Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 07 Apr 2020, 23:58


Autoru Poruka
Senka
Post  Tema posta: Re: Приче у традиционалном стилу  |  Poslato: 14 Jan 2020, 19:59
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43612

OffLine
Стеван Сремац

Божићна печеница


Slika

Глава прва


У којој је описано све што је нужно да се претходно зна.

Како која година, и како који дан ближе Божићу, а мене редовно, сваке године, хвата све већи страх од њега.

Седим тако, па једва чекам да прођу ти дани, као да нисам — боже ме прости — хришћанин! Тешко ми је кад ме неко позове на први дан, а још теже ако ме мико не позове. Кад ме позову, бојим се да ми се не допадне друштво или ја друштву, а ако ме нико не позове, а ја се онда осећам некако усамљен и заборављен.

Па ипак је некад боље бити и непозван, па седети лепо са »костгебером« сву ноћ, па кад дође на њега ред отпевати кроз зубе по једно »Рождество твоје«, него да ми се деси на први дан Божића оно што се десило Павлу Постиљоновићу кад га је позвао Јован Максић, назван »Ватра«, да му буде полаженик првога дана светлога празника рождества Христова.

А ево како је то било.

Знам да ће вас интересовати прича, зато ћу мало поиздаље почети и нећу прећутати ни поједине ситнице, само да би вам слика што пластичнија испала.

И Павле Постиљоновић и Јован Максић, и полаженик и домаћин, били су чиновници једног тунавог надлештва у једном истом месту, али у ком, то вам нећу казати, јер нисам рад да имам посла са судовима, нити да вређам отачаствене поштаре.

Дакле, прво ћемо почети са домаћином.

Јован Максић, тај што је био домаћин првога дана Божића био је поштен човек, и кад то кажем, ја не говорим онако напамет, нити тражим да ми верујете онако на браду. Питајте ма ког ноћног стражара, па и оног најстаријег, онога што и дању и ноћу спава — дању, јер је то таква служба, а ноћу опет, јер је ноћ од бога за то дата — ниједан вам неће моћи казати да га је ухватио у каквом недозвољеном послу. Једном речју, поштен човек; говоре, душа ваља, да рђаво плаћа дугове, али опет, лепа му је страна та што их он и не одриче.

Умео је вешто и да позајми од неког, а још вештије да га после скине с врата. »Како, како — имађаше обичај рећи кад хоће да изврши операцију — како са здрављем; како жена, деца, како пазар?« — »Па, пазари се, пазари; крај с крајем, ех, таљига се, таљига!« одговори мајстор или бакалин. »Е баш ми је мило кад ти иде пазар, вели Јова, баш добро те ми нећеш одбити једну малу молбу.« И онда изиће с предлогом.

»Ама, господин Јово, заустави га после неког времена какав шнајдер, шустер, тишлер, или тако већ ко, а ја сам дош’о за оно мало... а ја мислим да је доста чекања било... а сад су ми врло потребни новци!« — »Имаш добри, вели му Јова, не бој се! Зар у мене немаш вере? Коме сам ја још до сада зајео? Ти само накриви капу!« — Некоме се већ досади да иде сам, па пошаље шегрта. »Поздравио вас мајстор и послао вам ово«, вели дечко и даје му цедуљицу. — »А, врло добро! вели Јова н не гледа у цедуљицу, него је меће у џеп, јер зна већ цео текст напамет. — »Како си, мали, шта радиш, мали, — заџака Јова; море, па и ниси ти мали, какав мали. Гледај га само! Море, та ти си ми већ момче на женидбу!« — »Молим вас, прекида га дечко, каз’о ми мајстор да се не враћам без пара!« — »Море, упаде му Јова у реч, донећу ја сам! А ти ’ајд’ иди, благо мени, а ја ћу сад за тобом. ’Ајде иди, момче, па кад се ожениш, играћу ти у сватовима. Пази, молим те, колики је, читав гардист!« заџакао Јова и оставља збуњена шегрта, а сам граби напред. Тако би испратио сваког кредитора, сваког како у лицу шегрта и калфе, тако и у лицу самога мајстора; управо, имао је моћ да их тако рећи хипнотише, и то врло вешто. Тек он некако скине с врата и испрати свакога кредитора, па био он шегрт, калфа или сам газда, и овај се нађе на сокаку празних шака, па јадан човек, ни сам не зна како се то с њим десило! А како се пре тога накострешио и наоружао кад је пошао к њему да му очита онако како он уме, онако његовски; понео и револвер тврдо решен да му скреше револвер у груди: дан-дан! И тако се једанпут мре! Мајстору се само кува и мења боју, а Јова га одобровољава и умирује и каже: да он као стари социјалиста не би за живу главу закинуо раденику; и тако скине с врата мајстора. »Тако, тако, једномишљениче, не брини се ти! Неће ти пропасти код мене, не бој се!« Ради те особине своје и добио је Јован Максић надимак са којим је познатији него са презименом својим. Звали су га Ватра, Јова Ватра, на што се Јова није баш ни љутио. »Хе-хе!« трља Јова задовољно руке. »Ватрица, Ватрица!« поправља их Јова и цела варош га тако зна. Они којима је мање дужан, зову га: Јова Ватрица, а они које је већма закачио, зову га: Јова Ватра, и увек понешто опсују.

Јован Максић је човек од својих четрдесет и пет година. Поштар је VI класе, таман за једну класу старији од мезуланског коња, како му једном рече један његов колега (старије класе, наравно) а да је правде или бар среће у свету за њ, како он сам вели, он би требао већ давно да је шеф неке поште. Али одавна је овладала несрећа по свету; где год се окренеш, а он среће нема, него га тера »баксуз« једнако откако памти за себе. То му је загорчало дане већ у пролећу живота његова. Тако је у школи још много пропатио од клевета, сумњало се почешће на њ за понеку изгубљену ствар, и стога је школовање у основној школи оставило врло тужне и помало ружне успомене у њему. Ту се први пут напојио из чаше животне горчине, јер је ту у школи извукао више батина него мезулански дорат из штале му, кад је вукао дилижанац преко Плоче. Па како му је онда понуђен пехар жучи и из њега први пут сркнуо, тако и после тога, а још и данас, једнако пијуцка из њега. Стога је још из ранога детињства постао песимиста. Од неправде је много претрпео и у гимназији. Овде су опет многи професори имали пизму на њ. Из страних језика су га увек питали неправилне глаголе, а из рачунице правило трајно. На испиту су га обарали, и он је три разреда учио шест година; седео је у последњој скамији, и био увек меланхоличан. И он напослетку, сит неправде, препун горчине живота, а жедан науке, за коју је живео — мораде напустити школу којој се посветио. Јавно мњење било је, истина, на његовој страни, али је то била слаба војда за увређен понос и срце његово, кад су ти исти професори и даље остали на својим местима у школи и чекали своје периодске повишице, и, као за пакост, мораде он све то знати и очима гледати, јер су стизале у казначејство где је он препишчик био.

А то место препишчика једва је добио. Сва му се фамилија дигла на ноге док му је израдила то место. И тетка, и стрина, и стриц, и неки далеки рођак (чије су име и звање врло често с поносом спомињали), и мати — све је то полетело и спало с ногу док му је нашло места. Оца нисмо споменули, јер га, јадник, није имао. Давно га је изгубио. И ту је наш Јован био малерозан; дошао је на свет две године после очеве смрти, и на тај начин даје се разумети зашто је једна рубрика у »протоколу крешчајемих« празна остала, а у крштеници стајало за име оца: »невједом« — јер је мали Јоца дошао на свет онако — како да се изразим — онако као неко писмо с анонимним потписом или без потписа, као нека врста памфлета, али нешто повише задоцњено.

Но мати му је вић умела накнадити оца, и њена милошта осладила му је рâне дане детињства, тако да је то најлепше и најведрије доба у животу Јованову. После је долазио сам јед и чемер. Мати га је јако волела. Увек је сваком говорила да јој је син врло бистар, али, ето, нема оца, а свет је овај гадан, па је сироче свакоме на путу. Али она ће, говорила је она, свим силама радити да га изведе на пут. И она му је доиста чинила све и сва. Купи му пајаца што дречи и пљеска рукама кад се притисне, а мали Јова га одмах други дан онако анатомски рашчерупа, да га види какав је изнутра. А мати га гледа само, па ужива. »Ако бог само дâ нани дана, та радиће нана дан-ноћ и ногама и рукама, па ће нана тебе послати за медиционара!« рекла би му пуна задовољства, гледајући га како се удубио у посао па брижљиво разгледа рашчерупаног пајаца. Али: »Човек налаже, а бог располаже«, и наш мајкин »медиционар« запе, па ни маћи. И место да медицину учи десет година (као што то већина добрих Срба и чине) — он запе у нижим разредима неких шест година, и стога се, ето, и нађе у казначејству.

Као практикант понашао се примерно, био пун такта. Преписује лепо и тачно, изради све што му казначеј да, и овај је с њим задовољан, а тако исто и публика. »Вредан к’о кртица, миран к’о бубица«, изражавали би се о њему. И као свако умиљато јагње, сисао је две овце. Од надлежних би добио лепу реч, а и при исплаћивању лиферанту, или већ тако неком, не би ни Јова остао без исета, тако да се од тога бакшиша (а овај није редак био) могао пристојније одевати.

Био је тачан, смеран, права практикантска душа. Ишао је на прстима кад је што подносио на потпис казначеју или претпостављеном писару, тако да му је то већ постало друга природа његова, па је на прстима ишао тако рећи целога свога века, свуда, и у кафани и на улици, где год би само видео старијега од себе. Нигде га нико од старијих није видео с цигаром у зубима. Увек је држао цигару тако да је онај запаљени крај у рукав окренуо био, онако као што то раде гимназисте кад између часова пуше иза школе.

С одаџијом је лепо живео. Постали су и »перту« и један другог називаху »приком«. Јова је често нудио одаџију дуваном. »Прико, рекао би му Јова, ’оћемо л’ да задиманимо по једну?«, па му пружи табакеру на чијем је заклопцу била она добро позната глава са: »Ја пушим; и ја пушим«. Кад год би одаџија Аћим узео ту табакеру у руке, смејао би се слатко; вечно би је разгледао и редовно би рекао: »Е што је ширет! Е несрећник!«, а то би се Јове тицало.

У кондуити му је стајало: да је марљив и да се изврсно може употребити за препис ако научи боље где треба метати запете и писати велика слова. То се тако понављало из године у годину неких десетак петнаест година — док се није најзад досадило и шефу и практиканту Јови. Јер овај (то јест Јова) изгледао је сам себи као онај што једнако само окреће »рингишпил«: све око њега јури и вози се, а он само запиње и отаљава за другога. И Јова виде да туђе руке свраб не чешу, па се пусти у мало смелије авантуре. Реши се, наиме, да сам себе на неки начин аванзује и побољша своје стање, тешећи се тиме да у овом гуравом свету управо нико и није поштен! Вешто је изводио. И колико је иначе повика била на њега да је ограничен, овде је показао зачудо доста окретности и умешности, тако да су претпостављени опазили, додуше, наскоро да је »сир ниже«, али је и »слово иже« ту било; за њега се вешто постарао наш Јова. И олако му се прошло! Био је само изненађен једнога дана. Кад је једнога дана сео већ за сто и узео перо и опробао га на нокту левог палца спремајући се да нешто преписује, приђе му шеф и каза му да је отпуштен.

— А што — чуди се Јова — зар без саслушања?

— Узми капу па ћути, па кажи: берићатверсун! Не дај, боже, горе!

— Ја ћу се тужити! — храбри се Јова и плаши шефа.

— Не гули коре, да не буде горе! — вели му шеф. — То ти само кажем. Зар ти да примаш неке депутације и неке поклоне и »јабуке« место господина начелника или господина министра?! Да вараш геаке и да им обећаваш нешто?!

— То није истина! — брани је Јова. — Кад је то било?

— Море, зар је једаред? Да је једаред, па да човек рекне: Нека га носи ђаво! И после, да је само то...

— Е, па оно треба само један да викне: Уа!

— Није то, брате Јоване, »Уа!«, него ти си ударио и у неке шпекулације. Знамо ми све то! Постао си лиферант! Придижеш канцеларијски материјал ка’ јазавац кукуруз, па га после продајеш! Зато ћути па иди; па фали бога што се само на том свршило!

— Па јесте — вели Јова јетко, узимајући шешир и кривећи га на десно уво — мале лопове вешају, а великима ордене прикачују.

— Тхе — слеже шеф раменима — шта ћеш, тако је то у овом свету!

— А, ми ћемо се већ понети мало по новинама. Мени мука да одем и да копам; нисам да тестерим дрва, а за писање, на прилику... е, па писмен сам, фала богу, толико. Тек док ја раздрешим бисаге, ’оће много шта да чује свет. ’Оћу да потражим ступце од неких новина.

— Тхе, то је твоја ствар — вели му шеф.

— Па ће и господин Тодор, шеф, да се мало прослави. Знам и неке његове, знаш, онаке ствари...

— Па молим те, Јово, — умирује га Тоша шеф — па ти то мени, ка’ да сам ја министар па те ја отпуштам. Није ме ни пит’о, ако ћеш ми веровати...

— Молим те, ја ништа не кажем, а ти, господин-Тошо, само уживај! За једно влакно ја одерем руно читаво... Ја сам арнаутска сорта! — вели Јова излазећи и палећи цигару први пут у свом веку у канцеларији.

Аћим одаџија само зинуо од чуда кад га је видео да пуши у канцеларији.

— Да није аванзовао господин Јова? — пита одаџија Аћим шефа.

— Аванзовао с коња на магарца! — вели шеф.

Тако Јова напусти канцеларију и дугогодишњу чиновничку каријеру.

Нашавши се на улици, он се не збуни, него отвори адвокатску канцеларију код једног пушкара у дућану. Пола дућана је држао пушкар, а пола Јова. Писао је облигације, тужбе, жалбе, а понекад и неко надгробно слово, које ће, наравно, други изговорити на гробу дотичнога покојника или покојнице. Он добије само податке из живота, као године рођења, смрти, црте из карактера, разне врлине дотичнога или дотичне, па из тога саставља, са мање или више успеха, како кад. Једно му се надгробно слово још и сад памти у чаршији и почиње се овако: »Човек је тврђи од камена, а мекши од стакла, а ево зашто.« Затим следују примери, и похвале мртвом и утеха живим. Чим неко онако силнији, а ипак доброга стања, умре, а треба га што достојније ожалити, одмах полете наследници покојника (који ће се доцније извесно парничити због наследства, па ће им требати доказа да су му они били ближи) код Ристе пушкара у дућан, и отимају се и надмећу ко ће пре добити »слово«, а Јова има готов шаблон, па пише по њему. То је тако често било да је тај шаблон и Риста пушкар увардао и, што кажу, »пофатао« му марифетлуке, па је после и он сам кришом писао »надгробна слова« и конкурисао Јови. Овај је осетио да му се умалио приход, али задуго није могао да ухвати откуда долази то. Кад је дознао, он се иселио од Ристе пушкара, и место једне сталне и главне канцеларије, имао је неколико филијала по оним механама где сељаци свраћају. Купи само дивит и туце хартије па остави у тој и тој механи, и то му је онда једна његова канцеларија. Ту је дочекивао сељаке. И док му Јова пише молбу ил’ жалбу, сељак седи и с њим заједно троши пиће механџији; зато је сваки механџија радо примао »господин-Јову адвоката«. А Јова седи тако у механи, па вреба сељака као паук муву. Тако је радио неко време и трошкарио се, бога ми, прилично. Али од неко доба почеше га ређе тражити сељаци. У суду почеше одбијати Јовине писмене радове, јер често нису могли да знаду шта хоће да каже, а Риста пушкар се тако извештио у писању надгробних слова да је Јову мало ко и тражио. Приходи му се стога ужасно умањише, и он се најзад, тужна срца, увери да нема ништа без државне службе.

И он се опет некако ућушка у државну службу. И једнога дана се опет обрете међу гомилом практиканата као стари Југ међу Југовићима. »Само да се нађем за државним јаслима, а после ми је колај посао!« рече он. И са овог дугачког практикантског стола размишљаше сад у коју струку да тражи да пређе, и где би могао мало брже напредовати. Као Херакле на раскрсници, размишљаше Јова: хоће ли трновитом стазом добродјетељи, или другом, оном утрвеном и цвећем посутом стазом, и напослетку се реши да удари овом последњом. Неколико дана после тога, могла се читати изјава у тадашњем полузваничном органу којом прелази у странку која је на влади. Одавно, вели, посматра рад свију политичких странака, и досад се није уписао, вели, још ни у једну странку нити је потпомагао, једино стога што је хтео да их хладно проштудира и процени, и сада, после дужег посматрања, испуњава и по форми оно што је већ поодавно у срцу био, и прелази у странку која једино ради на спас отечества, и која је једина у стању да Србију доведе, вели, на њен прави степен. Споменуо је после и сјајну круну Душанову и Цариград, и јуначкога Милоша Обилића, мученика цара Лазара и проклетога Вука Бранковића, а завршио је своју мало подужу изјаву тим: да ће и он својим слабим силама радити да се идеали Србинови што пре концу приведу, и зато позива сваког слободоумног и поштеног Србина да следује његовом примеру.

После ове своје штампане изјаве послао је Јова и неколико дописа. Ови, истина, нису били штампани, али њему је доста било и то кад је међу »Одговорима уредништва« нашао нешто и на своју адресу. Стајало је: »г. Ј. М. у Х. На послатом хвала. Јављај се што чешће. Послато ћемо употребити доцније, за сада још не можемо због нагомиланог материјала. Братско поздравље!« А њему је толико и требало. Тек нека се зна »да у том и у том месту живи Петар Ивановић Бопчински«. Један му је допис био и штампан цео, а други у изводу. Његове, боже, радости! А тек кад је прочитао у »Одговорима уредништва«: »г. Ј. М. у *. Што си заћутао?! Мрдни мало! Јавни се, здравља ти! Твоје се ствари овде радо читају! Ти спаваш, Бруте!!«

А толико је доста било Јови. Дваред се није дао опомињати, него седне одмах па напише допис. — »А где вам је госпођа Кајо, Јова?« питају Јовину жену друге жене. — Ено га где седи — вели гђа Каја — па ради у соби. Посл’о ме од куће да му не сметам. Пише, само седи па пише! Пише, пише, боже, па једнако пише! А кад се задуби у то проклето писање, а он онда заборави и на јело и на спавање и на све! Не смем ни да га ословим онда! Џаба ти, велим, и тих учених људи!«

А учинио је сем ових књижевних радова и других неких услуга. Три пута је сведочио онако како је то партијски интерес и дисциплина захтевала; гласао је кад је требало, и редовно је ишао у ону кафану коју је држао човек од владајуће партије. Али ипак, некако, ђаво би га знао, није се овајдио онако како се надао. Остао је једнако где је и био. И он увиде да је исте среће и судбине које и остали српски књижевници — неблагодарни народ не сећа их се. »Није фајде! вели Јован. Док се дете не заплаче, мајка га се не сећа!« И он поради и сам, и преко својих пријатеља. Дигне ужасан дундар и вику, и то му, бога ми, и помогне. Буде премештен у поштанску струку. »Међу слепцима ћорав краљ!« рече Јован кад га запиташе што је променио струку. Добио је и класу, постао је поштар VI класе, па ту остао неких петнаест година, тако да је већ изгубио наду на аванзман. Владе се мењале, и ко ти све није постао и био начелник и министар, а Јова једнако поштар VI класе; запао ту као дилижанац у макишком блату, па никуд одатле. Све се око њега диже и пада и опет диже, а он стоји тако непомично. И није то сад више ни очајање, него нека поштанска резигнација у којој се Јова сада налази. Али понекад се ипак вајка што је толико и новаца и времена и здравља упропастио за своју партију.

Али време лечи сваку рану — и Јова се помирио са својом судбином. Постао је филозоф, и није више гледао само на оне пред собом, него и на оне за собом, и то га је утешило.

Тако он сад, без одушевљења и без полета, отаљава свој посао у пошти. Свакога би дана отишао раније у пошту и читао указе у Српским новинама, јер се охладио и разочарао, и није веровао ниједним новинама више него само званичним. Чита тако у канцеларији новине, па тек узвикне: »Ао, мој брате, овај, боме, одвали!«, или: »Ене, ала овоме упаде секира у мед са све држаљицу! Ко ће сад с њим! Премештај по потреби; ала ће да згрне дијурну!«, па заћути тек и замисли се. »Море, ово баш онако, вели Јова, као оно у стиковима: »Сви Шајкаши одоше, лако, лако; само један остаде, лагано!« Затим би ишао редовно на кафу у кафану код Насте. Ту би се пошалио мало с Настом кафеџиком, која је била тако широких груди да је трпела најнесланије шале, тим пре што се већ на њих навикла, јер их већ скоро седам година једне исте чује из његових уста. Ту би се до осам часова, до канцеларијског времена, разговарао с друштвом. Седне тако па се разговара с Милом Мутавџијом и Цветком Дивизијарем (то јест писарем из дивизије). Претресу ту све и сва. Говоре о тројецарском савезу; о величини и исполинском напретку Русије; о државној ергели у Љубичеву; о кућама од четрнаест и шеснаест спратова у Америци, или претресају о додацима конзулским. Ту се и заваде, и напослетку и кладе, а првога који наиђе позивају да им пресуди. Говоре, даље, о старим »јегерима«, роду војске који је замењен данашњом пешадијом, о бомбардирању Београда, и о репарацији државног брода »Делиграда«, за који су нам, како је Јова читао у никим новинама, сами Енглези давали пет лађа и десет шлепова, али наши нису хтели ни да чују за то. »А Јенглезима мерак на »Делиград« због жестоке јапије његове!« вели Јова, а то им је већ неколико пута причао. Причање је често прекидао, нарочито кад је пред кафаном седео, узвицима: »Пошто, рођаче, дрва?«, или: »Пошто, снашо, пилићи?«, или: »Пошто ти врапци?« — »Какви врапци?!« љути се сељанка, па га грди и не осврћући се на њ. А Миле Мутавџија и Цветко Дивизијар зину па га слушају, па ће га тек Цветко Дивизијар запитати: »Па шта је даље било, господин-Јово?«, а овај наставља започето, или почиње друго нешто, опет тако важно, да им прича. Ето тако је проводио време Јова пре подне, то јест до осам часова, а то је кад почиње канцеларијско време по свима краљевско-српским надлештвима.

После подне би, чим кашику из уста баци, хитао, да се све батргао, да што пре стигне у кафану, да поигра мало »жандара« до два часа. Играо је најчешће и најрадије са неким Швабом Кристијаном што прави штирак и сапун за вађење сваковрсних флека из хаљина.

— Је л’ ту фабрика? — пита Јован улазећи у Настину кафану.

— Ооо, ја тошла, тавно! Ја тошла — смеје се доброћудни Шваба, па се заценио од смеха што га Јова није одмах приметио.

— Деде, дај, Насто, педесет и две табле и две карте.... Овај... ’тедо’ рећи: педесет и две карте.

Кристијан се смеје, па сав помодрио на овај свакодневни виц Јовин.

— ’Оћемо л’, фабрико? — пита га Јова.

— О, ја, да играмо. Али нема крадиш жандарм? — условљава Кристијан — јер Јова је ужасно волео да збуни Швабу па да краде жандаре.

— А, боже сачувај! — вели Јова. — Шта је било — било, а сад ћемо поштено — вели Јова, па намигне на Насту. Да ја крадем, зар би мене трпео господин министар у служби? Чиновник не сме да краде, Швабо. Српски не сме, а ваш швапски може бити!

— А, ти јуче крадила много! — смеје се Шваба.

— Јуче је јуче, а данас је данас. Него, у шта ћемо да играмо? Ако ти добијеш, да узмеш моју Кају.

— О, за мене добра моја Кати; она мене прави кнедле, мени не треба тве жене. Доста једна! — Не треба ваша жена.

— Али мени треба твоја, Швабо.

Али Шваба се није љутио.

По неким нама непознатим законима који у васиони владају, некако се један другом ванредно допао: сродне душе, па се допуњавале. Шваби је то особито ласкало што се тако брзо и добро упознао са једним краљевско-српским беамтером, да је с њим био »пер-ту«; а и нашем Јови допало се све код Швабе, и његова мала женица Катика, а још више волео је да чује кад Шваба стане да говори српски, или кад се као мало наљути па псује српски. А после, погодан му је био још ваљда и стога што га је могао до миле воље товарити пред друштвом. Јер Јова је био шаљивчина, волео је да задева; па кад се задева са Србином, онда бива свакојако, и овако и онако, час натовари, час буде натоварен, али кад Швабу Кристијана задева, онда му је извесна победа и тријумф. Шваба не разуме, па се само смеје, а друштво још више. А Јови је то лако ишло, јер је боље владао српским језиком него Шваба Кристијан, а наш, опет, матерњи језик пун је таквих финеса да још мало па нећемо један другоме смети ни бога назвати! Тек ће му наш Јова рећи: »’Ајде, кажи, Швабо: Раскиселише ли ти се опанци?« А Шваба се мучи да изговори, зашишти као оно ракетла кад се запали, али никако не може да изговори, па изађе нешто десето. Е, тога смеха онда! И то тако иде из дана у дан, сваки дан. Таквим комедијама при картању збуни га Јова и Шваба редовно губи на »џандару«.

— У шта играмо, Швабо? — пита га Јова.

— Са једна кафа! — вели Шваба.

— Е па плати, Швабо, кафу, па узми једне старе карте, па се учи са твојом Швабицом, госпоја Катиком, па кад добро научиш, а ти онда дођи, па се нећеш брукати!

— О, ја блатим, блатим...

— Плати, јакако, кад хоћеш с Ватром да се играш! — вели Јова па пође у канцеларију, јер је већ два часа.

— О, ја видила; господина Јова крадила и данас, и јуче, и увек крадила. Прави комедије, а ја не гледала, а он крадила — прича Шваба смејући се од срца.

А Јова се полако на прстима врати од врата, па стане иза Кристијана, који га не види, па се тек одједаред преви пред њим.

— А ко блатила моја кафа, а, Швабо? — пита га Јова.

— Ја платила, — вели Шваба.

— А ко пила кафа? — пита Јова.

— Ја платила, а ти пила, — вели Шваба.

— Охохо! — вели Јова. — Ама је слатка! Татлија и кајмаклија! Није ни чудо, кад је муфте! — вели Јова, па се глади по трбуху. — Охохо! Да бог поживи петога џандара!

Од пола један до два имао је Јова доста времена да се наигра и нашали са Швабом. Седео би увек тако да издалека види шефа кад долази. И чим га спази, а он оставља карте, а Шваба би већ, разуме се, платио кафе и по једно винце. Јова би отрчао у пошту, сео на своје место и шефа дочекао.

Тако је живео Јова кроз сва четири годишња времена и дочекао Божић лета господња 1891.

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Приче у традиционалном стилу  |  Poslato: 14 Jan 2020, 20:00
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43612

OffLine
Глава друга


Из које ће читатељ лепо видети какав је Јова био као домаћин.

Стегла јака зима те 1891. године: баш сасвим онако како стоји у календару. То је ваљда и узрок био што су се људи наоружали боље него других година да је дочекају и да јој одоле, јер и сами практиканти, тај лакомислени род, и они се постарали па јој смело у очи гледају у својим дугачким менчиковима које су одмах за првих јачих мразева купили, а које ће почети отплаћивати тек о илијским врућинама.

Прошао већ и св. Никола са славама и стереотипним разговорима на њима, и Божић, ту кроз који дан. Све се ужурбало да га што боље дочека. Устумарао се свет, а нарочито домаћице наше. Иду по пијаци и заредиле по бакалницама, па купују све што им за благе дане треба. Све је то њима остављено, а домаћинова је дужност била да набави печеницу и да је уреди. Већ на три четири дана пред Божић виђаш домаћине како носе прасад кућама; сретају се, поздрављају и поносито носи сваки у руци своје слатко бреме. На лицу им читаш понос, а око уста, која су већ сад пуна воде од дивних слика које им већ унапред ствара помоћу маште њихова облапорност, видиш неку канибалску прождрљивост. Питају један другога: »Пошто прасе?« — и један другом одговара, сваки каже пошто је купио, али сваки слаже, бар за један динар каже да је мање платио, а одлазећи један на једну а други на другу страну осврћу се један за другим и гледа један другоме прасе, као оно наше госпоје што морају једна за другом да се осврну и да једна другој види шешир, и уопште све од главе до пете како јој стоји.

Од свију послова, и канцеларијских и кућевних, и наш Јова је највећма волео тај посао. Ужасну је галаму дигао у мâли, тако да је цела мâла, по читаву недељу дана раније, знала да се Јова поштар спрема да купи печеницу.

И купио је.

Купио је доиста на четири дана пред Божић. А то је овако било.

Изиђе Јова тога дана на пијацу и стаде пред једнога сељака.

— Оклен си, пореска главо? — запитаће Јова.

— Је л’ ја? — пита сељак и мери га.

— Ти, да!

— Ама зар ја?

— Ама ти, ја!

— Ја, вала, из Корита.

— Ама, славе ти, из Корита! — чуди се. — Е, па онда смо земљаци. Ја сам ти, земљаче, из Секиришта, баш до твога села.

— Е, вјеруј... — вели сељак и гледа га и мери.

А Јова продужи питати, и овамо онамо, еле, напослетку изиђе и дозна се из разговора да су и неки рођаци!

— Е, па, рођаче, баш ми је мило. Велим, боље своме да дам паре него неком туђину. Па пошто, велиш, да је то прасенце?

— Ама... — вели сељак, па гледа још једаред прасе.

— Деде, деде, говори! Знам да ти треба порез да платиш!

— Па четири, рођаче! — одговара сељак.

— Је л’ гроша? — пита Јова.

— Ама каки’ гроша, рођаче! Динара! Четири динара.

— Ма зар за то прасенце!?

— Ама какво прасенце, кад је назиме! Трајаће ти до Малога Божића.

— Слушај, рођаче! Да ја теби дам два. А?

Сељак ћути.

— А?

— Ниси ти муштерија! — вели и спрема се да иде.

— Два и по.

— Јок... три и по.

Јовану су једнако звониле у ушима рођакове речи: да ће прасе трајати до Малога Божића. Погледа прасе и немаде куд него признаде да је заиста тако. Погађаше се још мало, и погодише се најзад за три динара, и рођаци се намирише и разиђоше.

— У здрављу да проведеш Божић, рођаче, и да га поједеш! — вели сељак, пошто изброја паре и нађе да је све тачно.

Пожелевши и Јова сељаку да му паре буду аирли, пође с прасетом кући. Поносито је носио Јова прасе кући и застао навлаш пред Алексином бакалницом, за инат Алекси бакалину (с којим је био у свађи због неког дуга на креду), па заврну мало прасету реп, а оно зацичи тако силно да је Алекса бакалин морао пагледати на улицу. Ту се срете са својим млађим колегом Павлом Постиљоновићем и позва га на први дан.

— Е, Пајо, ако ниси где зват, да ми будеш гост првога дана. Погледај само како сам прасе купио! Ама ће да се све руска под зубима кад га онако печена с мраза донесем! Зато, никако друкше него да ми дођеш, па да знаш шта је печеница. А слободно, чикам свакога совјетника ако његова печеница буде оваква! Погле, прико! А? Пљушти ти вода на уста к’о бандисту на расечен лимун. Хехе!! Уживај, прико. Дакле, гилта? Па, прико, нећу ти бога назовем ако ми ту љубав не учиниш и не дођеш.

— Добро, стоји! — рече Павле и рукова се с Јовом.

— Дакле, да кажем Каји да је то сигурно?

— Сигурно! — вели Павле, и разиђоше се. Оде свак на своју страну.

У кући сва три дана журба. Јова је оставио прасе у животу читавих три дана, уживајући у његовом ровењу и гуњецању. Тек четвртога дана, а то је на бадњи дан, Јован је заклао и ошурио прасе најпре код свога шефа, а после и своје. Јова је био чувен као вешт да закоље, ошури и уопште уреди прасе, па зато су се о њега отимали виши чиновници као г. начелник, председник и шеф поште и телеграфа. Код овога последњега је најрадије ишао и најпријатније провео. Кад дође, а он скине само капут, а припаше место кецеље неку стару сукњу госпође Перке шефовице, па ради посао, а све замеће шалу и прави комедију, тако да гђу Перку лепо заболе кукови од смеха, па само виче: »Доста, доста већ, убио те бог, господине Јово!« Пошто се тако одужио код својих старијих, Јова се врати својој кући и посвети сада своје силе њој. Живо се ради у Јовановој кући. Ради и он и жена му, свако у своме фаху, јер госпоја Каја није трпела да се Јова пача у женске гослове, иако је то Јова волео и покушавао да свугде забоде свој нос. »Сад ћу те ошурити!« подподвикне му тек госпоја Каја, па дохвати лонац с врућом водом, а Јова беж’ из кујне. »Нисам ја твоја шефовица!« А Јова се онда баци на посао који и приличи једном домаћину. На бадњи дан увече испекао је на ражњу прасе и обесио га после да стоји преко ноћи на мразу. Као искусан и предострожан домаћин, он се уједно постарао за све. Већ пре тога заплашио је комшијскога мачора, с којим се Јова ужасно мрзео. »Е, просто ми се не мили живот због њега«, — тужио би се чешће Јова у кафани међу друштвом. Био је то неки ужасно дрзак, безобразан и јешан мачор, који се и незван увлачио у туђе кујне и крао јела. И Јову је често посећивао и пленио га, зато га је Јова и прозвао Јевђовићем и »Картушем« (Јова је мало читао, али је најрадије читао Темеову »Криминалну библиотеку«). Поодавна се датира њихово непријатељство, још од лањског пролећа, кад му је мачак дрско и вешто здипио читав јагњећи бут. Од то доба је још неколико пута долазио и крао Јову, или му придизао ствари од мање вредности, тако да му је Јова све опростио, али онај бут никако! Управо, Јова би му можда и смрсио конце, али никако му није могао да ухвати одакле је, из чије је, то јест, куће; јер ту у близини је седео и господин гарнизонар, па је Јова као стари војник имао решпекта, па не би био рад да се мрази с том кућом. Зато и вечерас није хтео да прибегне оружју, а могао га је просто пушком убити (јер Јова је добро гађао), него се баци за њим цепаницом. Причекао је још једно пола часа ако би се мачор још који пут јавио (»јер тој поганој секти не може се веровати«, — говорио је Јова). И заиста, мачор се још три пута јавио крећући се полако обешеној печеници, коју тешко да би могао дохватити, и Јова га сва три пута ужасном лармом дочека и баци се за њим мотком, која га мало дохвати, тако да му неће скоро пасти на памет да дође Јови. — Сад је Јова био без бриге за печеницу. И кад се уверио да је све као добар и предострожан домаћин урадио, вратио се бацивши још један поглед на своју печеницу, која је на безбедном месту стајала.

— Е, мој мачоре, мој зли комшијо, и ја би муфте! — рече у себи Јова. — Нема муфталука! Ни гуди, ни гудала вади! Ту ће чича Јова омастити брке! — вели Јова гладећи брке и улазећи у кујну.

Ту је још неко време помагао домаћици: надевао сарме с њом заједно и заметао шале које госпоја Каја није ни слушала, а после посвршаваних послова легао је и дуго у кревету размишљао: како је то славно бити Србин.

— А виде ли, Кајо, ону животињу, како се навадила на нашу печеницу? ’Оће крканлука!

— Коју? — запита Каја, која је уморна од рада целога дана већ готово заспала била.

— Па онога мачора! Ама сам му подвикнуо с једну цепаницу, а он киднуо преко зида; неће му скоро пасти на памет да ми прави физиту. Не знам само чији је, а ја би’ лако с њим. Да л’ ниси ти откуд дознала?

— ’Ајде, ћути ту па спавај! — обрецну се Каја, и Јова ућута.

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Приче у традиционалном стилу  |  Poslato: 14 Jan 2020, 20:02
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43612

OffLine

Глава трећа


Она је управо најинтересантнији и најглавнији део целе приповетке, тако главан да су оне раније две главе управо излишне, јер тек од ове треће главе и почиње права приповетка.

Освану и давно жељени благдан рождества Христова.

Прошло је и јутрење и служба, и побожан свет излази из цркве. Шкрипи снег испод ногу побожних и гладних хришћана који хитају из цркве, где су се постарали за своју душу, да се сад код куће исто тако и за своје грешно тело постарају. Међу њима је био и домаћин Јова са својим полажеником. Међу стотинама си га могао познати где се здрави и мирбожа са осталима и хвали своју печеницу, и клади се да тако јевтине и добре печенице нико у вароши нема, јер он сам је купио, сам је шурио, сам пекао и на мраз обесио, и не би је, вели, данас оставио па да га код Крсмановића позову на ручак. Успут свратише у фурунџиницу чича-Сиљана, и Јован узе чесницу и још неко тесто, а полаженику утрапи тепсију с печеним ћураном, и тако се крену дома: Јова с тестом, а г. Паја с ћураном. То је тај исти ћуран о коме се вредна домаћица последњих дана више старала него о свом законитом мужу. Кљукала га је све орасима по наредби Јовиној; почела је са једним орахом, па је дотерала до тридесет; после му сваки дан умањавала оброк, док није последњег дана спао на један орах. На бадњи дан је исти слатки покојник само један орах добио, а одмах истога дана га је задесио и суђени час. Шта је даље с њим било, дознаће читатељ ако буде добар и стрпљив па прочита до краја ову причу. С поносом је пролазио наш Јова поред комшија, који, како се њему чињаше, пуцаху од зависти, јер су већ јуче знали да има печеницу, а сада видели и ћурана. И то каквог ћурана! Не знаш шта је веће, ћуран или прасе, а кад вам кажем да је прасе било од седам и по ока (без џигерице и дроба, од кога ће Јова сам својом руком добру једну кавурму направити) — онда рачунајте какав је био и тај ћуран!

Код куће их дочека вредна домаћица, која се сва зајапурила крај ватре, а они јој се поклонише. Јова, како га је бог дао шаљива, поклони се жени и рече:

— Имам част представити вам мога колегу ћурана!

На које се колега поклони и утрапи домаћици тепсију, а ова му отпоздрави, поклони се и рукова се с њим тако смерно и стидљиво, управо млитаво, како то само наше домаћице умеју. Пружи сву руку, и Павле осети отприлике онако као кад би му неко једну спљоштену папучу утрапио у шаке. Домаћица се увек умела понашати онако како часној жени приличи; пред мужем се увек држала у пристојној даљини од свакога, па чак и од таквог познаника какав беше господин Павле. А била је прилична; држала се још добро, иако се поодмакла мало од пролећа живота свога. Али што је било некад лепо, остаје ипак лепо, као што су, што рекао неко, класичне грађевине и у развалинама лепе; тако је и Јовина госпоја Каја још доста дражи задржала и спасла од »сверазоравајућег зуба времена«. А нарочито су је дражесном чинила и лепо јој стајала она три младежа, и то два на десном образу и један на левој страни, или обратно, сад ћу вас слагати, јер баш не знам како беху распоређени, пошто се то мењало приликом сваке тоалете, па вам то прецизно не би могао казати ни сам господин Павле, који је зачудо волео женске с младежима.

— Па шта нам доносите? — запита домаћица полаженика.

— Зиме, госпоја Кајо! — вели полаженик.

— Вид’ла сам... — вели она — хладне вам руке...

— Хладне руке... ама врела љубав — уграби полаженик док се домаћин устумарао тражећи папуче.

— Чуће се! — додаде домаћица (онако полако), намештајући дуге шишке и перлама опточену белу шамијицу око главе, док је Јова испод кревета тражио папуче.

— Сед’те, господин-Пајо, што стојите! — рече гласно домаћица.

— ’Ајде, жено, послужи ракијом, па да се то руча, да не дангубимо — вели Јова, који се већ извукао испод кревета с папучама и навукао их, јер данас наравно да није мислио никуда из куће излазити као добар хришћанин.

Полаженик седе и стаде правити цигару.

— ’Ама, остав’ се тога, прико. Сад ће ручак, тек што није! Ама, прико, што ће бити уживанције и крканције! Што ћемо да се провеселимо, за причу! Прасетину стегао жесток мраз, ћуран масан, а вино ка’ гром! — прича Јова задовољан.

Сто је већ био постављен и јело се доносило на сто, и они поседаше.

— Стој! — викну Јова. — Не тако, него овако! Седи ти, прико, овде; ти, Кајо, ту, а ја ћу овде. Згодније ми је одатле да устајем кад затреба да пуцам!

Јова је био, доиста, увек лојалан и послушан грађанин, и сам не би прекршио пред Божић издату наредбу да се не сме пуцати. Али је он и то знао да ће ту наредбу свак, па и сам наредбодавац слабо зарезивати. Чекао је само да чује макар један пуцањ у комшилуку, па да се одмах и он придружи том јуначком торжествовању, да и он испали. И доиста, не потраја дуго па се чу: дан, дан, из комшилука; одмах затим се осу из друге, треће, четврте авлије, па и из авлије самог господина Саве, писара начелства.

— Е, добро је — рече Јова. — Жено, чорбу на сто, а ето мене сад. — Затим скиде пиштољ с чивилука и огрну женину бунду (Јован је увек волео да се раскомоти онако у прслуку кад руча), и изиће напоље пред кућу. Левом руком направи пола »ферта«, а десну с пиштољем диже увис и испали. Изгледао је у том тренутку као каква статуа, какав споменик јунака неког, онако од туча саливен. Јован окиде. Ја страшно ли је запраштио стари кремењак, једина заоставштина од деде по матери!

— Пали, комшија! — викну задовољно Јован ономе у другу авлију своме комшији, с којим се слабо и познавао. — Срећан Божић, и добар апетит желим! — додаде Јова.

— Хвала, такођер и вама! — чу се из комшилука. — Извол’те да ручамо.

— А, хвала, постарали смо се и ми! — одговара Јован, и врати се у собу.

Док је Јова напољу поздрављао Божић, они су унутра, по божићној песми, манифестовали мир међу људима и благовољеније.

— Море, ти се не шалиш, — вели му Паја.

— Зове ме овај мој комшија на ручак — вели Јова задовољно чистећи кремењак. — Е, мој комшија, мислим се ја, да ти знаш какав је деликатес моја печеница, не би ме звао, него би и сам дошао да га чалабрцнеш мало.

— Ама ти баш палиш, прико?

— Нема ту, него где погледам, ту погодим! — вели Јова пунећи пиштољ. Затим га остави високо да га жена не би дохватила, јер таквим стварима само људи могу руковати. — Стари сам ти ја ешкија, прико! Кад сам служио у војсци, онда беху још »јегери« са зеленим испушкама. А, прико, да си ме нешто онда видео! А ја тек само искривим моју јегерску капу, па кроз Абаџијску чаршију у Београду, а тесак ми на дугачком лагираном каишу. Жестока посла, прико; само не смем од жене да причам моја ђаволства, јер, ено већ се љути! А тек кад прођем, чујем из авлије како неко пева: »Јòвâне, прво глèдâње!« Хехе, шалим се, жено, шалим! Не бој се!

— Е, већ ја...

— Војник, ја, јакако! А старе пензионерке само притискују зулуфе кад прођем, а ја ка’ из кутије. Море, прико, био сам ти војник, јунак, прико, сератлија... Мог’о сам и тамбурмаџор да постанем, само да сам за три прста виши био. А у крви ми је то било! Моји су стари из Арнаутлука, а дед ми је петнаест година војевао с књаз-Милоша у Милошевој буни...

— ’Ајде, не причај ту, — прекиде га домаћица — него седи већ једном! — Слушала сам већ сто пута те твоје историје.

— Море, не знаш ти ни стôту чест, иако си слушала! Да има ко да седне па да бележи! А ја да се мајем под старост, нема, прико, смисла! — наставља Јова тумарајући и тражећи нешто по соби. — Господин Чеда, наш министар, пише тако неке историје; море, ја да му седнем па испричам, па да спише моја разна житија и чудествија, па да изиђе књига за три деловодна протокола или »аманетника« у београдској централној пошти!

— ’Ајде, седај већ једном! — осече се на њ домаћица.

— Ево, ево! Тако! — рече Јова и седе.

Отпоче ручак.

Ја нећу описивати шта је све било. Ко је год био полаженик, тај ће знати све то. Спочетка се више радило него говорило, јело се. Домаћица устаде да »транжира« печеницу. Јова не да нипошто, хоће он. Диже се ужасна вика. Јова вели да је то домаћинов посао, а Каја опет њему да он неће то знати, да је његов алат перо, а не велики кујнски нож. Јова се хвали да је он мајстор у томе: двадесет и пет година »транжира« он свакога Божића.

Изнеше печеницу на сто. Румена, лепа печеница, кора јој мало испуцала. Домаћин стаде сада, раздраган погледом на печеницу, хвалити и јело и домаћицу; том је приликом испричао како се у своју домаћицу управо заљубио пре но што је узео, а узео је без пара, а и сам није тада имао више од шездесет пара у бакру у џепу када је испросио ту лепу садашњу домаћицу Кају. »И бога ми ти кажем, прико, да се не кајем« — рече Јова. »Ама види, види, прико, какво је само ово ребарце! На, узми га, ево и ово, па ево ти, прико, и ово уво; на прико, и овај бубрег, на ево ти, прико, да ти осечем и ово друго уво!«

И све то потрпаше пред прику у тањир; натрпаше толико да се прика једва видео иза нагомилане заире.

— И шефова је печеница добра, ама није ни шéгра овој мојој. Криво шефу па вели: — »Е, Јоване, рђаво ћу те кондуитисати што ниси ти дош’о да ми купиш и изабереш печеницу кад си мајстор у томе!«

— То верујем — вели Каја — али да коју добру рекне за тебе, то неће!

— Море, шали се, шали човек. Добар човек, воли ме што сам шалџија. — »Е, Јоване, Јоване, тек ће ми рећи шеф, много знаш, много ћеш и патити.« »Ама, и патио сам и патим једнако, господин-шефе« — велим му ја. — »Па сâм си крив, вели он; теби, што на уму, то и на друму, а свет, бога ми, неће то да трпи!« »Е, то му је, велим му ја, шта му сад знам кад се никуд из ове коже; нараф ми је, велим, такав.«

— Ама, окани се господина! Шта си му уз’о сад ту ваздан причати о себи? Ваљда је он дошао само тебе да слуша? — прекида га госпоја Каја — која је имала много занимљивији разговор с господином Пајом, јер је опазила да је Јови већ отишла машлија на раме, а то је био поуздан знак да њен Јова сада ништа нит’ види нит’ чује. — Извол’те вина, госпо’н-Пајо.

И домаћица зврцну благо по носу г. Пају и досу му у чашу, а то је ваљда била већ петнаеста.

Паја узе чашу и куцну се с домаћицом и домаћином, и сви испише.

— Жено! — викну озбиљно Јован, да се госпоја Каја трже, па изврну чашу и стаде је разгледати према прозору — а каква си ми ти жалосна домаћица, а што ти ниси ове чаше опрала?

— Како нисам, опрала сам их! — брани се госпоја Каја.

— Ниси, кад ти кажем — дрекну Јова — ето су од зејтина. Гледај, и не познаје се да је било вина у њима! Гледај!

— Е, теби је све до шале!

— Хехехе! — смеје се Јова задовољно. — Шалим се, жено, шалим.

Ударило богме винце у лице, па Јова неће да стане, него тера даље, иако је жени досадно. Јова прича своје подвиге у касарни и ван ње док је још »јегером« био, а домаћица прави куглице од хлеба, па тек понекад баци и лупи г. Пају, а он само шиљи брк и слуша бајаги пажљиво домаћина и осмејкује се једнако. А Јова пада све више у ватру, налива и себи и полаженику, испија и своју и полаженикову чашу; храбри га осмех полажеников, па прича даље.

— Ја сам ти, прико, тај, — наставља Јова —: за добро сам добар ка’ овај залогај! — рече и показа прасећу главу — да ме олижеш, прико! Ама, ако је за инат, за зло, е, хе, и ту сам ти ђида, прико. Е, не дам, прико, ја, па то ти је. Ја сам ти од арнаутске сорте... мој дед је петнаест...

— Ама, остави се, Јово...

— Ја сам пореска глава, бре, војник, бре, од јегерског рода и оружја, па кад у недељу зачешљам косу, па умочим чешаљ у шећерну воду, па потерам зулуфе преко качкете, а качкета накриво, — па шта мислиш ти, какве госпоје и министарске и пуковничке ћерке (ђенерала онда још не беше), па све трепљу за мном! Какве госпоје! Шта је ова госпоја Катика, Кристијанова жена! Ти не знаш то, прико, не иде ти у главу, ниси био војник...

— О молим, молим, прико! — брани се полаженик. — Сваки је Србин војник!... И ја сам војник, разуме се, у неком виду. Ја сам у административном особљу: истина, то је неборачка јединица, ама свеједно, не можемо сви ни војници бити! А после, држави баш и треба и писмених људи у рату! Није ово сад Карађорђево и Милошево време...

— Море, каква администрација! Борац јеси ли, питам те ја, к’о ја што сам, и крв пролив’о и ране добио у бомбардирању! — Море, у главу сам рањен; у главу, прико!!... Ево, да видиш; ево гледај, — рече Јова и утрапи му главу у шаке.

— Верујем — вели г. Паја.

— Јок, јок; увери се на лицу места! — вели Јова.

— Ама верујем, де...

— Ама, јок, нећу ја да ми после те ово те оно кажеш...

Шта ће прика, стаде тражити ту рану на глави, али је никако не нађе.

— Нема, прико.

— Ама ту је, ту је, јеси л’ ћорав? — дере се Јова.

— Нема је никако! — вели Паја, можда је зарасла — извињава га полаженик.

— Е, може и то да буде — вели Јова. — Шта велиш, кад раку може нова нога да израсте, што к’о мени да не може рана да зарасте. А, болан, колика је била; видео се мозак... а сад се не види.

— Забога, Јово — моли га домаћица — ти, како си почео, још ћеш нам и госта отерати.

— Ка - - јô! Лево круг марш! — продера се Јова.

— Сто си пута већ то причао како си »јегер« био; све то те то! Остав’ се, бога ти! Да забављамо господин-Пају.

— Кајо! — викну Јова, па лупи бесно ногом и зашкрипи зубима и опсова нешто арнаутски (а то је свега и знао), и хтео је бесно погледати, али му очи одоше на салату од целера. — Зар ти мени то! Твоме Јови! Видиш ли, море, онај пиштољ? Сад ћу ти га скресати у чело! Ти мене знаш! Кад ме на овом степену видиш — мани ме! Ја сам звер у пићу.

И »звер« се заљуља и умало не паде са столице. Настаде страшна галама; домаћин се дерао и галамио за шесторицу. Дигла се у том иначе мирном дому већа галама него да си потерао читаво туце жена у апс. Јован је имао неку чудну нарав у пићу; дође му, тако, у том стању, па хоће шлифовану чашу да гризе и једе, а жена му не да то никако. »Кајо, виче Јова па све крешти, ако си ми вјерна и ако ме волиш, дај ми чашу!«, а она му отима и цичи: »Јово, ако ме волиш, не лупај фине чаше; то је презент од кума!« — »А, од »кума« велиш, знам ја и тебе и тога твога кума!« дере се Јова, па врти главом. Тако је често било, па тако и сад. Мораде се напослетку и полаженик умешати, да се домаћин остави шлифоване чаше. Јова попусти, али сада стаде, онако седећи, лупати ногом о патос и терати домаћицу да одмах иде и да доведе Лату Циганина са свирачима.

— Ама, прико, батали то! — умирује га полаженик.

— Е, па добро, ’ајде да оставимо то! — Прико, ’ајде да певамо. Кад нећеш Цигане, певај ти сам! Ти си певач, знам те добро да си певач.

Бадава се прика извињавао да он никада не пева; све то није помогло, он мораде запевати.

— Чекај, — »ранжира« Јова. — Идем ја напоље да испалим један туфек, Срби смо, а ја сам ти, прико, стари ешкија, »јегер«, прико! Ех, кад накривим ону несрећну поднаредничку јегерску моју качкету, па све померам цементу чиновничким женама и абаџијским ћеркама у Београду! А ти отпочни »Рождество«, а ето и мене одмах да ти помогнем.

Силно ли пуче стари кремењак, као оно некад Крњо и Зеленко на Жабљаку. Госпођа Каја се трже и запуши уши, а полаженик рашчешља бркове и отпоче »Рождество« уз припомоћ домаћице, а после и домаћина Јове.

— Е, сад, прико, ’ајде једно »Многаја љета«. Да ми помажеш, а ја ћу започети.

Запеваше. Најпре домаћин, за њим домаћица, да спасе певање, а за њом полаженик, да изведе певаче на прави пут. Али баш тиме упропастише песму. Ту се измешаше и свако дераше на своју страну тако дисхармонично како само може бити кад се то наше »Многаја љета!« пева. Понављали су једнако да би бар једном лепо завршили, али све бадава; било је све горе и горе. Уморни попадају сви на столице, куцнувши се чашама.

Таман седоше, а домаћину паде на памет да још није било здравице, а ред је наздравити полаженику. Устаде понова, диже чашу и накашља се мало.

— Чујмо! — рече полаженик.

— Чујмо! — прихвати госпоја Каја.

А домаћин устаде и отпоче здравицу. С почетка је ишло и којекако; разумело се бар шта хоће да каже »Ћеф ми је, прико, рекао је Јова, што баш теби наздрављам. Ти војник, ја војник, стари »јегер«, па се то слаже као стикови у песми, и личи, прико, да ја теби наздрављам како другу, војнику и врсном поштару, који си ти поштанску струку на један, рећи, висок степен уздигао у отечеству нашем, да се сада поштари могу сматрати међу прве синове ове земље, а то што си ти мој пријатељ, то је једна радост моја велика, прико«. А полаженик се само клања и вели: да ће он и убудуће такав остати и трудити се да још више оправда тај леп глас о себи, и да још више доказа о пријатељству свом према Јовиној кући. Затим је Јова још дуго говорио, али нит’ је он знао шта говори, нит’ га је полаженик слушао. Г. Паја и госвоја Каја уграбише прилику док је Јова говорио, завараше му укочене очи, и попише најзад тако звани »брудершафт«, а домаћин не види ни беле мачке, него свршава своју подужу здравицу с реч’ма: »У то име дижем ову чашу и велим ти и кличем: здрав си, прико! Киљадили ми се такви пријатељи!«

— Да бог да! — одговарају Паја и Каја. Купају се и седају.

— Кајо, испеци нам по једну кафу, татли-кафу. Кајо, — дере се домаћин и враћа је, — донеси Лиру, песмарицу ону!

Кад му донесоше Лиру, на којој није било прва три листа, домаћин узе да пева прву песму која је била на првом очуваном листу, и испевао је тако сам неких седам страна сваковрсних песама, све на један глас.

И сад, или је то била моћ песме или последица дерања, тек се Јова после певања разведри мало помало. Али сад опет полаженик падаше све већма у севдалук; сад он стаде домаћина терати да пију.

— Побратиме — виче полаженик — побратиме, немаш, бре, бољег пријатеља од мене! А знаш ли, бре, животињо, да сам зват данас код господина начелника, па нисам хтео да идем, извинио сам се лепо. Управо сам одбио, имам пречега, да идем тамо.

— И јесте, вала, и ја би’ ти исто учинио.

— Па и ми мислимо, госпо’н-Пајо — рече домаћица и примаче се ближе госту.

— А, сасвим! — вели полаженик.

— Е, фала, прико, фала! — вели задовољно домаћин. — Кајо, пипиревко моја, оди ближе, оди до мене... ту, видиш, до мене седи...

Седи душо, до мене,
Еј, да ми срце не вене!

пева домаћин и загрлио своју Пенелопу. »Деде, овде, овде пољуби твога ђиду, твога Јована! Ех, да ми је сад она моја поднаредничка »јегерска« персона, не би’ те ни молио; не би ти ни дошла на ред. деде, Кајо, твога »јегера« у образ.

Госпоја Каја се најпре и као наљути, и напрћи уста тако јако да јој сва три младежа чисто одоше на једну страну. Али напослетку, кад Јова рече да је то све само шала, учини му по вољи и пољуби га гледајући у прику.

— Е, дед’ ми сад отпевај једну, ал’ онако штогод. Да ви’ш, прико, како пева! Ти ваљда ниси то ни знао! Уме она жестоко да пева!

Отпевај ми баш ону, знаш, због које сам те и завол’о.

После малог устезања и одбијања домаћица пристаде и отпоче:

На те мислим када зора свиће...

а све гледа преда се и једнако чисти руком мрвице на столу и скупља их на гомилицу. Само кад је дошла на онај стих:

Јер без тебе шта је живот мој?

ту је на прику пао један болно-умилни поглед, који се нешто мало успут и за Јову закачио.

— Е, тако те ’оћу! — вели Јова раздраган, па је загрли. — Ето видиш, прико, тако се ми волемо. А има, бога ми, и зашто да ме воли! Јер ја, бога ми, нисам к’о други мужеви...

— Ћути, ћути! — напада га госпоја Каја. — Знам те! Сви сте ви мушки једнаки... ја, госпо’н-Пајо, је л’ тако? — и лупи га кришом по руци. — А ти, Јово, особито! »Испод мире три ђавола вире...« Ко те не зна, јоој...

— Није, бога ми, ја сам један миран човек. Шта је било — било! Док сам био »јегер«... али сад, сад све чесно и поштено! — брани се Јова, а мило му што га Каја сумњичи. И сад опет поче да прича како су се он и иста Каја упознали, заволели и узели. »Чим се видесмо, заволесмо се. Ја одмах рекох: »Ил’ њу, ил’ ни једну!« а она: »Ј-ал’ Јову, а ја ли црну земљу!« Толико му беше. »Сакаш ли ме, Петко? Сакам те, Петкано!«

Ни он ни она нису имали ништа; он, вели, имао у џепу само шесет пара крајцара кад је испросио. Ал’ се, вели, сад не каје. И два месеца после венчања читало се у новинама: »Јављамо пријатељима и познаницима да смо се венчали с Кајом Н*, и по томе је сад она моја венчана и законита жена.« Од то доба једнако лепо живе. Било је, истина, у њиховом иначе ведром животу и мутних и облачних дана; понеки пут је пала суснежица на њихов љубавни жар, али је то све стари жар најзад отопио. Једаред га је и оставила била и одбегла некој својој тетки за коју је тад први пут и чуо Јова да је уопште има на свету. Оставила га је кривећи га да је тирјанин и лола, а он опет њој пребацивао за неког пешадијског наредника, писара из дивизије, неког малог вицкастог штиглица са грдним шишкама испод француске качкете, са лакованим каишем и ужасно шиљастим ципелама које су се једва виделе испод панталона названих »трумбетен-хозен«. Био је то један од оних канцеларијских пацова који су имали леп рукопис и страсно волели да шпартају разне рубрике. Био је пешадијски наредник, а да се звао »Лепи Мика« држим да је излишно било и спомињати. Неколико недеља после бегства Кајина, наредника Мику задеси несрећа. Нађу код њега неке мало крупније неисправности, тако да га ни његов леп рукопис није могао спасти, и он оде у једно ново друштво. И ту је био писар, али је сад бележио колико је четки, песконица, фрула и солира продато суботом у корист државе и осуђеника казненога завода. Утом се и Јова одмекшао и нашао да је данашњи свет тако пакостан да би, што рекли, и два ока у глави завадио. Сети се Каје и свих удобности брачнога живота, а утеши се и тиме што је, ако ћемо право, и он био лола, »над лоле лола«, па дао жени повода да поклизне мало. — Хоћу, рече Јован, да извадим »дијамант« из блата, и једнога дана могао се у званичним новинама читати овакав оглас:

»Моја жена Катарина, названа Каја, оставила ме је пре неког времена слушајући совјете наших заједничких непријатеља, завидљиваца којекаквих, којима је цјел била да помути нашу брачну срећу и фамилијаран живот. Овим ја сада позивам речену моју супругу Катарину, тј. Кају, да ми се у року од данас за петнаест дана врати своме законитом супругу да и даље практицирамо брачни живот и супружанске дужности. А у случају да ми се у реченом року не врати, по истеку тога рока бићу принуђен повести против ње брачну парницу, и онда до виђења, госпоја Кајо, »фантазијо« названа, у конзисторији, а питаћемо се онда и за наредника, »Лепога Мику« названог, а такођер и за ту твоју »тетку« које да ми се каже од чега она живи?« Потписан: Јован Максић, указни поштар.

И некако, ђаво би га знао како, али код тога света све може да буде. Једнога дана, куд и камо пре постављеног рока, ето му ње. Дошла је предвече, у немачким хаљинама. По сахата се онако у шеширу разговарала с Јовом, а затим су испод руке у љубазном разговору отишли у кафану на вечеру за инат душманима.

После су лепо живели. Никад свађе.

— А, шта — рече му један — а ти се помири са твојом домаћицом.

— А што? — запита Јова. — Па и ако сам. Што кажу, извадио сам дијаманат из блата.

Јова је задовољан био с њом, и увек је хвалио. Па тако и данас на Божић, пуна му уста њене хвале, па наставља:

— Добра кућаница, то ти, прико више вреди него ова пуна соба дуката. Жена ти је, што кажу, стуб куће; бадава што човек колима доноси у кућу кад то рђава домаћица може с један напрстак да разнесе. А моја Каја уме да шпорује, мајстор је у томе! Лане сам ти, побратиме, наш’о шест наполеона у сламњачи. Помисли само, а ми све у банкама аконтирамо. — »А откуда то?« — питам је ја. — »Па је скуцала пару по пару, вели ми она, грош по грош, да ти и не примјетиш.« Па како? питам је ја. — »Ето тако«, вели она: »док ти спаваш, а ја ти чистим панталоне, па онда извадим понеки грош ајлука. ’Оћу«, вели она, »да се подновим.« »Ако, ако«, велим ја, »и бог је најпре себи браду оставио.« — »Кад се тако накупило мало повише« вели ми Каја, »а ја променим у наполеон. Зрно по зрно, сто погача, грош по грош, ето наполеон. Тако један, тако други — док се није накупило до шест наполеона.« А ја реко’: »Е, ово је, Кајо, за чичину браду!« Те ти ја то лепо узмем — ту Јова задовољно поглади и скупи браду у десну шаку, па онако обешењачки затресе главом и настави — па ти ја, прико, купим за те паре себи један зимски капут, па кад га донесо’ кући, а ја пољубим Кају, па јој кажем: »Ово теби, а ово мени«. Море, зверка сам ти, побратиме, па ме нема! Ено га видиш тамо онај. Носим га већ пет година; и још ће пет да ме носи. Брински штоф, све сама чиста вуна. Ишчупај, прико, мало вуне па запали, да видиш да нема варанције.

— Е, па таку ми жену дај, прико! Она све то зашпоровала, пару по пару, да одене свога сокола. Она ми скува, намести, опере, ушије, упегла. Ено онај други капут већ ’тео да бацим, искрзали се рукави, а она не да, него наставила рукаве сомотом, па сад к’о и да је нов. Изгледам у њему к’о Талијан каменорезац. Чарале ми оплете и подштрикава. Да видиш само! Овако што само овај ђида носи.
И ту сад Јова показа чарапе, што је, уосталом, било и излишно, јер је и прика имао бар пола туцета таквих истих са ранфтлама, онако жутим и плавим перлама ишараним.

— Ал’ нису лепше од мојих! — рече Паја и не осврћући се на узнемиреност госпоја Каје. И сад опет њему наспело да се похвали својим чарапама. — А видиш ли, прико, ово? Није коме је речено, већ коме је суђено. Исто к’о и твоје!

Не знам баш поуздано је ли Јови све јасно било, али тек некако после овога разговора постаде нешто озбиљнији. Поче се као кроз маглу присећати свега оног што се десило о ручку; многе слике му изиђоше пред очи. И њему дође нешто тешко, паде му неки терет на душу. Обузе га као нека меланхолија, која тако често, некако увек упоредно с вином, обузима сваког смртног.

И Јова се сада даде у туговање и заћута. Гледа по столу и види изобиље на њему, али се сети да се каже да »није сваки дан Божић«, и да има много мучних дана преко године. А како је код других, који нису ништа бољи од њега; код њих свакога дана као код њега на Божић! Дало му се на жао ради многога чега; и овога данас и свега онога што га је у животу задесило. Кад помисли: шта је, а шта је све могао бити! Да је свршио школе, па како му је књига ишла у главу — куд би његов крај данас био! Сети се дописа које је некада писао и оних ласкавих одговора уредништва, и просто осети да је вредео нешто. Можда би био и чувен списатељ! паде Јови на памет данас на Божић. Седео би тако, па би само писао књиге, продавао би их и текао паре. Обогатио би се, лепо би живео, и какве би тек тада пријатеље имао! И Јова удари у тугованку како нема пријатеља на овом свету.

— Ништа од мене, прико — отпоче Јова и прекиде врло занимљив разговор између Каје и Паје. Сад ја видим. Немаш данас искрена пријатеља да с њим дружески проживиш. Немаш ни једнога, па то ти је!

— И-ју! — зачуди се Каја.

— Е, прико, немој тако! — вели Паја. — Вређаш ме, бога ми ти кажем. А да шта сам ти ја?

— Ех — махну Јова руком.

— Но, то је баш лепо од тебе! А да шта сам ти ја? — протестује Каја мало као болно.

— Видим ја! Види Јова и кроз даску!

— Јест, — прихвата Паја — а шта смо ти ми обоје: госпоја Каја и ја? Море, да ти наточим од срца кашику крви, ако ти је само поможено!

— Море, каква крв! — вели Јова. — Друга је мука овде! Мала плата, а скупоћа велика, а поштен човек не може да аванзује. Кредитора као косе на глави, а у мене пара к’о на жаби длака! Да узајмиш, и не вреди, јер што ове лоле кредиторске служи памћење, то је једно чудо! Најлепше ми године, прико, пропале плаћајући те проклете мјенице!

— Море, а зар је, опет, код мене и код другога цвеће! — теши га Паја.

— Не знам већ више, бога ми ти кажем — наставља Јова — ни којим сокаком да ударим. Дође ми, прико, па... да се луфтбалоном шетам по вароши... А да је бар нека велика сума!

— Што не пијете, госпо’н-Пајо? — рече госпоја Каја, па му насу чашу, и наже се на полаженика. — У моје здравље још нисте пили, госпо’н-Пајо. Да се куцамо.

А г. Паји дође нешто мило, као мачку кад легне испод врућег шпархерта, па се брзо маши чаше и куца с домаћицом, а вели домаћину:

— Море, прико, ти само накриви капу, па уживај! Колај работа за то! Па ако ми један другом нећемо да помогнемо, а да ко ће.

— Ех, за то Моша Калдерон не да ни пребијене паре! — вели Јова.

— Е, баш ми је криво, прико, што не могу сад да ти докажем, прангијо једна, колико сам ти пријатељ! А да имам, ја би’ ти показао шта је све у стању један добар пријатељ за свога пријатеља да учини!

— Не, без све шале — вели Јова — имао би’ за нешто да те замолим. Мала је ствар, тебе ништа не би коштало, а мени би било споможено. Није много... лако ће ти бити да ми учиниш...

— Господин — Пајо — вели Каја и диже чашу — ово у ваше здравље.

— Баш се ономад нешто мислим и разговарам кога да узмем још. Па се Каја добро присети, па рече за тебе: — »Па ето, господин Паја, вели Каја, он нам ваљда неће одбити.« А није велика сума... три стотине. Имам већ један, треба ми још један потпис, па мислим: кад би ти, прико, хтео?

— А, ја?! О молим... молим... наравно, с драге воље, што не? — рече г. Паја мало тањим и тишим гласом, па узе претурати »пуслице«, с једнога на други крај тањира. А после мале почивке запитаће: — Ааа, овај... колика је сума?

— Па четири стотине динара, драги прико. Треба ми, па не могу да чекам. А кроз три-четири недеље имам, истина, да примим повећу суму, е, ал муке прико, што мени сад треба, па ми дуго да чекам. Кад примим ту суму, одмах ћу исплатити целу мјеницу. И ја ти, прико — ти знаш мене! — не марим за то трчкарање и пролонгирање. Море, жебрачка посла! — А нисам ти, прико, ни од оних што само траже потпис, а после им ни бриге, него испадне на оно што се пева у песмарици: »Бриго моја, пређи на другога, на другога, на жиранта мога.« Е, то кад мене нема, прико! Ја сам увек био човек спрама жиранта! А примићу много више. Имам — не знам је л’ ти познато — неку парницу која тек што се није окончала, па ће ми жена примити неку одштету за претрпљени страх и болове, а и за повреду части, шест стотина динара. — Дед, Кајо, дај ми оданде ону мјеницу из оног Пољопривредног календара.

— Можда ће сад ко, зачуђен, запитати: откуд сад Јови Пољопривредни календар, и шта ће баш тај календар њему, кад Јова нити је кад био нити ће бити пољопривредник (јер осим неколико саксија госпоја-Кајина цвећа, Јова никаква зеленила није имао)? И сасвим је тако. Али је ипак Јова морао баш тај и ниједан други календар имати. Не само да га је он купио, него се још сам добровољно понудио да га растура, и растурио је равно четрдесет и осам комада; један је и оном Шваби Кристијану утрапио. Господин окружни начелник, који је почасни члан Пољопривредног друштва, иако ни једне саксије с цвећем нема у кући, добио је педесет комада, и Јова је као човек коме књижевност наша (а нарочито пољопривредна, која је још у повоју) лежи на срцу, понудио се сам да их растури.

Каја паскочи и донесе меницу заједно с пером и мастилом. Јова није много писао код куће; код куће је више читао или помагао Каји у кујни, кад је ова била добре воље, и зато му писаћи прибор и није био богзна какав. Мастило је држао у једном дугачком и узаном стакоцету (у коме се обично продаје Паљанов сируп), тако узаном и дугачком да се држаљица у њему скоро изгубила, стајала је као шпада у канији војносудског аудитора Саве, којега је госпоја Каја само из виђења познавала.

А г. Паја седи и чека, а све једнако виче као да храбри и теши себе: »Хоћу, хоћу, како не би’... наравно.« — Изгледао је у тај пар онако отприлике као онај бедник коме донесе какав песник какву своју драму у пет чинова на шездесет писаних табака у целини да му је прочита.

Госпођа Каја донесе и метну све преда њ. И Пољопривредни календар, и меницу на њему. Јова му примаче мастило, које држи у левој руца, а десном му предаје у руке перо, а гђа Каја се наслонила иза леђа на полаженика, па му једном руком меће »пуслицу« у уста, а другом га благо помилова по коси.

Е па, поштовани читатељи, а нарочито ви што ником нити дајете, нити од кога тражите потпис, ви што онако хоћете над сваким да изрекнете суд, е, реците ми сад сами, али онако по души реците: који је тај смртни кроз чије жиле струји крв а не сурутка, ко би овом сиренском гласу одолети могао? Ставите се, молим вас, сами у господин-Пајин положај и помислите само на онај нежан символ пуслице, па каж’те, али по души: да л’ бисте ви имали срца и душе да поједете пуслицу, а да одбијете молбу? Не бисте, је л’ те? Не би’ ни ја, ни ви, не би ниједан смртни. И ја вам онда не велим ништа друго него оно старо: ко је без греха, тај, само тај нека узме камен и нека се баци за господин-Пајом.

Тако је стајала та група неколико тренутака. Јова начинио што равнодушније лице, а госпођа Каја утолико беше умиљатија и дражеснија. Најчудноватији беше израз Пијаног лица. На уснама му се круни и топи госпоја-Кајина пуслица, на челу неки умор, а у очима потпуна резигнација. Изгледао је отприлике као какав од оних јадника у шпитаљу кад му сипају у шољу какву смандрљану медицину. А он опустио руке међу колена, ћути и гледа бесвесно. Не зна још каква је, није је још окусио, али слути да није ништа добро, а зна извесно да се све то његове коже тиче; да он све то мора прогутати, па шта му бог да! Е, тако је некако и наш полаженик изгледао.

— Ево, прико и побратиме — храбри га Јова, — само форме ради, да се испуни та њихова формалност! Моја ће жена на леђа, а ти унутра. Тако, прико, фала! Ти овде, а Каја ће на леђа менице да се потпише. Распитао сам, па ми казали да има права да се потпише. Каја је, знаш, деловоткиња, то јест деловођа, у овдашњој Женској подружини и има тридесет динара месечно, зато и њен потпис вреди, известио ме Спаса књиговођа. Она је главни јемац, а ти си, прико, само једна гола формалност, да нас има три потписника. — Е, баш ти фала!

— Фала, госпо’н-Пајо, а ми ћемо већ, што кажу, умети бити благодарни за то — рече Каја наливајући полаженику чашу.

А прика Паја само ћути. Ћути као да се осрамотио пред кумом; ћути па пушта густе димове, и једнако гледа преда се у ону прасећу главу, која му лицем окренута беше и којој је Јова углавио био међу вилице једну грдну дуњу. Дуња је испала била, и прасећа глава, онако са разјапљеним вилицама, као да је зачуђено бленула у Пају, који је такође бленуо у њу. Тако се гледају њих двоје, печеница и опечени Паја.

Шта ли је, боже, мислио и премишљао г. Паја гледајући у ту божићну печеницу?

Ако је она прасећа глава што мислила у тај пар, то је и он.

Али он је нешто подуго тако ћутао.

— Шта је, прико — прекиде Јова паузу. — Шта си се замислио? Жао ти ваљда што није овако сваки дан Божић? А? Шта мислиш?

— Па... мислим тако...

И, доиста, пошто је мало прошло, г. Паја је морао нешто мислити и размишљати. И онда кад сте ми досад, драги читатељи, веровали, допустите ми да и на крају ове приповечице будем тумач господин-Пајиних мисли.

Било је већ четири и по часа поподне, и нема сумње да је у то доба и умор могао осећати, јер ни сама гђа Каја, која му је точила, не сећа се колико је чаша испразнио. Али и поред свега, он је морао у тај пар нешто премишљати. Можда му је пала на памет та фатална околност што је он донео баш ћурана са фуруне; а то је већ могао, и да није човек баш много сујеверан, рђав предзнак бити, и он га је требао разумети. А можда му се учинила његова судба врло слична са судбом ове печенице, која је зинула од чуда, па га зачуђено гледа и као да га чисто пита:

— Е, мој брате, и сопатниче мој, зар и тебе закла и ошури!

А Јова Ватрица није био само човек шалџија. Што је он умео да ошури печеницу — мани се!

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Приче у традиционалном стилу  |  Poslato: 14 Jan 2020, 20:08
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43612

OffLine
Branislav Nusic

Ministarsko prase


Slika
Jamie Wyeth - Odbegla svinja

Zamislite taj maler da i g. ministrovo prase uteče, da i g. Ministar ostane bez praseta kao i ja; da i ja i g. ministar budemo iste sudbine.

Ali g. ministar, razume se, nije kao ja jurio za prasetom. On prosto telefonom javio Upravi varoši Beograda:

- Alo!

- Alo!

- Uteklo mi prase.

Pa sad zamislite starešine kvartova, pa zamislite pisare, i zamislite da se sve to događa o Božiću, a da se o Novoj godini pripremaju izvesna unapređenja. Možete misliti već kako je svaki pisar u sebi pomislio:

- No, ovo mi prase može još klasu izraditi.

I onda, svako je legao na posao. Vidiš tek, ide pisar iz kvarta varoškog, a za njim žandarm i nosi prase. Idu pravo ministrovoj kući.

- G. ministre, čas mi je izvestiti vas da sam preduzetom istragom odmah pronašao prase.

Malo posle, vidiš uputio se pisar kvarta vračarskog, a za njim žandarm i nosi drugo prase.

- G. ministre, čas mi je...

Ne prođe ni dvadeset minuta, a evo ga tek pisar kvarta savamalskog, i za njim žandarm, noseći treće prase.

- G. ministre, čas mi je...

Već tri praseta grokću u g. ministrovoj avliji i već tri pisara sanjaju klasu, a evo ga i četvrti - pisar kvarta dorćolskog i za njim žandarm, i nosi prase:

- G. ministre, čas mi je izvestiti vas da sam taki našao izgubljeno prase.

Malo zatim, a stigoše jedna kola. Iz njih iziđe komesar topčiderske policije i za njim žandarm nosi prase.

- Zamislite, g. ministre, uteklo je čak u Topčider, al' odmah sam ga našao. Ne može ono meni promaći.

Najzad stiže i pisar kvarta palilulskog i za njim žandarm nosi - ćurana. Nije našao prase, al' svejedno, našao je ćurana, a neće valjda zbog te sitne okolnosti da izostane iza svojih drugova.

- Ama ja nisam izgubio ćurana! - viče g. ministar.

- Jeste li vi sigurni, g. ministre, da to nije bio ćuran?

I tako, dok sam ja ostao bez praseta, u g. ministrovoj sobi grokće po jedan predstavnik svakoga kvarta, a po jedan pisar u svakom kvartu očekuje unapređenje o Novoj godini.

Da sam ministar policije, pa da mi uteče prase, ja bih javio svima okružnim načelstvima da je uteklo.

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Приче у традиционалном стилу  |  Poslato: 14 Jan 2020, 20:54
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43612

OffLine
Јанко Веселиновић “Божићна радост“

Resized Image - Click For Actual Size

Јанко Веселиновић “Божићна радост“

Било је пред саму ноћ. Западни ветар дуваше силно и носаше снег са кровова сеоских кућа, на пртину. Све што душу има тражило је и нашло заклона од овог зла времена, само један сељак виђаше се на улици како прти сметове, пред саоницама пуним дрва, коjе је вукло мршаво кљусе.

И човек и кљусе беху врло уморни. Кљусе жалостивно отресаше гривом, а човек се купаше у зноју, те се снег што га ветар носијаше – топио на зноју његовом.

Али он се упео из све снаге. И пртио је и гурао саонице, док једва не скрену с пута пред један мали кућерак, покривен кровином, а свега га беше дим обавио.

Отвори капију и угура саонице у двориште. Тад остави коња, приђе вратима кућерка и викну:

– Ивана!

– Оj! – одазва се глас из куће.

Он отвори врата и ушавши у кућу рече:

– Иди стовари она дрва и испрегни коња; баш више не могу!

Па се спусти, готово сроза низа зид на један пањић крај огњишта. Жена изиђе.

Из собе почеше излазити дечица. Беше их четворо; све једно другом до увета.

– Бато! А где је наја? – упита најстарија девојчица.

Он само ма’ну руком и деца ућуташе.

Беше то човек од својих тридесет до тридесет пет година, стаса средњег, црномањаст, жутљавијих очију, али доста крепак.

Био је врло лако одевен, као и сваки сиромах. Дошао је из Босне, служио ту у селу и служио поштено. Запазио се са Иваном, која беше без оца и мајке, и оженио се њом. Његове газде, душевни људи, купе му оно окућнице, а он направи овај кућерак да има где главу склонити.

И он и Ивана беху врло вредни. Ниједно ниси могао видети да врља беспослено. Засадио је мало воћа, што се виђаше око кућице, подигао је један млекарић, иако не имађаше стоке, и једну кошарицу за кљусе.

Кад год не рађаше себи, радио је у најму. То је морао чинити, јер, хвала Богу, ево: све година и дете.

Било му је име Груја, а у селу га зваше Грујица Бошњак.

*

Изнајпре беше му врућина, и он се одмаче од ватре; још отвори мало и кућна врата да се расхлади. Али не прође дуго, а он осети како га подузима некаква језа, па лака дрхтавица. Он се опет диже, затвори врата, проџара ватру на огњишту; дотури још једно дрво и седе да се греје. Али језа узимаше све више маха, најпосле пређе у дрхтавицу и он је сав цептео.

Ивана се врати и погледа га.

– Шта је теби? – упита пренеражено.

– Мор’о сам назепсти! – рече он. А зуб о зуб цака-цак.

– Сав си помодрио ка’ чивит! ’Ајде у собу, па лези!

И узе га за руке и са највећим напором једва га увуче у собу.

Он се стропошта на кревет. Она га изу и покри. Али он само викаше:

– Зима! Покриј ме!

Ивана није имала кад ни да мисли, та то беше наједаред. Била је сасвим заборавила и на децу, јер онај мањи мушкарчић беше заспао крај огњишта, на земљи.

Али, кад се нађе насамо у соби са болесним човеком, међу ситном дечицом, од које она најстарија девојчица поче плакати – она се уплаши. Напољу ноћ, мрачна, ветровита. Никако отићи да зовне кога суседа, никако оставити болесника и ситну дечицу; а не имађаше никога ко би је послушао.

Она премишљаше шта да чини. Све би могла чинити, али није смела да преседи целу ноћ сама са болесником. Она рече девојчици:

– Је л’ дико, смеш ли ти остати овде, код бате, да нана часом зовне чича-Симу.

– Иди, нано – рече дете плачући.

Она готово истрча из куће, дотрча плоту суседском, па викну:

– Чича-Симо! Чича-Симо!

У кући су нешто разговарали, па заћуташе. Она опет викну.

На прагу се појави једна жена.

– Ко виче? – упита.

– Ја сам, Смиљо, Ивана!

– А, ти си! Па које добро?

– Није добро! Је л’ ту чича-Сима?

– Ту је.

– Кажи му да сам га ка’ оца молила да дође нашој кући. Oн се разболе наједаред.

– Ко, зар Грујица? – упита Сима и појави се на прагу.

– Јест, чијо.

– А шта му је?

– Не знам: заковрну наједаред!

– Добро, доћи ћу.

Она се брзо врати натраг. Нађе га где јечи, али се више не тресе. Девојчица стајаше крај њега и плакаше.

Она стаде више њега. Није знала шта да чини. Једно то, што дође наједаред, а друго, она никад није крај болесника седела. Стала, па само крши прсте.

Не потраја дуго, а дође Сима. Назва Бога и приђе болеснику те га викну, али се он не одазва.

Она му каза како је ишао у дрва, а чича рече:

– Мор’о је назепсти.

– И он тако вели.

– А где су ти деца? – упита Сима.

Сва, сем девојчице, беху поспала куд које. Она их диже једно по једно и метну на постељу, рекавши:

– Ја за њи’ и заборавила.

Болесник беше већ пао у ватру. Чича му метну руку на чело, прихвати га за руке и рече:

– Сав гори!

И заћуташе. Сима је спокојно пушио своју лулу; па није му то први болесник крај кога је он преседео. Он је свикао на то, као и на сваки други посао. Он сасвим мирно упали свећу самртну и тутне у руку, као што упали своју лулу.

Девојчица задрема. Ивана јој рече да легне, и дете леже.

Наста тајац. Напољу је дувао ветар; ватра на огњишту пуцкараше; жижак на разбоју тињаше потмуло. Сима пућкаше и пушташе бледе димове из луле.

Болесник замумља, Он говораше неке неразумљиве речи:

„Шта… колац… свећа… саџак ти треба… грми Бог… Поп Стојан, он тако… витла краву… и Турчина.. Ха… ха… ха.., Ј’ој!..,“

– Еј!… чујеш ти?…

– Шта је? – рече Ивана нагнувши се нада њ.

– Он сад бунца! – рече спокојно чича-Сима преко чибука.

Болесник се не окрену. Он дисаше неједнако, а кадикад шкргуташе зубима.

– Није ли при себи, или спава? – рече Ивана.

– Јадно му спавање – рече Сима. Она задрхта.

– Нисам никад мислила да грозница тако може бити јака!

– Кака грозница! Мој дијете, ту су санџије! – рече опет Сима.

*

Недељу дана боловао је Грујица. Недељу дана Ивана ока на око не склопи. Па већ не осећаше више ону муку и терет; она се „уарбоносила“, што рекле сељанке.

Грујици ништа боље. Баш у онај дан у који се разболео рече јој Сима:

– Имаш ти брашна у кући?

– Имам.

– Имаш ли доста?

– Немам баш много. А што?

– Треба набавити што немаш!

– Зар му неће бити боље? – упита она, а сузе је облише.

– ’Оће! Јер више неће ништа осећати, биће му свеједно!

Она се поче гушити од плача. Чича-Сима стајаше над Грујицом. Болесник отвори очи. Погледа Симу и познаде, и прошапута:

– Опрости!

– Богме нека је просто! ’Оди ’вамо, Ивана, ’оди опрости се!

Ивана приђе постељи. Грујица је погледа, па рече испрекидано:

– Опрости!… и… гледај… децу!…

И облише га сузе. Одмах затим издануо је.

Сима је мирно све то гледао. Он му упали свећу и метну у руку; он му затвори очи и намести руке. Затим изађе пред кућу и викну једнога од својих укућана да мртваца окупају.

А Ивана?

Она као да још не осећаше шта је то. Она као да не знађаше колико је изгубила. Па није ни жалила довољно. Њој је изгледало нешто невероватно. Она није могла да верује потпуно да је Грујица умро.

Чудно је било стање њене душе. Или са тога што сама беше неиспавана, па онај телесни умор заморио јој душу, те није могла да појми шта се то све збива… Она је ходила по кући. Запевала је више из обичаја, а суза, клета суза, ни једна на очи да удари!

Људи се почеше купити; жене из суседства такође; Сима беше избудио децу, па их све извео у кућу. Око ње читав лом. Она је гледала сав овај свет; слушала речи које јој људи и жене говораху; слушала вриску својих малишана, који се купљаху око ватре, а жене их прегуркиваху тамо-амо. И све јој се чинило онако… некако… буди Бог с нама!

– Је л’ ти овде брашно? – пита једна жена.

– Јесте.

– А где је сито?

– У млекару.

– А гра’? – пита друга.

– И он у млекару.

– Имаш ли ти већи лонац?

– Немам.

– Онда да донесем мој.

– Дошли су људи. Од чега ће сандук?

– Не знам, питајте чију.

– Има ли ракије?

– Нема.

– Добро, донећемо.

Међутим, они беху већ окупали и обукли мртваца. Жене јој рекоше да иде у собу. И она оде, и прекрсти се, те целива мртваца, и опет ништа.

Спасенија Симина уведе јој дечицу у собу. Најстаријој расплете косице. И кад се деца окупише око ње, кад она девојчица паде на њено раме и поче плакати, тада и њој као да нешто свану. Она наједаред виде шта је изгубила; сад јој свест каза ко је и шта је био њој тај мртвац што лежи пред њом.

И она рашири руке, пригрли око себе дечицу, па писну, писну тако јадовито као права сиротица.

Све живо проплака. Нико не смеде ни да приђе да је теши; свак се бојао њене невоље. Жене шапутаху:

– Еја, јада! Не д’о Бог никоме њене муке патити.

А људи је само погледаху.

– Бога ми, тешко је женској глави на овај земан – бити и човек и жена!

А она плакаше, плакаше непрестано. Није се макла од свога места. Желела је да и она тако очи склопи, да се не макне од свога хранитеља и господара.

Све је већ било готово. И попа дође.

Попа беше сед као овца и врло болећива срца. Иако су му опела посведневни послови скоро, ипак овлажи његово старо око. Он беше мајка сиротињска. Давно је остао сам самцат у свету, па добро знађаше шта је сиротиња. Ретко је срце што га имађаше попа Стојан.

– Је ли готово? – упита он Симу.

– Јесте, оче Стојане.

– Спремите кадионицу и мало жара.

И попа поче опевати мртваца. А његов пријатан глас дрхтао је од туге. Народ се побожно мољаше Богу за покој душе Грујичине.

А када се и опело сврши; кад већ сви целиваше и понеше мртваца из куће, тек тада наста жалост. Ивана цикну као да је гуја уједе. Стаде писка оне сирочади. Све се окупило око ње; ухватило се својим малим ручицама за њене скуте. А она пусти срцу на вољу и поче на сав глас запевати:

„Куд си пош’о, мили господару!

„Ком’ остављаш сиротице твоје?

„Ко ли ће нас јадне надгледати,

„Ко ли ће се на нас смиловати?

„Туђа рука милости не даје,

„Туђе срце неће закуцати

„А за нама, сиротињом твојом!

„Поћи ће ти сиротиња твоја,

„Поћи ће ти по беломе свету,

„К’’о ’но лептир од цвета до цвета.

„Туђа ће га рука за’ранити.

„Али туђин кад кога на’рани,

„Онда тражи двапут да наплати!

„Мучиће се сиротице твоје,

„Мучиће се ка’ ’но свако робље

„Које служи’ леба да заради!“

Жене је стишаваху. Попу свега сузе облиле. Он јој приђе па рече:

– Ућути, Ивана!

– Срце плаче, попо!… Робље ово јауче!

– Ми се борисмо да робља не буде – рече поп Стојан. – Ни твоја деца неће робље постати!… Бог се брине за све вас! Он нас уцвели, али и разговори! Немој њега гневити!

Он то рече, истина, дршћућим гласом, али тако убедљиво да нико, па ни Ивана, не посумња у истинитост речи његових.

Она ућута.

А он тихо запоја самртну песму: ,,Свјати Боже“.

Те вечери стари свештеник у својој чистој собици тихо се мољаше Богу за здравље удовице и сирочади Грујичине.

*

Слика

Два-три дана врзоше се људи око куће Грујичине, па онда је оставише; оставише и њу и сирочад. Нико више ни главе не окреташе.

Ивана је тек сад осетила шта је изгубила. Она сад мораде да се о свему побрине. Наступио је празник. празник Божића и радости. И младо и старо, и мало и велико, радоваше се томе светломе дану, а јадна Ивана стрепела је од њега.

’Ајде што треба ’леба, ’леба је и покојник оставио, али треба мрса. Она сиротица тога не имађаше.

Она преже да заради. И радила је, али опет не може толико спечалити да печеницу купи.

И дође празник, а она закла јединог ћурана.

Дечица су играла око ватре где се ћуран пекао, и радовали се сутрашњем празнику, сутрашњем омршају.

Увече је прострла свуда сламу по кућерку. Дечица су пијукала и радовала се; нису од радости могла ни вечерати, него је питаху:

– Је л’, нано?

– Ој, ’рано!

– А кад је Богин дан?

– Сутра, ’рано.

– Је л’ кад спавамо? – питаше тепајући малиша.

– Јесте, дико!

– Сејо, ’ајде да спавамо, нека пре дође Богин дан!

И дечица полегаше и поспаше.

Ивана остаде седећи сама уз огњиште. Хиљадама мисли врзло се по њеној глави. А сузе често поливаху њено снуждено лице.

„Шта да радим?“ мислила је она. „Да ми је само из зиме измаћи са овом сиротињом, па већ после како Бог да… Пролеће је опет некако друкчије!… Оно, нестаће ’леба; али и мени је онда лакше оставити њи’, па ићи те зарадити!… Онда нећу овако! Идућег лета морам ја збринути све што кући треба! Неће мене зима затећи овако без ичега!… Биће и ’леба и мрса и дрва, и свега. Зарадићу ја, па да целог лета не би главе дигла!“…

Дечица се откриваху. Она их поче покривати.

„И он ми рече: ,,Не остављај децу“! А ко би и’ мог’о оставити?! Куд би пристала на овој зими јадна нејач?“

И гледаше дечицу и миловаше их по њиховим једрим обрашчићима… Јелица, најстарија, загрлила малишу, па му метнула и једну руку под главу.

„Да бар ’оће Бог њима дати живота и здравља!… Да ми је да ме бар то не пече; а ја би’ радила за десеторо! Дао ми је Бог снаге, ’вала му!“…

Изиђе у кућу те спотакну угарке и метну још једно дрво на огњиште. Намести бадњак како ће прегорети, па изиђе напоље.

Небо беше облачно, а тишина као да је све мртво. Од севера пирушио је ветар.

„Баш ће бити снега!“ рече она зевнувши.

Па се врати у кућу, покри опет дечицу, па леже.

И наскоро заспа и она, успавана сном умора.

Петли оглашаваху зору, кад се стари попа Стојан диже из своје постеље. Он се по обичају прекрсти, па се диже и поче облачити. Затим изиђе и пробуди момка.

– Деде, Станко, полиј, да се умијем!…

И момче устаде, узе ведрицу и оде на бунар да се умије и да донесе свеже воде.

Попа прође неколико пута преко собе. Срце му је лагано лупало у грудима. Он сам уживаше од неке унутарње радости.

Станко донесе воде и поли му.

Кад се убриса и очешља, он рече Станку:

– Узми, синак, онај џак и оно прасе онде, па понеси за мном.

– А куда ћемо, попо?

– Понеси ти само за мном! Станко упрти и једно и друго.

Попа нађе у ћошку свој штап, отвори врата и изиђе напоље.

Снег је вејао. Био је преко чланака. Али стари попа корачаше као јунак. Он осећаше све већу и већу радост у души својој. Слуга корачаше за њим; већ се био ознојио, јер оно што је носио не беше баш тако лако.

Попа застаде пред кућом Грујичином и закуца на врата.

Нико се не одазва. Он закуца опет. Опет тајац.

Он закуца и по трећи пут и викну:

– Еј, домаћине!

– Ој! – одазва се Ивана.

– Има ли вас живи’?

– Има! – рече она и скочи.

Изиђе у кућу са жишком. Поглед јој паде на њену „печеницу“ – ћурана. Она се сети да је Божић; сети се да је то положајник и рече:

– Сад!… Сад!

И оде тумарати по углу док из једног кошића извади прегршт кукуруза:

– Дај овамо! – рече попа Станку.

И узе печеницу са његовог рамена, па је затури себи на раме.

Врата кућна отворише се.

– Христос се роди! – рече попа пун блаженства.

Ивана га посу кукурузом и одговори:

– Ваистину се роди!

Попа прекорачи праг и уђе са печеницом ка рамену у кућу.

Свему пре надала се Ивана него томе; мислила је да ће пре видети свога Грујицу, него што ће ово дочекати. Сузе јој грунуше на очи. Она пође овој светој руци, која тако „пуно“ благосиља, па посрте, сирота; мал’ те није пала.

– Жива била, кћери! – рече попа, а и њему сузе врцају, па се лију низ његову белу, светитељску браду.

Он приђе огњишту, разгрну ватру, узе прегорели бадњак, кресну једаред.

Церов жар прсну, и хиљадама варница полетеше увис.

– Господе милостиви! Дај оволико здравља у овоме дому!

Па опучи кресати и говорити:

– А оволико среће и задовољства! А оволико мира и љубави! А оволико берићета и напретка!

У тај пар звук звона са високог торња проломи ваздух; јекну силовито и одјекну у попиним грудима.

Он се маши кесе, извади дукат у злату, па га положи на огњиште и прекрсти се.

Ивана му стаде љубити руку. Деца се избудише, и једно по једно излажаше из собице.

– Седи, попо! – рече Ивана.

– Ред је! – рече попа и седе, а она га огрте једном поњавом.

– Је л’ нано, је л’ јако Богин дан?

– Јесте, ’рано! Ено шта вам је Бога посл’о. И показа деци печеницу.

– Гица! Гица… Да ви’ш, сејо, гицу! – узвикну малиша и затапша рукама.

И дечица поврвеше из собе, и стадоше играти око печенице.

– ’Вала ти, попо! Ти мени радости, Бог теби здравља!

– Није мени! Немој мени рећи ’вала, него Богу, који ми то у главу ули; а ја сам тим направио радости и вама и себи!

– Гицо!… Гицо!… – узвикиваху деца.

– И још нешто, Ивана! Ту у џаку имаш брашна за чесницу; ево ти пара за у чесницу; а од данас ја ћу се бринути твојом кућом и твојом децом. Чувај овај кров, надзиравај све, а моја је брига остало. Не благодари мени, него Богу!

–Вала му! Збогом!

И опет сиротица изљуби оне смежуране слабачке руке, и попа изиђе напоље. За њим се чула весела вика дечија и усклик пун молитве: „Бог ти здравља дао!“

А ваздух беше пун звука звона, који попи долажаше као благослов Божји. И старе ноге под њим чисто подиграваху.

Дође до цркве, уђе у олтар, натури на се златотканицу и пун одушевљења запева. А глас му је звонио као глас небесног светитеља, који изговараше речи:

,,С нами Бог, разумјејте, јазици, и покорјајтесја; јако с нами Бог!“

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Приче у традиционалном стилу  |  Poslato: 14 Jan 2020, 21:30
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43612

OffLine
На сами бадњак

Иво Ћипико

На сами Бадњак

Слика са острва


Slika

Данас се тежаци раније враћају из поља својим кућама. Цијелог дана куханог нијесу ни окусили, а и хљебом тек су се заложили; реда је не каснити, и на вријеме вечерати.

Лијеп је зимски дан. Мејачина! Сунце мал не пече. Угађа старим костима; снажи их, а млађе разлијењава. Сигурно освануће и Божић, ведар и топао, као што је и обичајан на отоцима. Неће бити снијега, а и не треба га: нико за њим не жали; риједак је то гост у приморској кући. Нека суице, оно бар грије сваког једнако, за сиротињу бар студен не бије.

И Мијо Чепин са сином Пером дома ће прије, него се сунце слегне, да у мору почине. Његова је кућица, уз још неколико растрканих домова, у врху поврх села, између зелених чесмина.

Потлеушица је малена; ну згодна је зими и угодна, па да видиш, кад се огањ у њој распламса, од весеља човјек би уз гусле запјевао, а од милиња уз ватру прокуњао.

Распртише живо пред кућним вратима. Невеста Кате изиђе. Помогне им унијети у кућу нарамак сувари и оруђе, затим им изнесе пуну здјелу воде, да се умију, те се опет врати к огњишту, да припреми вечеру.

Они се средише, па ће врцем к ватри. Надвисили се нада њу, а иије студено: такав је њихов обичај.

Домало сви се окупише. Дошла је и стара с дјецом из сусједства. Сви су жељно очекивали ту блажену вечеру.

У кући је вечерас све уредније. Тло је пометено; ниски сто испран; постеља намјештена; огњиште сређено, а лопиже, лонци и плитице очишћене.

Сутра је Божић!

Вечера је готова. Здјела је главатог купуса на столу, из ње се дими и зелењем воња, а бакалар се зачиња, лук оштро заудара.

Сви поклекну, прекрстише се и почну молити. При свршетку мољења, диже се отац; дохвати врч крцат вина, па полијевајући настављени бадљак, прикрижи га зазивајући у помоћ име божје.

Пошто се заситише, примакли се к ватри; задовољни и весели додаваху по старјешинству један другоме врч, да се сити напију.

Стари је Мијо ућутао, и ко да је замишљен. Јак је и окошћат, а и прикладан. Над очи му се надвиле смеђе, по прста дебеле обрве.

Млада је сређивала суде, а стара се о дјецом играла, карала их, миловала, те се с њима препирала. Пас је потрбушке лежао, а мачка до њега. Ватра пламса, па кад се боље успали, расвијетли над огњиштем о гредама објешену суху овновину.

Све је мирно и спокојио.

Вино је Пери угријало уши. Дохвати се гусала; превуче те уз њих запјева.

Његов глас и њихово гунђање сложило се и уједно се стапало, те меланхолични спјев надвисивао се и разлијегао изнад куће, по пустом приморском кршу.

Стари слушао и гријао се. Мало је говорио, кад и кад само дохватио би врч и људски из њега потегао.

— На — додаде га сину — напиј се!

Пере остави се гусала и прихвати врч, поглади га по гр'оцу, те се баш до воље напије.

Отац га погледа, и у исти му трен иамигне.

— Шта сте запремили? огласи се син.

— Хајдемо! заповједи отац.

Оба се дигоше. Пере се накањиваше. Стари га оштро погледа и с хрпе дрва узме врећу.

— Куда ћете? — упита их бојажљиво Кате.

— То су наши посли, а ваша небрига — опоро ће стари.

— Пусти их — стара ће.

Изиђоше.

Жена Перина погледа за њима, уздахну, те снуждена смјести се уз ватру.

Она се сјетила, куда ће они. Та то није био први пут.

Откада је удомљена у овој кући, сваке године, исто вече, у исто доба, одшуљала би се њих двојица из куће у црну ноћ. Других вечери, није их пазила, није јој било стало, шта ће да раде. Бијаше се привикла! Ну на доциглу бадњу вече, сва би се стресла, кад би се само макли.

Боже мој, гдје се она укућила!

Ето има да је у њој преко десет година, па није дочекала ни једне кућне ни црковне славе без страха и срама. Она је све знала...

Није нигда у кући било: крштења, покопа, славе, крсног имена, те којег му драго другог благдана, да се није прославио с туђом муком и на непоштени начин. Како су јој били горки ти залогаји, а ваљало их је гуцати, мучати и трпјети.

Ну и сама је крива. Чим се почела с њиме гледати, пецкале је пријатељице д укућани; говорили јој, куд ће у лупешки род.

Пред њима, тада их је она свих бранила ради свога младића: — »Ни на руци нијесу сви прсти једнаки«, Није могуће да је он лупеж. Онако једар, отворен, надојен, и умиљат.

На по није се ни преварила. Да ннје било његова оца, кога он за несрећу и у злу слуша, остао би он чист и поштен, ко први у селу.

Али, овако?

Није вајде тајити, отишао је за очевим стопама...

На огњишту ватра је весело пламсала и буктила. Мала кућица у около је огњем расвијетљена. Само учеоци су у тами.

Њено блиједо лице је у пламену. Очи је упрла у саму жеравицу, па се у њима одблијесак жари, те том умилном лицу даје неки пророчки изражај.

Дјеца су полегла. Стара уза њих. Чуло се њезино гласно мољење и по који дјечји уздах.

Једна здрака пламена падала на лице старијег јој сина, па му златила куштраве власи и црномањасто лице.

Она сврне тамо погледом. Устави се на њему.

— Боже! хоће ли се и он у оца вргнути?

— Боље би било, да га није — шапну за се и прекрсти се.

Огањ је издисао, још тек да живе, а њој со не даде поћи на починак. Чекаће свог човјека.

— Какав је, да је, — њен је. А жена треба да је подложна своме мужу.

Пропуше... Искре жеравице залепршаше ваздухом, весело и живо. Њезино лице обли се руменилом...

Затим се диже. Отвори кућна врата и загледа се у звијежђе... Влашићи се одмакоше. Биће да је 10 сати.

Ко зна, камо су кренули? Одоше, баш, ко да иду на сијело. Поврати се и сједне на првашње мјесто. Старији син у сну успрене, те нешто смрси, па се окрене на другу страну. Стара захрка...

Затим је све опет мирно.

Пред очи дође јој он, док је још младићем био, а она цуром. У оном смијеху и несташлуку, је ли могла промислити, да ће он скренути с пута; да ће се њега ради морати да срами прод Богом и пред људима. А тако је и није друкчије. Потамнила је њезина младост. Јењао је младеначки жар и љубавна страст. Оде њезино миловање. Ништа јој не остаде, до тужног спомињања.

Њих нема, те нема...

Прекрсти се, те почне молити. Сину јој мисао, да за њих моли, да се сретно поврате. Али како ће, кад за сигурно знаде, да су ишли у лупештину? Може бити, да баш сада краду. Смркне јој се. Смути се. Не може да се утјеши, нешто је гуши; јежури је обилазе, а до мало, ето ће се родити свемогући велики Бог, кому се свака крштена душа и све живо весели и жељно га ишчекује.


 * * *


Њих двоје, мучке, привијом, кренуше кроз закржљалу шуму и грмље. Отац први, а син за њим. Ноћ је мирна. Природа тек одише: спава. Ни ћуха вјетра. Мјесец је једва одмакао, па дуге сјене стабала и кукова продужиле се, а иза њих тајинствено заостају сјене ниског, гушћег, те мркијег грмља. По сиввм гомилама црне се мрље у зиду одраслих џбунова смрке. Око мјесеца небо се сребрени, а даље је обавито бјелушастом прозирном паром.

Они одмицаху, ко да су дуси. Обувени у лагане опанке, по влажном путу, посуту листовином, нијесу се њихови кораци могли чути.

Само тада, када би им се нога задјела о камен или драчу, нешто би клопнуло или шушнуло, па се опет све умирило.

Изиђоше у прогалину — на узвисину. На сред, ње бијелио се каменити крст. Оба поклекну; маше се за капу, те се побожно поклоне и прекрсте. Тај криж подигла је нека удовица свом човјеку, чије су заостатке, туде негђе у густини шуме, након пет-шест дана, нашли чобани. Убили га људи у лупештини, при својој муци.

Пашчење, гавранови и друга звјерад бијаху му огулили и искљували тјелесину. Остали сами гњати главурина и костур, те штуци. Покупише ту невољу, па смјестише испод крижа.

Застадоше...

Тамо, доста далеко, кривудаху контуре брдина и главица, Под њима у дубини сигурно је море, а над њима плавио се ваздух, наткривен звијездама, ко огњеним искрицама.

Куда ће?...

Знаду они за сваки тор и загон, иу стари се смишља, куд би згодније и наручније било.

— За мном — у неке ће.

— Зар у Јале? — упита син.

— Е!

— Не бих баш сада.

— Зашто?

— Она су му два сина, осим Крста, ко вукови.

— Нека! Биће они у селу, Окладио бих се, да нема никога на тору. И њима је бадње вече.

— Само није нама, — примјети Пере.

— Освануће нам весео Божић.

— Ко зна. А где је стари?

— Да он и буде; лако за њ!

Умукоше, те се упуте.

Домало изађоше на Јалину сијаницу, па у виноград. На врх винограда, поврх доца, између двије три чесмице, уграђена је у сухо потлеушица. До ње одмах озидан загон, у који се спраћа ситна стока, кад су велике студени, јер се тада пустопашице не може затјерати, пошто због леда наврће се у виноград или коју му драго штету. Лако је, кад је јужина и мејачина. Тада благо мирно пасе, па гдје га оставиш, тамо га и нађеш.

Вечерас, ако и није зима, спраћена је стока, јер свако хоће, па и чобанин, да се окупи ове велике ноћи око бадњака.

Оба се зауставише. Ослушкиваху... па затим долибише се, све до под загон.

Мјесец је боље свијетлио. Потпуна је тшпина. Чула би се и мушица да пролети.

— Прескочи! — стари ће сину.

Син се мрскао — сажме раменима.

— Улјегните ви. Боље ћете изабрати. Ја ћу га прихватити, па с њиме у врећу.

Стари му предаде врећу. Затим се попе на зид. Застаде. .. Погледа у около, те скочи у загон.

Стока се поплаши, узмијеша, па се једно уз друго окупи.

Омијерао је, којега ће да шчепа. Хтио је младог двишца, ну опет да буде и дебело. Залети се за једним из сриједе.

У то на кућици зашкрипну врата, па изненада, баш ко вјетрена пијавица, неко преко зида прескочи у загон и долети к њему. Зграби га; залешурају се, па с њиме пода се.

Није имао времена да зијевне.

Син се уплаши, па стругне до поврх доца. Није се обазирао. Одахиуо је тек на врху.

— Ха! скоте! Једва да си упао у гвожђа. Платићеш за све... Еј! у шакам ми је.

— Они је утекао — озва се момачки, мушки глас.

Одмах након тога, чуло се лупање и ударање, ко по пуној мјешини.

— То ти је красти!

— Хоћеш двишца!

— Нећеш омасти бркова — па опет лупање и стењање.

Најпотље све се умири.

Два младића испружише се над лежећим човјеком.

— Освануће му прави Божић!

— Хоће, хоће! Рекао сам ти, чекајмо. Доће. Знам ја: »кад се мачка научи пити уље из свијеће, ваља или убити мачку, или разбит свијећу«.

— Е, тако је! А шта ћемо с њиме?

— Упалимо га; нека га нема! Да, бар га осмудимо. Нека се зна! — Чепо се није мицао. Потајио се, ко да је мртав. Није му добро. Ухватио је, да не би на мазги одагнао, ну могао је проговорит, да је хтио. Старији Јалин син окупи сувари, шибицом оажеже ватру. Наметну на њу хрпицу суха лозја и неколико просушених такљица, па пропуше.

Затим ће:

— Довуци га овамо!

Млађи га стаде вући. Стари наједном скочи, хоће да се измакне.

— Нећеш, не!

Опет га закваче.

— Пустите ме — једва је издисао.

— На! опали га старији шаком по образу. — На огањ с њим! Није друге... Нека се познаје! Испећи ћемо му руке! — Оба га почеше вући.

Стари се уплаши.

— Је ли игђе икога! стаде га вика и отимање. Хоће да ме изгоре!... Ајме!

Син му Перо угледа ватру. Зачу очево запомагање. Сјети се о чем се ради. Зна он, да се лупежима, на дјелу кад их се ухвати, пеку по обичају руке, да их се позна. Поче из свега гласа:

— Радите шта хоћете. Ја све видим... Сутра ће се све знати!

Синови Јалини уставише се. Млађи се смисли, те ће:

— Пустимо га. Тужићемо их суду.

— Да га пустимо? Јеси ли полудио?

— Оставите ме се, или ме убијте... И тако сам прибивен — тужио се преко воље стари и огледао се, како би шмигнуо. Старијем брату нешто сину преко памети. Није имао времена да размишља; одлучи се.

— Да га забиљежимо! Држи га!

— Млађи га стисне и уза њ се приљуби. Оклопи га рукама, ко гвожђицима. Једва је издисао.

Старији извади иза паса нож. Ухвати га за ухо. Чепо се трже. Он прихвати боље; зареже и одсијече му га...

Стари цијукне, ископрца се и затрчи.

— Путуј! Сутра ћемо с увом на суд.

— Ха! сад се зна, ко си!

— Весело, друже! ругаху се они, те се мирно удаљише.

Стари се једва дочепао пута. Ни он се није освртао. Мимоишао је сина. Пред очи му навиру свијећњаци; блијешти му се.

— Чекајте! — јави му се син иза њега. Стари се обазре. Руком покрије рану.

— Бјежимо!

— Не бојте се.

— Бјежимо, кажем ти!

Оба потрчаше. Стизаху један другога. Након неколико времена одмицаху ходом.

— Зар си рањен? Зашто држите руку на образу?

Стари се окрену — Зло је! Одрезали су ми ухо.

— Ругате се, а могло је бити зла.

— Да је срећа, да се ругам. Није добро, не!..

— Гледај! те му покаже закрвављену страну лица. Пере се приближи и надвири.

— Ух, баш га свега одрезаше.

— Зар свега — стари ће — те се боље руком опипа.

— Е, пропали смо! Ала руга! Биће вас и тукли?

— Пусти!... Остави ме се...

— Привежите рану марамом.

— Која ми је корист.

— Ухватиће се крв.

Стари се подвеше модром марамом.

Били су близу своје куће. Пред вратима се за час зауставише; затим Пере упре у врата, раотвори их, те оба уљегну.

У кући је било мрачно. Свјетло се само назирало код отворених врата.

— Кате!

Жена се макне; нешто промрмља, те се иза сна прене. Лежала је раопружена на огњишту.

— Закуњала сам. Која су доба?

— Не питај!

— Шта је?

Стари је подвезаном главом сио на огњиште. Мучао је и гледао преда се.

— Хоћемо ли на јутрење? — упита предљиво жена.

— Иди!

— А ти?

— Поведи и жену!... Брига те за ме, — те умукну.

— Потакни! — огласи се стари.

Син иатрпа суварм и пропуше. Ватра запуцкета. Жена Перина досјети се, да се нешто рђаво догодило. Обазре се по кући. Помисли: нијесу ништа донијели. То ју је веселило. — Ну да их нијесу у туђој муци затекли, па испребијали.

Погледа мужа, па старога. Стари је замишљен, мучаљив. Сумњиво јој је : биће, да није за низашта подвезао главу марамом.

У неке се Пере устаде, те отиде к вратмма. Загледа се у ноћ, па зовне жену. Жена се примакне.

— Шта је?

— Није добро. Одрезали су му ухо и измлатили га.

— Шта говориш? А тебе?...

— Мени ништа. Умакао сам!

— Хвала Богу !

— Ваљало би му испрати рану. Пробуди стару, а ми ћемо на јутрењу.

Стара се и сама пробудила. Облачила се и гласно молећи к ватри се одшуњала.

Угледала мужа оа завезаном главом, мучаљива.

Домисли се: није добро.

Радознала је, а не зна како да почне:

— Али те боли зуб?

— Је, худоба паклена!

— Не куни. Данас је велики даи. Нарођење Исусово !

— Ноћас се није за нас родио! — љутит ће стари, те се у огањ загледа.

— Бог с нама! — завапи стара.

— Мучи! К врагу све! — изкашао се он.

У то доли у селу заслави. Звук звонова разлијегао се по ноћи и допирао до у кућу.

Сви се прекрстише. Стари се диже и приђе к вратима. Некамо се загледа...

Дјеца се копрцаше по постељи, и у живи су се час обукли и спремили.

— Хајдемо! — Перо ће жени, — па се к мајци приближи и нешто јој шапну у ухо.

Старци остадоше у кући.

— Изиђоше њих петорица. Муж, жена и троје им дјечице.

Звук звона био је сада јаснији и звонкији. Мали се натјецао са великим, који га је заглушивао, па само кад и кад чуо би се његов цијук, кад би овај попустио. Затим би се опет оба сложила са средњим у једну хармонију, те се слављење разлијегало по равници, доцима и брдинама, чак до преко мора.

Околишни ваздух трептао и испунио се тим звуком. Милињем опајао је крштене душе. Цијели простор и што на њему живе навијештало је ведру, веселу и велику ноћ.

Испред њих неколико сусједске младости, која је такођер к јутрењу слазила, запјева:

»У по ноћи Бог се роди«.

И то пјевање сложило се са слављењем звонова, што је завиривало до у најсиромашнију потлеушицу, те се из пуних прсију дизало све до небеса, спајајући се у један јединцати величанствени спјев божићне ноћи.

Њих двоје одмицаху једно за другим. Он брзајући, а она за њим, водећи дјечицу.

Њој се срце умекшало. Та како не би. Све је у около милињем испуњено. А и Бог прашта.

— Да му је све просто, само да се обрати. Причврсти, те га стигне, па га упита:

— Хоћеш ли сутра пред Бога?

— Не знам.

— Поисповједи се, па приступи... Скруши се... Приправићу добар ручак. Ваља пристојно дочекати Господина.

Он је мучао.

Она је била све то блажа и умиљатија.

— Јесу ли те ударили?

— Рекао сам ти, да нијесу. Пусти ме! — и крену даље.

— Хвала Богу и Божићу! — љубезно истисне, те се прекрсти. Затим га пристиже, па овивши му руку око врата, приљуби се уза њ.

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Приче у традиционалном стилу  |  Poslato: 14 Jan 2020, 21:47
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43612

OffLine
Беле и црвене руже

Милета Јакшић


Slika

БЕЛЕ И ЦРВЕНЕ РУЖЕ

Лепа је и велика била она башта у коју је Бог увео прве људе кад их је створио. У њој је било брегова и долина, густих, хладовитих шума, зелених пропланака и ливада, дубоких гудура, каменитих ждрела и провала, много извора и потока, горских језера, сјајних и глатких као огледало.
У хладу великог дрвећа одмарали се Адам и Ева. У грану по џбуњу, свуда око њих гукале су грлице, цвркутале свакојаке птице, а по шареном шљунку весело су жуборили потоци. По шумама су лутали лавови, тигрови и друге звери.
Међу људима и зверињем била је онда љубав, слога и мир. Лав и тигар долазили су Адаму и Еви и умиљавали се, а они их миловали. Велике змије увијале се око дрвећа или се сунчале на камену и нису мислиле о злу. Око цвећа су облетали лептири са великим, као дуга сјајним крилима и зујале пчеле без жаока. А у башти је било много свакојаког цвећа, а највише ружа са крупним, сјајним, као снег белим цветовима. Црвених ружа онда није било, већ само белих.
И тих белих ружа, које су мирисале на пчелин восак и мед, на чистоту и невиност, и нису имале трња, било је свуда по врту. Оне су као велико грмље расле по дољама, по брежуљцима и њиховим обронцима, по окомцима сурога стења, међу камењем; оне се пењале на дрвеће, хватале се за гране и огранке и својим цветним, заплетеним врежама и врпцама спуштале се доле као тешке, беле завесе и љуљале се на тихом поветарцу. На њих је ноћу падала роса, и кад би их Ева јутром брала, роса би се из њих изливала, бистра и обилна као вода из препуних кристалних чаша. А Ева би их брала, брала, задевала их у косу, плела од њих венце и њима обвијала главу и врат и бедра своја па их давала и мужу. И они би се заједно радовали цвећу и радовали се животу, хвалећи Бога.
На земљи у оно време беше вечито лето. Небо је било увек плаво и ведро, па и кад би наилазили облаци, у њима не беше ни муња ни громова, из њих се изливале тихе, плодне кишице и орошавале врт.
Тако је било све док Ева није згрешила па навела и Адама на грех.
А када су први људи згрешили, све се изменило.
Облаци, мрки и страшни као гнев Божји, застирали су небо, у њима су буктале бледе, пакосне муње и рикали громови; из мрких облака рушили се пљускови, као водопад, у дубоким понорима кључала је и кипела вода, буре и олује чупале су из корена и с хуком обарале огромно дрвеће, набујали потоци јурили су као помамни по ждрелима и ваљали камење; звери подивљаше: лавови су рикали тражећи плен свој, зверови се клали и прождирали једно друго, змије су сиктале и сипале отров свој!
А руже, оне беле, невине руже поцрвенеше као ватра, као гнев, као страст са својим злим жељама — због Евина греха поцрвенеше беле, невине руже и обрастоше трњем.
Белих ружа није више било на свету.
Грех је заразио и људе и земљу.
Прођоше многе хиљаде година а руже су кроз цело то време биле црвене, а белих никако није било. Па и оне руже од којих је грешница Магдалена, плачући, сплела венац и њиме обвила главу мртвога Спаситеља кад су га у гроб полагали — и те су руже биле црвене, јер белих ружа није било.
А оног јутра, кад је Исус устао из гроба, дође Магдалена ка гробу, и не нађе Исуса тамо. Она виде само бео покров, у који беше умотано тело његово, и венац од црвених ружа, што му обвијаше главу. Са страхом, да је ко не опази, узе оне руже из гроба и, плачући, отрча да јави ученицима шта је видела, а руже однесе кући и сакри их.
Дуго је Магдалена чувала те руже као највеће благо, као једину успомену на свога Спаситеља. И, зачудо, руже нису венуле, беху живе и свеже као узбране.
Једне године цар римски поче да гони хришћане по градовима и селима, да их протерује из целога царства. Војници тада ухватише и Магдалену и, по царевој заповести, метнуше је на једну трошну лађицу па је пустише на море без крме и весла, да је морске буре и ветрови носе куд хоће. И таласи су је носили, витлали и бацали овамо, онамо; али лађица, као неким чудом, издржа све непогоде, док је, после дуга лутања, море не избаци на камениту, пусту обалу једне далеке, непозна— те земље. Ту, у једној мрачној пећини где се Магдалена склонила са својим ружама, остаде она до смрти. Ту се она молила Богу, кајала и испаштала грехе своје много година. Хранила се дивљим плодовима, воћем и корењем. Држећи у рукама црвене руже, плакала је она над њима и топила их покајничким сузама, живећи од успомена на драгог Учитеља. А када би од умора заспала, Исус јој се у сну јављао, разговарао с њоме и тешио је надом на скори састанак.
Много је година Магдалена ту живела, па је Ту и умрла. И неки људи, који су тамо били залутали, нађоше је једног дана у пећини мртву.
Магдалена је била већ давно мртва. Од ње не беше остало ништа осим голог костура. Само јој је на глави било мало коже и косе на оном месту где је Исус положио своју руку кад јој је опростио грехе. Она је лежала са скрштеним рукама, а међу коштаним, чврсто стиснутим прстима беху јој руже. А руже беху живе и свеже, као узбране, и на њима трепташе роса од последњих суза њених.
И те руже не беху више црвене, него беле, беле као снег.
Црвене руже побелеле су од Магдалениних покајничких суза.
И од тог доба има на свету и белих ружа.

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Приче у традиционалном стилу  |  Poslato: 14 Jan 2020, 22:12
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43612

OffLine
VELJKO MILIĆEVIĆ — Božićna priča

Slika

Jeste li kadgod osetili na dnu srca mnoštvo sitnih, beznačajnih, nesvesnih stvari za koje niste znali da tinjaju u vama? Ili ste, možda, bili iznenađeni nekim bolom kome niste znali, ili ste uporno ... odbijali da saznate i priznate razloge i povode, — bol koji je na mahove ljut da biste jauknuli, i gorak i jedak kao otrov koji je, bez vašeg znanja, nagrizao ono što vi zovete voljom, i iscrvotočio ono, što ste vi smatrali svojim planovima? To je neki čudni talog koje se u čoveku kupi i sleže nesvesno danju i noću. To je neki čudni splet koji kao one morske trave zaustavlja u mestu najjači brod, i dovodi u očajanje sigurnu ruku krmanoša. To je neka nevidljiva paučina koja ispreplete sve iluzije. Na svakom srcu sedi i prede svoje mreže oko njega pauk Sumnje, jedine pozitivne od svih iluzija.

Pod neodoljivošću tih osećaja koji su neočekivano izbili i prokrčili sebi puta na površinu, i preplavili i zagušili volju, konvencionalnosti, obzire, pažnje, Luka Delić, bankarski direktor, gotovo je izleteo na Badnje Veče, oko deset sati, iz jedne trospratne kuće u blizini Kralj Milanove ulice. Na sjajno osvetljenom prvom spratu neko naglo otvori prozor da se zamalo ne sasuše sva stakla, i odmah zatim se pojaviše dve-tri ženske prilike na balkonu, naginjući se što više mogu preko snegom zasute ograde i trudeći se da prozru ulicu, više osvetljenu od beline snega nego od žmirkavih svetiljaka koje je vetar na mahove za trenutak gasio da se opet pojavi njihovo anemično svetlo. Neko viknu sa balkona Lukino ime. Ali on se ne okrenu. Grabio je žurnim koracima kroz sveže napadali sneg čije pahuljice ga milovahu po licu. Pa kad bi ga talas vetra ošinuo i zasuo mu oči prašnim snegom, on osećaše prijatnost "duša". Ne, nije čuo da ga zovu, i nije hteo da čuje. Nije hteo da ga sustigne srodnička potera čiju škripu koraka je čuo za sobom iz daljine. Kad zaiđe za jedan ugao, on se skloni za tarabe jedne avlije čija vrata su bila otvorena. Jedan crn pas i a onjuši, ali ne zalaja. Iz stanova se čula božićna pesma, veselje i žagor dece. Otvoriše se napola jedna vrata, i jedna žena izruči gotovo na njega punu činiju vode. U tome protutnjaše i koraci. On oprezno iziđe i pođe u protivnom pravcu.

Lutao je tako bez cilja. Zamalo ga ne pregaziše jedne saonice. Oni koji su sedeli u njima, muškarci i ženske na njihovom krilu, pkrstoše se mašući rukama i dovikujući mu nešto veselo, misleći da je pijan. Jedan žandarm, sav utonuo u jagnjećinom postavljenu bundu, unese mu se u lice, ali mu ne reče ništa. Luka Delić je nalazio jedno neizrecivo uživanje da gazi ulicu za ulicom, sokače za sokačetom, kao da svuda ostavlja jedan deo tereta koji je nosio na srcu. Osećao je kako mu je bivalo lakše; haos u njemu se postepeno stišavao; misli počele su da cirkulišu normalno. Onda oseti umor i pogleda oko sebe da vidi gde se nalazi. Bio je negde u Aleksandrovoj ulici. On uđe u prvu kafanu pred kojom je stajalo nekoliko fijakera.

Ponoć je morala biti prevalila. Dim, ustajan vazduh, miris mokre obuće, čaršavi ispolivani vinom. Čubursko-hrvatska-slovenačka kapela besomučno je lupala po tamburicama i po basu, a njih je nadvikivala promukla i neskladna pesma u KOJOJ su se lomili i nadmetali svi akcenti i izgovori od Jadranskog do Egejskog Mora. Gazda pođe u susret i pokloni se novom uglednom gostu. Kelneri smakoše prljavi i prostreše čist čaršav, i otvoriše flašu "rizlinga". Pevačice istegoše vratove u pravcu Luke Delića i povisiše glas u njegovu počast. Jedna crvena Slovenka zapeva sa piskavim glasom: "Triput ti čuknuh na pendžer, mila daskalice", dok druga, Zagrepčanka, u kratkoj i utegnutoj suknjici, obilažaše sa tanjirom stolove, kupeći bakšiš i primajući sa smehom dosetke i "familijarne" gestove. Kad dođe do Luke Delića, ona mu pruži tanjir, dodirujući mu grudima rame, i reče:

— Kak su kaj, gospon?

On baci nekoliko banki među izgužvane i pocepane dinare. Priđe mu neki polupijan poznanik kome nije znao imena, i htede sa bujicom reči i svojim celim socijalno-političkim programom da sedne za njegov sto. On ga hladno odbi. Umeša se gazda, i gotovo silom odvuče nametljivog poznanika za njegov sto.

Čaša, dve, tri. Odbi ljubaznu ponudu pevačica da mu prave društvo. Malo kasnije! Neka jedu i piju na njegov račun za drugim stolom, ali samo za momenat neka ga ostave na miru! Malo kasnije!

Da, kako je sve to bilo? To sve što je prošlo, što je zavejao sneg kao tragove njegovih stopala, to sve što je otišlo u nepovrat? To što se za tren oka odigralo u domu njegovog nesuđenog tasta, gazda Mijajla, rentijera, i njegove nesuđene verenice, gospođice Radmile, koja jedva obraćaše pažnju na ono što joj je govorio, sva predata razgovoru sa jednim gardiskim potporučnikom, gordim na svoje brčiće i na svoju duhovitost? Njegove dosetke su toliko razdragale gospođicu Radmilu da je ona tražila da se i Luka Delić njima oduševljava. Gospodin gardiski potporučnik sa nakarminisanim usnama bio je uvek toliko ljubazan da još jednom ispriča Luki Deliću ono što je ovaj prečuo ili nije mario da čuje. Uz laki prekor Luki Deliću za njegovu nedelikatnu nepažnju, g-đica Radmila se divila, koketno spuštala svoje devojačke oči na izvesne dvosmislenosti, da posle toga pogleda pravo u zenicu, i da se smeje... Tako da je nesuđena tašta gospa Zora, morala blago da interveniše i da utišava ćerku i oficira, pogledavši sa materinskim osmehom Luku Delića kome, na svaki način, mora biti milo što se tako bezazleno šale. Valjda neće niko biti bezobrazan da misli da se oni dotiču kolenima, i da je gospodin gardiski potporučnik već napola osvojio položaj kućnog prijatelja! Toliko su bili nestrpljivi što kuvarica tako polako služi večeru i što tata tako dugo i mnogo jede, da izgleda da se nikad neće mreći u salon i da nikad neće započeti igranka.

U Luki Deliću, kome sa leve strane jedan profesor, neki daleki rođak kuće, izlagaše Ajnštajnovu teoriju, odavno se komešalo. Hiljadu dosada beznačajnih sitnica dobijaše određsn oblik i određeno značenje. U njemu se sve pobuni; oseti ključ krvi u srcu i plamene mlazeve u obrazima. On odjednom ustade.

Mora da je izgledao izobličen, jer svi prestadoše da jedu i poskakaše na noge, sem gardiskog potporučnika koji se samo zavalio na stolicu i podrugljivo se smeškao; gazda Mijajlo samo sa jednom ubrisanom stranom lica, dok se na drugoj caklila mast; Radmila malo zbunjena i neodlučna da li da zauzme žalostan ili uvređen izraz; dve-tri njene drugarice pogledaše ispod oka neke mladiće koji namignuše da je tu skandal o kom će imati da se priča; jedna zabezeknuta tetka koja je već odavno pričala da se ovo neće na dobro svršiti; gospa Zora koja se sa prisebnošću duha stvorila pored zeta, uhvatila ga za ruku i ponavljala:

— Šta je, Luka, čedo moje?

— Ništa, ništa, — reče on potmulo, — sad ću ja!

I iziđe iz sobe.

U hodniku ga stiže profesor sa Ajnštajnovom teorijom. Luka Delić mu zalupi vrata pred nosom i pohita niz stepenice.

Iz misli ga trže graja koja se diže kod jednog stola; načini se gužva, puče jedan šamar, preturi se sa treskom jedan sto sa svima čašama i flašama, njegovog poznanika lupiše o vrata na kojima se razbi staklo, i tu ga dočekaše i ščepaše muskulozne ruke momka iz kujne sa zasukanim rukavima i tresnuše ga na ulicu sa svim njegovim socijalno-političkim programom.

Gosti posedaše; pobednici se vratiše na svoje mesto; momak iz kujne dobaci pogled pevačicama koje se divljahu njegovoj virtuoznosti u izbacivanju; kelneri ispraviše prevaljeni sto i pokupiše staklo — sve je bilo u redu. Pevačice zapevaše nekim Jugoslovenima:

"Šic, mic, Micika, — Bi li htela šustera..."

Luka Delić plati račun i pođe iz kafane, odbijajući ponude fijakerista u šubarama da ga povezu.

Prijala mu je jutarnja hladnoća, ali on ipak podiže kragnu od kaputa da mu ne pada sneg za vrat. Da ide kući? To bi bilo najbolje.

Osećao se lak kao ptica. Kako je to lepo biti slobodan! Koliko je to uživanje gaziti ovaj božićni sneg i znati da čoveka ništa ne tišti. Baš ništa? Šta mu to prođe i senu kroz glavu kad kroz jedan osvetljen i nezastrt prozor na jednoj niskoj kući vide jednu porodicu koja je zadovoljno sedela oko stola. Čuli se dečji glasovi: "Roždestvo tvoje..." Toj deci je prijatno i toplo.

A kako je ono dvoje! Devojka koja je bila njegova, i sin koga još nije video? Da ne zebu? Da ne gladuju? Sami, ostavljeni, napušteni.

Otkad ih se nije setio! Jeste, nedavno je pomislio na Desu kad je izašao oglas da se verio, bojeći se da ga ne sramoti i da mu ne učini kakav skandal. Ali prošao je dan, dva, tri, nedelja, mesec i niko ga nije tražio, niko mu nije pisao, niko mu nije dosađivao. On se tada egoistički tešio da je valjda našla nekog drugog. A zašto mu ta pomisao na nekog drugog pada tako teško? Druga deca raduju se noćas jelci, igračkama, kolačima, odelu, cipelama. A njegov sinčić, njegov sin?

Gle, to njegovi koraci već ga odavno ne vode u pravcu njegove kuće. Gde je to on? Na Dorćolu, gde je stanovao, kad je bio niži bankarski činovnik, u jednoj od ovih kućica, poleglih i još više potonulih pod snegom. Još jedna ulica, pa onda desno, treća kuća, tarabe, u avliji orah. Tu, dakle, četvrta vrata od česme. On dosta teško odgurnu nezaključanu kapiju, za kojom je bio napadao sneg. Tu je Desa stanovala; tu treba da stanuje njegov sin. Da li je još tu? Da li je ona sama? Bože moj, da li je sama?

Srce mu je lupalo od hoda i uzbuđenja. Stajaše neodlučan, zapali cigaretu, odbi dva dima i baci je. Već htede da se vrati, dođe do kapije pa se opet zaustavi. Možda zebe, možda je gladan njegov sin? I onda odlučnim koracima priđe prozoru i zakuca. Kucanje odjeknu u beloj tišini da se on malo uplaši. Svejedno! On zakuca još jednom, sigurnije, jače, i činilo mu se da i njegovo srce kuca isto toliko glasno. Stajao je kao osuđenik koji očekuje presudu.

Jedna ruka polako razmače belu zavesu i nečije oči se zagledaše u njegovu siluetu. On kucnu još jednom, ovaj put lakše. Prilika iza prozora se trže, zavesa pade na svoje mesto. I onda se polako nadiže jedan krajičak koji je drhtao od ruke što ga je držala. Zavesa se onda jače podiže i jedna ženska glava prisloni čelo o prozor. Luka Delić spusti jaknu od krzna. Prozor se onda malo otvori i jedan uzdrhtali, uplašen glas koji se trudio da bude strog, zapita:

— Koje?

Glas je bio Desin.

— Ja sam, — reče Luka Delić. — Otvori.

— Šta ćeš? — reče ona, dršćući celim telom.

— Imam nešto da ti kažem, Deso, — reče Luka Delić.

— Otvori! Ne boj se!

— Pa zar sada u ovo doba? Šta će reći svet?

Prozor se zatvori, zavesa pade. Tišina. Izgledalo je da se u sobi niko ne kreće. Možda je još stajala pored prozora i borila se sa samom sobom. A Luka Delić je čekao, preživljujući dugačke i mučne trenutke. Bio je sada rešeniji nego ikada da tu prestoji do zore. On osećaše neodoljivo da mora da vidi nju, da vidi svoga sina.

Onda mu se učini da plamen jedne svećice zatitra na zavesi. I u njegovom srcu zatreperi nada. Ali kao da se ona još kolebala. Ili možda se oblačila?

Prozor se osvetli, u sobi je zapaljena lampa. Škripnu lagano ključaonica; kroz otškrinuta vrata šinu tanak bled mlaz svetlosti po snegu.

Luka Delić uđe.

— Hristos se rodi, Deso! — reče poluglasno.

Ona je stajala nasred sobe koja je u isti mah bila i kujna, naslonjena leđima na sto, sa oborenim očima, gledajući u jednu tačku iza vrata i trudeći se da savlada svoje uzbuđenje. Drhtala je, pritiskujući jednom rukom grudi. Nije odgovarala ništa ili možda nije mogla da govori. Učinila je jedan napor, ali usta su bila nema.

— Oprosti mi, Deso, — reče Luka Delić i htede da je uzme za ruku koja joj je bila opuštena niz bedro. Ona skloni ruku za sebe na sto, ali diže svoje dobre, pametne, verne oči koje su se toliko naplakale zbog njega i pogleda ga prvi put.

To je bila ona ista Desa koja i pre više od godinu dana, samo malo omršavela, tužnija, umornija. Uspela je samo da prošapće:

— Sedi!

I da prikrije svoje uzbuđenje, sagnu se pored šporetića, okrenuta licem od njega, i poče da loži, paleći šibice koje su se u drhtavoj ruci gasile.

Luka Delić se sav beleo od snega koji je na njega napadao. On pođe da kroz vrata otrese šešir. Ona mu ga uze iz ruke, otrese ra, i isto učini s krznom postavljenim kaputom koji je Luka Delić skinuo. I ponovo se vrati loženju vatre koja poče polako da puckara.

Sve je bilo skromno, sirotinjski, ali čisto i u redu. Osećalo se siromaštvo ali i volja da ta sirotinja ne bude prljava i ružna. Svuda se videlo da deset prstiju ne znaju za odmor i da krvavo zarađuju svoje parče hleba i života. Preko mašine za šivenje bio je prebačen nedovršen posao koji je verovatno bio rađen duboko u noć, kao i dovršene stvari koje su bile naslagane na jednoj stolici. Mala krojačica je bila vredna i neumorna, jer to treba za onu malu plavu glavicu koja je utonula u jastuk odakle se čulo slatko detinje disanje. To je disao njegov sin, ali on još ne smede da mu priđe.

Ispod ogledala on sagleda svoju fotografiju. Da ovde dolazi neko drugi, taj je sigurno ne bi tu trpeo. I oči mu se opet vratiše i ne razdvajahu se od dečjeg kreveta. On se opipa po prsluku da li ima pri sebi koji komad zlatnog novca. To će biti jutros za njega, a danas će mu kupiti igračke i sve, sve drugo.

Ona iznese na sto tanjir kolača, pršute i flašu vina. Kao nekada.

— Nisam mislila da ćeš nam ti biti polaženik, — reče ona blago, ali još uvek ozbiljno. Već se bila malo smirila i oslobodila, iako nije smela da pogađa šta ga je ovamo vuklo i dovelo.

— Ti si možda očekivala nekog drugog? — ote mu se pitanje koje ga je mučilo.

Ona ne odgovori ništa, pogleda ga i osmehnu se prvi put.

— Šta bi kazala tvoja verenica kad bi te ovde videla? — zapita i ona ono što ju je mučilo.

— Ja nemam više verenice, — reče Luka Delić, — ili imam kad imam tebe, ako hoćeš da mi oprostiš.

Ona ra najpre pogleda ne verujući, i onda se cela soba okrenu oko nje, da se ona pridrža za sto da ne padne.

Luka Delić je bio ustao i pružao joj obe ruke. Ona mu pade u naručja, gotovo obeznanjena od sreće, praštajući mu u jednom ludom poljupcu svu bedu, muke i argatovanje, sva poniženja koja je doživela zbog njega, sve suze koje je proplakala zbog njega.

I izvivši se iz njegovog naručja, ona mu prinese malog Luku koji se bio probudio i gledao radoznalim očima Luku Delića. Mali ga odmah dohvati ručicom za brk, dok Desa ponavljaše radosno kroz suze:

— Sine, došao nam je tata!

_________________
Slika Slika


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 7 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   
cron

Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker