
Ne muči se i ne harči blaga!
Ne mož, kralje, temelj podignuti,
A kamoli sagraditi grada,
Dok ne nađeš dva slična imena,
Dok nenađeš Stojui Stojana,
A oboje bratai sestricu,
Da zaziđeš kuli u temelja:
Tako će se temelj obdržati,
I tako ćeš sagraditi grada."
Kad to začu Vukašine kralje,
On doziva slugu Desimira:
"Desimire, moje čedo drago,
Dosad si mi bio vjerna sluga,
A odsade moje čedo drago!
Hvataj, sine, konje u hintove,
I ponesi šest tovara blaga;
Idi, sine, preko b'jela sv'jeta,
Te ti traži, sine, Stoju i Stojana,
A oboje brata i sestricu;
Jali otmi, jal' za blago kupi,
Dovedi ih Skadru na Bojanu,
Da ziđemo kuli u temelja,
Ne bi l' nam se temelj obdržao,
I ne bi li sagradili grada."
Kad to začu sluga Desimire,
On uhvati konje u hintove,
I ponese šest tovara blaga;
Ode sluga preko b'jela sveta,
Ode tražit' dva slična imena:
Traži slugu Stoju i Stojana,
Traži sluga tri godine dana,
Al' ne nađe dva slična imena,
Al' ne nađe Stoje i Stojana,
Pa se vrnu Skadru na Bojanu,
Dade kralju konje i hintove,
I dade mu šest tovara blaga:
Ja ne nađoh dva slična imena,
"Ja ne nađoh Stoje i Stojana."
Kad to začu Vukašine kralju,
On podviknu Rada neimara,
Rade viknu tri stotin' majstora:
Gradi kralje Skadar na Bojani,
Kralje gradi, vila obaljuje,
- Ne da vila temelj podignuti,
A kamoli sagraditi grada!
Pa dozivlje iz planine vila:
"More, ču li, Vukašine kralju,
Ne muči se i ne harči blaga!
No eto ste tri brata rođena,
U svakoga ima vjerna ljuba;
Čija sjutra na Bojanu dođe
I donese majstorima ručak,
Ziđite je kuli u temelja:
Tako će se temelj obdržati,
Tako ćete sagraditi grada."
Kad to začu Vukašine kralju,
On doziva dva brata rođena:
"Čujete li, moja braćo draga,
Eto vila sa planine viče,
Nije vajde što harčimo blago,
Ne da vila temelj podignuti,
A kamoli sagraditi grada!
Još govori sa planine vila:
Ev' mi jesmo tri brata rođena,
U svakoga ima vjerna ljuba;
Čija sjutra na Bojanu dođe
I donese majstorima ručak,
Da j' u temelj kuli uzidamo:
Tako će se temelj obdržati,
Tako ćemo sagraditi grada.
No je l', braćo, Božja vjera tvrda
Da nijedan ljubi ne dokaže,
Već na sreću da im ostavimo,
Koja sjutra na Bojanu dođe?"
I tu Božju vjeru zadadoše
Da nijedan ljubi ne dokaže.
U tom ih je noćca zastanula,
Otidoše u bijele dvore,
Večeraše gospodsku večeru.
Al' da vidiš čuda velikoga!
Kralj Vukašin vjeru pogazio,
Te on prvi svojoj ljubi kaza:
"Da se čuvaš, moja vjerna ljubo!
Nemoj sjutra na Bojanu doći,
Ni donijet' ručak majstorima,
Jer ćeš svoju izgubiti glavu,
Zidaće te kuli u temelja!"
I Uglješa vjeru pogazio,
I on kaza svojoj vjernoj ljubi:
"Ne prevar' se vjerna moja ljubo!
Nemoj sjutra na Bojanu doći,
Ni donijet' majstorima ručak,
Jera hoćeš mlada poginuti,
Zidaće te kuli u temelja!"
Mladi Gojko vjeru ne pogazi,
I on svojoj ljubi ne dokaza.
Kad ujutru jutro osvanulo,
Poraniše tri Mrnjavčevića,
Otidoše na grad na Bojanu.
Zeman dođe da se nosi ručak,
A redak je gospođi kraljici.
Ona ode svojoj jetrvici,
Jetrvici, ljubi Uglješinoj:
"Ču li mene, moja jetrvice!
Nešto me je zaboljela glava,
Tebe zdravlje! preboljet' ne mogu;
No ponesi majstorima ručak."
Govorila ljuba Uglješina:
"O jetrvo, gospođo kraljice!
Nešto mene zaboljela ruka,
Tebe zdravlje preboljet' ne mogu;
Već ti zbori mlađoj jetrvici."
Ona ode mlađoj jetrvici:
"Jetrvice, mlada Gojkovice!
Nešto me je zaboljela glava,
Tebe zdravlje! preboljet' ne mogu;
No ponesi majstorima ručak."
Al' govori Gojkovica mlada:
"Ču li, nano, gospođo kraljice!
Ja sam rada tebe poslušati,
No mi ludo čedo nekupato,
A bijelo platno neisprato."
Veli njojzi gospođa kraljica:
"Idi," kaže, "moja jetrvice,
te odnesi majstorima ručak,
Ja ću tvoje izaprati platno,
A jetrva čedo okupati."
Nema šta će Gojkovica mlada,
Već ponese majstorima ručak.
Kad je bila na vodu Bojanu,
Ugleda je Mrnjavčević Gojko;
Junaku se srce ražalilo,
Žao mu je ljube vijernice,
Žao mu je čeda u kolijevci
Đe ostade od mjeseca dana;
Pa od lica suze prosipaše.
Ugleda ga tanana nevjesta,
Krotko hodi, dok do njega priđe
"Što je tebe, dobri gospodaru,
Te ti roniš suze od obraza?"
Al' govori Mrnjavčević Gojko:
"Zlo je moja vijernice ljubo!
Imao sam od zlata jabuku,
Pa mi danas pade u Bojanu,
Te je žalim, pregoret' ne mogu!"
Ne sjeća se tanana nevjesta,
No besjedi svome gospodaru:
"Moli Boga ti za tvoje zdravlje,
A salićeš i bolju jabuku!"
Tad junaku grđe žao bilo,
Pa na stranu odvratio glavu,
Ne šće više ni gledati ljubu;
A dođoše dva Mrnjavčevića,
Dva đevera Gojkovice mlade,
Uzeše je za bijele ruke,
Povedoše u grad da ugrade,
Podviknuše Rada neimara,
Rade viknu do trista majstora;
Al' se smije tanana nevjesta,
Ona misli da je šale radi.
Turiše je u grad ugrađivat';
Oboriše do trista majstora,
Oboriše drvlje i kamenje,
Uzidaše dori do koljena:
Još se smije tanana nevjesta,
Još se nada da je šale radi;
Oboriše do trista majstora,
Oboriše drvlje i kamenje,
Uzidaše dori do pojasa:
Tad oteža drvlje i kamenje;
Onda viđe šta je jadnu nađe,
Ljuto pisnu kako ljuta guja,
Pa zamoli dva mila đevera:
"Ne dajte me mladu i zelenu!"
To se moli, al' joj ne pomaže,
Jer đeveri u nju i ne glede.
Tad se prođe srama i zazora,
Pake moli svoga gospodara:
"Ne daj mene, dobri gospodaru,
Da me mladu u grad uzidaju!
No ti prati mojoj staroj majci:
Moja majka ima dosta blaga,
Nek ti kupi roba il' robinju.
Te zidajte kuli u temelja."
To se moli, no joj ne pomaže.
A kad viđe tanana nevjesta
Da joj više molba ne pomaže,
Tad se moli Radu neimaru:
"Bogom brate, Rade neimare,
Ostavi mi prozor na dojkama,
Isturi mi moje b'jele dojke,
Kada dođe, moj nejaki Jovo,
Kade dođe, da podoji dojke!"
To je Rade za bratstvo primio,
Ostavi joj prozor na dojkama,
Pa joj dojke upolje isturi,
Kade dođe nejaki Jovane,
Kade dođe, da podoji dojke.
Opet tužna, Rada dozivala:
"Bogom brate, Rade neimare,
Ostavi mi prozor na očima,
Da ja gledam ka bijelu dvoru
Kad će mene Jova donositi
I ka dvoru opet odnositi."
I to Rade za bratstvo primio,
Ostavi joj prozor na očima,
Te da gleda ka bijelu dvoru
Kade će joj Jova donositi
I ka dvoru opet odnositi.
I tako je u grad ugradiše,
pa donose čedo u kol'jevci,
Te ga doji za neđelju dana,
Po neđelji izgubila glasa;
Al' đetetu onđe ide hrana:
Dojiše ga za godinu dana,
Kako tade, tako i ostade,
Da i danas onđe ide hrana:
Zarad' čuda i zarad' lijeka,
Koja žena ne ima mlijeka.
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Орање Марка Краљевића Вино пије Краљевићу Марко
са старицом Јевросимом мајком,
а кад су се напојили вина,
мајка Марку стаде бесједити:
,, О мој синко, Краљевићу Марко,
остави се, синко, четовања,
јер зло добра донијети неће,
а старој се досадило мајци
све перући крваве хаљине;
већ ти узми рало и волове,
пак ти ори брда и долине,
те сиј, синко, шеницу бјелицу,
те ти храни и мене и себе".
То је Марко послушао мајку:
он узима рало и волове,
ал' не оре брда и долине,
већ он оре цареве друмове.
Отуд иду Турци јањичари,
они носе три товара блага,
па говоре Краљевићу Марку:
„Море Марко, не ори друмова!"
„Море Турци, не газ'те орања!"
„Море Марко, не ори друмова!"
„Море Турци, не газ'те орања!"
А када се Марку досадило,
диже Марко рало и волове,
те он поби Турке јањичаре,
пак узима три товара блага,
однесе их својој старој мајци:
„То сам тебе данас изорао".
|
|
|
|
|
|
|
lOOla
|
|
Administrator
Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388
|
Три добра јунака (одломак изгубљене песме) "Који оно добар јунак бјеше,
Што једанпут бритком сабљом мане,
Бритком сабљом и десницом руком,
Пак двадесет отсијече глава?"
- "Оно јесте Бановић Страхиња."
"Који оно добар јунак бјеше,
Што два и два на копље набија,
Преко себе у Ситницу тура?"
- "Оно јесте Срђа Злопоглеђа."
"Који оно добар јунак бјеше
На алату коњу великоме,
Са крстачем у руци барјаком,
Што сагони Турке у буљуке
И нагони на воду Ситницу?"
- Оно јесте Бошко Југовићу!"
|
|
|
|
|
|
|
lOOla
|
|
Administrator
Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388
|
EPSKE NARODNE PESME U našim epskim narodnim pesmama opevani su junački podvizi naših predaka i istorijski događaji počevši od vremena stvaranja srpske feudalne države, pa sve do stvaranja moderne Srbije tokom devetnaestog veka. Zavisno o vremena kada se odvijao ratni događaj ili junaka koji opevan u pesmi, srpske epske narodne pesme su grupisane u nekoliko ciklusa pesama. Pretkosovski ciklus epskih pesama odnosi se na istorijski period i događaje koji su se dešavali pre Kosovskog boja, u periodu uspona srpske feudalne države pod vođstvom Nemanjića. Stevan Nemanja je doprineo objedinjavanju srpskih zemalja i učvršćivanju hrišćanske crkve i vere, dok je Car Dušan zaslužan za napredak srpske države u društvenom i ekonomskom pogledu. Pesme ovog ciklusa su među najstarijim zapisanim epskim pesmama i njihov broj je relativno mali. U njima su opevani Nemanjići i Mrnjavčevićima, a glavni motiv je motiv pojedinca - heroja. Iako se o srpskim srednjovekovnim velikašima zna dosta kao o istorijskim ličnostima, narodne pesme su donele jedno posebno, narodno viđenje njihovog čojstva i junaštva. Oni su junaci koji su hrabri u boju, mudri u miru, lukavi s lažljivcima, dobri sa pravednicima, nepomirljivi sa tiranima, a veličanstveni u pobedi i u porazu. Kao što to tradicija od njih traži, oličenje su čojstva i junaštva, za njih je njihova reč svetinja i nikada je ne bi pogayili, čak ni po cenu cenu gubitka sopetvenog života. Kosovski ciklus epskih pesama obuhvata pesme u kojima je opevan tok i ishod sukoba turske i srpske vojske na Kosovu polju na Vidovdan, 28. juna 1389. godine. Ove pesme spadaju među umetnički najuspelija ostvarenja naše narodne epike. One su su najsloženije i najpotresnije epske pesme i sve govore posredno ili neposredno o Kosovskom boju, vezuju se za iste likove, a vremenski su ograničene na kratak period pre boja, za vreme boja i nakon njega. U pesmama kosovskog ciklusa dominiraju dva glavna motiva data u kontrastu: motiv herojske pogibije i motiv izdaje. Po shvatanju narodnog pevača svi koji su izginuli na Kosovu polju su srpski heroji, dok oni koji su boj preživeli su izdajnici srpskog roda. Osnovu predanja ovog ciklusa čine herojski podvig Miloša Obilića i izdaja Vuka Brankovića. Narodni pevači su krivicu za poraz svalili na Vuka koji je bio vladar Kosova. U njihovim očima Vukova krivica je poticala iz činjenice da je ostao živ, dok su svi ostali srpski junaci izginuli u borbi. Ciklus pesmama o Kraljeviću Marku obuhvata pesme u kojima su narodni pevači opevali skoro ceo život Kraljevića Marka, od njegovog rođenja pa do smrti. Oni se nisu držali istorijske činjenice da je Marko bio turski vazal i da se borio na strani Turaka, već su gradili njegov lik u skladu s težnjama i mislima porobljenog naroda. Osvetničke i oslobodilačke težnje naših predaka tražile su jakog, lukavog, snažnog borca koji se neće plašiti, niti pokoravati. Našle su ga u liku Markovom, čoveku ogromnih sposobnosti, velikom junaku i zaštitniku sirotinje i potlačenih, neustrašivom borac protiv nasilja i nepravde. U pesmama Kraljevića Marka krase i pozitivne osobine i negativne osobine. s jedne strane nežnost prema majci, ljubav prema nezaštićenima i poštenima, a naročito prema siromašnima, a s druge strane bio je kavgadžija, ubojica, samovoljan, plah, prek čak i pohlepan. U bitkama on uvek pobeđuje nasilnike i turske siledžije i iako je priznavao tursku vlast o čemu govore neke pesme, nije bio ropski pokoran. Mrzeo je turskog cara, a kad je ratovao za njega, išao je radi dobra svoga naroda. Prema pesmi, Kraljević Marko nije ni poginuo ni umro..aspao je, pa ako zatreba narodu, on će se probuditi. Ovo se tumači opštim stavom naroda i njegovih pevača da san o slobodi nikada ne umire, pa ni junak koji je se za nju bori. Pokosovski ciklus pesama obuhvata pesme o otporu turskim osvajačima i prilikama u našoj zemlji posle poraza na Kosovu polju. Srpska država nije pokorena odmah, nego je bila osvajana još oko sedamdeset godina posle kosovskog boja. Kad su je turski osvajači potpuno zauzeli nastao je veliki teror nad narodom. Mnogi Srbi iselili su se u Južnu Ugarsku, stupili u mađarsku vojsku i borili se protiv turskih osvajača, braneći tako svoj čast i otadžbinu. U Srbiji u otporima turskim osvajačima isticali su se braća Jakšići, Vuk Grgurović, vojvoda Prijezda, Oblak Radosav i drugi. U Cnoj Gori najsnažniji otpor Turcima pružali su Crnojevići. U svim pesmama pokosovskog ciklusa opevan je viteški otpor srpskih i crnogorskih junaka prema nasilju, nepravdi i zulumu surovih Turaka. Mržnja prema bezdušnom osvajaču i želja za slobodom bile su velike. One su našim junacima davala ogromnu snagu i učvršćivala misao da je bolje umreti ponosno stojeći, nego živeti klečeći, bez časti i dostojanstva. Hajdučki ciklus pesama obuhvata pesme o hajducima, hrabrim srpskim odmetnicima koji su se borili protiv turskog zuluma i bili zaštitnici porobljenog srpskog naroda. Hajduci su se skupljali u družine i imali su vođu čiju su zapovest ostali članovi hajdučke družine izvršavali bez pogovora. Najbolji junak nije bio onaj koji je najhrabriji, već onaj koji je bio dostojan časti i odgovornosti da predvodi hajdučku družinu. Obično je to bio najiskusniji i najstariji hajduk. Najčešće teme koje se javljaju u pesmama o hajducima su: hajdučki megdani, izbavljenje hajduka iz tamnice, neverni pobratim, kum ili jatak, neverna žena, otmica devojke, a glavni motiv skoro svih epskih pesma hajdučkog ciklusa je izdržljivost i junaštvo hajduka, njihova čestitost i odlučnost da se odupru svom mučitelju i izdrže sve muke. Hajduci su opevani kao nadljudi, osobe kosmičke snage, nadmoćne i nesalomive, koje uvek istraju u svojim ciljevima, istrpe sva iskušenja i do kraja slede svoje ideale. Uskočki ciklus pesama obuhvata pesme o uskocima, senjskim i kotarskim junacima koji su poput hajduka u Srbiji ratovali na hrvatskom i crnogorskom primorju. Za razliku od hajduka, koji su protiv Turaka ratovali sebe radi ili iz čiste osvete, uskoci su bili istiniti borci za slobodu svog naroda. U pesmama uskočkog ciklusa narodni pevači su sledili istorijske činjenice, pa su glavni junaci ovih pesama postojali pod istim ili sličnim imenom, a njihovi podvizi su verno prikazani. Opevani baš onakvi kakvi jesu, bez preuveličavanja od strane pevača i dodavanja bilo kakvog epskog koloritaa. Među uskočkim pesmama lepotom se najviše izdvajaju one pesme u kojima je heroika glavnog junaka udružena sa snažnim porodičnim osećanjem. Glavni motiv ovih pesama, pored hrabrosti glavnih junaka je i njihova duboka porodična solidarnost, vernost, ljubav, dobrota i nežnost, osobine koje su u kontrastu sa krvavom stvarnosti o kojoj same pesme govore. Hrabro srce ispunjeno ljubavlju prema svojim najbližim, junacima ovih pesama daju snagu da izdrže sva iskušenja pred koje ih je život stavio.Ciklus pesama o oslobođenju Srbije i Crne Gore su epske pesme najmlađe po postanku i one obuhvataju period ustaničke Srbije na početku devetnaestog veka. Tursko nasilje koje se stalno pojačavalo i opšte revolucionarne prilike u Evropi, doprineli su da otpor srpskog naroda preraste u veliku osvetu — u ustanak. Ceo narod bio je jatak, a skoro svaki deseti čovek hajduk. Širom Srbije stvarale su se hajdučke družine koje su izolovano vodile borbe. Kasnije, hajdučke družine su se povezivale i protiv turskih osvajača započela je zajednička i organizovana borba. Udruženim snagama u beogradskom pašaluku je 1804. godine podignut Prvi srpski ustanak koji je započeo kao lokalna pobuna protiv dahija, a kasnije je prerastao u srpsku revoluciju. Ustanici predvođeni Karađorđem uspeli su da oslobode pašaluk. Srpska vojska je pobedila tursku vojsku na Mišaru, Deligradu, Loznici i drugim mestima širom Srbije. Slavna borba protiv turskih osvajača jedne male ustaničke vojske rodila je svoje narodne pesnike, a među njima i guslara Filipa Višnjića.
|
|
|
|
|
|
|
lOOla
|
|
Administrator
Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388
|
Царица Милица и змај од Јастрепца Вала Богу, вала јединоме!
Цар Лазаре сједе за вечеру,
Покрај њега царица Милица;
Милица је сјета невесела,
У образу бл'једа и потмула;
А пита је славан цар Лазаре.
"О Милице, о моја царице!
"Што те питам, право да ми кажеш:
"Што си тако сјетна невесела,
"У образу бл'једа и потмула?
"Шта т' је мало у двору нашему?"
Вели њему царица Милица:
"Цар-Лазаре, Српска круно златна!
"Кад ме питаш, право ћу ти казат':
"Свашта доста у двору нашему,
"Него има годиница дана
"Како је се змаје навадио,
"Навадио змаје од Јастрепца,
"Те долази на бијелу кулу,
"Те ме љуби на бијелој кули."
Кад то чуо славан цар Лазаре,
Он говори царици Милици.
"Чу ли мене, царице Милице!
"Када буде вече по вечери,
"Те отидеш на бијелу кулу,
"А дође ти змаје од Јастрепца,
"Упитајде змаја од Јастрепца,
"Боји ли се још кога до Бога,
"И на земљи какога јунака."
Мало време за тим постојало,
Оде царе на танке чардаке,
А царица на високу кулу.
Мало било, за Дуго не било,
Засија се Јастребац планина
А полеће змаје од Јастрепца
Од Змајевца од воде студене,
Те се прими уз Крушево равно
А долеће на бијеле куле,
Те он паде на меке душеке,
Збаци змаје рухо огњевито,
Па с царицом леже на јастуке.
Онда вели царица Милица:
"О Бога ти, змаје од Јастрепца!
"Кад долазиш на бијелу кулу,
"Те ти са мном лежиш у душеку,
"Бојиш ли се још кога до Бога,
"Ја на земљи какога јунака?"
Али вели змаје од Јастрепца:
"Муч' Милице, муком замукнула!
"Томе те је Лазо научио."
Милица се змају кунијаше:
"Није, змаје, живота ми мога!
"Већ те видим да си добар јунак."
А кад чуо змаје од Јастрепца,
Превари се, уједе га гуја,
Па царици оде говорити:
"О Милице, о моја царице!
"Кад ме питаш, да ти право кажем
"Што је земље на четири стране,
"Не бојим се никога до Бога
"Ни на земљи какога јунака,
"До што кажу Сријем земљу равну
"И у њему село Купиново,
"А у селу Змај-Деспота Вука,
"Њега с' бојим на земљи јунака,
"Јер ја Вука одавно познајем:
"Кад смо били ђеца у лудости,
"У Јастрепцу високој планини,
"Те кад би се игре поиграли,
"Свагда би ме надиграо Вуче;
"Њега с' бојим на земљи јунака."
То ти змаје у ријечи бјеше,
А изиђе даница звијезда,
Те се крену змаје од Јастрепца
И одлеће Јастрепцу планини,
А царица цару на чардаке,
Те казује, шта ј' од змаја чула
А кад царе саслуша Милицу,
Он отиде ситну књигу писат',
Те је шаље Сријем-земљи равној
На кољено Змај-Деспоту Вуку:
"Чујеш мене, Змај-Деспоте Вуче!
"Дођи мене ка Крушевцу граду,
"Те погуби змаја од Јастрепца,
"Да ми змаје царицу не љуби,
"А даћу ти три товара блага,
"И даћу ти Сремску бановину
"У државу за живота твога."
Оде књига Сријем-земљи равној,
А кад дође Змај-Деспоту Вуку,
Те је Вуче књигу проучио,
Жао му је змаја погубити,
Па се Вуче врло замислио:
Ал' ће ићи, али ићи не ће;
Све мислио, на једно смислио,
Те с' опреми на танку чардаку,
А сиде се у подруме вранцу,
Виловита вранца посједнуо,
Ноћом оде ка Крушевцу граду,
Па не шћеде Лазаревој кули,
Веће паде у поље Крушево
У пшеницу славнога Лазара.
Туна Вуче вранца припињаше,
А пребијел шатор распињаше.
У том свану и ограну сунце,
Уранио славан цар Лазаре,
Те се шета по тананој кули,
Метну очи низ поље Крушево,
Те угледа шатор у пшеници
И под њиме Змај-Деспота Вука,
Па казује царици Милици:
"О Милице, о моја царице!
"Чудан јунак у пољу нашему
"У пшеници шатор разапео,
"И он сједи, пије рујно вино."
А кад чула царица Милица,
Метну очи пољу у пшеницу,
Те познаде Змај-Деспота Вука,
Па је тихо цару говорила,
"Оно јесте Змај-Деспоте Вуче:
"Онаки је змаје од Јастрепца."
Кад зачуо славан цар Лазаре,
Оправи му господску ужину
И спреми му вина рујевнога,
А зове га себе на вечеру;
Али Вуче на вечеру не ће,
Веће оста у пољу Крушеву,
И цару је 'вако поручио:
"Нека каже царици Милици,
"Нек на кули не затвори врата,
"И нек чека змаја на душеку,
"А нека му за ме не казује,
"А ја знадем, кад ћу ударити
"И како ћу змаја погубити."
Слуга каза цару честитоме,
А цар госпи царици Милици.
Тако било, за дуго не било:
Данак прође, тавна ноћца дође,
Те цар оде на танке чардаке,
А царица на бијелу кулу,
Па на кули не затвори врата,
Него чека змаја од Јастрепца.
Мало било време постајало,
Засија се Јастребац планина
И полеће змаје од Јастрепца,
Право паде на бијелу кулу,
Те царици сједе у душеке,
Ал' повика Змај-Деспоте Вуче:
"Ко се љуби на бијелој кули,
"Нек излази из бијеле куле
"Зар не види, ђе је погинуо?"
Кад то чуо змаје од Јастрепца,
А он рече царици Милици:
"Хеј Милице, да те Бог убије!
"Ти си мене издала Лазару."
То изрече, из куле утече,
Па не бјежи Јастрепцу планини,
Већ побјеже небу под облаке,
А ћера га Змај-Деспоте Вуче,
На високо њега сустигао,
Удари га тешком топузином,
Те му преби у рамену крила,
Змаје паде у зелену траву,
Па запишта, као змија љута:
"'Вако било свакоме јунаку,
"Који свашта љуби својој каже!"
А долеће Змај-Деспоте Вуче,
Те он Змају одсијече главу,
Однесе је цару на чардаке,
Баци му је на свил'ну сеџаду.
А кад Лазо сагледао главу,
Од стра' њега увати грозница,
Па он спреми Змај-Деспоту Вуку,
Спреми њему три товара блага,
И спреми му сићана вермана
А за ону Сремску бановину
У државу Змај-Деспоту Вуку
Докле тече сунца и мјесеца
И његова ђела и кољена;
Па је Лазо говорио Вуку:
"Ето сине, Змај-Деспоте Вуче,
"Ето тебе неколико блага;
"Ако тебе понестане блага,
"А ти дођи поочиму твоме,
"Биће блага колико ти драго."
И по том су време живовали
И свој своме био на невољи,
Те с' помиње јунак по јунаштву,
Као добар данак у години.
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Легендарна биографија Марка Краљевића Од свих личности српске средњовековне историје краљ Марко, син краља Вукашина Мрњавчевића, једини је присутан у свим облицима усменог књижевног стваралаштва. По броју умотворина у којима се јавља са њиме се може поредити можда још само свети Сава, али у народној епици која се сматра врхунцем усменог стваралаштва Марку Краљевићу припада изразито важно место па изучаваоци чак издвајају и посебан циклус песама о овој личности. Настанак ове епске традиције, њен однос према историји и многа друга питања већ деценијама привлаче пажњу бројних истраживача српске прошлости. Ипак и у оквирима народне епике Марков лик је приказан на разноврсне начине тако да је могуће издвојити више његових легендарних портрета.  Ђура Јакшић, Мaрко Краљевић, уље на платну из 1856. године.Према речима Јована Деретића, српског историчара књижевности, Марко Краљевић је присутан у свим врстама усмене књижевности: епским и лирским песмама, баладама, романсама, приповеткама, пословицама и у предању. У предању, као најслободнијој од ових епских форми, где је константно присутно преплитање реалног и фантастичног, Марков живот је испраћен од рођења до смрти. На основу народног предања могуће је стога формирати Маркову прилично детаљну биографију која је много потпунија од оне која би се формирала на основу епских песама. Постоје приче о његовом рођењу, склоности ка вину, о томе како је пронашао коња Шарца, о помагању сиромашних и унижених, о односу према ватреном оружју о чему нема трагова у епској песми, и на крају, о Марковој смрти.
Предања о Марковој смрти пружају далеко више разноврсних података од епске песме Смрт Марка Краљевића коју је Вук Стефановић Караџић забележио слушајући Филипа Вишњића. Такође, предање о Марковој смрти садржи више историчних појединости, а легендарни крај умногоме се разликује од Вишњићеве песме. У песми Маркова смрт је последица Божје воље, а у предању он гине у боју, што одговара историјским сазнањима. Нека предања дају још детаљнију верзију и кажу да је Марко Краљевић погинуо у боју на Ровинама у којем су се борили Турци и Каравласи, а у боју је учествовао и влашки војвода Мирчета. Предања која дају место битке потичу или из крајева у којима се битка заиста и одиграла или из крајева који су у непосредној близини. Предање такође наводи да је у бици страдало толико људи да су коњи и преживели ратници пливали у крви и да је Марко онда у очају позвао Бога у помоћ који се смиловао и пренео њега и Шарца у неку пећину, где се налазе и дан данас, Марко у сну, а Шарац полако пасе маховину.
Овај мотив успаваног хероја или владара присутан је и у другим епским традицијама (на пример у грчкој приповести о последњем византијском цару Константину XI Драгашу). Такође, Марко је своју сабљу склонио на сигурно место. Према предању, Марко ће се пробудити кад његова сабља буде испала испод греде или из камена и када Шарац буде појео сву маховину. Овај мотив био је у више наврата обрађиван и у српској уметничкој књижевности 19. века: Јован Стерија Поповић искористио га је као основу за своју драмску алегорију Сан Марка Краљевића, Јован Ђорђевић за драмску фантазију Маркова сабља и Радоје Домановић за сатиричну приповетку Марко Краљевић по други пут међу Србима. istorijskabiblioteka
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Neistorijski ciklus narodnih epskih pesama
Nicholas Roerich - Mrtav grad
Neistorijski ciklus čine narodne epske pesme koje govore o ličnostima i događajima koji nisu poznati istoriji. Mnoge od ovih pesama pre spadaju u lirsko-epsku nego u epsku poeziju i podsećaju na bajke. U njima se opevaju motivi iz običnog, svakodnevnog života, porodičnih i društvenih odnosa, kao i različita verovanja i običaji.
Veći broj narodnih pesama iz neistorijskog ciklusa prožet je mitološkim elementima. Kao u narodnim bajkama i u njima se često peva o zmajevima, vilama i divovima. U mnoge od ovih pesama kasnije ulaze motivi i likovi iz crkvene književnosti, kao što su na primer razni grešnici, sveci, bogougodnici i Bogorodica.
Narodne pesme neistorijskog ciklusa veoma slikovito ilustruju život čoveka pritisnutog velikim neznanjem i predrasudama. Pred njim su se dešavale čudne i nerazumljive pojave: pomračivalo se sunce, padale zvezde, zemljotresi uništavali njihova naselja, kiše odnosile njihov trud, suše pržile njihova polja, a bolest i ratovi odnosili najmilije. Pošto nije mogao da pronađe uzroke ovih pojava osećao je veliki strah, i pokušavao da ih protumači Božjom voljom, ističući posebno svemoćni Božji uticaj. Tako se na primer, u pesmi Braća i sestre peva o Božjem uticaju na porodični život čoveka, a u pesmi Sveci blago dijele opevana je stroga Božja kazna zbog bezakonja koje je zavladalo među ljudima.
U neistorijskom ciklusu javljaju se i motivi koji vode poreklo iz književnosti dohrišćanskog perioda. U narodnoj pesmi Car Duklijan i Krstitelj Jovan, koja sadrži elemente istočnjačkog mita, opevana je borba između božanstva dobra i zla oko sunca-izvora života, a imena su promenjena, da bi pesma bila u duhu hrišćanskog učenja. Pesma Jovan i divski starešina je zanimljiva obrada poznate narodne pripovetke u kojoj su vidljivi elementi iz grčke mitologije.
Neistorijski Ciklus
Pesme:
Bog nikom dužan ne ostaje (Vuk Karadžić, 1845.)
Braća i sestra (Vuk Karadžić, 1845.)
Ko krsno ime slavi, onom i pomaže (Vuk Karadžić, 1845.)
Ognjena Marija u paklu (Vuk Karadžić, 1845.)
Ognjena Marija u paklu – druga verzija (Vuk Karadžić, 1845.)
Sveti Nikola (Vuk Karadžić, 1845.)
Sveci blago dijele (Vuk Karadžić, 1845.)
Jetrvice adamsko koleno
Zmija mladoženja
Nahod Simeun artnit _________________  
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 164 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
