Srbija Forum :: Jovan Dučić

Grob na Apiji

Spava Cecilija Metela, još spava,
Sto godina prespi i sto novih začne.
Peva ptić iz žita i kosač iz travâ,
A ništa da prene trepavice plačne.

U mrak bela stada sa humova shode;
Golubi iz polja beže ispred sene;
Apijom se vrate legije što vode
Kralje od istoka, i pljačku, i plene.

Oči Cecilije mokrih trepavica,
Od sveg okrenute sad gledaju drugde;
Nit ih prenu trube ni glas noćnih ptica.

Sto godina mirno ona pređe svugde:
Lepota je smrti bez svojih granica...
A mokre su oči okrenute drugde.

Samoća

Leži reka rasuta u mraku,
Mrtva, bela. Ne čujem da prska
Ni talasić između gustih trska,
Ni ptić rečni gdegod u vrbaku.

Samo drhte u providnoj tmini
Dve-tri zvezde bele u dnu svoda;
I diže se iznad nemih voda
Crn siluet šume u visini.

Dok blisnuše nebesa u času,
I šum čudan prođe po samoći,
Miris lipa dolinom se rasu:
Jedna duša minu posred noći...

Pored vode

Sa Boninova

Put mesečev srebrn niz more se vidi,
Leži beskonačan vrh zaspalih vala.
Mir. Zadnji je talas došao do hridi,
Zapljusnuo setno i umro kraj žala.

Noć miriše tužno čempresovom smolom.
Nebo pepeljasto. I kopno i voda
Kô da noćas dišu nekim čudnim bolom,
Tiha tuga veje sa dalekog svoda...

A sto srca noćas kucaju u meni,
I celo mi biće budi se i diže
Časom nekoj zvezdi, a čas kakvoj ženi.

Sve kipi u meni, ko plima kad stiže:
Kao sad da postah! Dokle zvezde brode
Jedne bezimene noći, pored vode.

Kraj mora

Iz Boke

Lav kameni jedan iz mletačkih dana
Ozbiljan i mračan još na trgu sedi,
Na obali mora. Sluša šum Jadrana,
I gde vek za vekom neosetno sledi.

Star i malaksao, i sa grivom sedom,
On je teške šape zario duboko,
Dokle mirno drži u obzoru bledom
Svoj mramorni pogled i studeno oko.

Dođu gradska deca sa veselim pleskom,
Draže ga, i jašu, i zasiplju peskom,
I biju ga svojim puškama od zova.

Dok on mirno gleda na more, i čeka
Da galije stare vidi izdaleka,
Što odoše nekad pre mnogo vekova.

Selo

Iz Trstenog

Vitorog se mesec zapleo u granju
Starih kestenova; noć svetla i plava.
Ko nemirna savest što prvi put spava,
Tako spava more u nemom blistanju.

Čempresova šuma bdije; mesec na nju
Sipa svoje hladno srebro; odsijava
Modro letnje inje sa visokih trava.
Zatim krik. To kriknu buljina na panju.

Ribarsko seoce poleglo na stenu,
I sišlo u zaton; i kroz maglu mlečnu
Jedva se nazire, ko kroz uspomenu.

Sve je utonulo u tišinu večnu.
Ni šuma, ni glasa; samo jednoliko
Izbija časovnik kog ne čuje niko.

Leto

Iz dubrovačke Župe

Okićenu lozom i cvećem od maka,
Sreo sam je jednom, jednog vrelog dneva.
Na pučini magla providna i laka,
U vrućome žitu prepelica peva.

Iz vode i kopna odisaše leto
Mirisom i vatrom. Tesne staze behu
Pune kosovaca. Veselo je cvetô
Turčinak u njenom govoru i smehu.

Ona je kraj mene tada koračala,
Strasna kao leto, pored mirnih vala,
Polivenih toplim bojama i sjajem.

Vaj! I mladost prođe, ko sunce nad gajem!
Samo još u meni ti si i sad taka:
U kosi ti isti cvetovi od maka.

Slušanje

Iz Dubrovnika

Kada padne veče povrh vode plave,
I zasvetle Mlečni Puti iz daleka.
Tada kao ptica iz svog gnezda meka,
Sve od mahovine i od morske trave,

Prhne moja duša. I želje što dave,
I biju, i more, još od pamtiveka,
Nju izmame tako u tuzi bez leka...
Dok ponoćne zvezde šume iznad glave.

Ko svileni crni noćni galeb, tako
Moja duša pada na talas, polako,
I zaspi u svojim suzama, ko dete.

A kad je probudi srebrnasta zora,
U njoj vas dan šumi noćna pesma mora,
Puna jedne bolne neutešne sete.

Dubrovački requiem

Taj dan tako tužno zvonila su zvona,
Bolnu neku pesmu iz metalnog grla.
Nasred katedrale ležala je ona,
Kao Iluzija koja je umrla.

Tako plava, tužna. U belom odelu,
Legla je međ ruže i mirtino cveće.
Redovi vlastele na dugom opelu
Stojali su nemo i držali sveće.

U oknima crkve tiho, neosetno,
Poče dan da gasne, kad svršiše setno
Duge bolne psalme sveštenici sedi.

A polazak kada zapevaše zvona,
I kad mirno kovčeg podigoše bledi,
Tada, kao u snu, osmehnu se ona.

Dalmacija

Iz Splita

Sa kapele jedne, sa starog vrhunca,
Polagano zvoni. Sve je mirno tako.
Na vodama leži krv večernjeg sunca,
Dimi se, i hladi, i mrzne polako.

Albatros je jedan kružio nad vodom,
Zalutao amo ko zna s koga mora.
I plamen dok hvata krvavijem svodom,
I puši iz modrih maslinovih gora,

Gordo, sa daleko raširenim krilom,
Kružaše albatros... Beše u porfiri,
Sav pokriven zlatom i purpurnom svilom:

Izgleda duh strasni Dioklecijana
Nad dragim se morem dalmatinskim širi,
U sunčano veče jednog Carskog Dana.

Noćni stihovi

Kod Svetog Jakova u Dubrovniku

Ja volim noći, njine mutne zbore,
I njine tišine, i njine oluje;
Njine crne reke kada setno huje
Svoju pesmu tamnu i dugu, do zore.

Svaki cvetak, kamen, talas, list sa gore,
Šume u toj pesmi, i šapću i struje;
I moja se duša jasno u njoj čuje,
Kao neko tamno nevidljivo more.

Ja sam deo noći. Nad vodom i humom
Kad jutrenji vetri svojim blagim šumom
Pogase lagano bele zvezde njene -

Ona šumi zbogom u odlasku naglom,
I uvija tužno, kô cveće i stene,
Moje mračno lice suzama i maglom

Autoru:	*Twilight* [ 24 Dec 2012, 16:32 ]
Tema posta:	Re: Jovan Dučić
Grob na Apiji Spava Cecilija Metela, još spava, Sto godina prespi i sto novih začne. Peva ptić iz žita i kosač iz travâ, A ništa da prene trepavice plačne. U mrak bela stada sa humova shode; Golubi iz polja beže ispred sene; Apijom se vrate legije što vode Kralje od istoka, i pljačku, i plene. Oči Cecilije mokrih trepavica, Od sveg okrenute sad gledaju drugde; Nit ih prenu trube ni glas noćnih ptica. Sto godina mirno ona pređe svugde: Lepota je smrti bez svojih granica... A mokre su oči okrenute drugde.

Autoru:	*Twilight* [ 24 Dec 2012, 16:34 ]
Tema posta:	Re: Jovan Dučić
Samoća Leži reka rasuta u mraku, Mrtva, bela. Ne čujem da prska Ni talasić između gustih trska, Ni ptić rečni gdegod u vrbaku. Samo drhte u providnoj tmini Dve-tri zvezde bele u dnu svoda; I diže se iznad nemih voda Crn siluet šume u visini. Dok blisnuše nebesa u času, I šum čudan prođe po samoći, Miris lipa dolinom se rasu: Jedna duša minu posred noći...

Autoru:	*Twilight* [ 24 Dec 2012, 16:34 ]
Tema posta:	Re: Jovan Dučić
Pored vode Sa Boninova Put mesečev srebrn niz more se vidi, Leži beskonačan vrh zaspalih vala. Mir. Zadnji je talas došao do hridi, Zapljusnuo setno i umro kraj žala. Noć miriše tužno čempresovom smolom. Nebo pepeljasto. I kopno i voda Kô da noćas dišu nekim čudnim bolom, Tiha tuga veje sa dalekog svoda... A sto srca noćas kucaju u meni, I celo mi biće budi se i diže Časom nekoj zvezdi, a čas kakvoj ženi. Sve kipi u meni, ko plima kad stiže: Kao sad da postah! Dokle zvezde brode Jedne bezimene noći, pored vode.

Autoru:	*Twilight* [ 24 Dec 2012, 16:34 ]
Tema posta:	Re: Jovan Dučić
Kraj mora Iz Boke Lav kameni jedan iz mletačkih dana Ozbiljan i mračan još na trgu sedi, Na obali mora. Sluša šum Jadrana, I gde vek za vekom neosetno sledi. Star i malaksao, i sa grivom sedom, On je teške šape zario duboko, Dokle mirno drži u obzoru bledom Svoj mramorni pogled i studeno oko. Dođu gradska deca sa veselim pleskom, Draže ga, i jašu, i zasiplju peskom, I biju ga svojim puškama od zova. Dok on mirno gleda na more, i čeka Da galije stare vidi izdaleka, Što odoše nekad pre mnogo vekova.

Autoru:	*Twilight* [ 24 Dec 2012, 16:35 ]
Tema posta:	Re: Jovan Dučić
Selo Iz Trstenog Vitorog se mesec zapleo u granju Starih kestenova; noć svetla i plava. Ko nemirna savest što prvi put spava, Tako spava more u nemom blistanju. Čempresova šuma bdije; mesec na nju Sipa svoje hladno srebro; odsijava Modro letnje inje sa visokih trava. Zatim krik. To kriknu buljina na panju. Ribarsko seoce poleglo na stenu, I sišlo u zaton; i kroz maglu mlečnu Jedva se nazire, ko kroz uspomenu. Sve je utonulo u tišinu večnu. Ni šuma, ni glasa; samo jednoliko Izbija časovnik kog ne čuje niko.

Srbija Forum http://srbija-forum.com/

Jovan Dučić http://srbija-forum.com/viewtopic.php?f=258&t=1851	Stranica 7 od 10

Autoru:	*Twilight* [ 24 Dec 2012, 16:36 ]
Tema posta:	Re: Jovan Dučić
Dubrovački requiem Taj dan tako tužno zvonila su zvona, Bolnu neku pesmu iz metalnog grla. Nasred katedrale ležala je ona, Kao Iluzija koja je umrla. Tako plava, tužna. U belom odelu, Legla je međ ruže i mirtino cveće. Redovi vlastele na dugom opelu Stojali su nemo i držali sveće. U oknima crkve tiho, neosetno, Poče dan da gasne, kad svršiše setno Duge bolne psalme sveštenici sedi. A polazak kada zapevaše zvona, I kad mirno kovčeg podigoše bledi, Tada, kao u snu, osmehnu se ona.

Stranica 7 od 10	Sva vremena su u UTC + 2 sata
Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group http://www.phpbb.com/