Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 31 Okt 2020, 21:24


Autoru Poruka
Astra
Post  Tema posta: Re: Glumački velikani  |  Poslato: 01 Jun 2013, 14:56
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
Pero Kvrgić: Političari su loši glumci

Doajen glumišta, gost 58. Pozorja, o pozorišnim menama i glumi kao psihoterapiji. To da sam promenio pet država, ne maknuvši se iz Hrvatske, odslikava naš mentalitet

Slika

PROŠLE su 33 godine od kako je Pero Kvrgić (87), doajen nekadašnjeg jugoslovenskog, a danas hrvatskog glumišta, poslednji put pohodio Sterijino pozorje. Zato je njegova prva reakcija na poziv da uveliča aktuelni 58. festival, čiji je šestostruki laureat, bila dirljivo iskrena:


- Rado ću doći u Novi Sad, ali, ljudi moji, da li još tu uopšte ima živih ljudi koji me se sećaju?

Ima. Sećanja sežu čak 57 godina unatrag, do prvog Pozorja 1956. Tada je Kvrgić osvojio svoju prvu od ukupno šest Sterijinih nagrada očaravši novosadsku publiku u ulozi legendarnog tvrdice Kir Janje. Do danas, iznedrio je više od 200 pozorišnih uloga, igrao na bukvalno svakoj značajnijoj sceni bivše Jugoslavije, dobio sve najvažnije nagrade...

I danas, u poznim osamdesetim, ne zastaje, a kolege i supruga Nevenka Stipančić i kćerka Ana Kvrgić, obe glumice, prognoziraju da će ga smrt sigurno pronaći na sceni jer na drugim mestima uzalud bi ga i tražila. Glumački bard, naime, trenutno igra uporedo u šest predstava: "Poseta gospodina Grina", "Stilske vežbe", "Frojd i njegov prijatelj", "San letnje noći", "Četvrta sestra" i "Rat i mir".

* U proseku, svaki treći dan ste pred publikom. Da li vam se dogodilo da odete u pogrešno pozorište?

- Desilo mi se jednom nedavno, otišao sam u jedno pozorište i čim mi je mladi kolega rekao "Otkud vi, Pero?", znao sam da sam u pogrešnom trenutku na pogrešnom mestu.


MERA LjUDSKOSTI

- Moj stil je uvek bio da od male uloge napravim velikog čoveka, a kada igram neku značajnu ličnost cilj mi je bio da je svedem na meru ljudskosti. Nisam nikada bio šekspirijanski glumac. Mislim da sam rano spoznao svoje glumačke mogućnosti.
* Od vašeg poslednjeg susreta sa novosadskom publikom, 1980. usitnjena je jugo-država, sa topografske karte nestalo je vaše rodno mesto na Kordunu Srpske Moravice, a vas je tih politika izgurala sa pozorišne scene zbog srpskog porekla... Kako ste tih godina lečili svoju dušu?

- Naša istorija puna je krvi, noževa... Mržnja se prenosi s kolena na koleno i eruptira strašnim klanjem svakih nekoliko decenija. Nisam dozvoljavao gorčini da me savlada i preplavi. A od same pomisli da sam za života promenio pet država, a nisam se pomerio iz Hrvatske, dovoljno ilustruje mentalitet naših naroda u ovom delu Balkana.

* Šta mislite o kolegama na hrvatskoj i srpskoj strani koji se ne libe da direktno učestvuju u političkim previranjima?

- Uvek sam se držao daleko od politike, družio se s ljudima iz sveta glume koji su slični meni. U politiku imaju potrebu da ulaze glumci sa kompleksom niže vrednosti, oni koji misle da nisu dovoljno priznati i prihvaćeni, pa to pokušavaju da nadomeste političkim aktivnostima. Ali, to je uzaludan posao. Jer ili si glumac ili nisi. Političari su uglavnom loši glumci.

* Kako ste se kroz život nosili sa ožiljkom iz detinjstva, tačnije iz 1941. godine kada su ustaše vašeg oca odvele zauvek u stočnom vagonu sa perona u Srpskim Moravicama?

- Poslednjih godina sve učestalije mi se vraćaju slike te tragedije. Naročito su bile žive pre dve godine kada su povodom mog 85. rođendana snimali dokumentarni film. Bilo je to strašno. Setio sam se kolone sprovođenih muškaraca, žena koje jauču. Kada su ugurali muškarce, među njima i mog oca, u stočni vagon, na njemu su kredom napisali "Pokvarena roba". Uhvatio sam poslednji pogled svog oca Milana. Posle su nam oduzeli svu imovinu. U tom beznađu jedini put koji sam uspeo pred sobom da raspoznam bio je odlazak u šumu, u partizane.


SVE JE U GLAVI

* Bili ste decenijama strastveni pušač, objašnjavali da je nikotin blagotvorna terapija jer ubija viruse u vašem organizmu, a onda ste pre godinu dana rekli zbogom duvanu...
- Učinio sam to na preporuku lekara, kojima sam se silom prilika obratio jer sam se na sceni tokom jedne predstave spotakao i pao. Oni su utvrdili da imam problema s krvnim pritiskom, preporučili mi da biram cigarete ili nastavak karijere. Odabrao sam glumu. Čovek može sve, ako to čvrsto odluči. Sve je u našim glavama.

* Jeste li zažalili ikada što ste postali glumac, a ne lekar kako ste maštali u detinjstvu?

- Bio sam sedamnaestogodišnjak kada sam se odmetnuo u partizane, već sam shvatio da u meni ipak spava glumac, a ne lekar. Naročito sam u to postao siguran kada sam 1943. godine ušao u glumačku grupu "Ivan Goran Kovačić", pa "August Cesarec", tih ratnih godina krstarili smo peške po Baniji, Kordunu i glumili sve do Trsta. Posle rata sam završio glumačku školu, ušao u Hrvatsko narodno kazalište i spasa od glumačkog zanata mi više nije bilo.

* Niste li ipak, svojom glumom, zalečili mnoge duše?

- Nadam se da jesam. Verujem zapravo, da gluma ima psihoterapeutsko dejstvo.

* Koliko su se teatar i publika promenili tokom svih ovih decenija?

- Savremena publika je manje uštogljena, neposredna. Mladi ljudi vole otvorenije predstave, glasnije se smeju, aplaudiraju žešće ako im se dopada nečiji monolog, replika...Teatar se promenio više od publike. Režiser je danas bog i batina, on govori i zapoveda u ime svoje i u ime autora, pa se tu ponekad i pretera. Često se jednom tekstu dodaju delovi iz drugih komada da bi se napravila dinamika. Ne uspeva to uvek da dotakne publiku.

* Dok se na srpskim pozornicama igraju Krležina dela, "Kerempuh" usred Zagreba izvodi Nušićevu "Gospođu ministarku". Na ekavici, ali sa titlovima na hrvatskom jeziku...

- Ideja o prevodu sa srpskog na hrvatski jezik me je nasmejala, isto kao i trend prevođenja srpskih filmova koji je nedavno zaživeo na hrvatskoj televiziji. Tako se dešavaju nonsensi da psovku na srpskom, hrvatski titl prevodi iako je ona potpuno istovetna na oba jezika. Pa, ljudi moji, dokle ćemo tonuti u banalnosti?

* Kako vi tumačite činjenicu da publika dolazi zbog vas da gleda čak i one predstave koje hrvatska kritika ne ocenjuje visokim ocenama?

- Često zbijam šalu na svoj račun, pa volim da kažem da publika dolazi iz radoznalosti, da vidi hoću li živ dočekati kraj predstave.


ZA GINISA

* Uz mnoštvo nagrada, uspeli ste da osvojite i Ginisa sa predstavom "Stilske vežbe"...

- Ta predstava se igra neprekidno već 45 godina i još je živa. Kada smo je započinjali, koleginica Lela Margetić i ja, prognozirali su nam najviše deset izvođenja. I dan-danas igramo je po desetak puta mesečno.


Novosti

_________________
Slika


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Glumački velikani  |  Poslato: 01 Dec 2013, 23:31
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Danilo Lazović
Rodoljub za sva vremena


Slika


Sećanje na srpskog patriotu Danila Lazovića koji se za života nije zadovoljio samo glumačkim bravurama, već je i na svom primeru želeo da pokaže kako zaista treba da živi istinski srpski domaćin, ne jenjava ni sedam godina nakon njegovog večnog odlaska...

Prošlo je tačno sedam godina otkako je 24. marta 2006. godine iznenada od posledica infarkta, u pedeset petoj godini, preminuo glumac Danilo Lazović, ali sećanje na njega i dalje ne jenjava. Jedan od najoriginalnijih dramskih umetnika domaćeg glumišta ostavio je iza sebe pečat kako svojim nezaboravnim rolama, tako i tradicionalnim životnim načelima koje je za života isticao. Prijatelji ga pamte kao požrtvovanog, vrednog, odanog, ali i druželjubivog boema i dobrog sagovornika, a porodica kao velikog uzora, veselog i privrženog porodičnom ognjištu. Ovaj poznati poeta nikada se nije stideo svog porekla, već ga je uvek ponosno isticao i na najbolji način predstavljao podneblje iz kojeg dolazi.


Slika


Danilo Lazović rođen je 25. novembra 1951. godine u Brodarevu, na granici Srbije i Crne Gore, kao prvo dete Milice i Adama Lazovića. Odrastao je u radničkoj porodici uz mlađu sestru Vesnu, a Lazovići su se 1958. godine preselili u Priboj na Limu, gde je poznati glumac završio gimnaziju. Tokom odrastanja, Dane kako su ga zvali u porodici, važio je za živahno i nemirno dete vedrog duha. Vreme će pokazati da je dinarski mentalitet u kojem je odrastao i te kako definisao njegov temperament i karakter, a porodične vrednosti koje su mu usađene u najranijoj mladosti, oblikovale su ga na najbolji način. U svojoj porodici pronalazio je inspiraciju i za brojne glumačke minijature koje su obeležile njegovu karijeru.


Slika


Nakon završetka Gimnazije u Priboju, Danilo odlučuje da svoje obrazovanje nastavi u Beogradu i to na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju, na kojoj je diplomirao 1974. godine. U to vreme ostvario je i svoju prvu zapaženu ulogu u kultnoj seriji Otpisani. Od tog trenutka ređale su se značajne role na filmu, ali i u teatru gde je sa samo dvadeset četiri godine briljirao u ulozi vladike Danila u Gorskom vijencu, a u adaptaciji Matije Bećkovića i Borislava Mihailovića Mihiza. Lazović je bio dugogodišnji član Narodnog pozorišta u Beogradu, a igrao je i u Ateljeu 212 i Zvezdara teatru u kojem je i stekao afirmaciju na pozorišnim daskama odigravši preko 600 predstava, od kojih su najzapaženije Klaustrofobična komedija, Mala i Srpska drama.

Filmski debi imao je u ostvarenju Vrhovi zelengore, a onda su se samo nizale brojne uloge u značajnim delima jugoslovenske kinematografije, kao što su Laf u srcu, Poslednji krug u Monci, Tri karte za Holivud... Jedna od najupečatljivijih uloga jeste ona u TV drami Portret Ilije Pevca, gde je glumio i sa Ljiljanom Dragutinović koja bila jedan od njegovih najvećih porodičnih prijatelja.


Slika


Publiku širom regiona osvojio je kroz svoje role na televiziji, od kojih su najznačajnije one u serijama Siniše Pavića, kao što su uloge Čerčila u Porodičnom blagu i Šćepana Šćekića u Srećnim ljudima.

- Lik Šćepana Šćekića zabava je na zadatu temu mog strica Dušana, svojevrsni omaž njemu. On to apsolutno zaslužuje jer je duhovitiji od mene i veći zabavljač od svega što sam prikazao na malom ekranu. To je više od mentaliteta. U liku Šćepana je dokaz da narod ima neodoljivu potrebu za zabavom - govorio je svojevremeno Lazović, dobitnik Sterijine nagrade i statuete Ćuran. Važio je za patrijarhalnog i strogo konzervativnog čoveka koji neguje porodične vrednosti. Bio je religiozan i verovao je da spas našeg naroda leži u većoj posvećenosti crkvi i postavljanju srpskog kralja na presto.


Slika


Presudnu ulogu na Danilov život imala je jedna poseta Zlataru, gde je učestvovao na radničkim igrama u organizaciji FAP-a. Tada su na ovu planinu sa Cetinja došli i članovi kulturno-umetničkog društva iz ovog kraja. Kada je iz autobusa izlazila lepa Cetinjanka Branka Milošević, Danilo je šaleći se sa svojim drugarima prokomentarisao: E nju ću da oženim! Nije ni slutio da će nakon upoznavanja sa Brankom početkom osamdesetih godina prošlog veka to i učiniti. Nije bilo potrebno mnogo vremena da se između ovo dvoje mladih ljudi rodi ljubav koju su i krunisali venčanjem u Beogradu. Srećni mladenci zajedno su delili san o velikoj porodici, koji su i ostvarili uz ćerke Jelenu (29) i Milenu (21) i sinove Vuka (25) i Miloša (18). Danilo se oduvek trudio da svojoj deci bude uzor i usadi im moralna načela kojima će se voditi u životu. Nije im dozvoljavao da žive nauštrb njegovog imena i slave, već ih je učio da se sami izbore za svoj dinar i parče hleba. Najlepši porodični rituali bili su mu kad kraj ognjišta okupi svoju porodicu, a njihova druženja uvek su započinjala ili se završavala recitovanjem stihova poznatih srpskih narodnih pesama.


Slika


- Moj otac je bio patrijarhalan i konzervativan, želeo je da od nas napravi dobre ljude. Nadam se da je u tome i uspeo. Vaspitavao nas je u duhu prave srpske porodice, gde se zna ko je ko i šta ko radi, kao i da je ljubav prema Bogu osnov svega. On nam je bio uzor u svemu – otkrila je pre nekoliko godina Danilova najstarija ćerka Jelena.

Tokom burnih devedesetih godina, proslavljeni glumac bio je instruktor dobrovoljcimа u bаzi u Bubаnj Potoku, kao i člаn Međunаrodnog odborа zа istinu o Rаdovаnu Kаrаdžiću. Poznat kao veliki šaljivdžija, odgovarajući na pitanja novinara kada se poslednji put video sa Radovanom Karadžićem, često je znao da odgovori: Baš juče smo se videli i popili kafu!


Slika


Zаlаgаo se dа se u škole umesto građanskog uvede seljаčko-hajdučko vаspitаnje, а veronаukа postаne obаvezаn predmet.

- Ceo svet nas Srbe uverava u istinu naše posebnosti. Zato Srbi treba malo da se podiče svojom posebnošću, a ne da se postide. Mi smo živeli 50 godina u jednom monstruoznom, satanističkom sistemu koji je prosto zahtevao kooperativnost i odustajanje od svega što je autentično, zahtevao je od vas da nikad ne nastupite s onim što je najbolje u vama, već s onim što je najpoltronskije. Moramo napraviti iskorak iz tog satanističkog sistema i okrenuti se Bogu ako želimo dobra sebi i svojoj deci. Imamo veliku moralnu i duhovnu odgovornost prema svojoj deci – govorio je Danilo u intervjuu za list Pogledi, a u želji da svojim naslednicima obezbedi zdravije okruženje za stasavanje, 1996. godine sa svojom porodicom iz strogog centra grada preselio se na Avalu.


Slika


- Živeli smo u potkrovlju, u centru Beograda, odakle se vidi samo nebo i ništa više. Moj sin koji je učio da hoda, napravio je prvi korak: onako u hodalici izašao je na vrata i stepeništem krenuo prema izlazu. Jedva smo ga stigli. To je bio instinkt koji ga je vodio ka samoodržanju - bekstvo iz grada – pričao je Lazović.

Jedan od poslednjih projekata koje je uradio bio je CD sa stihovima Petra Petrovića Njegoša u pratnji guslara Milomira Miljanića, koji je objavljen 2003. godine.
- Ovo je odličan trenutak za Njegoša, on je danas kao Dejan Stanković ili Predrag Mijatović – sada će ponovo zabiti dva gola. Sve što je on govorio i pisao, ne razlikuje se od današnjice. U njegovim stihovima zabeležen je sav srpski hod. On je naš suvremenik jer pokazuje u čemu smo sve različiti od ostalog sveta. Kao što Englezi slave Šekspira, tako i mi moramo da slavimo Njegoša – govorio je glumac, osnivač Srpskog kulturnog centra u Banjaluci, koji je poslednjih godina uspešno organizovao Banjalučke letnje igre. Zbog otvorenih iznošenja svojih nacionalističkih stavova i želje za očuvanjem srpske tradicije i kulture, poznatog glumca tada su povezivali sa političkim strankama. Februаrа 2006. godine govorio je nа mitingu Srpske rаdikаlne strаnke, iаko nije bio njen člаn.


Slika


- Ne daj bože da sam u nekoj partiji! Eto, čak i ne pratim situaciju u glumačkoj branši. Nemam kad. Ne može se biti u nekoj partiji ako nemamo pravnu državu. To je neučtivo. Ja sam za Srbiju – jednu i nedeljivu – komentarisao je Danilo svoju pripadnost političkim strankama, ali i ovakvo angažovanje svojih kolega.


Slika


Spаs svog nаrodа video je u jedinstvenoj političkoj sceni, većoj posvećenosti crkvi i postаvljаnju srpskog krаljа nа presto. Svoj san o uspravnoj i stamenoj Srbiji nije dosanjao, ali je uspeo u želji da mlade naraštaje upozna sa istorijom srpskog naroda i duha.


Slika


Veliko srce cenjenog umetnika i rodoljuba prestalo je da kuca 24. marta 2006. godine usled posledica infarkta. Komemorаtivni skup održаn je nа Velikoj sceni Nаrodnog pozorištа u Beogrаdu. Po želji porodice, niko nije držаo govor, već je preko rаzglаsа pušten Lаzovićev monolog u poemi svetog Nikolаjа Velimirovićа Kosovski zаvet cаrа Lаzаrа. Sаhrаnjen je nа Topčiderskom groblju, uz prisustvo člаnovа porodice, prijаteljа, kolegа i velikog brojа poštovаlаcа njegovog rаdа. Ispred hrаmа Svetog Trifunа opelo je služio mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, uz sveštenstvo i monаštvo rаško-prizrenske i mileševske epаrhije. U ime guslаrskog društvа Rаdovаn Bećirović Trebješki, čiji je Lаzović bio člаn, od njega su se oprostili Slаvko Aleksić i Boško Vujаčić.


Slika


Sećanje na Danila Lazovića i dalje živi kroz njegove uloge, ali i ideje koje je za života propagirao. Ostao je upamćen i kao jedan od naših najboljih besednika. Posedovao je neospornu harizmu, a nije se libio ni da stvari u životu nazove pravim imenima, iako je to često umelo da ga košta u životu. Čuvar časti otišao je tiho, kao što je za života bio skroman i nenametljiv, a niko nikada nije mogao da mu ospori radosti s kojom je dočekivao svaki dan i često znao da istakne: Lepota je u različitostima, lepota je u susretima sa neviđenim ljudima svakog novog lepog dana...


Slika



preuzeto sa story


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 18 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   
cron

Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker