Veličanstveni "MARŠ NA DRINU" u Srbiji je decenijama bio zaboravljen, sve do OVOG TRENUTKA
Simbol hrabrosti i istrajnosti "Marš na Drinu" svakako je jedna od najpoznatijih srpskih pesama. Uz njene taktove marširale su hiljade vojnika, njenoj lepoti divili su se ljudi širom sveta, a ova oda neustrašivosti našeg naroda stigla je i do daleke Švedske i komiteta za dodelu Nobelove nagrade.
Kompoziciju "Na Drinu", mnogo poznatiju pod imenom "Marš na Drinu" komponovao je Stanislav Binički u čast pobede srpske vojske nad austrougarskom na Ceru 1914.Smatra se da je ovaj najpoznatiji srpski marš Binički posvetio pukovniku Milivoju Stojanoviću Brki, komandantu čuvenog Gvozdenog puka, koji je poginuo u Bici na Ceru.
Pesma je ubrzo postala simbol hrabrosti celog srpskog naroda u Prvom svetskom ratu, a Binički ju je, kao kapelnik koji je vodio orkestar Kraljeve garde i vojni orkestar, često izvodio još za vreme Prvog svetskog rata. Kompozitor je sa vojskom i narodom prošao Albansku golgotu i odmah po dolasku na Krf, uz pomoć saveznika, obnovio vojni orkestar i počeo da organizuje koncerte. "Marš na Drinu" bio je obavezan deo repertoara.
Iako postoje zapisi o tome da je kompozicija izvođena i između dva rata, "Marš na Drinu" je sve do sredine 20. veka bio praktično zaboravljen. A onda je Ivo Andrić sve promenio...
"Marš na Drinu" orio se Švedskom
Kada je naš veliki književnik 1961. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, na dodelu ovog najvišeg priznanja je u Švedsku sa sobom poneo i ploču sa kompozicijom "Marš na Drinu".
"U boj, u boj, krenite junaci svi"
Tek 1964. godine kompozicija "Marš na Drinu" dobila je i tekst. Napisao ga je novinar i publicista Miloje Popović Kavaja koji je tda bio predsednik KUD "Ivo Lola Ribar". Pesma je horski izvedena na 50. godišnjicu Cerske bitke. Delo je izazvalo veliku pažnju tamošnje javnosti i zapravo su Šveđani bili ti koji su najzaslužniji za popularnost koju ova srpska kompozicija danas uživa. Jedan gitarista je 1963. godine prvi objavio snimak sa pesmom, usledila su druga interesovanja, a 1964. snimljen je i čuveni film Žike Mitrovića "Marš na Drinu".
Usledile su i brojne svetske obrade. Godine 1966. holandska grupa "The Spotnicks" snimila je svoju verziju kompozicije "Na Drinu", iste godine marš je obradila i britanska grupa "The Shadows", a 1968. isto je uradio i nemački muzičar Džejms Last. Od domaćih muzičara, obradu pesme je obradila grupa Smak 1982. kao i Branimir Štulić.
1. Ljubim te, ljubim, dušo, Ljubim te, raju moj! A osim tebe nikog, Do samo narod svoj.
On će sa mačem doći, Kad kucne jedan čas, Otet’ će staru slavu, Dobit’ će novi glas.
A ti ćeš, moje sunce, Svo blago moje — svo, Ti ćeš mi rodit’ sina, Da čuva blago to. 2. Ako mi rodiš sina, Rodi mi Miloša; A bude l’ mila ćerka, Nek bude Milica:
Krvavo ide vreme Srpske osvete, Trebaće zemlja srpska Hrabre Miloše.
Al’ bio Miloš ili Lepa Milica — Samo da Srpstvo ljubi, Ljubi Srbina… 3. Kaži mu, kaži, da je Ljubavi naše cvet, Da je u Srpstvu nik’o, Video dan i svet.
Pevaj mu srpsku pesmu, Njome ga tišaj ti, Sa njome búdi čedo Beskrajne ljubavi.
Opominji ga, dušo, Slavnih starina; A svakad — svakad žarko Da ljubi Srbina! 4. Ne treba njemu zemlje Međa dedovi’ — Sa zemljom neka sude Srpski knezovi.
a njemu bojno koplje, Paloš ubojan, U levu ruku abrjak, Bojan — trobojan.
P’ onda mu podaj hata Mamna — pomamna, Pa reci: »Sine, idi, Goni dušmana!«… 5. Na nebu nema zvezde Da sija kao ti; Pa baš ni sunce nema Take svetlosti.
A gde je srca, srce, Da tako ljubit’ zna? A gde je duše, dušo, Lepog anđela?
na našoj zemlji nema, Ni nebo nema tog — Ta što je lepo bilo, Meni je dao Bog. 6. Često te u snu snivam, Moja ljubavi! Često te tako viđam, Cvete ubavi!
Pa grlim nebo plavo, grlim, uzdišem; A ljubim sunce jarko, Ljubim, izdišem.
Al’, evo, zora sviće, I, evo, prođe san, Al’ tebe nema, nema — Nema da svane dan! 7. Pa gde si, gde si, dušo, Gde si, anđelu? Zašto mi kriješ lice, Ružu rumenu?
Ta da je jedno carstvo, Da ga pregazim, Pa da na onom kraju Sunce opazim;
Il’ da je jedan Dunav, Da ga preplivam, Pa da na tvojim grudma Nebo uživam! 8. Ali te krije tamna, Pusta daljina — Daleko mi je Banat, Crna haljina.
Pa ko će znati, dušo, Da l’ tebi nije zlo? Možda i tužiš tamo, Moja divoto?
Il’ još i ne znam, sunce, Za tvoje jade sve? Al’ ti da znadeš da mi Srce umire! 9. ah, zaludu me doma Lepo tešiše — U srcu mi je teško, K’o da izdiše.
Čujem mu tuge neme Lagani tužan poj — Za tobom plače, dušo, Za tobom, raju moj!
Al’ tebe nema — nema, Da ga utešiš, Il’ da mi srce plačno Srcu prigrliš. 10. I rekla si mi pisat’ Mnoge promene, Na svakom belom listu Zlatne spomene.
Al’, evo, evo, prođe I ovaj crni dan, K’o jedna tamna senka, K’o jedan gorki san,
A pisma jošte nema — Nema, anđelu, Da rosom živne dušu, Ružu uvelu! 11. Il’, možda, dršće ruka? Da nesi bolna ti? Oh, samo to da nije, Moja ljubavi!
Po duši, možda, lebdi Gorak uzdisaj? A možda mi se ledom Umiva duše raj?
Oh, ćuti, ćuti, srce! Ne kobi tako ti! Ta Bog je Bog i tebi — Bog je milosti!… 12. I došao je listak Knjige prebele, I pisala si meni, Mili anđele!
A listak lebdi, diše Kao dušica, A duša sija, trepti Kao rosica.
Il’ možda ga je suza Gorka kapala? Il’ ga je, možda, tuga Tvoja pisala?
13. Jesi li čula, dušo, Da ponoć uzdiše, Kad joj na crnim grudma Zvezdu raniše?
Jesi li vid’la, sunce, Gde slavuj umire, Kada mu vihor belu Ružu razdire?
Onda ćeš znati, čedo, Verovat’, raju moj, Kako je srcu mome, Duši ranjenoj!…
14. Žubor voda šljunkom teče, Huji šumica, A na nebu zvezda trepti, Zvezda danica.
Srce moje igra, bije, Sve se previja — Čini mi se, moja dušo, Da je Srbija!
A od one zvezde sjajne Činiš mi se ti, Pak bih iš’o — išao bih Zvezde ljubiti!…
15. Pa baš da umrem, dušo, Da me sahrane; Pa baš i pep’o groba Da mi nestane —
Ostaće ljubav moja, Veruj, ostati, I dok je sveta, veka, Da će trajati!
Pa ako t’ srce ljubav Samo veruje, Čućeš u nemoj noći Kako tuguje…
16. U lepom vrtu rošen, Cvet je iznik’o, Na tvojim grudma nošen, Svetu s’ privik’o.
U ljubavi je našoj Miris izveo, Pri rastanku je našem Pao, uveo.
Pa kada umrem, dušo, On će ostati, Pa će na grobu, možda, Opet cvetati…
17. Još nikako glasa nema Mani Srbinu, Da mi javlja sreću moju, Tvoju sudbinu.
Da mi kaže: »Dragi brate, Rodio se sin!« Da mi kaže: da je junak, Da je Srbljanin.
Da nacrta muško čedo, Da opiše soj — Da je Srbin, da je junak, Da je porod moj!
18. Crne veđe, crne oči, A ne čuješ plač; A kada bi zaplakalo, Za šaren bi mač,
Da se njime igra čedo, Da se našali, Il’, srčano, od kolevke Parče odvali.
E, tako je srpsko dete, Bre, Turčine, bre! S golim mačem u svet juri, S mačem umire…
Iako je živeo jako kratko, ostavio je neizbrisiv trag u srpskoj književnosti. U svom kratkom životu ipak je stigao da opeva patnje i stradanja srpskog naroda kroz tragično povlačenje preko Albanije, i na takav način ovekovečio je jezivu viziju plave grobnice kod ostrva Vida – ostrva smrti. Ali nije dočekao da opeva pobede i oslobođenje u koje je čvrsto verovao. Umiro je od tuberkuloze u dvadeset i šestoj godini u Solunu.
PLAVA GROBNICA
Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne! Gazite tihim hodom! Opelo gordo držim u doba jeze noćne Nad ovom svetom vodom. Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata I na mrtve alge tresetnica pada, Leži groblje hrabrih, leži brat do brata, Prometeji nade, apostoli jada. Zar ne osećate kako more mili, Da ne ruži večni pokoj palih četa? Iz dubokog jaza mirni dremež čili, A umornim letom zrak meseca šeta. To je hram tajanstva i grobnica tužna Za ogromnog mrca, k'o naš um beskrajna. Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna, Mračna kao savest, hladna i očajna. Zar ne osećate iz modrih dubina Da pobožnost raste vrh voda prosuta I vazduhom igra čudna pitomina? To velika duša pokojnika luta. Stojte, galije carske! Na grobu braće moje Zavite crnim trube. Stražari u svečanom opelo nek otpoje Tu, gde se vali ljube! Jer proći će mnoga stoleća, k'o pena što prolazi morem i umre bez znaka, I doći ce nova i velika smena, Da dom sjaja stvara na gomili raka. Ali ovo groblje, gde je pogrebena ogromna i strašna tajna epopeje, Kolevka će biti bajke za vremena, Gde će duh da traži svoje korifeje. Sahranjeni tu su nekadašnji venci I prolazna radost celog jednog roda, Zato grob taj leži u talasa senci Izmeđ' nedra zemlje i nebesnog svoda. Stojte, galije carske! Buktinje nek utrnu, Veslanje umre hujno, A kad opelo svršim, klizite u noć crnu pobožno i nečujno. Jer hoću da vlada beskrajna tišina I da mrtvi čuju huk borbene lave, Kako vrućim ključem krv penuša njina U deci što klikću pod okriljem slave. Jer, tamo daleko, poprište se žari Ovom istom krvlju što ovde počiva: Ovde iznad oca pokoj gospodari, Tamo iznad sina povesnica biva. Zato hoću mira, da opelo služim bez reči, bez suza i uzdaha mekih, Da miris tamjana i dah praha združim Uz tutnjavu muklu doboša dalekih. Stojte, galije carske! U ime svesne pošte Klizite tihim hodom. Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte Nad ovom svetom vodom!
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 3 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
