|
| Autoru |
Poruka |
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07
Postovi: 11750
|
Idućeg dana, Ilija se probudio i ponovo pogedao rečicu. Sutra, ili kroz godinu dana, Horat će biti samo puteljak od sitnog peska i oblutaka. Starosedeoci će i dalje nazivati to mesto imenom Horat, a možda će prolaznicima pokazivati u tom pravcu, govoreći: „To vam se nalazi na obali reke koja tu blizu protiče“. Putnici će odlaziti tamo, videće oblutke i sitan pesak, i u sebi pomisliti: „Ovde, u ovom kraju, postojala je nekad jedna reka“. Ali jedina stvar koja je važna za jednu reku – njen vodeni tok – nije više bila tu da utoli žedj.
Tako je i dušama – kao potocima i biljkama – potrebna jedna drugačija vrsta kiše; nada, vera, razlog za život. Kad toga nema, sve u toj duši zamire i mre, čak i kada telo nastavlja da živi; a ljudi tada mogu da kažu: „Ovde, u ovom telu, nekada je bio čovek“.
( Peta Gora)
|
|
|
|
|
|
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07
Postovi: 11750
|
„..Dok su mnogi otišli – iz razloga koje nikad nećemo dokučiti – ti si i dalje ovde. Zašto je Bog uzeo tako izuzetne osobe, a tebe ostavio?“
„U ovom trenutku, milioni osoba već su odustali. Ne sekiraju se, ne plaču, ne rade više ništa; samo čekaju da vreme prodje. Izgubile su sposobnost da pružaju otpor“.
„Ti si, medjutim, tužan. To samo pokazuje da je tvoja duša još uvek živa“.
Paulo Koeljo
|
|
|
|
|
|
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07
Postovi: 11750
|
Dva su se mala prijatelja klizala po zaledjenom jezeru. Beše oblačan i hladan dan. Dečaci su bez straha uživali u klizanju. Led se iznenada prolomio i jedan od njih propao je u vodu. Voda ne beše duboka, ali se led počeo stezati. Drugi je dečak otrčao na obalu, dohvatio kamen i pojurio do unesrećenoga. Svom je snagom razbijao led i uhvativši prijatelja za ruku, izvukao ga iz vode. Kad su stigli vatrogasci i shvatili šta se dogodilo, začudjeno su pitali: – „Kako ti je to uspelo? Kako si mogao tim malim kamenom i slabim rukama razbiti tako debeli led?“
Uto se oglasio neki starac: – „Ja znam kako je uspeo!“
- „Kako?“ – upitali su ga vatrogasci.
Starac je odgovorio: – „Nije bilo nikoga da mu kaže kako je to nemoguće.“
Bruno Ferrero
|
|
|
|
|
|
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07
Postovi: 11750
|
ZAŠTO VIČEMO?
Jednom je učitelj pitao svoje učenike:
"Zašto ljudi viču kad su ljuti?"
Učenici su razmišljali neko vreme:
"Zato što izgubimo strpljenje - zato vičemo" - reče jedan
"Ali, zašto bi vikao ako je osoba pored tebe?" - pita učitelj - "zar nije moguće govoriti tiho i lagano?"
Učenici su davali još neke odgovore, ali nijedan nije zadovoljio učitelja
Naposletku je objasnio:
"Kada su dve osobe u svađi, ljutite, njihova se srca jako udalje..Zato moraju vikati jedno na drugoga, da njihov krik premosti udaljenost i da se mogu čuti. Što su ljući, glasnije moraju vikati, jer je udaljenost među njima sve veća.
Potom je učitelj pitao:
"Šta se dogodi kada se dve osobe zaljube?. Ne viču jedan na drugoga, već govore tiho i nežno. Zašto? Njihova srca su veoma blizu. Udaljenost među njima je veoma mala.
A šta se dogodi kada se još više zaljube? Ne govore. Samo šapuću i još više zbližuju u svojoj ljubavi..Konačno, ne trebaju više ni šapat. Samo se gledaju i to je sve. Takve su dve osobe koje se vole."
Onda je rekao:
"Kada se svađate, nemojte dozvoliti da se vaša srca udalje, ne izgovarajte reči koje bi vas mogle još više udaljiti, jer će doći dan kada će udaljenost biti tako velika, da više nikad neće biti puta nazad."
|
|
|
|
|
|
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07
Postovi: 11750
|
Devojka je čekala avion u čekaonici jednog velikog aerodroma. Pošto je trebala dugo čekati, odlučila je da kupi knjigu kako bi joj vreme brže prošlo. Uz knjigu je kupila i kutiju keksa. Sela je u VIP čekaonicu kako je niko ne bi uznemiravao.
Kraj nje je bila stolica na kojoj je bila kutija keksa, a sa druge jedan gospodin koji je čitao novine. Kad je ona počela da jede keks i gospodin je uzeo jedan. Ona se šokirala, ali ništa nije rekla i nastavila je čitati knjigu. U sebi je pomislila: „Ma gledaj ti ovo, da samo imam malo više hrabrosti, do sada bih ga već udarila“.
Svaki put kad je ona uzimala jedan keks, čovek pored nje, ne obazirući se ni na šta, uzimao je isto tako jedan. Nastavili su tako dok nije ostao samo jedan u pakovanju i devojka pomisli: baš me zanima sta će sad napraviti! Čovek uze poslednji keks i podeli ga na dva dela. Ovo je zaista previše, pomisli šokirana devojka, uze svoje stvari, knjigu, torbu i ode prema izlazu iz čekaonice.
Kada se osećala malo bolje, nakon što je prošla ljutnja, sela je na mesto gde nikoga nije bilo, kako bi izbegla neke druge neprijatne dogadjaje. Zatvorila je knjigu i otvorila torbu da je ubaci u nju. U tom trenutku ugleda svoju kutiju keksa koja je još uvek bila netaknuta. Postidela se kao kradljivac i tek tada je shvatila da je keks, isti kao njen, bio od gospodina koji je sedeo pored nje, ali koji je, bez šokiranja, nervoze ili prepotencije, podelio i svoj posednji komad sa njom, totalno suprotno od nje.
|
|
|
|
|
|
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07
Postovi: 11750
|
Pravo pravcato cudo
Za mene još i sad nema većeg čuda od dvoje koji se vole.
Vidim ih na nekom trgu punom automobila i užurbanih prolaznika, na stepenicama, na uglu svoje ulice, na klupi u parku, po kojoj se nahvatala slana. Savršeno odsutni i nepomični oni se grčevito drže jedno drugog, a iznad njih, vidim kako se sama od sebe zida kuća- njihov budući dom: vidim prozore sa zavesama od nežnog tila, dečiju sobu i kuhinju u kojoj se savijaju palačinke sa džemom! Vidim im i oči, ali one me ne primećuju. Sami su u gužvi: koža uz kožu, dah uz dah, usne uz usne. Omamljeni tetrebi, zaljubljeni jeleni, sanjivi galebovi, umorni od ljubavnog leta…Taj prastari prizor uvek je za mene kao nov, poput tek pronađene obale Amerike kad je ugledao onaj pijani mornar sa Kolumbovog broda – oaza u poslovnoj pustinji, čamac na pučini u očima na smrt izmorenog brodolomnika, vatra na Aljasci – uvek je to za mene pravo pravcato čudo! I uvek se pred tim prizorom osećam kao stranac, jer svaki ljubavni par ima svoj tajni jezik, svoj šlager, svoj stih i časovnik ispod kojeg čeka, svoj rukopis, svoj način hoda i svoj zagrljaj u hodu. Zaista je tačno rečeno: “Ljubav je sve ono što se dešava između dvoje koji se vole…”
Za dvoje koji se vole svet je opasan protivnik. Oko njih ratovi, diplomatske peripetije, oko njih poplave i uspesi preko noći, svađe i ruševine, mržnja i ravnodušnost, krunisanje i otkrića, avanture i trke na život i smrt, a oni nepomični ćute i drže se jedno drugog savršeno odsutni u svojoj nevidljivoj kući, zagledani u nepostojeću pucketavu vatru peći, bez reči, bez nadmetanja u duhovitostima, bez zadnjih misli, bez planova, bez ičega, sem tog jednostavnog dodira u tišini. Viknuo bih: gle, čudo nad čudima! Ali prolazim pokraj tog večnog para na klupi u parku, kao lopov koji je upravo ukrao parče sreće; prolazim na prstima da ih ne probudim iz sna i smejem se u sebi onima kojima su za vođenje ljubavi potrebni postelja, svetla pod abažurom, skupa pića i bademi za grickanje, isključeni telefoni i fotografija nagih lepotica za nadraživanje, mirišljava kupatila i organizovano vreme, pa ipak ljubav ne dolazi u te skupe krletke, već dreždi u vetrovitom parku, na klupi sa koje se ljušti boja, pod nebom sa kojeg sipa prljava decembarska susnežica, u večnom strahu da će biti povređena i oterana baterijskom lampom. Podignuto je toliko dosadnih spomenika ljudima koji su činili zlo u ime neizvesnog dobra, toliko spomenika sujeti izlivenoj u bronzu, pogrešnim otkrićima i netalentovanim pesnicima, mrzovoljnim akademicima i lukavim ministrima, a još se niko nije setio da u nekom parku podigne spomenik ljubavnom paru koji je presedeo na jednoj klupi toliko dugo a nije primetio ni kišu, ni vetar ni sneg: začaran sopstvenim čudom na čijim temeljima stoji ovaj stari svet. Pitam se čemu ova nepravda i ubrzo pronalazim odgovor: dvoje koji se vole na jednoj klupi u parku sami su svoj sopstveni spomenik – trijumfalna kapija ljubavi.
Momo Kapor
|
|
|
|
|
|
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07
Postovi: 11750
|
Jednom bese jedan mali decak koji je imao losu narav. Njegov otac mu je dao punu kesu eksera i rekao mu je da svaki put kada pobesni i izgubi kontrolu nad sobom, zakuca jedan ekser u ogradu.
Prvoga dana decak je zakucao 37 eksera na ogradu. Tokom sledecih nekoliko meseci on je naucio da kontrolise svoj bes i broj ukucanih eksera se smanjivao. Otkrio je da je lakse kontrolisati svoju narav, nego zakucavati eksere u ogradu.
I tako je dosao dan, da tokom celog dana nije pobesneo. On je rekao to svom ocu, a otac mu je kazao da svakog dana koga bude uspeo da kontrolise svoje ponasanje, iz ograde iscupa jedan ekser. Dani su prolazili i jednoga dana decak je bio u stanju da kaze svom ocu da je iscupao sve eksere. Otac je uzeo sina za ruku i odveo ga do ograde i rekao: "Dobro si uradio sine moj, ali pogledaj sve te rupe u ogradi. Ograda vise nikada nece biti ista. Kada u besu kazes neku stvar, ona ostavlja oziljak, kao sto su ove rupe na ogradi. Mozes coveka ubosti nozem i izvuci noz i posle toga nije vazno koliko puta kazes da ti je zao, rane ostaju".
|
|
|
|
|
|
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07
Postovi: 11750
|
Majka i dečak šetaju plažom.
U jednom trenutku dečak upita:
- Mama kako se čuva ljubav?
Mama ga pogleda i odgovori:
- Zgrabi malo peska i stisni u šaku.
Dečak stisne šaku i što je više stiskao, to je više peska curilo iz nje.
- Ali mama pesak mi beži!
- Znam ali sad potpuno otvori šaku.
Dečak je posluša, ali u tom času dunu vetar i odnese sav pesak sa dlana.
- Ni ovako ne uspevam zadržati pesak.
Na to majka sa smeškom na licu reče:
- Sada uzmi opet malo peska u ruku i drži dlan kao da je u obliku kašike, dovoljno zatvoren da ga zastitiš, a dovoljno otvoren da bude slobodan.
Dečak učini kako mu je rečeno i pesak mu ostade na dlanu, dovoljno zaštićen od vetra, a i slobodan da ne klizi kroz prste.
- Eto kako se čuva ljubav.
|
|
|
|
|
|
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07
Postovi: 11750
|
Priča počinje na morskoj obali, u romantičnoj stjenovitoj uvali s pjeskovitim morskim žalom. Noću je veliki talas na pjeskovitu obalu izbacio stotine morskih zvijezda. Prekrasne su, a golemo je prirodno bogatstvo otkriveno pogledu. No, zasjalo je sunce, žari i prži zvijezde i one umiru. Na obali su i dva čovjeka. Svaki dolazi iz drugog smjera. Prvi, hodajući prema sredini, gleda u to bogatstvo koje umire i tužan misli: koja ljepota, koja dragocjenost, kolika vrijednost, a umire i nestaje. Zar je moguće da tolika ljepota, tolika raskoš morskih dubina propada u jednom trenutku. A koliko ih samo ima. Nepravda je to što te prekrasne morske zvijezde moraju uginuti i nestati. A očigledno moraju. Tužan korača dalje i razmišlja o tome kako je to stvarno velika šteta. I samo razmišlja.
Drugi, dolazeći sa suprotne strane, šeta lagano i zabrinutog pogleda, ali se svaki čas sagne i nešto baca prema moru. I nešto radi. A kad su se sreli, prvi čovjek vidi da drugi u more baca morsku zvijezdu. Prišavši mu potpuno blizu prvi čovjek upita:
“A šta to vi radite?”
Drugi odgovara:“Vraćam zvijezde moru!”
Prvi začuđeno pita: “Ali zbog čega? Pogledajte koliko ih samo ima? Za sve njih nema šanse!”
A drugi se čovjek sagne, uzme u ruke jednu zvijezdu i baci je u more odgovarajući:
“Ali za ovu ima šanse!”
|
|
|
|
|
|
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07
Postovi: 11750
|
Pet stvari u zivotu koje se ne mogu vratiti
Devojka je cekala avion u cekaonici jednog velikog aerodroma. Posto je trebala dugo cekati, odlucila je kupiti knjigu kako bi joj vrijeme brze proslo. Uz knjigu kupila je i paketic keksa.
Sjela je u VIP cekaonicu kako je nitko ne bi uznemiravao. Kraj nje je bila stolica sa keksom, a sa druge jedan gospodin koji je citao novine. Kad je ona pocela uzimati kekse i gospodin je uzeo jedan. Ona se sokirala, ali nista nije rekla i nastavila je citati knjigu. U sebi je pomislila: ma gledaj ti ovo, da samo imam malo vise hrabrosti, do sada bih ga vec udarila... Svaki put kad je ona uzimala jedan keks, covjek pored nje, ne obazirajuci se ni na sta, uzimao je isto tako jedan. Nastavili su tako dok nije ostao samo jedan u paketu i djevojka pomisli: bas me zanima sta ce sada napraviti!!!
Covjek uzme posljednji i podijeli ga na dvoje!
Ovo je zaista previse, pomisli djevojka, sokirana uzme svoje stvari, knjigu, torbu i ode prema izlazu iz cekaonice. Kada se osjecala malo bolje, nakon sto ju je prosla ljutnja, sjela je na mjesto gdje nije bilo nikoga da bi izbjegla neke druge neugodne dogadjaje. Zatvori knjigu i otvori torbu da je ubaci u nju. U tom trenutku ugleda paketic keksa jos uvijek netaknut.
Postidje se kao kradljivac i tek tada shvati da je keks, isti kao njen, bio od gospodina koji je sjedio pored nje, ali koji je, bez sokiranja, nervoze ili prepotencije, podijelio i svoj posljednji komad sa njom, totalno suprotno od nje, kojoj su bili povrijedjeni ponos i osjecaji.
ZAKLJUCAK: Koliko puta u nasem zivotu cemo ili smo pojeli tudji keks, a da to nikad necemo ili nismo ni saznali?
Prije nego sto se dodje do brzopletog zakljucka i prije nego sto se pocne misliti lose, GLEDAJ sa paznjom detalje, vrlo cesto situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled!!!!
U zivotu postoji 5 stvari koje se ne mogu vratiti:
- Kamen kada je bacen;
- Rijec nakon sto je recena;
- Mogucnost nakon sto je izgubljena;
- Vrijeme kada je proslo;
- Ljubav za koju se NE BORI.
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 180 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
