Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 29 Nov 2022, 17:18


Autoru Poruka
Senka
Post  Tema posta: Re: Milica Jakovljević MIR JAM - pero puno ljubavi  |  Poslato: 18 Avg 2022, 18:32
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45527

OffLine
Slika

Милица Јаковљевић Мир-Јам (1887 –1952)


Slika

Поноћ је већ давно прошла, и први знаци зоре појавили су се над Београдом. Свитао је последњи дан марта 1951. године. На својој полумансарди на Врачару, Милица Јаковљевић коначно је успела да доврши најтежи текст. Њој, која се писањем бавила скоро пола живота, и са лакоћом исписивала страницу, једва је пошло за руком да састави молбу свом новинарском удружењу да јој призна стаж. Али док је исписивала своју радну биографију, те две странице, пред очима јој је као у филму још једном прошао читав живот. Можда је баш тако, као слика из неког њеног романа, изгледала та пролећна ноћ шест и по година после ослобођења. Да ли јој се тада њен живот, или бар његов већи део, могао чинити као остварење сна?

Знала је добро да би свет био сиромашнији да није великих жеља, и да највеће жеље постају снови, јако жељен а тешко достижан циљ. Срећан је онај који их има, а још срећнији онај коме се остваре. Знала је и да има оних који се безуспешно, свим силама, упињу да достигну своје снове, и оних других, којима се снови остваре наизглед без великог труда, готово сами од себе. Таквом се другима могла чинити и њена животна прича, прича оне која је у нашој културној и друштвеној историји остала забележена као Мирјам.

Slika

А како је другачије и могло изгледати то што се сеоској учитељици из Кривог Вира посрећило да постане не само становник Београда, града о којем је сањала, већ и да се у позоришту, које је обожавала, изводе њени комади, да постане новинар и писац, и да јој највећа љубав буде глумац, како другачије него као остварење снова.

Рођена је у Јагодини 1887. године, али јој је родни град лако могао бити и Ниш, Горњи Милановац, Књажевац, Крагујевац или Врање, јер је отац као један од најбољих српских начелника у то време, и одличан полицајац, често премештан. Милица је била прво од троје деце из трећег очевог брака. Отац Јеврем је из претходних бракова већ имао осморо деце. У Крагујевцу, где се многочлана породица Јаковљевић коначно скрасила, завршила је основну, а потом и Вишу женску школу и Учитељску школу.

Рађање првих снова…

Атмосфера предратног Крагујевца, посебно његов Бајонет сокачета, а касније и улица Александра и Милоша Великог, и поред врло скромног материјалног стања породице са много школоване деце, створиће код ње идеализовану слику српске паланке, која ће се касније често сећати и о њој писати.

Један од њених најранијих снова био је да постане сеоска учитељица. До његовог остварења пут је, након завршетка петог разреда Више женске школе у Крагујевцу, водио преко Женске учитељске школе у Београду.

Милица је била одличан ђак и породица је одлучила да одваја по 50 динара од очеве пензије за њен живот у Београду. Становала је најпре у једној малој кући у Улици Војводе Миленка код сестре Кате, коју су одмиља звали Голубица, и њене породице са четворо мале деце. Потом се накратко, на месец дана, преселила у ,,господску кућу“ код једне рођаке у Хаџи Милентијеву број 14.

Slika
zenska uciteljska skola

Током тог свог првог боравка у Београду, од јесени 1902. до јуна 1903. године, најдуже је остала у кући у Доситејевој улици испод Народног позоришта. Није имала новаца да често одлази на представе, али је свакодневно, на путу у школу или на повратку кући, виђала глумце: Тодоровића, Гавранића, Цацу Ђорђевић, Персу Живковић, Тодосићку, Рају Павловића, насмејаног Чича Илију Станојевића. Дрхтала је кад их види, за њу су они били ,,други свет, лепши, идеалнији“, а само позориште – бајка. У Доститејевој улици становао је и глумац Добрица Милутиновић, ,,најмилији принц” целог њеног разреда, који је сваки дан пролазио поред куће у којој је становала, ,,прозори се отварају и уздаси витлају за њим“, сећала се касније.

Како је била лепог гласа и талентована, после једног наступа у дилетантској ђачкој дружини у Народном позоpишту проричу јој да би могла бити одлична глумица и певачица. О представи су писале и новине, али се њеној мајци то није допало и прекорно јој је написала: ,,Срамота. Ми се мучимо… а ти изиграваш на позорници.“

Краљице Наталије 31

Школовање је 1902. наставила у тек отвореној Женској учитељској школи у Београду, која је била одељење Више женске школе. Зграда се налазила на месту данашње ЕТШ ,,Никола Тесла“. У почетку њен се разред због недостатка простора селио из учионице у учионицу, а на јесен школа се преселила у зграду у Улици Мајора Илића на Палилули.

Slika

… и њихово рушење

И тај први, кратки, десетомесечни боравак у Београду био је довољан да он постане сан, ,,зачарани град“. Иако је многе снове касније остварила, један ипак није. Није школовала глас, учила певање и није постала певачица, како је желела. За то да школује глас највише се залагала њена разредна наставница коју су она и друге ученице доживљавале као другарицу. Спремала се да је води код композитора Јосифа Маринковића да је чује.

Међутим, Милица је ускоро морала да напусти Београд и школу похађа у Крагујевцу. Разредна наставница Катица Павловић и управитељ Учитељске

школе Сретен Пашић писали су њеном оцу и молили га да је пусти да пређе у Београд, где ће њен таленат имати више могућности да се развије. Ипак, превладали су финансијски разлози, породица се жртвовала да би она боравила у Београду, и отварање школе у Крагујевцу било је право олакшање.

Доситејева 16

,,Те године у Београду у школи, и тој кући у Доситејевој, пролазе ми као најлепши сан…“, записала је о свом боравку у ,,лепој кући“ учитељице Ружице Протић. На истој адреси са породицом становао је и професор и композитор Стеван Стојановић Мокрањац. У суседној кући становао је уредник Трибине Наум Тодоровић, и ту је видела глумицу Велу Нигринову, која је за њу била ,,прва богиња са својим класичним профилом и великим очима“.

Повратак у Крагујевац помутио је снове и донео младој ученици тугу за ,,лепим Београдом, за позориштем, за мојим другарицама“. На зид своје собе ставила је фотографије обожаваних глумаца, најпре Добрице Милутиновића. Строга мајка није могла да поднесе њену тугу и то што је одбијала да једе, па је исцепала све слике, верујући да због њих тугује и плаче за Београдом, и желећи да угуши њену жељу да постане глумица. Трудила се да је увери како треба да постане учитељица. Касније, гледајући несталу и трагичну судбину певачица и певача, Милица је схватила да би и сама вероватно постала пропала певачица. Била је захвална мајци на љубави и строгоћи, јер је готово извесно била у праву. Па ипак, током школовања у Учитељској школи у Крагујевцу, када би имала соло тачке на концертима, у потаји је још туговала за каријером оперске певачице. Исту тугу осетила би понекад и током учитељевања.

Учитељица Милица

Завршила је Учитељску школу, писала поезију и преводила са француског. Учитељевање је започела у источној Србији, у селу Криви Вир испод Ртња. И премда ни школа ни њена мала кућа не изгледају онако како их је сањала, па је одмах пожелела да се врати у Крагујевац, ипак је, разнежена ,,радозналим и умиљатим очима, и невештим, несташним, веселим и малим рукама“ кривовирских ђака, остала ту читавих пет година. Ту је научила да воли самоћу и волела ју је читавог живота. Веровала је да свако треба да проживи извесно време у самоћи да би упознао себе. Дружила се са коњима окружена природом и почела озбиљно да преводи.

Због катара у плућима морала је да одсуствује једну годину. Потом је уследила још једна пауза због српско-турског рата, 1912. године, када школе нису радиле. Наредне године услишена јој је молба и добила је премештај у село Обреж. У питомом Поморављу, поред пута за Јагодину и у непосредној близини Варварина, Обреж јој је после Кривог Вира више личио на варошицу него на село. Школа је била стара, али је зато њена кућа управо онаква какву је желела, кућица из снова.

Убрзо долази нови рат који је провела у Крагујевцу, уз краће боравке у Врњцима и Крушевцу. У рат одлазе многи Крагујевчани, и њена браћа Стева и Чеда и зет Вуле. У Обрежу је остала цела њена годинама скупљана библиотека, што је осећала као ненадокнадив губитак. Па опет, тај губитак се није могао мерити са губитком оца, који је умро на самом почетку рата, и мајке, која је, након тешких година окупације, преминула на његовом самом крају.

По завршетку рата Милица је одлучила да оконча рад у државној служби и да узме мајчину пензију. Са сестром Ружом одлази да живи у Аранђеловац, али не задуго: наредне 1920. одине Ружа је одлучила да потражи посао као наставница певања у Београду, и сестре се већ у новембру селе.

Повратак у Београд

Лепа аранђеловачка кућа са баштом је прошлост; у Београду ће живети у малој изнајмљеној соби код госпође Виде у Молеровој улици, у дну једног калдрмисаног дворишта, ,,испред помијара, клозета и сутерена“.

Slika

Када је питому Шумадију, њену лепу природу и простосрдачан свет заменила београдским Врачаром, још увек паланачким крајем, са мрачним кућерцима и једном високом зградом према Хаџи Милентијевој улици, присетила се својих снова о Београду док је била учитељица у Кривом Виру. Тада је окружена блатом у самоћи своје собе, за јесењих тмурних облачних дана, мислила: ,,Боже, да ми је само у Београд, да само прошетам улицама, да видим масу света.“ То сећање и сазнање да ће опет ићи у позориште и видетиобожаване глумце поново су пробудили у њој љубав према Београду, и тада јој је љубав грејала душу у тој хладној и туђој соби. Ускоро ће се у њој стиснути њих четворо, јер стижу и брат Стева и сестра Зора. Мала соба постаје топла, испуњена њиховом љубављу и лепим разговорима уз кафу.

Онда су, један по један, њени снови почели да се остварују. Најпре се у листу Новости појавио фељон који је превела са француског, истина потписан само иницијалима М.Ј. Преводи роман и постаје сталан преводилац са месечном платом. И ти први периоди заправо су почетак њеног новинарског рада, а када је 1923. године подигнута зграда у Молеровој 21, преселила се са сестрама и братом на њену полумансарду, одакле се видео цео Београд.

У стану је било много јастучића, китњастих завеса, пиротских ћилима и књига. Када су се сестрe поудавале а брат одселио, Милица је испред стана поставила зелено обојену тарабицу ,,филаретици“, чија се капија закључавала. Све је то био покушај да се имитира онај идеал куће из детињства. Селидба у нови стан десила се у исто време када је постала стални сарадник листа Новости.

Милица постаје Мирјам

На позив својих колега Милица је прешла у новоосновани лист Недељне илустрације, у којем је радила до последњег броја. ,,Живим више Славије, у једној кући на два спрата, са пет одељења, потпуно сама. Видите, исувише одељења за мене једну“, писала је у Недељним илустрацијама 1931. године, одговарајући на питање о свом животу читатељки госпођи Симић. ,,Али мени је потребна атмосфера за умни рад… са прозора имам изглед. На једној страни је Топчидерско брдо, на другој видим у даљини Опсерваторијум са чудним њеним шумама…“

Сада је већ увелико новинар. Још док је радила у Новостима преузела је рубрику ,,Женски свет“ у којој ће писати о моди, о женама, васпитању омладине, и то ће заправо бити оно о чему ће наредне две деценије углавном и писати. По савету колега почела је да пише под псеудонимом. Узела га је по имену ауторке романа који је управо преводила, Мирјам Хари. Но њени су текстови веома често објављивани под псеудонимом написаним као Мир-Јам, те је тај облик и данас врло заступљен.

Редовно је, сама и са сестрама, посећивала оперске и балетске представе, препуне руских певача и балерина. Писала је позоришне критике и интервјуисала глумце, оне који су јој се у младости чинили недостижним а којима се приближила и одлазила им у куће. Тиме је остварила још један сан.

Slika

У позоришту је почела да се рађа и њена прва права љубав. Имала их је неколико: ђачку Свету Стајића, младалачку, Словенца Витоја Јеленца, и Хрвата Марија. А сада је у њен живот ушао глумац Божа Николић, најпре су је занеле његове улоге у Народном позоришту, потом његове лепе сјајне очи, ,,фина уста, бели зуби, коса лака таласава, елегантна“ и уметничка душа која му ,,зрачи из очију“. Николић је био ожењен једном Италијанком, са којом није био срећан, и која се вратила својим родитељима. Између њега и Милице развила се љубав која је трајала читаву деценију.

И ту није крај остварењу Миличиних снова. На сцену Народног позоришта на Врачару постављена су два њена комада.

Њене комаде публика је лепо прихватила док је критика била прилично оштра, али ништа није могло да умањи, како је писала ,,бескрајну радост у души, какву никад нисам осетила у животу“, док се као аутор клањала публици која ју је поздрављала аплаузима.

Slika

Треба ли жени подићи споменик?

У тексту који је објавила у Недељним илустрацијама почетком 1930. године, Одбору за подизање споменика предложила је подизање споменика жени, а ако се не нађе она која је то заслужила, споменик треба подићи жени која је тога несумњиво достојна – мајци из светског рата. ,,На високом постаменту, симболичка фигура мајке, узвишена у својој моралној и физичкој лепоти, а около споменика, рељефно се илустрира рад наших жена, њихово страдање и борба“, тако тај споменик замишља ауторка текста. Такав би споменик, веровала је, био знак захвалности српској жени и мајци за све њене патње и родољубиви допринос, али би понајвише био знак високе културе једног народа који једнако вреднује допринос жена и мушкараца.

Не чекајући на прихватање свог предлога, као прва наша драмска списатељица, почетком фебруара те године, подигла је својеврстан споменик жени, мајци, сестри, својом првом драмом у три чина Тамо далеко. Позоришни критичар Правде осетио је ,, једну повреду доброте и среће“ у финалу комада. Чинило му се неукусним и неправедним што га аутор завршава потресним детаљем, превише сентимнеталним. Сцена у којој мајка издахне баш у тренутку када српска војска улази у Крагујевац и када је њен син ступио на кућни праг изгледала

Slika

му је превише сурово и непријатно, а она је заправо била опис породичне трагедије породице Јаковљевић, у којој мајка Смиљка замало није доживела да види сина Стевана.

Молерова 21

У кући коју је подигла Јеврејка Клара Јаковљевић Милица је становала све до смрти, готово пуних тридесет година. Одмах поред налазила се дивна кућа са широком куполом, која је припадала Сими Тројановићу, нашем првом етнологу, антропологу и утемељивачу Етнографског музеја. Оба здања су срушена, а после изградње блока нових зграда више не постоје бројеви 19, 21 и 23.

Slika
Slika

Живот њене мајке и иначе се Милици чинио као читав један роман. Уз то, ,,имала је прави књижевни таленат и говорила лепим језиком“.њене речи пуне фолклора, уместо дечије литературе, очарале су њу и осталу децу и испуњавале им детињство. Реченице су јој биле лепе, живописне. Имала је и глумачког дара, умела је свакога да имитира. То својеврсно наслеђе један је од разлога што је касније Милица и почела да се бави писањем, јер то мајчино ,,драмско и проповедачко утискује се у душу моју и Стевину“. Од мајке је Милица наследила и певачки дар; она је умела и да запева дивне јуначке песме, будећи у својој деци национални занос.

Краља Милана 50

На месту данашњег Југословенског драмнског позоришта у време обнове Народног позоришта у преуређеном мањежу Краљевског коњичког ескадрона била је Сцена Мањеж, коју су звали Позориште на Врачару. Овде је Милица доживелаа премијеру драме Тамо далеко 1930. године, а 1937. играна јој је комедија Еманципована породица. Првобитна зграда изгорела је 1927, а већ 1929. године представе су игране у новоподигнутом издању.

Феномен Мирјам

,,Архаично и несхватљиво изгледа, када се цело човечанство налази у епоси борбе, кад се јављају све уочљивији знаци судбоносног сукоба између два света, да се сваке недеље, по берберницама, под школским клупама, у девојачким ташнама, на усамљеним клупама паркова, за тезгама и по домаћим диванима, повлаче, прочитавају страсно, халапљиво и с напетом пажњом, и тумаче узалудно као Делфска пророчанства, отмени и бесмислени одговори неуморне гђе Мирјам.“ Овим речима је у јуну 1934. године Александар Вучо најбоље осликао један изузетан феномен оног времена, нападајући га у тексту ,,Млаки облози госпоће Мир-Јам“. Као новинар и аутор, Мирјам је у Недељним илустрацијама објављивала романе у наставцима, а тај недељник је,

Slika

управо захваљујући њима, имао за оно време невероватан тираж од неколико десетина хиљада примерака. Писала је и текстове сатемама мушко-женских односа, и одговарала на писма читалаца који су тражили савет и решење својих љубавних, брачних и животних проблема.

Током више од петнаест година, све до непосредног почетка рата, априла 1941. године, као сарадник и уредник у Недељним илустрацијама објавила је на стотине текстова, десетине приповедака и романа. У њима је покушала да продре у сложену психологију односа мушкарца и жене, вођена једном романтичном представом о љубави. Чедност, верност и пожртвованост за њу су светиње љубави, брака и породице, најпре мајка и супруга, што је животни став утемељен на њеном патријархалном васпитању и помало идеализованој представи живота у паланци, онаквом какав памти из младости. Са силним одушевљењем и понеком узгредном критиком писала је и репортаже са путовања по Југославији. Упуштала се и у анализу средњошколске и студентске омладине, кроз њихову типизацију, и опажала и типове Београђанки. Умела је понекада да изненади и крупним темама од којих су неке и данас актуелне попут разматрања да ли је фереџа код муслиманки верско или социјално питање.

Последње године

Њени савременици сећају је се као добродушне и мирољубиво отворене; памте њене свакодневне шетње од Врачара до Калемегдана и, за оно време, ексцентрично облачење.

Slika

Сенке туге и разочарања надвиле су се над идеализовану слику живота већ са болним растанком од велике љубави Боже Николића. Написала је једном: ,,Ко није патио, није ни живео.“ Надолазеће патње биле су велике, а донели су их рат и окупација. Новине за које је радила престале су да излазе, а за друге, иако јој је нуђено, није хтела да ради. Морала је да преживи време оскудице, глад и хладноћу па је тих тешких година продавала одећу и драгоцености. Достојанствено држање током окупација, па ни то што је била сестра Стевана Јаковљевића, првог ректора Београдског универзитета и народног посланика, није омело припаднике нове власти да скују израз ,,мирјамовски“, који се везивао за малограђанска дела без икакве вредности. Живела је тешко и после ослобођења.

У захтеву за признавање стажа за пензију у неколико реченица сажела је читаву радну биографију и проблеме који су је одједном задесили. Написала је: ,,После ослобођења била сам примљена у Удружење новинара за шест месеци, с тим да се упослим. Ја сам била слаба, уморна од темпа рада без одсуства и предаха (држала сам рубрике: историјску, етнографску, дописивање са читаоцима, друштвени живот свију слојева, психолошке теме, филмску рубрику, позоришну критику, приповетку роман) да нисам могла више да радим и такмичим с младим данашњим новинарима. Нису ми допуштале године…“

Ресавска 28

Милица Јаковљевић је била новинар готово 20 година и све време је била члан Удружења новинара Југославије. После ослобођења изгубила је статус члана овог удружења јер није радила као новинар дуже од шест месеци. Дом новинара Србије, некада Новинарски дом, подигнут је 1933. године. У њему је сада седиште два удружења новинара.

Slika

Удружење је било признало стаж, а да ли је примала неку пензију није било забележено. Када су 1991. слављена два века новинарства у Србији, међу сто најзначајнијих новинара узвишене су у Србији само три жене: Деса Глишић, Мага Магазиновић и Милица Јаковљевић Мирјам. Умрла је 1952, у шездесет петој години. Сахрањена је на Новом гробљу.

Својим књигама и текстовима оставила је сведочанство о времену када су патријархална Србија и паланачки дух почели да уступају пред модерним добом. Веровала је ипак да нездрави утицаји са запада неће угрозити здраву омладину да ,,сачува своје патријархалне, расне, моралне назоре, из старих српских кућа, и победоносно пође кроз живот…“

МИРЈАМ У БЕОГРАДУ

«…Молерова улица, обична паланачка улица. Нигде високе зграде, само у дну, ближе Милентијевој улици, једва двоспратна кућа. Остале једноспратне и мале кућице, насродних прозора, или зидано више партер, а плочници од калдрме као у Аранђеловцу, а средином улице неравна калдрма и по где-где рупе.»

«Једно узано сокаче водило је покрај плаца у коме је била чатрљица и ту је становала нека баба. Два сокачета су водила Кочиној улици из Молерове, прљави сокачићи, где се бацало ђубре и вршили пролазници нужду. Нити ко чистио, нити калдрмисао, кад је киша раскачка се блато да се није могло ићи, већ се виделе цигле и камење и газило са цигле на камен да би се стигло до чича Косте, који је држао пекару у Баба Вишњиној улици. Погаче су биле печене, беле. Меке, као с киселом водом, још вруће, два динара погача, а могла се купити и мање за динар, или пола погаче…»

«…Има нешто смешно, велико, привлачно у Београду што привлачи сав свет из унутрашњости, лепота бића већа од лепоте природе, од наших шума, планина, цветних башта. Дође тренутак у животу кад се зажели велики град, благодети његове културе и цивилизације, кад души људској није довољна само природа, благостање у кући, оно што крепи тело, већ дух тражи изобиље а то пружа велики град…»

«…Београд је тада још онај предратни, с турском калдрмом у споредним улицама, без асфалтираних плочника ниских кућа; и све попречне улице од Макензијеве, почев од Проте Матеје, сачувале су старински изглед, ниске куће, лепе баште, турску калдрму. Грађевинска делатност је тек у развитку, и овде-онде, па се уздиже по која вишеспратница, али још се не дижу облакодери…»

«…Београд је радост живота. Он пружа материјалну и духовну храну, подиже, бодри, даје енергију, ствара амбицију, такмичење…»

«…Београд је све примио са запада, и нездраво и ексцентрично, и калемио на свој здрави организам. Али беше у том граду здраве омладине, која не подлеже утицају запада, већ сачува своје патријархалне, а расне моралне (вредности), из старих српских кућа, и победоносно прође кроз живот…»

,,Изданци Шумадије“

«…Како је лепо изјутра кад варош спава. Изгледа као да смо у паланци. Нигде никога на улици. Тек иду нека млекаџијска кола и чисталица купи снег… На таванима се осветли понеко прозорче на мансарди, где спава послуга, јер се тек она диже… По гдегде почиње да се извија дим, а оџаци се црне на белим крововима као шиљбоци… У даљини истањени електрични стуб личи на врх минарета,а кроз кровове помаља свој шиљасти врх нека висока јела која под снегом личи на божићње дрво… Неко прође и одјекну кораци… пролети мачак, који је целе ноћи скитао… Али свуда тишина… И тек полако почиње да се буди великоварошки живот… ауто, трамвај, аутобус, кола, чиновници, ћаци…»

,,Госпоћице, у колико сати устајете?“

Недељне илустрације, година 1930, број 2, стр. 14

«… Како је весело у Београду! И да има брига не види се. Разнобојне сијалице бацају плаве, црвенкасте и зелене рефлексе. Рефлектори испред великих палата обојили их у жуто и плаво… Пуно је светлосних изненађења у Београду. И увек журба. Жури се из трговине у трговину. Гледа, проба, носе се пакети… Кад би странац дошао у Београд морао би рећи: срећан народ!»

Недељне илустрације, децембар 1939.



muzejsrpskogjezika

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Milica Jakovljević MIR JAM - pero puno ljubavi  |  Poslato: 18 Avg 2022, 19:07
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45527

OffLine
Užička snajka bila je inspiracija za roman Mirijam “Ranjeni orao”

Slika
Dragica Crnčić Bjelaković

Romani Milice Jakovljević Mir-Jam bili su najčitaniji u Kraljevini Jugoslaviji. Kraljica melodrame bila je i vrhunski novinar, strastveno je volela, ali nikada nije završila kao njene junakinje – udata. Zbog stila i tema zvali su je srpska Džejn Ostin. Po čitanosti, bila je za nas ono što je Danijela Stil za svet. U poslednjoj deceniji pred Drugi svetski rat bila je kraljica ljubavnih romana u Kraljevini Jugoslaviji. Iza pseudonima Mir-Jam krila se Milica Jakovljević (1887 – 1952.), sestra slavnog srpskog književnika između dva rata Stevana Jakovljevića, tri godine mlađeg od nje, autora „Srpske trilogije“. Rođena je 1887. godine u Jagodini, ali je posle Prvog svetskog rata prešla u Beograd, u kojem je dočekala i provela hitlerovsku okupaciju. Isprva je bila novinar u „Beogradskim novostima“ i „Nedeljnim ilustracijama“, a pseudonim pod kojim je pisala zadržala je i kad se posvetila literaturi. Mir-Jam je tada bila tek jedna od tri žene novinara, ali njeno pero ipak je bilo sklonije ljubavnim zapletima…

Slika
Dragica Bjelaković portret

Ona opisuje Anđelku kao lepu, raskošnu plavušu, koja je na plaži u Malinskoj, na Krku upoznala pilota… Njena glavna junjakinja u Romanu „Ranjeni orao“, ustvari je bila lepa plavuša koja se zvala Dragica Crnčić, rođena 1914. godine. Živela je u Beogradu i svirala u kapeli cenjenih muzičara u kraljevini Jugoslaviji. Bila je bliska prijateljica Mirijam. Dragicina velika ljubav bio je pilot koji je doživeo nesreću, kada je izgubio nogu…

Slika
Dragica i Pavle Bjelaković

U seriji od 17 epizoda pilota glumi poznati glumac, rođeni Užičanin, Ivan Bosiljčić. Anćeljka u romanu i seriji u tadašnjem surovom svetu muškaraca je ipak uspela da ostvari svoju sreću. Priča u životu se nije završila tako sretno kao priča u romanu, pilot se posle gubitka noge ubio. Dragica je teško podnela smrt pilota… Par godina kasnije upoznala na jednoj od nastupa svoje kapele u užičkom Hotelu Zlatibor, markantnog gospostvenog Užičanina Pavla Bjelakovića, sa kojim je takođe ostvarila veliku ljubav i uspešan brak…

Slika
Milica Mir-jam, dobra Dragicina prijateljica iz mladosti

Detaljnu priču o Dragici i Pavlu Bjelaković i mnogim drugima iz te užičke porodice, sa brojnim sačuvanim fotografijama priprema saradnik portala Užičanstveno, Ivan Kralj. Uskoro o užičkoj porodici Bjelaković zauvek na jedinstvenom užičanstvenom portalu nezaborava.


Užičanstveno

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Milica Jakovljević MIR JAM - pero puno ljubavi  |  Poslato: 17 Sep 2022, 19:33
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45527

OffLine
OD MOĆI I SJAJA DO BEDE I OČAJA: Slavna Srpkinja je odbijala brak sa glumcem, a umrla je kao sirotica, odbačena od svih

Ostvarenja književnice Milice Jakovljević, poznate pod pseudonimom Mir Jam, izuzetno su popularna među srpskom publikom, a brojni njeni romani su ekranizovani. Međutim, malo je poznato kako je zaista izgledao stvarni život ove autorke.



Slika
Izvor: Facebook / Milica Jakovljevic Mir Jam

Milica Jakovljević, među publikom poznata kao Mir Jam, rođena je 22. aprila 1887. godine u Jagodini, a detinjstvo i mladost provela je u Kragujevcu. Nakon prvog svetskog rata preselila se u Beograd, gde je započela novinarsku karijeru pod pomenutim pseudonimom, pod kojim je zatim počela i da piše romane.

Živela je u stanu u Molerovoj ulici u Beogradu, gde su nastajali ljubavni romani koje su u jednom dahu čitale žene širom Jugoslavije. Mir Jam je bila veoma obrazovana, govorila je tečno francuski i ruski jezik, a opisivali su je i kao "patrijarhalnu devojku iz dobre kuće". Nikada se nije udavala, a o njenom privatnom životu mnogo se nagađalo.

Tako se, kada je napunila četrdeset godina, po beogradskim kuloarima pričalo da se u svom stanu viđa sa glumcem Božidarom Božom Nikolićem, koji je bio udovac i stariji od nje pet godina.

Slika

Kako se pričalo, bili su zajedno čitavih 10 godina, a rastali su se jer Mir Jam nije želela da vezu krunišu brakom.

Važno mesto u njenom životu zauzimao je i Slovenac Vitoj. Njemu je posvetila i roman "Slovenačka gora", a sa njim se prvi put i poljubila.

"Drugog dana ja i Vitoj izašli smo pre podne sami u šetnju. Vodio me u park Tivoli. Kako je to divan park, svetao, pun cveća, pokraj jednog malog jezerca. Seli smo na klupu. Pričali i zaćutali. Ptičice su cvrkutale oko nas, deca se u dolini igrala, senke drveća pokrivale nas, jezero je bilo mirno, a moja duša ustalasana. Vitoj mi se najednom naže niže, obgrli mi ramena i poljubi mi usne", otkrila je u svojoj autobiografiji.

Mir Jam se zalagala i za ženska prava. Borila se za rodnu ravnopravnost, a mnogi su je kritikovali i osporavali, uz argumente da njen rad nije mogao da se meri sa muškim autorima tog vremena. Često su je upoređivali sa bratom, poznatim piscem Stevanom Jakovljevićem, autorom "Srpske trilogije".

Preokret u njenom životu dogodio se tokom okupacije, kada je odbila da dobro plaćen posao radi u Nedićevim okupacionim novinama kako ne bi okaljala svoj i obraz brata Stevana, majora kraljevske vojske u zarobljeništvu. Posle rata za nju nije bilo posla ni penzije, dok je Stevan napredovao velikom brzinom na lestvici društvenog uspeha, a dva puta je biran i za poslanika u Veću građana Jugoslavije.

Mir Jam je bila odbačena, izgubila je status novinara, a odbijena je i za penziju. Da bi preživela, sva autorska prava svojih književnih dela prenela je na beogradskog knjižara Ivana Veselinovića. To je obelodanjeno tek 20 godina nakon njene smrti.

Slika

Umrla je 22. decembra 1952. godine od zapaljenja pluća, a vest o njenoj smrti nisu objavile ni jedne novine.

"Vrlo bedno je živela posle rata, ali se nikad nije žalila. Tata je uvek bio tu da joj pomogne, a posle je uspeo da joj izradi neku penzijicu, ali ni ona nije bila dovoljna. Jednog dana bila sam sama u stanu, kad zvoni telefon: "Milica Jakovljević je umrla", znate kako oni to tako javljaju. Kad je tata došao i ja mu rekla da je tetka umrla, prvi put sam videla da tati teku suze", ispričala je tri decenije kasnije Miličina bratanica Gordana, Stevanova ćerka.

Decenijama su dela Mir Jam bila zaboravljena, a onda su se vratila na scenu predstavom "Ranjeni orao" 1972. godine u Ateljeu 212. Od tada publika ponovo čita njene romane, ali i gleda filmove, serije i predstave napisane po njima.

Neka od najpoznatijih dela književnice Mir Jam su "Ranjeni orao", "To je bilo jedne noći na Jadranu”, "Nepobedivo srce", "Otmica muškarca", "Greh njene mame", "U slovenačkim gorama", "Samac u braku", "Mala supruga", "Dama u plavom", "Devojka sa zelenim očima", "Časna reč muškarca", "Sve one vole ljubav", "Tamo daleko”, "Emancipovana porodica".


lepaisrecna

_________________
Slika Slika


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 9 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   


Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker