Novosti

Novosti

Гладијатори у телевизијским аренама

Зашто се зарад гледаности померају границе издржљивости учесника ријалити програма и да ли је новац довољна надокнада за могуће угрожавање живота

Да ли учествовање у ријалити програмима личи на психолошки експеримент, зашто учесници постају агресивни, мењају устаљене обрасце понашања и ризикују живот све у жељи да освоје награду и стекну што већу популарност, објашњавају најеминентнији домаћи психолози, психоаналитичари и неуропсихијатри.

– Човек је друштвено биће. То га је и учинило хомо сапијенсом. На подлози дружења настали су говор, социјална организација и сва надградња која је из тог проистекла, једном речју комплетна цивилизација. Када издвојите човека ви га дехуманизујете, ускратите све битне елементе њега као психосоцијалног бића. Зато у затворима, који су сами по себи нехумани, када неко направи преступ добије одређени број дана самице. То оставља дефинитивни траг на психи, само је питање околности у будућем животу како ће се манифестовати. Ријалити програми су вишеструко штетни, у првом реду за саме учеснике, како током самог трајања тако и касније са далекосежним последицама. Подсетићу само да је након учествовања у тим телевизијским програмима код нас уследило више трагедија и то младих људи, било у форми саобраћајних несрећа са смртним исходом било другачије. О дугорочним последицама за сада је прерано говорити. Али могу повући паралелу с боравком америчких војника у Вијетнаму. Последице тога у форми посттрауматског синдрома појављивале су се и 25 година након боравка – истиче неуропсихијатар, др Петар Бокун.

У којој мери је основано становиште да поједини ријалити програми личе на експеримент са изабраним затвореницима, који су после делегирања да надзиру рад осталих затвореника показивали горе облике понашања и спроводили ригидније мере од правих чувара, питали смо психоаналитичара др Зорана Миливојевића.

– Извесна сличност постоји, али и велика разлика тако да се ријалити шоу не може поистоветити са затвором, а ни укућани са затвореницима. Изолација у којој изоловани могу било ког тренутка да кажу нећу више овако да се играм и није права изолација. У добровољној изолацији „затвореници” увек имају могућност да изађу, и знајући то, све постаје игра у смислу ко ће више да издржи и при том више да забави. Сасвим је другачија ситуација у изолацији против своје воље. Прави затворе је веома велики стрес, непријатељско окружење пуно насиља, а са тим се никаква „Фарма” не може упоредити. Ми стално заборављамо о чему се ту ради и мислимо да гледамо реалност, да видимо некакве жртве, изманипулисане људе жељне славе. У стварности су све то јавне личности које одлично знају шта је јавно експонирање тог типа, које су добровољно пристале на такав живот на неко време, а све зарад загарантованог публицитета који им поспешује каријере и награде које ће можда освојити. Дакле, у питању је представа која не личи на представу. Укућани су у ствари глумци који покушавају да нас увере како они не глуме. Свако од њих има неки свој тајни план, стратегију како да што дуже остане у игри и можда освоји главну награду – наглашава Миливојевић. Са друге стране, Петар Бокун сматра да је реч о психолошком експерименту, али је „само питање да ли су наши организатори свесни тога”. Како наглашава, „феномен издвајања стражара из групе и давања одређених привилегија ствара оквир за развој такозваног стокхолмског синдрома, где се психа измени до те мере да почне да обожава своје мучитеље”.

Велики међусобни сукоби, испољавање агресије и отежана адаптација на нове услове живота резултат су мешовитог састава учесника, чије су личности међусобно неспојиве (разлика у годинама, статусу, интересовањима), тако да су антипатија и конфликти између њих предвидиви, што повећава гледаност. Према речима професора Миливојевића, „изолација, глад и хладноћа се користе као нека врста катализатора који треба да убрза процесе и групну динамику. Сви ови методи доводе до тога да се људи осећају непријатно, а када је некоме непријатно, тада му је теже да толерише друге. Тада лакше прасне и настају конфликти који опет воде у потребну динамику”.

Губљењем уобичајеног животног амбијента и најразличитијих улога које појединац има у породици, на радном месту и друштву, а којим се потврђује слика о себи, учесници ријалити програма, према мишљењу психолога Зорана Мустеровића, губе спољашње услове самоидентификације, што на крају резултира и губитком осећаја личне сигурности.

– У оваквим условима интима је нарушена, па се пред непознатим људима износе интимна преживљавања, жеље и осећања. Постоји и онемогућеност у индивидуалној акцији, јер вас усмерава одређени ауторитет, па на такав начин се губе основне карактеристике одраслог бића, то јесте персонална аутономија, што неминовно изазива враћања на инфалтивно понашање (отуд плакања, свађе, ругање са надимцима…). Осећање несигурности и угрожености потврђује се тиме што појединци покушавају истицањем властитог имена, који је битан део личног статуса, да се рехабилитују пре свега у сопственим очима („знаш ти ко сам ја”, „ја сам име за тебе”) – објашњава Мустеровић и додаје да се у мучном периоду адаптације неки укућани повлаче у себе, док други праве мале неформалне групе, које се изолују од осталих. Такође, неки укућани се не мире са ситуацијом и настоје на наметну своја правила.

– Оваква позиционирања у групи, још уколико је личност ригидна и мање адаптибилна, по правилу доносе конфликте, којим се поларизују односи до инцидента. Одустајање за овакве личности је исто што и пораз па истрајавање их може довести да раде у корист сопствене штете, што није не својствено ни нама као народу. Верујем да у овом свом контрирању и нерационалном понашању Милош Бојанић има пуну подршку ТВ гледалаца, што би њега, на жалост оснажило да истраје у оваквом понашању – упозорава Мустеровић.

Због контролисаних и споља наметнутих услова живљења, као и спречавања комуникације са спољашњим светом, ријалити програми се, према мишљењу Мустеровића, могу поредити са тоталитарним институцијама, у којима се све животне активности одигравају на једном месту, сви имају исти третман, заједно раде, и све се одвија у присуству једног ауторитета или „одозго” наметнутих правила. То их, према оцени професора Бокуна, може довести у везу са моделима понашања испољеним у нацистичким логорима.

– Свака изолација лишава функцију чула, преко којих ступамо у контакт са спољашњим светом. Намерно одржавање особе у будном стању дуже од шест дана дефинитивно мења душевно стање. Одсуство могућности контакта с блиским особама примењивали су нацисти у логорима, где су затвореници имали право да се јаве кући једном у више месеци и то на немачком, који нису знали. Тако су се затвореници довијали пишући на пример: „Liebe стара, шаљи мало пара. Да си ми gesund”, као што видите ништа новог под сунцем. Треба само пратити функционисање терористичких диктатура широм света и само ће вам се отворити. Почиње се снисходљивошћу, покушајем прилагођавања на немогуће, одакле крећу два правца, један у испољавање вербалне и невербалне агресије, а други у самокажњавање. Питање је дана када ће у неком од тих игара примерених римским аренама осванути леш. Старо је позоришно правило да ако у првом чину на зиду виси мач, у трећем ће он неког пробуразити. Но, живот је код нас последњих десетак година ионако појефтинио – објашњава неуропсихијатар Петар Бокун.

Могућност да због измењених услова, великог стреса и нервирања дође до болести или чак смртног исхода неког од укућана, професор Миливојевић ипак одбацује.

– Сигуран сам да су сви учесници „Фарме”, због објективне одговорности организатора и могућег одштетног захтева у том случају, прошли озбиљан лекарски преглед. А када је неко здрав, он не може умрети од секирације и нервозе. Иако је код нас присутна та заблуда, ни најјача емоција не може да убије здравог човека. Мислим да је већа вероватноћа да дође до неког насиља и повреде повезане са тим – наглашава Миливојевић.

Управо због чињенице да програми тог типа могу створити значајне промене понашања, фрустрације и осујећења код својих учесника, ваља се запитати каква је или колика надокнада довољна за упуштање у овакав изазов. Да ли је новац довољно снажан мотив да доведе у питање и сам живот?



Politika

_________________

Život u šengenskom zatvoru - Petar Bokun

„Nasilje u Srbiji je čin koji se ciljano spinuje. Sada kada treba da dobijemo šengensku vizu, pet, šest minornih incidenata postali su međunarodni svetski problem. Apstrahirajući tragediju koja se dogodila sa Francuzom, ostaje suva činjenica da su svi ostali incidenti deo života ne Beograda, nego bilo kog milionskog grada na svetu“, kaže u razgovoru za „Pečat“ psihijatar Petar Bokun.

Da li su incidenti svojevrstan zakon pulsiranja megalopolisa?

Postoji pravilo da se agresija povećava sa gustinom stanovništva. Beograd je postao megapolis, a nezaboravimo da su se svi incidenti dogodili u užem centru grada, gde je napučenost, broj stanovnika, najveći po kvadratnom kilometru. To dokazuje jednu staru teoriju Kaluna iz 1953. godine koji je eksperimentisao sa miševima, stavljajući ih u sve manje kaveze. Smanjujući im prostor, miševi su postajali sve nervozniji, da bi na kraju apatični postali skloni samoubistvu.

Nasilja na ulicama, navijački, te obračuni fudbalera sa nivajačima, kao i podmetanje bombi, izraz su svojevrsne agresije. Gde je granica tolerancije kada je nasilje u pitanju i gde je ona kada govorima o normalnoj, i agresivnosti koja se markira kao društveno opasna? 

Postoji prirodna agresija koja ima svoje težište u hipotalamusu i hormonima. Zbog testesterona su nekada na dvorovima kastirali evnuhe kako ne bi bili agresivni. Prirodni agresivitet je pozitivan i služi čoveku u preživljavanju. Kada za nekog kažemo da je prodoran i ambiciozan u osnovi to je vid agresije, način da pojedinac ostvari svoje mesto pod Suncem. Ali čovek kao homo sapiens ima koru mozga, za razliku od drugih živih bića, u kojoj stvara apstraktno mišljenje. Ta apstraktna mišljenja uzrok su jedne druge agresije, virtuelne, stvorene na veštačkim razlikama. Tako je neko hetero, neko homoseksualac, neko katolik, a neko pravoslavac, jedan voli smokve, drugi jabuke. A najgore razlike su onde gde se dodiruju razne ideologije. To je Hamptitonova teorija fikcije civilizacije. Kako se mi nalazimo na mestu gde se taru islam, pravoslavlje, katoličanstvo, Zapadna Evropa i Istok, mi smo stalno izloženi potencijalnim opasnostima. Gde god se nešto tare, tu i iskri, a gde iskri tu su varnice i zbog toga smo izloženi uvek određenom nivou apstarktnog agresiviteta, u ime vrednosti koje su nam nametnute. Mi nismo rođeni ni kao katolici, ni kao kalvinisti ili vegetarijanci, već kao prirodna bića. Kao što šahisti kažu: Gen suma sumus – jedan smo rod. Ali te veštačke razlike su stvorile potiranje prirodnog jedinstva i to je Frojd objasnio teorijom prokletstva malih razlika. Neće ratovati Rumuni i Portugalci, ali zato hoće Srbi i Hrvati, jer su prokleto malo različiti jedni od drugih. Palestinci i Izraelci pripadaju istoj semitskoj zajednici, ali zbog raličite vere oni su krvni neprijatelji. Isto je sa sunitima i šiitima u Iraku. Dakle u osnovi agresiviteta takvih razmera uvek su verski i ideološki principi.

Po definiciji nasilje ne podrazumeva mišljenje. Da li je to tačka na kojoj se formiraju navijačke i druge grupe?

Agresivitet nije teško izazvati kod čoveka jer on, istina, ne zahteva mišljenje, tako da se dešava da se obično mali ljudi, nišči duhom, udružuju. Tako je nastala i reč fašizam, od reči fasces što znači snop šiba, a tako je ilustrovan i njihov simbol. Snop šiba potiče iz priče koja postoji i u našem narodu, a u kojoj deda daje unuku jednu šibu da je slomi. Njemu to polazi za rukom, ali kada dobija snop šiba, unuk je nemoćan. Dakle zajedno smo jači. Zato se mali ljudi udružuju. Otuda imamo gangove u raznim gradskim identifikacijama po ulici, mesnim zajednicama, polovima stadiona. Mladi ljudi imaju potrebu da se sa nekim poistovete, a sami nisu dovoljno jaki. Tu je koren grupnog agresiviteta. Ali kako mi živimo u društvu velike psihološke manipulacije, ribari ljudskih duša su davno otkrili da se sa gagovima može manipulisati. Tako pojedinac dobije džip čiroki, ali zato treba da ubije nekog, drugi zlatnu kajlu za prebacivanje dva kilograma heroina. Uvek postoje manipulatori koji su u pozadini i koji pokreću one koji se služe fizičkom silom. Civilizacija je isto što i domestifikacija domaćih životinja. Kada zadivljeni gledamo u cirkusu ukroćene lavove i tigrove, zaboravljamo da su životinje dobile mnogo batina pre nego što su postale objekat manipulacije. Domestifikacija čoveka kao vrste je isto tako zahtevala posla kako bi čovek postao pitom i poslušan. Da bi se sublimirao agresivitet u gangovima i grupama, i doveo u nekakve civilizacijske tokove, država mora da bude jača od njih. Zato svaka država ima organe sile: sudstvo, policija i vojska i mora da ih upotrebaljava tako da izgrednici dobiju jako upozorenje i pre upotrebe sile. Inače, čim popušta velika sila, miševi kolo vode.

Na kojim principima počiva zakon grupe?

Zakon grupe funkcioniše tako što vođa svim članovima obećava određeno hijerarhijsko mesto koje hrani njihovu sujetu. Sve grupe su hijerarhijski zasnovane. U istoriji su se očuvale samo tri piramidalne institucije: vojka, katolička crkva i masonerija i to zato jer prvi imaju papu, kardinale, pa niže činove, masoni 33 reda, vojska generale, pukovnike, majore. Gangovi su njihova imitacija pa bilo da je reč o kineskim trijadama bilo o kozanostri. U svim slučajevima bos stvara autoritet tako da on hrani narcizam svojih članova.

To su redom svetski fenomeni. Nije li stadion danas ono što je u arhetipskom sećanju juče bila gladijatorska borba?

Stadion je grupa ljudi bez sopstvenog, pa grupni identitet traže u boji, zastavi i himni određenog kluba za koji navijaju. Oni dediciraju deo sebe, dakle rade isto što i zemlje u EU koje su deo svog suvereniteta dale zajednici. Manipulator grupe za pritisak zadužen je za viku i podizanje atmosfere. Svaki stadion je arena i tu je sličnost sa gladijatorskim starorimskim i grčkim cirkusima. Oni u areni dobijaju psihologiju grupe. Vilhem Rajh je jedan od retkih koji je pisao o ovom fenomenu. Osnovni princip ponašanja grupe je nepredvidivost, odnosno stampedo efekt.  To je slično kao kada neko kaže požar, a svi polete napolje. Tako na stadionu kada jedan kaže „Udri sudiju“, svi će mu se pridružiti. To je elementarno ponašanje, princip fajt or flajt – borba ili beg. Tada su ljudi nepredvidibi, jer se ponašaju bez kore mozga, a na principu rada starog mozga, koji je zajednički nama i reptilima, a uz pomoć koga pravimo razliku: dan-noć, gladan-žedan.

Nakon serije napada na strane državljane u Beogradu, mnogi su ove slučajeve tumačili ideološkim i političkim pozadinama. Koliko su ovakve analize opravdane?

Koren seže od Adama. Nisu jadne devedesete za sve krive. Mi smo kao vrsta agresivni samo postoje vremena kada je država jaka i uspešna u njenom suprimiranju. Za vreme bivše SFRJ postojao je kazneni bataljon u Bileći i svi nepodobni, ideološki ili agresivni služili su tu vojsku. Dakle, svaka uređena država uspeva da prepozna i ophodi se u skladu sa opštepoznatom činjenicom da u svakoj ljudskoj populaciji postoji dva odsto psihopata i 0,2 duševnih bolesnika. Sada neki pokušavaju da se pod pojmom civilizacijski sve negira, ali činjenica je da postoji određeni stepen agresivnosti vrste i da je on normalan i sveprisutan.

Nasilje u ime ideologije, rekli ste, njena je opasnija varijanta. Nije li paljenje Skupštine svojevrstavn primer takve agresije?

Kao lekar i neuropsihijatar ne mogu da razlikujem vašu i našu agresivnost, da moju ocenjujem kao pozitivnu, a vašu kao negativnu. U demonologiji stare Grčke agresija proizlazi iz Zevsove glave, simbolički to je Ares, bog rata. Oni su pravilno locirali rat u apstraktno mišljenje jer on ne potiče iz srca, već iz glave. Opasna je apstraktna agresivnost jer ona dela u ime ideologije. Iz ideologije je zapaljena Skupština i nestalo je 50 slika, a vraćena je samo ona stvar koja se počiniocu krađe nije uklapala u enterijer. O toj agresivnosti se danas ne govori.

Sve agresije su jednake, a to što su neke politički oportune, meni kao psihijatru antropološkog usmerenja apsolutno je svejedno jer ja gledam na agresiju na nivou vrste, a ne nivou partijske članarine. I to je ključ. Pitanje podobnosti je ispod mog nivoa.

Ako je koren agresivnosti u strahu, čega se plaše ovi mladi ljudi?

Oni imaju egzistencijalni strah. Nisu završili škole, nisu bili motivisani da je završe jer im niko nije garantovao posao i novac za život. Mladi se danas nisu materijalno i egzistencijalno ostvarili, a dobili su niz šamara tokom formiranja, od inflacije, bombardovanja, nemaštine do gubitka ratova. To je stvorilo kompleks manje vrednosti, a čovek ne voli da je manje vredan već da je jednak. Šengenski zid nas je stavio u kavez i mi smo besni. Nismo videli Evropu, nismo videli Pariz, kurvu na Šanzelizeu, lepoticu na Fontana di trevi, Bobija u Londonu. Nismo iživeli stvari koje Evropa ima, nismo gledali koridu. Mi smo zatvoreni i to je stvorilo u nama kompleks niže razrednosti. Prva reakcija na ovo neprirodno stanje je agresija i pokušaj da sebe izjednačimo sa drugima. Tu je Evropa kriva, a ne mi. Prva stvar kada zatvoriš životinju u kavez je ta da ona prestaje da se razmnožava i postaje apatična. Ili, drugi primer, kada neko u zatvoru napravi gaf, kazna je samica. Tako smo mi osamljeni, okruženi NATO-vcima, šengenovcima, Albancima i Šiptarima koji putuju, dok mi ne možemo da vidimo ni Segedin i Temišvar.

Kako neutralisati i čime kompenzovati strah? Da li to može učiniti boja šala ili fudbalski klub?

Iza svih duševnih manifestacija stoji strah. Neki ljudi ga kompenzuju tako što žene lepu ženu, jer se tako osećaju sigurnijim, drugi kupuju kvadrate stana. Na taj način se strah nadkompenzuje. Ali sve ovo su socijalno tolerantni načini nadkompenzacije. Neko, pak, grize nokte, ali to je već za doktora, a neko se udružuje u grupe. U podlozi svih društvenih manifestacija nalazimo strah. Sigurnost postižemo na razne načine, crveni ili crni šal, Istok, Sever ili Zapad. Iza svake agresivnosti je umišljenost poput tvrdnje da je neko veći katolik ili Srbin od druge osobe. Po čemu? Veličini struka? Sve je to apstraktno i tu nema vrednovanja, nema pokrića u realitetu. Svest da neko nije to što izigrava je izvor agresiviteta. Takav je slučaj kod niskog Sarkozija ili Napoleona koji je došao do Moskve sa 156 santimetra visine. U biti i jednom i drugom pokretač je bio kompleks manje vrednosti.

Da li možemo govoriti o socijalnom poremećaju svesti ili, pak, o socijalno poremećenom načinu života?

U svim populacijama širom sveta broj sociopatskih ličnosti je više ili manje isti i uvek uslovljen organskim, porođajnim traumama, pušenjem majke u toku trudnoće. Ne može se reći da smo po nečemu specifičniji, sem što naša štampa daje više važnosti ovim incidentnim pojavama, a to se u modernoj komunikologiji zove spinovanje.



Koje kretator takvog spinovanja crne slike o Srbiji?

Iza spinovanja stoji neko ko želi poražavajuću sliku Srbije. A to su oni koji su nas bombardovali i koji delaju udruženi sa domaćim izrodima. Izrode ima svaki narod, pa čak ni po toj stavci nismo izuzeti iz opšte slike. Sada kada smo neposredno na pragu vizne liberalizacije spinuje nam se agresivitet kao da smo glavni razbojnici sveta. Nije tačno. Tačno je samo da je nekom cilj da Zapad misli da smo naprasno postali agresivni. A zaboravili smo 1952. godinu kada su Branku Stankoviću, beku Crvene zvezde, razbili glavu pod plinarom u Hajduku. Tuče su uvek postojale. Kada su vozovi kroz Knin prolazi sa čitavim prozorima? Nikada. Sada ide onaj momenat kada neko treba da kaže: vi Srbi niste sazreli.

Da li medijsko insistiranje na incidentnom ponašanju pojedinca budi osećaj kolektivne krivice i da li kolektiv može preuzeti odgovornost za pojedinca?

Incident je pojedinačni, ne narodni. On je plod nasleđa, genetike i vaspitanja, dok okolnosti omogućavaju samo ispoljavanje.

Ali po principu par to toto, uz medijsko manipulisanje, a nisu svi mediji dobrohotni, nakon prestanka tomahavka nad nama je nastavljen psihološki rat. Ja to doživljam kao vrstu manipulacije kojom neko pokušava da nas obeleži kao nepodobne za kulturnu Evropu koje je vodila stogodišnje, tridesetogodišnje i krstaške ratove.

Mediji žele da probude osećaj kolektivne krivice, pa i van ove situacije 77 odsto štampe forsira crnu hroniku. Loše i strašno izaziva adrenalin koji budi pažnju, pa ako nema ništa drugo bar možemo pročitati da se survao voz u Indiji, desila avoionska nesreća u Sibiru ili zemljotres u Peruu. Šta je bilo sa epidemijom svinjskog gripa? Prošlo je godinu dana od prvih upozoravajućih signala, a mi se jedino suočavamo sa strahom onih koji su nas plašili. Medijska predviđanja nesreće, kao i apokaliptične vizije unose kod ljudi određeni nemir.

Ako je država jaka i njeni organi rade svoj posao, onda neće doći do toga, ali ako funkcioniše prncip zemljačke i korupcijske sprege, onda to postaje činjenica.

Šta o kulturološkom obrascu jedne generacije ili jedne nacije svedoče izjave učesnica rialiti šoua koje kao jedinu referncu ističu nesebičnu podršku roditelja i veru u njihovo, ovako, započeto građenje karijere?

Kada bi bili religiozni mogli bi reći da je to neka vrsta prostitucije, ali to danas nije uvreda. Rialiti šou je započeo svoj život u Americi, decenijama pre nego što smo ih mi „popili“ i to nije naš fenomen. Oni su način snižavanja moralno etičkih vrednosti jer je TV moćan medij i virtuelna stvarnost nadilazi naše živote. Mnogi ljudi misle da žive, a u stvari ispunjavaju dnevne obaveze i vegetiraju. Oni ne žive život individue. Ribari ljudskih duša su odavno otkrili da ljudi više vole da gledaju tuđe nego da žive svoj život.

Kakvu ulogu u formiranju problematičnih ljudi imaju njihovi roditelji?

Roditelji su izgubili autoritet. U Srbiji postoji milion nezaposlenih, te zbog socijalnog položaja oni više ne mogu da brane poziciju autoriteta pater familijasa. Drugo, TV uvek prikazuje lepše ljude nego što su naš otac ili majka. Tamo su svi pametni, žene našminkane i dete razmišlja: Pa da moja majka nije našminkana, ona pravi pekmez i peče paprike. Od tuda nedostatak familijarnog autoriteta.



Smatrate li da je stvar političkog ukusa i volje doneti zakone koji bi ne samo regulisali nasilje na stadionima, već i ono u porodici?

To su uže kategorije. Ovo je antropološka pojava karakteristična za ceo svet i kao što bi rekao maršal Mahuan: Svet je globalno selo. Nemojmo sebe posipati pepelom jer to manipulatori hoće. Nije za to odgovorna naša društvena stvarnost. Probajte proći Njujorkom u neke četvrti. Drugo je što smo mi nekada imali apsolutnu sigurnost koja je danas svedena na nivo evropske i svetske. Ne, mi smo kao i svi drugi. Šta reći na frakciju Crvene armije, Crvene brigade koju su organizovali univerzitetski profesori… Isto je i sa porodicom.



Šta se dešava kada se represijom odgovori na nasilje?

Agresija na agresiju je greška kojom neko želi da profitira i reši se nezgodnih tipova.

Mediji i oni koji ih plaćaju prave sliku o nama kao agresivnim ljudima koji ispoljavaju ponašanje neprikladno uljuđenoj Evropi. To nije tačno. Kazniti pripadnike nekih organizacija znači imati ih za 20 godina na čelu države. Nisu li Tito, Đilas, Ranković, Izetbegović, Đinđić, Mesić bili po zatvorima, pa postali predsednici. Ići na ideološke grupe represijom samo.je duvanje u jedra tim grupama. Ideološki zaslepljenim fanaticima žrtva je kompliment. Konačno ko je ikada sredio agresivce. Uvek će se pojaviti neki Kučuk Alija.

Koju količinu mržnje prema državnim institucijama u sebi može da ponese mlad čovek koji na TV gleda kako njegov otac sebi odseca prst ili leži na pruzi ne bi li obezbedio minimum pravde?

Istu količinu koju i jedan mlad Francuz koji gleda 23 samoubistva u Frans Telekomu. Nema razlike. Ako se pojedinačna situacija omasovljava, a slika Srbije prekriva jednim malim prstom, reč je o manipulaciji.



Koliko je ispravno i posledično poistovećivanje nasilja sa ksenofobijom, a ksenofobije sa patriotizmom?

O čemu oni pričaju? Srbija ima samo 63 odsto Srba, a sve ostalo su Mađari, Rusini, Albanci, Hrvati i drugi. Po statistici Srbija nije ksenofobična. Drugo, ovo je tranzitni grad kroz koji dnevno prođe 40.000 ljudi. Treće, mi smo primili je 600.000 izbeglica. Stvar sada funkcionoše ovako. Stavite nas u kavez i kažete oni su  nervozni. Pri tom, trenutno 600.000 turista šeta po Londonskom Pikadiliju. Kod nas se menja uzrok i posledica. Slušamo o globalizmu i kosmopolitizmu, a jedan narod živi u zatvoru i stalno mu iznalaze nove greške.


Nedavno istraživanje jednog instituta pokazalo je da nešto manje od polovine mladih ljudi boluje od „crnih misli“. Šta je uzrok tome?

Divno. Znači više od 50 odsto ima lepe misli. Čaša je uvek do pola puna, a do pola prazna. Rigidno čovečanstvo je staračko, kruto i ne voli promene. Kada stvari krenu nabolje ono se plaši da neće moći da odgovori na dobre promene. Ljudi sopstvenu impotenciju prebaciju na celu naciju. Drugo, zanimljivo je znati da se centar za agresiju kod čoveka i centar za smeh nalaze vrlo blizu jedan drugom, tako da je aresivni izraz lica isti kao onaj kod čoveka koji se smeje. I neverovatno koliko se maksimalno agresivni čovek može razoružati sa smehom, jer se te dve manifestacije negde prepoznaju. Ako agresivcu ukažete na besmislenost situacije, sve prilike su da će odustati od svakog pokušaja nasilja. Ali, pak, ako strahom odgovorimo na strah, to je situacija koja funkcioniše na nivou jednog dela mozga gde je smešten agresivitet, i stvara se situacija „ubiti i zaklati“, odnosno nepredvidiva panika.

pecat.co.rs

_________________

Kolumna - Srce pod pritiskom

Svinjac

Fenomen takozvane stvarnosne televizije, to jest rijaliti šou programa, koji se poput svinjskog gripa nezadrživo raširio i na ovim prostorima, jeste nešto što zaslužuje ozbiljnu društvenu analizu. Astronomski skokovi gledanosti, kojima se hvale televizije koje emituju te moderne „TV formate“, govore ne samo o ozbiljnoj promeni suštine televizije u modernom svetu, već govore i o dubokim promenama u vrednosnom sistemu društva. Podatak da je finale „Farme“ bio najgledaniji program, da je „Veliki Brat“ bio jedna od najpopularnijih emisija, a da je „Trenutak istine“ emisija koja vezuje uz TV ekrane milionski auditorijum, govori ne samo o svima nama veoma loše, već možda najviše o tome kuda idemo.
Ako je na „Farmi“ ključ uspeha, opstanka i rejtinga bila drama - to jest, agresija, svađa, psovke i primitivizam, ako je uspeh definisan idejom gubitka osećaja za pravdu, makijavelističkim pristupom, i idejom da pobeda opravdava sve, onda zaista nemamo čemu da se nadamo. Ako je vrhunski ideal zabave jedan simbolički logor, u kome je svako svakome vuk, ako je vrhunac gledanosti i TV privlačnosti - svađanje, vređanje, psovanje, ako je mržnja, zavist, pakost i zlo ono što se nagrađuje - onda se pred tom lavinom moralnog užasa mora povući svako ko ima zrno pristojnosti. I dok je na „Farmi“ promovisano zlo i mržnja, u „Velikom Bratu“ - glupost, besmislenost i seks, u emisiji „Trenutak istine“ na pijedestal se stavljaju najcrnje perverzije i gotovo satanistički poklič - „radi sve što ti padne na pamet“.
Stvarnosna TV Srbija tako pokazuje svoje kaljavo lice - makroi, psihopate, seksualni perverznjaci, javne ličnosti koje svojom prostotom zasenjuju bilo koju uličarku i za to dobijaju navijače poput gladijatora u areni, pokazuju da je vreme pristojnosti nepovratno za nama. Sve što može da donese bilo kakvu korist, opravdano je i poželjno. Otuda, televizija postaje kreator nove moralnosti, u kojoj je rejting jedno merilo vrednosti. Stvarnosna televizija, kao koncept koji je promenio zapadnu civilizaciju, samo naivnima može da igleda kao masovna zabava. Radi se, međutim, o daleko opasnijem ideološkom projektu koji od ideje logora, špijuniranja, gubitka privatnosti, i koncepta sveta kao nemilosrdne arene, pravi ideal vrhunske zabave, dok, sa druge strane, koristi stvarnost - to jest nenašminkani život, kao oružje za masovni zaborav.
Ako televizije koje emituju rijaliti šou programe nemaju svest o tome da snose ogromnu društvenu odgovornost za lansiranje životnog stila koji se zove - „sve je dozvoljeno“, pogotovo ako je gledano, onda se nalazimo u kandžama ogromne društvene nemani. Nadnica za kaljugu briše sve moralne dileme, dok rejtinzi garantuju visoku zaradu. Između trenutka u kome učesnik „Velikog Brata“ koji masturbira pred kamerama, i tako postaje zvezda naslovnih strana, i morbidne priče o brazilskom TV novinaru koji je zarad rejtinga sam činio ubistva, samo je jedan korak.
Rejting je postao mera života - otuda „stvarnosni TV koncept“ postaje model društvenog uspeha. Svako posrnuće koje donosi zaradu dobija aplauz. TV producenti postaju neka vrsta mračnih selektora nove moralnosti, koja odjekuje i u drugim oblastima televizije. Duboko zagađenje ogleda se i u direktnim prenosima Skupštine - zar toliko puta oni nisu ličili i na „Farmu“, i na „Trenutak istine“, i na „Velikog Brata“? Zar predizborne kampanje nemaju sve više obrise rijaliti šou programa, i zar politički marketing nije, u biti, samo marketing, čija je jedina zvezda vodilja - famozni rejting?
Za obične smrtnike nadnica za bruku je 100.000 evra, za političare ulog je daleko veći.
Ali, kad sve saberemo i oduzmemo, radi se o ideji brloga na koji smo se ne samo navikli, nego smo ga i zavoleli. Estetika svinjca tako kalja sve - šou mora da se nastavi.
Ima li tačnije slike o opštem sunovratu od onog trenutka kada voditeljka „Farme“, na finalnoj priredbi, javlja da je jedna učesnica doživela saobraćajnu nesreću (i ta vest i te kako diže rejting), a zatim pod dirigentskom palicom producenata nastavlja emisiju kao da se ništa nije dogodilo.
Tražili ste - gledajte!

Mirjana Bobic Mojsilovic

Novosti

_________________

Srbija opsednuta rijaliti šou programima



Gotovo da nema građanina Srbije kao i žitelja naših suseda Crne Gore, BiH i Makedonije koga bar nakratko, proteklih godina, nije zainteresovalo šta se dešava na „Farmi“, u „Velikom Bratu“, „Survajveru“, „Plesu do snova“... Rijaliti programi odavno su „okupirali“ TV ekrane, a to i ne čudi kada se zna da im gledanost iz godine u godinu konstantno raste. Do te mere da je prošlogodišnje finale „Farme“ gledalo čak 95 odsto ukupnog auditorijuma!

Da smo svetski rekorderi u gledanosti rijalitija pokazalo se i tokom prvih pet dana prikazivanja ovogodišnjeg „VIP Velikog Brata“, kada je Pink zabeležio gledanost od 5.346.673 gledalaca. Šta se dešava u taborima siromašnih i bogatih, u kojima su se tada voleli i mrzeli Lepa Lukić, Bora Drljača, Era Ojdanić, Boki, Divna Karleuša bez treptaja posmatralo je tada 85 odsto stanovnika naše zemlje.

A u našem narodu od pamtiveka je normalna pojava da starije gospođe, dokone penzionerke, prekraćuju dane virenjem kroz špijunku ne bi li što bolje stekle uvid u to šta im komšije rade. Hrabrije među njima ne libe se ni da odškrinu ulazna vrata čim čuju da neko prolazi hodnikom. Zahvaljujući produkcijskoj kući „Emoušn“, od 2005. godine, kada je počeo prvi globalni rijaliti „Veliki Brat“, vrata, svim onima koji vole da zavire u tuđu intimu, širom su se otvorila. Ubrzo za njim krenule i varijacije na temu - „Farma“, „Survajver“, „Operacija Trijumf“, „Plesom do snova“, „Moja desna ruka“. A rezultat je bio šokantan. Gledanost je nedvosmisleno pokazala da cela Srbija, u stvari, viri kroz ključaonicu.

A na pitanje koji su stvarni porivi jednog prosečnog gledaoca kada se „zakuca“ uz rijaliti psiholog Aleksandra Janković je jasna:
- Nema ničeg boljeg od zavirivanja u tuđi život, jer nam odmah naši životi izgledaju super! To što smo u apsolutnom očaju, što mladi nemaju posao, a narod „leba da jede“, to sve postaje nevažno, jer gledajući živote ljudi na televiziji, stvaramo iluziju učestvovanja u životu uopšte. Ipak mislim da bi zaista bilo dobro za svakog od nas da se zaista iskreno zapita da li bi odbio honorar od učestvovanja u rijalitijima, ako time može da popravi kupatilo ili reši neke druge egzistencijalne probleme. U dužničkom smo ropstvu, ko ne bi ušao na „Farmu“ zbog para? Ne mogu da kažem da osuđujem ljude koji su to prihvatili. Očaj je toliki da ga čovek prosto može seći makazama. Rijaliti emisije dođu, prođu i zaborave se, a ti si uradio nešto što nikako drugačije nisi mogao.

Iako slovimo za zemlju uvek željnu „hleba i igara“, nismo jedini koji se zaluđuju pored malog ekrana uz dogodovštine zvezda i zvezdica. „Veliki Brat“ je emitovan i emituje se u više od 60 zemalja, i uglavnom je svuda obarao sve rekorde gledanosti. Ipak, apsolutni šampion u rejtingu bio je u Velikoj Britaniji, Americi i latinoameričkim zemljama, u kojima je uspešno egzistirao gotovo celu deceniju. Gledaoci su neko vreme toliko bili opčinjeni da su dešavanja iz kuće pratili posredstvom velikih video-bimova na trgovima, u diskotekama...

Mada su Britanci u januaru ove godine, posle 11 sezona, rekli zbogom „Velikom Bratu“, rijaliti je, u drugim formama, nastavio da gospodari njihovom TV nebom. Tako je za vanserijski pevački talenat Suzan Bojl iz „Ja imam talenat“ čuo bukvalno ceo svet, a u prilog ovoj priči govori i podatak da je svetska medijska kuća Bi-Bi-Si u sredu kao treću vest po važnosti toga dana objavila ime pobednika rijalitija „Ples sa zvezdama“.

PROMOCIJA NA 24 SATA
Kroz kuću „Velikog Brata“ i „ružičasto imanje“ prošla je, makar nakratko, gotovo cela estrada. Oni koji ne žele da 24 sata budu pod budnim okom kamere, često pristaju na gostovanja u rijaliti programima radi podizanja njihovog rejtinga ili lične promocije. U tom pogledu, Jelena Karleuša je povukla nogu kada je na molbu direktora „Emoušna“ Gorana Stamenkovića u trećem serijalu „VIP Velikog Brata“ provela 24 sata u popularnoj kući u Košutnjaku. Njeno gostovanje rezultiralo je rekordnom gledanošću, a zatim su se istim „oružjem“ poslužili organizatori „Farme“. Tako su na „ružičastom imanju“ prodefilovali Ceca Ražnatović (gostovala u oba serijala), Aca Lukas, sportista Milorad Čavić, Anabela eks Đogani, Ognjan Radivojević, Džej Ramadanovski...


NAJ HONORARI
* 100.000 evra Marija Šerifović („Farma“ 2010)
* 100.000 evra Nenad Čanak („VIP Veliki Brat“ 2009)
* 80.000 evra Zorica Brunclik („Farma“ 2010)
* 70.000 evra Ivan Fece Firči („Farma“ 2010)
* 30.000 evra Mira Škorić („VIP Veliki Brat“ 2009)
* 30.000 evra Dragan Marinković Maca („Farma“ 2010)

Novosti - 2010.

_________________

Кад лов на таленте прерасте у трагедију

Да ли емисије у којима се бирају будуће звезде свесно доводе психички лабилне и ментално хендикепиране особе да би им се публика подсмевала, а рејтинзи расли


Сузан Бојл и ...

Пензионисани стоматолог из јужног Велса појавио се у програму „Британија има таленат“, али није успео да отпева песму до краја од звиждука из публике. Видно разочаран, Алин Џејмс је касније изјавио да верује да је изабран баш зато што се могло очекивати да ће га публика исмевати. Међутим, за британску Фондацију за ментално здравље спорно је то што је човек који је седам пута хоспитализован са проценом да постоји ризик од самоубиства уопште доведен у такву ситуацију.

Ово удружење апеловало је на продуцента Сајмона Кауела и канал који преноси шоу да хитно преиспитају критеријуме за селекцију такмичара, уз упозорење да је трагедија „неизбежна“ уколико се нешто не предузме.

„Мислим да они бирају најбоље и најгоре, а ја сам изабран да будем најгори. Био сам као онај старац који је прошле године играо брејкденс. Позван сам да ми се смеју и ругају“, рекао је Џејмс за часопис „Обзервер“.

Претходна сезона винула је у звезде Сузан Бојл, која је после финала доживела нервни слом. После тога је уведен обавезни преглед психолога за све кандидате. Џејмс је, међутим, јасно рекао које све лекове пије и колико је пута био смештен на психијатрију због ризика од самоубиства, а процена је била да ипак може пред камере у арени у Кардифу.

Фондација за ментално здравље саопштила је да страхује да овакви случајеви злоупотребе људи са душевним проблемима неизбежно воде у трагедију.

„Крајње је увредљиво да психички рањиве људе изложите подсмеху. То прелази све моралне границе. Ја се плашим најгорег. Ако довољан број људи изложите довољно јаком стресу, неко ће одузети себи живот. То је статистичко правило“, каже Ендру Мекалох из ове фондације.

У продукцијској кући „Адреналин”, која је снимала шоу „Ја имам таленат“ у Србији, кажу да нису имали сличних ситуација.

„Продуценти су на самом кастингу вршили процену. ’Адреналин’ је на свим својим пројектима ангажовао психологе који су имали прелиминарне разговоре са кандидатима. Ми смо се више трудили да их охрабримо и припремимо за сусрет са камерама и публиком. Дешавало се да публика некога извижди, али дешавало се да извижди и одлуку судија”, каже Оливера Миленковић из „Адреналина”.

Она истиче да продуценти немају утицаја на коментаре жирија, али да самим избором судија утичу на дигнитет шоуа.

„Када бирате жири, морате да водите рачуна ко су они као људи и докле могу да иду по неком свом осећају за пристојност. Ми смо били сигурни да они никога неће понижавати. Да ли ће се неко расплакати или радовати и да ли ће у јавности касније показати овакве или онакве особине – на то не можете да утичете”, наглашава Миленковићева.


... Алин Џејмс претрпели су подсмехе у музичким такмичењима Фото АФП

Аудиције за „Америчког идола”, који такође лансира звезде, често изгледају као свесна селекција ментално хендикепираних и социјално неприлагођених особа да би им се публика подсмевала, а рејтинзи расли.

Пре две године, самоубиство једне младе жене довело је полицијске истражитеље управо до аудиције за „Америчког идола“. Пред вишемилионским аудиторијумом, Сајмон Кауел, који је седео у жирију, исмевао је Полу Гудспид због зубне протезе. „Не мислим да иједан уметник може да пева са толико метала у устима... то је као мост.“ А када је сва покуњена напустила студио, гласно је питао: „Како ли је прошла кроз детектор за метал“.   

Гудспидова је била потпуно сломљена када је снимак емитован и још много пута прегледан на „Ју тјубу“ са најгнуснијим коментарима. На блогу је касније написала да не може да се избори са толиком мржњом и подсмехом. Предозирала се лековима испред куће Поле Абул, тада такође судије у „Идолу“, којом је наводно била опседнута.

Продуценти програма „Британија има таленат“ бране начин на који бирају учеснике тврдећи да „свако има право да се пријави“.

Психијатри, међутим, постављају питање да ли су сви људи у стању да донесу праву одлуку.

„Да ли психички рањиве особе схватају да свесно пристају да им се смеју и ругају? Сумњам“, каже Филип Ходсон из Британског удружења психотерапеута. Он истиче да је и раније изражавао забринутост поводом емисија као што је „Велики брат“, али да ће „неко морати да умре да би се било шта предузело”.

Politika

_________________

Људско достојанство нема цену

Устав забрањује насиље па и оно у шоу-програмима, а на понижавајуће сцене из ријалитија односи се не само Закон о радио-дифузији већ и многи други за­кони који штите личност, каже заштитник грађана Саша Јанковић


Иако их многи критикују, нема по­датака о забрани

Поводом непримереног говора испољеног кроз низ увреда, вулгарности, псовки, као и непримереног по­нашања учесника ријалити програма „Фарма”, чији је садржај доступан и малолетним лицима, Сашу Јанковића, заштитника грађана, питали смо о закон­ској регулацији у сфери медија, дозвољеним и за­брањеним садржајима, као и поштовању етичких на­чела у ери тржишне конкуренције. Афирмисањe не­доличних модела понашања у програмима тог типа у многим земљама изазвало је оштре критике јавно­сти. Тако је у Великој Британији покренута петиција за забрану даљег емитовања „Великог брата”, аустралијски премијер се лично заложио за стопи­рање јавног приказивања истог шоуа, док су, према расположивим подацима, једино у Кини одређени ријалити програми званично забрањени.

Будући да је концепт емисија тог типа у свету, не само код нас, понекад веома суров и да се унеким шоуима симулира падање авиона, од учесника захтева да спавају са­мо један сат, врши њихова физичка тортура пред милионским аудиторијумом, инте­ресовало нас је да ли се и на који начин може законски регулисати такво стање и дали је све дозвољено у ери тржишне конкуренције медија.

– Иако се понекад, када видите поједине јавно публиковане сцене, може учинити да је све дозвољено (јер да није, зар би се, логично је питање, оне могле приказивати), наравно да правни поредак поставља границе и штити од насиља, нехуманог и не­људског понашања, гажења људског достојанства, напада на основне друштвене вредности, јавно здравље и морал – истиче Саша Јанковић и додаје даустав и зако­ни то чине на правнички формалан начин, а кодекси и етичка правила полазе од уну­трашње потребе за саморегулацијом.

На наше питање која је од надлежних државних институција најкомпетентнија да ре­агује, заштитник грађана наглашава да је Републичка радиодифузна агенција овла­шћена да се стара о контроли и поштовању одредаба Закона о радио-дифузији, а тај закон је конкретан правни оквир за рад масовних електронских медија, дакле теле­визије и радија.

–Искрено сам недавно подржао реакцију Агенције на атак примитивизма са малих екрана. Наравно да увек и за свакога важи не само један закон, већ целокупан прав­ни поредак, али већ у том закону може се наћи основ за одговоре на питања која се понекад лажно представљају као велике дилеме. Један од општих програмских стан­дарда, законом прописаних и обавезних, јесте да ТВ и радијски програми треба да доприносе подизању опште културе грађана – каже Јанковићи поручује да демокра­тија није право сваког да ради све, већ начин доношења правила и одлука који обез­беђује правичност, али и систем у коме се тако донете одлуке и правила поштују и штите. Како истиче, држава има обавезу не само да једно јавно и ограничено добро, какво су електронске фреквенције, додели на коришћење у фер поступку, већ и да се стара да се оно користи у јавном интересу, а не против њега.

Будући да се у неким такмичењима ангажују особе са сметњама у психичком разво­ју, које се исмевају и често су у функцији подизања рејтинга, нашег саговорника пита­ли смо да ли је етично прихватати такве особе као равноправне конкуренте у такми­чењу или то можда спада у домен поштовања њихових права и слобода.

–Укључивање одраслих и деце са инвалидитетом у све сегменте јавног живота је не само правна, већ и цивилизацијска дужност и обавеза. Али њихово исмевање је не само дубоко нељудско и неморално, већ и забрањено – истиче Саша Јанковић.

На наше питање да ли се таквим медијским садржајима афирмише култура спекта­кла, заштитник грађана поручује да ријалити шоу није нужно штетан, осим ако садр­жајем не буде неприхватљив и гледаоцу, уместо повремене забаве и разбибриге, по­стане замена за сопствени живот.

Када је реч о одговорности друштва према младим људима, који стасавају уз такав програм, Саша Јанковић истиче да су за васпитавање деценајодговорнији родите­љи, али да шира заједница треба да помогне родитељима да своју дужност обаве успешно.

Нашег саговорника питали смо да ли такви програми ипак афирмишу систем вредно­сти према коме људско понижење има новчану компензацију и на тај начин разгра­ђују етичке постулате грађанског друштва.

–Људско достојанство нема цену, све наше слободе и права заснивају се на досто­јанству човека као највишој вредности. Не треба толерисати угрожавање људског до­стојанства на перфидан начин, али, као од „културе спектакла”, опасност вреба и од „културе цензуре”. Свако треба да развије одговорност и механизам заштите од прет­њи свом и туђем достојанству – каже заштитник грађана и додаје да је много боље када друштво успе да се избори са некултуром без помоћи државе и права, али др­жава у томе мора пружати подршку друштву, те реаговати у кључним моментима и ка­да друштво није довољно снажно да у тој борби превлада.


Politika

_________________

Из кавеза са ајкулама на лет без повратка

ТВ програми који терају учеснике да буду нон-стоп будни или да проведу 15 месеци у једној соби, сами, можда су забава за гледаоце али су руски рулет за учеснике

Насуби је био на ивици лудила пошто је провео 15 месеци наг у скоро празној соби

Ако ускоро у светским медијима одјекне вест да је у некој пустињи пао авион без иједног путника и члана посаде, нема разлога за панику. Није то дело ванземаљаца, већ нови ријалити шоу. Пошто је успешно „извртео“ „Великог брата” и „мењао жене”, британски Канал 4 је најавио нови програм „Пад авиона“ који би требало да привуче гледаоце и „помери границе“.

План је да се велики путнички авион намерно сруши тако што ће се пилоти спустити падобраном, док ће аутопилот водити летелицу великом брзином право у пустињски песак. Време и локација се држе у строгој тајности, пренела је британска штампа. Камере и сензори ће бележити драгоцене информације о томе шта се дешава код фаталних авионских удеса. Овај ријалити документарац је представљен као научни експеримент који ће дати одговор на питање како повећати безбедност и смањити број страдалих у авионским несрећама. Али биће то и спектакуларан телевизијски програм, а за критичаре доказ да је ријалити шоу потонуо на још дубље дно.

Љубитељи овог формата и они који га не подносе свако за себе прави листу најоткаченијих. „Кандидати“ долазе са свих страна света. Неки су емитовани само једном, али остају неславна тачка у историји телевизије као доказ на шта су све продуценти спремни зарад рејтинга.

Шта рећи за „Славне међу ајкулама“, емисију коју је британски Ај-Ти-Ви емитовао пре пет година. Водитељка Руби Векс, глумац Ричард И. Грант и још две локално познате личности спуштени су у челичном кавезу у океан код Јужне Африке. Опасне беле ајкуле су намамљене до обале чорбом од крви и сардина, на ужас организација за заштиту животиња које су критиковале овакво понижавање и изазивање опасних предатора.

Ем-Ти-Вијев шоу „Желим познато лице“ спојио је помаму за пластичном хирургијом и опседнутост славним личностима и у 12 епизода омогућио одабранима да операцијом добију ново лице. Тако су настали двојници Памеле Андерсон, Џенифер Лопез, Бритни Спирс, Бреда Пита, Викторије Бекам и других.

До највећих екстрема у овом формату иду Јапанци, што је по оцени тамошњих ТВ критичара последица економских недаћа и жеље да побегну од стварности гледајући некога коме је горе. Млади комичар Насуби је био на ивици лудила пошто је провео 15 месеци наг у скоро празној соби, са гомилом дописница и новина. Седамнаест милиона људи гледало га је сваке недеље, а задатак му је био да шаље купоне за наградне игре док не освоји робе у вредности од милион јена (10.000 долара). Хранио се само оним што је добио као награду, али до краја није зарадио ни комад одеће (интимни део је у ТВ преносу покривен дигиталним плавим патлиџаном). На крају је признао да је свакодневно био на ивици нервног слома.

Колико год да су приземни, понижавајући и бизарни, ријалити програми могу да буду опасни и да оставе трајне последице на учесницима. Британско удружење психотерапеута је пре неколико година упутило жалбу надлежној агенцији Офком поводом серијала у којем су такмичари за награду од сто хиљада фунти имали право да спавају само сат дневно током седам дана. Стручњаци из овог удружења су одбили позив да учествују у програму који је представљен као нека врста научног експеримента. Тврдили су да је само снимање неморално, јер кумулативно ускраћивање сна може да изазове епилепсију код неког ко је предиспониран и разне друге поремећаје.

„Куда ово иде даље? Ко дуже издржи без хране?“, питао је Филип Хобсон из овог удружења тада и повукао паралелу са јавним вешањем, које је некада било главна атракција у Лондону.

Учесници жарко желе славу и новац, а нико не води рачуна о њиховом здрављу, упозорили су стручњаци и истакли да ни у једном научном експерименту тако нешто не би било дозвољено. Том приликом су подсетили на давни случај њујоршког ди-џеја Питера Трипа (умро 2000) који 1959. у једном „маратону будности“ с хуманитарним циљем није спавао 201 сат. Имао је халуцинације и тешке кризе, а по оцени пријатеља тај догађај му је трајно променио личност.

***

Телевизија опаснија од диктатора

У Француској је почетком године изведен занимљив експеримент који је показао колика је моћ телевизије над људима и да чак и ТВ водитељ има ауторитет да убеди учеснике да нанесу другима снажан бол.

У лажном ријалитију учествовало је 80 људи који су добили задатак да студента (у ствари глумца) казне пуштањем струје од 460 волти у електричној столици уколико да погрешан одговор на питање. Циљ емисије је наводно био да докаже да кажњавање утиче на боље учење и памћење. Само 16 учесника је одбило да притисне дугме, иако им није следовала никаква новчана награда. Остали су притискали док је публика скандирала „казна“, иако је студент „запомагао“.

У питању је био за телевизију адаптирани познати Милграмов експеримент, назван по психологу са Јејла Стенлију Милграму, који је показао докле су људи спремни да иду у извршењу нељудских наредби уколико наређење добију од неког ко злоупотребљава своју моћ. Намера му је била да објасни како је могао да се догоди холокауст.

Занимљиво је да је више људи поклекло под ауторитетом ТВ водитеља (81 одсто) него у оригиналном експерименту (62). То према речима продуцента Кристофа Ника показује да у погрешним рукама телевизија може да буде опаснија од најгорег диктатора.

_________________

Rijaliti na samrti!

Najčuvenije rijaliti emisije u svetu su u dubokoj krizi i gube trku sa rejtinzima. Kritičari poručuju: Što je život teži, ljudima je više stalo da gledaju bajke


Poslednja rijaliti zvezda... Suzan Bojl oduševila je Sajmona Kauela, koji se nedavno povukao iz javnosti

Najčuvenije rijaliti emisije u svetu nalaze se u dubokoj krizi, a sve manje interesovanje publike za te programe smanjilo je rejtinge i drugih emisija! Nedavno se popularni šou „Američki idol" oprostio od svoje najpoznatije ličnosti - harizmatičnog sudije Sajmona Kauela, čiji se uticaj na ovu franšizu proteže na obe strane Atlantika. Pozdrav od Kauela je iskorišćen i kao povod da se mediji širom zapadnog sveta zapitaju da li je žanr rijaliti televizije na zalasku.

Ni pobeda akrobatske trupe „Spelbaund" u britanskom „Talentu", čiji je nastup sam Kauel nazvao „najluđom stvari koju je video u živom programu", nije bila dovoljna da popravi prosek gledanosti ove emisije, koji je ove godine u blagom, ali neprestanom padu. Mnogi kritičari poručuju da je neugledna domaćica Suzan Bojl poslednja zvezda rijaliti programa i da je posle nje ova vrsta programa zapala u krizu.

Ponižavanje takmičara

Kada je reč o „Američkom idolu", brojke nedvosmisleno potvrđuju da ova emisija nema lepu budućnost. Svečani oproštaj od Kauela, u prisustvu slavnih faca i bivših sudija, među kojima je bila i Pola Abdul, nije mogao da sakrije ili izmeni činjenicu da ovoj emisiji rejting opada već godinama, i da je ova sezona izgubila čak 18 procenata rejtinga u odnosu na prošlu. Iako se mogu čuti i mišljenja da je posredi samo zasićenost tržišta programima koji su već dugo godina prisutni u ponudi kablovskih operatera, statistike pokazuju da jednako loše prolaze i emisije koje su odskora na tržištu.

Jedna od najvećih zamerki rijaliti programima jeste da neki od njih stavljaju ljude u ponižavajuće situacije i kontekste, i na taj način zloupotrebljavaju voajerski nagon gledalaca. Preterivanja u žanru rijaliti televizije, kako su pokazala istraživanja, jedan broj gledalaca zauvek su otuđila od ovog programa. Predstavnici velikih TV kuća pomalo cinično objašnjavaju da su ti programi, ipak, samo zabava.

Majk Darnel, predsednik odeljenja za „alternativni zabavni program" (drugo ime za rijaliti programe u rečniku velikih kablovskih mreža), kaže da je od početka bilo pogrešno očekivati od rijaliti televizije da bude „društveno odgovorna".

- To je, na kraju, samo zabava. Naše emisije liče na dokumentarce, ali one nemaju obavezu da imaju bilo kakav društveni značaj, isto kao što tu obavezu nemaju ni klasične emisije sa scenariom - rekao je Darnel.


Srbija odoleva ... Iako u svetu rijaliti umire, u Srbiji je - na vrhuncu. „Farma" je jedna od najgledanijih emisija u istoriji srpske televizije

I pored toga što rejtinzi rijaliti televizije opadaju, analitičari primećuju jedan prividno suprotan fenomen: da televizije širom sveta uvršćuju sve veći broj ovih emisija u svoje programe i da im one donose veće ukupne rejtinge! Kanal Bravo, koji je nekada važio za utočište sofisticirane kulture u kablovskoj ponudi, danas prikazuje emisiju „The Real Housewives", šou koji je postao najgledaniji u istoriji ove TV kuće. Objašnjenje za ovo je jednostavno: ako gledanost rijaliti programa pada, rejtinzi drugih programa padaju još više!


Srbija opet mimo sveta

Jedan kritičar je gubitak interesovanja za rijaliti doveo u vezu sa globalnom besparicom.

- Što je život teži, ljudima je više stalo da gledaju bajke, a ne realan svet - rekao je kritičar.

Iako u svetu rijaliti umire, u Srbiji je - na vrhuncu. „Farma" je jedna od najgledanijih emisija u istoriji srpske televizije! Prepucavanje između folkera Miloša Bojanića i do „Farme" gotovo anonimnog repera Đusa privuklo je milione gledalaca, a gledanost je nadmašila sve što su piplmetri u Srbiji izmerili od 2002. godine, stavljajući gledanost ovog programa u ravan sa vanrednim događajima!   

pressonline - 2010.

_________________