|
| Autoru |
Poruka |
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Legenda o IRISU ili PERUNICI (Iris sp.)
Iris je omiljen zbog neobičnog i raskošnog cveta na kojem se boje prelivaju slično duginima. Naziv "perunika" dolazi od Peruna, staroslavenskog boga groma, odnosno njegove žene, božice neba Perunike. Prema mitologiji perunika raste na mestu gdje je Perunova munja pogodila plodno tlo, te tamo gde je duga dodirnula zemlju. Latinsko ime "iris" cvet je dobio po grčkoj božici Iridi koja simbolizuje vezu između neba i zemlje, bogova i ljudi. Zbog toga perunika često može biti znak koji posvećenim izabranicima poručuje Božju volju. Kako su razni vladari tokom istorije svojim životnim putevima rado pripisivali Božju volju, nije čudno što je perunika vrlo česta u evropskoj heraldici i jedan je od uvaženih simbola dostojanstva, hrabrosti i slave. Kroz istoriju, a i danas ljudi perunike često zamjenjuju s ljiljanima. sa neta _________________  
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Legenda o nesrećnoj kraljici koja je postala cvet — mimoza
Na Tasmaniji, ostrvu koje se nalazi južno od Australije, i danas može da se čuje legenda koja podseća na baladu o Hasanaginici, a govori o tome kako je nastala mimoza.
Dakle, u neka vrlo davna vremena, ostrvom je vladao okrutni i ratoborni kralj. Istini za volju, bio je odvažan, snažan, visok, ukratko — lep na prvi pogled. Njegova koža bila je tamna, a kosa crna i sjajna. Nažalost, kraljevo srce beše okamenjeno od mnogih surovih i krvavih bitaka koje je preživeo.
Slični njemu bili su i svi stanovnici njegovog kraljevstva: visoki, tamne kože, zagasite prave kose, grubog ponašanja i strogog izraza lica. Voleli su da se suprotstave svim neprijateljskim plemenima, ali i da idu u lov na najopasnije zveri. I bitke i lov pratili su njihovi gromoglasni povici koji su plašili ne samo ljude, već i životinje.
U jednoj bici, ko zna kojoj po redu, kralj je ipak doživeo tešku povredu.
Sasvim drugačija nevesta
Njegova majka, ali i sestra bile su mu veoma privržene. Međutim, nikako nisu volele kraljevu lepu i mladu ženu. Naime, i njihovo srce bilo je ledeno i okrutno, upravo kao i kraljevo. Za divno čudo, kraljeva nevesta uopšte nije ličila na svog muža, a kamoli na svekrvu. U stvari, bila je potpuno drugačija od svih. Niskog rasta, krhke građe, stidljiva i veoma ljubazna, imala je svetlu put i kovrdžavu plavu kosu: ta kosa ličila je na cvetiće od prozračnog pamuka. Kad bi progovorila, njen glasić odjekivao je u ušima sagovornika poput najmilozvučnije muzike.
Mogao se steći utisak da je kraljica stigla iz nekog drugog sveta.
Možda iz nekog cvetnog kraljevstva?
Kraljevstva osmeha i mira?
Bilo kako bilo, svekrvu i zaovu, uvek jednako ljutite, razdirala je neizdrživa ljubomora. Kako su uopšte dozvolile da se njihov miljenik oženi takvom osobom? Osećale su snažnu želju da je oteraju. Da je nikada više ne vide.
I tako, posle bitke u kojoj je kralj bio teško ranjen dve žene su se odmah postarale da nežnoj i ljubaznoj nevesti zabrane pristup u njegov šator. Odlučile su da ga po svaku cenu one same neguju. Kraljica je zbog toga bila tužna. Ona je volela svog muža bez obzira na činjenicu što je bio grub i neosetljiv. Očajavala je, međutim, stidljiva kakva je bila, smatrala je ipak da bi bilo vrlo nevaspitano da se suprotstavi svekrvinoj volji. Povukla se pred njihovim ubeđivanjem da će baš njih dve najbolje umeti da ga izleče.
Prepuštajući svekrvi i zaovi ulogu koja je zapravo bila njena, stidljiva kraljica je posle izvesnog vremena shvatila da je ostala potpuno sama. Svi podanici stavili su se na stranu onih čiji je uticaj u kraljevstvu bio veći — na stranu majke i sestre. Da bi svima bilo jasno o čemu je reč, trebalo bi reći da je to u stvari bio tihi, ali nemilosrdni rat za kraljevo srce.
Prolazili su dani, nedelje i meseci. Kad je kralj naposletku ozdravio, bio je vrlo ljutit na svoju ženu. Mislio je da ona više ne haje za njega. Jer, svakog dana očekivao je s nestrpljenjem njenu posetu. Ali uzalud... Bio je toliko ponosan da nije hteo nijednom da naredi podanicima da je dovedu u šator... A ona se nikako nije pojavljivala!
Osveta nedužnoj
Stoga je doneo strašnu odluku: kraljica će biti kažnjena! Tačnije, oterana. Kao što može da se nasluti, uvređenom mužu hladnog srca nije ni padalo na pamet da sasluša šta majka njegove dece ima da kaže...
U tasmanijsko kraljevstvo zato je stigao kraljičin brat kako bi sa sobom poveo sestru, odbačenu kraljevu suprugu. Kraljičina sudbina zaista je bila teška. I njen brat bio je jednako nemilosrdan i još okrutnijeg srca nego što je bilo kraljevo. Odlučio je da uzme sestru i odmah je da za ženu nekom drugom. Razume se, bez njenog pristanka.
Nije prošlo ni sedam dana, a surovi brat je nežnu plavokosu kraljicu dao za ženu princu iz jedne zemlje veoma udaljene od kraljevstva iz koga je nepravedno bila izbačena.
Isplakavši sve suze, nesrećna kraljica nije se više opirala svojoj sudbini. Samo je zatražila od novog mladoženje da joj za obred venčanja daruje veo kojim bi pokrila glavu i telo. Nije želela da je iko prepozna kad budu u povorci zajedno prolazili kroz kraljevstvo nepravednog bivšeg muža, kroz zemlju gde su i dalje živela njena deca. Verovala je da bi joj susret s decom slomio srce.
Princ nije imao ništa protiv. Naprotiv, poklonio joj je prekrasni veo. Jasno je da on ipak nije bio toliko bezosećajan kao dvojica muškaraca koji su se bez povoda tako grubo poneli prema njoj. Čim je dobila veo, kraljica se njime pokrila. Krenula je na put... Međutim, dok je prolazila pored svog bivšeg dvorca, deca su nepogrešivo prepoznala majku iako je bila pokrivena velom. Otkako je otišla, oni su iščekivali njen povratak. Plačući, počeli su da je dozivaju.
Još jednom je kraljica morala da zamoli budućeg muža za milost. Tražila je da joj dozvoli da se bar nakratko zaustave kako bi mogla deci da ostavi poklone. I princ se još jednom sažalio... Svoju decu kraljica je obasula skupocenim poklonima. Na nesreću, izdaleka je sve to posmatrao okrutni kralj i čim je video da deca trče majci u zagrljaj, naredio im je da se smesta vrate.
Mimoza za voljenu
Kad je čula kako taj ledeni glas ponovo određuje njenu strašnu sudbinu, od bola kraljica kao da se skamenila. Ostala je nema i užasnuta. Shvatila je da nikakvo opravdanje ne bi koristilo. Samo se ćutke ponovo prekrila velom.
Videvši koliko je nesrećna i tužna, princ mladoženja zarekao se da će joj podariti sasvim drugačiji život, ispunjen ljubavlju i nežnošću. Nevestu skrivenu pod velom princ je prigrlio s namerom da je uteši... Međutim, osetio je nešto čudno. Učinilo mu se da se ispod skupocenog vela koji joj je poklonio, ne nalazi buduća supruga. I zaista, kad ga je podigao, našao je nežan žbun prepun žutih cvetova. Koreni biljke bili su tako čvrsto urasli u zemlju da ih je bilo nemogućno iščupati. Nesrećna kraljica svetle kovrdžave kose držala se čvrsto za mesto gde je ležalo njeno srce — gde su živela njena voljena deca.
Pravdu za nesrećnu i stidljivu kraljicu donelo je vreme i to na vrlo neobičan način: ovaj cvet postao je simbol ne samo ženske osetljivosti, već i samosvesnosti, slobode da same odlučuju o svojoj sudbini. Naizgled slabašan, ovaj cvet je zapravo vrlo otporan. I nije ga lako iščupati iz korena. Čim ga stavite u zatvorenu prostoriju, on uvene.
U Južnoj Americi mimoze poklanjaju mladići samo onim devojkama u koje su strasno zaljubljeni. To je cvet kojim se kite devojke na dan veridbe.
M. Ognjanović, _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Legenda o cvetu DAN-NOC
Antički Grci su povezali pojavu tog cveta sa kćerkom vladara Inoa. Jedina Inova kćerka je volela Zevsa. Međutim Zevsova ljubomorna žena Hera je bacila čini na devojku i pretvorila je u kravu. Tada je Zevs počeo da uzgaja cvet dan i noć za njegovu ljubavnicu. Ovo cveće je predstavljalo ljubavni trougao, a u jednu ruku dan i noć predstavlja poređenje obične smrtnice naspram boginje. U drugu ruku cveće sadrži u sebi verovanje da Herina čarolija nije večita. Međutim Rimljani su smatrali da dan i noć predstavlja preterano znatiželjne osobe koje su bogovi pretvorili u cveće kada su te osobe špijunirale Afroditu.
Kad se govori o magiji Dana i Noći prvo se pominje kuća van sela, u Koprivaru. Mladić, nastanjen tu odnekud, bio je očit i vredan u svemu. Jedino Koprivar nije kosio. Ispovedao se da je od babe saznao da među Koprivama, gde niko ne zalazi, raste ubojito magijsko bilje.
Jednog proleća, preko noći, nečije ruke počupale su namnožene Koprive i na njihovo mesto zasadile u obliku srca cvetnice. Taj osoben vrt bio je obeležen belim kamenčićima belutka.
Toplih dana oko Mladenaca ono je procvetalo u prelepe bele i žute cvetiće, prošarane modrim bojama, nalik tajanstvu okolnih brda. Izgledalo je kao da iz cvetova gledaju i muški i ženski pogledi i da ih lahor povija i miluje između sebe.
Skriven u tami, mladić je očekivao da ugleda ko mu neguje i poliva darivano cveće, ali osim seni ruku koje su milovale rastinje ništa drugo nije mogao da sagleda. Prošlo je dosta vremena pre no što je od tri babe mudrice saznao da se cveće pred njegovim pragom zove po njemu, diki, Dikino Oko, i da mu je to poruka od devojke Milovanke, čije ga srce miluje, ali se ne usuđuje da mu kaže koliko čezne za njim. I još mu je rečeno da će ona da se pojavi u selu kada i on svoje srce obeleži belutkom i zasadom istog Bilja.
Mladić nije verovao u sve što bi čuo. Poznavao je devojke i običnih i čudnih imena. Na kazani dan zaista se namerio na Milovanku, čije su ruke milovale sve čega bi se dotakle. Po tome su se saglasili u ljubavi. Gledali su po danu i milovali po noći, otvarali rečima jedno pred drugim i ćutali kada više nisu imali šta da osmisle u govoru. volimonet _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Legenda o belom ljiljanu
Po legendi lilium candidum - beli ljiljan nastao je od kapi mleka koja je kapnula na zemlju dok je Hera dojila Herkulesa. Naime, budući da je on bio sin boga Zevsa i smrtne žene Alkmene, Zevs je htio da se nadoji s grudi njegove žene, boginje Here kako bi postao besmrtan. Dok je spavala, položili su joj ga na grudi i kad se nadojio, nekoliko kapi mleka se prosulo svemirom te je nastao mlecni put, a od kapi koja je pala na zemlju nastao je beli ljiljan.
Prema bibliji, uskrsni ljiljan je rastao u getsemanskom vrtu u kojem je Juda izdao Isusa. Beli ljiljani, su prema legendi, nikli na mestu gde su Isusove suze i znoj kapali u poslednjim trenucima života. Beli ljiljan je i simbol čistoće blažene device Marije.
Prema legendi, kad su posetili Marijin grob tri dana nakon njene sahrane, u njemu nije bilo ništa osim buketa veličanstvenih belih ljiljana.
U jednom ipak drugačijem znaku ženstvenosti, ljiljani su imali značajno mesto u raju Adama i Eve. Prema predanju, kad je Eva napustila Edenski vrt, prolila je iskrene suze kajanja, i iz tih pokajničkih suza nikli su i ljiljani.
Ljiljani su bili zastitni znaci vitezova templara. sa neta _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Ovo je priča o ruži
I u drevnoj Grčkoj ruže su bile poznate i omiljene. Prvi javni vrt u Atini osnovao je 306. godine pre naše ere Epikur, jer je želeo da svakog dana ubere cvet ruže.
Stari Grci su prinosili Afroditi, boginji ženske lepote, ljubavi i plodnosti, ružu na žrtvenik, dok su Afroditine sveštenice prilikom verskih ceremonijala nosile venčiće od belih ruža, a putevi kojima su prolazile bili su posuti ružama.
Poreklo crvene ruže, po mitologiji vezano je za smrt Adonisa , lepog mladića-pastira u koga se zaljubila Afrodita. On je po predanju, bio smrtno ranjen od divljeg vepra i Afrodita mu je pritekla u pomoć. Međutim boginja je morala da se provuče kroz gust zasad ruža i tada je iz njenog izranavljenog tela šiknula krv i obojila u crveno sve okolne bele ruže.
U Rimskom carstvu kult ruža doveden je na najviši nivo. Cvetni venčić od ruža koristio se u svim prilikama. Njime su kićene vojskovođe, mladići su odlazili u rat sa venčićem na glavi, ružin cvet se darivao pobedniku, cvetom se posvećivalo pobedničko oružje.
Kasnije je cvet ruža postao simbol radosti , zadovoljstva i ljubavi. Zaljubljeni mladići su slali svojim devojkama cvetove ruža, a za vreme gozbi i mladi i stari, muzikanti i sluge podjednako su nosili na glavi venčiće ruža.
Padom Rimske imperije i kult ruža naglo opada. Ruža se kroz vreme jedva održava u dvorištima manastira, gde se od plodova pravila hrana i lekovi. Veliki pohodi u vreme krstaških ratova i proširenja Otomanskog carstva potpomogli su širenju ruža jer su vitezi i veziri posle svakog pohoda donosili u svoje zamkove po koju novu vrstu ruža ili drugog cveća.
Krupan doprinos u gajenju ruža daje carica Žozefina, Napoleonova žena, osnivanjem svog čuvenog ružičnjaka 1804. godine nedaleko od Pariza, u dvorcu Malmezon. U njenom vrtu mogle su se naći sve do tada poznate vrste i sorte ruža u svetu.
Postoje podaci iz kojih se vidi da su i za vreme rata vrtlari carice Žozefine imali slobodne vize za ulazak u zaraćene zemlje, kao i da su se pošiljke semena i ruža sa zarobljenih francuskih brodova odmah slale dalje i isporučivale bez obzira na postojeće ratno stanje. Caričin dvor postaje stecište istaknutih botaničara , odgajivača i umetnika.
Počev od 19 veka interesovanje za ruže u Evropi stalno raste. Sistematskim radom na ukrštanju i odabiranju dobijaju se sve lepši i bogatiji oblici, sorte i varijeteti. cvecaraneven _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
LEGENDA O CVEĆU - RUŽA
U susret 8. martu predstavljamo Vam legendu o nastanku Ruže, jednom od najlepših i najnežnijih cvetova za svaku priliku.
Ruža je jedan od najstarijih poznatih cvetova. Pronađeni su njeni fosilni ostaci još iz preistorijskog vremena. Prve uzgojene ruže pojavile su se u Azijskim vrtovima još pre 5000 godina. U Evropu je donešena za vreme Rimskog carstva.
Ruža je jedan od najsentimentalnijih cvetova i nije čudo da postoje brojne legende o njenom nastanku. Jedna od njih kaže da je ruža pocrvenela od stida kad su Adam i Eva izbačeni iz raja. Rimska legenda nam priča o prelepoj Rodante, za čiju ruku su se žestoko sukobili brojni prosci sa njenim odabranikom. U zanosu borbe razvalili su vrata devojčina vrta. Takvo ponašanje razgnevilo je boginju Dijanu i da bi ih kaznila pretvorila je Rodante u ružu, a njene prosce u trnje.
Osim legendi uz ružu su vezana i razna praznoverja. Tako u Engleskoj rasute ruže iz netom ubrane crvene ruže donose nesreću. U Walesu bele ruže simbol su nevinosti i tišine pa se redovno nose na grobove dece i mladih ljudi, dok u Americi, bela ruža kao simbol sigurnosti i sreće, često je neizostavan element svadbenog dekora. Ruža je ispunjena simbolizmom i uvek nosi poruku ljubavi.
Neka značenja :
Jedna crvena ruža - večna ljubav
Dve ruže bilo koje boje - obaveza ili predstojeće venčanje
Žute ruže - radost i veselje
Narandzaste ruže - Ja sam fasciniran i zanesen
Ruže boje lavande - Ljubav na prvi pogled
Svetlo roze ruže -gracioznost, ljupkost i divljenje
Tamno roza - Hvala!
Sve svetle boje - simbol prijateljstva. svezaljubav _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Život kao trešnjin cvet
"Hanami" je stari japanski običaj razgledanja behara uz sake i laki obrok koji i danas svake godine praktikuju milioni ljudi. Trešnjin cvet, smatraju u Japanu, simbolizuje sam ljudski život, odnosno, njegovo kratko trajanje, a poređen je i sa ženskom lepotom koja buja i pleni, ali brzo vene.
Svakog proleća milioni Japanaca upute se u parkove gde u senci trešnjinog drveta po zemlji rasprostru cerade i sa svojim prijateljima ili kolegama sa posla provedu nekoliko sati na otvorenom uživajući u razgovoru, piću i lakom obroku.
Ovaj običaj se, jednostavno, naziva "hanami" ("razgledanje cveća"), a osim po dnevnom svetlu, upražnjava se i uveče, naročito petkom. Tada se može videti mnoštvo pivom i sakeom razgaljenih kancelarijskih radnika koji u odelu, raspuštenih okovratnika i kaiševa, pod svetlom privremeno instaliranih lampi, "produbljuju međuljudske odnose u firmi", kako Japanci često kažu.
Brdska podnožja i gradski parkovi sa drvoredima raznih vrsta ukrasne trešnje, čiji cvetovi variraju od besprekorno belih do ružičastih, u vreme cvetanja se svakodnevno nalaze pod opsadom desetina hiljada posetilaca.
Uprkos tome, ostaju potpuno čisti i uredni, zahvaljujući odličnoj organizaciji i dobrim manirima stanovništva koje striktno poštuje pravila u vezi sa odlaganjem smeća.
Svi parkovi tada budu opremljeni mnoštvom dodatnih, privremenih kanti za otpatke, dok postrance stražare redari i kamioni gradske čistoće.
Poreklo običaja
Poreklo "hanamija" nije sasvim izvesno budući da jedan deo stručnjaka smatra da je taj običaj nastao u osmom veku kada je japansko plemstvo, moguće pod uticajem tadašnje kineske dvorske kulture, počelo da uživa u cvetovima šljive. Drugi ukazuju na natpise u starim japanskim hronikama koji ostavljaju mogućnost da je taj običaj upražnjavan još pet vekova ranije.
Mada su, izgleda, u ranom srednjem veku u Japanu šljiva i glicinija bile najveći predmet divljenja pri razgledanju cveća, trešnja je ubrzo preuzela primat i postala praktično sinonim za reč "cvet".
Kao prvi nedvosmisleni istorijski primer razgledanja trešnjinog cveta navodi se poetski susret koji je car Saga organizovao na dvoru u Kjotou, kada su, uz sake, pod krošnjom drveća, komponovane pesme o lepoti tog cveta.
Mada je trešnja (na japanskom: "sakura") sada uz vulkan Fuđi najprepoznatljiviji simbol Japana u svetu, smatra se da su sadnice za ova ukrasna stabla koja ne nose plod prvobitno donete iz podnožja Himalaja.
Japanski uzgajivači su kasnije tokom vekova ukrštanjem razvili više od 300 podvrsta ovog drveta.
Posmatranje behara u davna vremena verovatno nije bilo čisto estetski motivisano, već je imalo religioznu osnovu u japanskom šinto verovanju da su biljke žive, odnosno da poseduju duh, te u kultu drveća koje je zbog svoje dugovečnosti i snage posebno poštovano.
Tako je sake bio prinošen stablu trešnje i nuđen duhu, odnosno božanstvu koje, verovalo se, u njemu obitava.
Kult drveća na izvestan način još uvek traje, jer su posebno velika i dugovečna stabla i danas predmet divljenja Japanaca koji kažu da u njima nalaze inspiraciju i želju za dugi život. Stara i velika stabla u i oko šinto hramova i u današnje vreme su obavijena debelim konopom koji ih, kao svete nosioce životne snage, odvaja od profanog sveta.
I ne samo stabla, već uopšte biljke koje žilavo i uporno opstaju, privlače pažnju Japanaca kao simbol vitalnosti na koji se treba ugledati, pa televizije u toj zemlji povremeno prikazuju priloge o travama koje su probile asfalt ili uspevaju da rastu na drugim relativno neočekivanim mestima.
Cvetovi trešnje u prošlosti su u Japanu služili, smatraju antropolozi, i kao sredstvo za proricanje bogatstva naredne žetve pirinča, koji je glavna hrana u toj zemlji i čitavoj istočnoj Aziji.
Simbolika trešnjinog cveta
Trešnjin cvet, koji u nekoliko nedelja pređe put od nežnog pupoljka do rascvetalog otelovljenja nenametljive lepote, te po dostizanju vrhunca brzo uvene i opadne, simbolizuje sam ljudski život, odnosno, njegovo kratko trajanje i cikluse: rađanje, rast i bujanje životne snage, slabljenje i smrt.
Ponekad ta simbolika poprima specifičnija značenja, pa je trešnjin cvet poređen i sa ženskom lepotom koja buja i pleni, ali brzo vene, te sa životom samuraja koji je sjajan i slavan, ali vrlo kratak.
Ovaj lep, ali pred vetrom i kišom ranjiv cvet kratkog veka, dobro se uklapa u budističko shvatanje o prolaznosti i krhkosti svekolike egzistencije, pa je on u budistički inspirisanoj književnosti u Japanu, pored rose, mehurića vode i sna, jedan od glavnih simbola nestalnosti i iluzornosti sveta.
U savremenom Japanu cvetanje sakure, koje se podudara sa početkom fiskalne i školske godine, uzima se i kao simbol novog početka u radu i školovanju, pa Japanci uspeh ili pad učenika na prijemnom ispitu za fakultete prenose izrazima "trešnja je procvetala", odnosno, "trešnja je opala."
Otud, u šinto hramovima mogu da se vide molitvene pločice od drveta delom oslikane motivima rascvetale trešnje. Njihova svrha je da u ispitnom roku ohrabre mlade, koji na njih upisuju želje koji univerzitet bi voleli da se upišu i tako božanstvo hrama mole da im pomogne da polože teške prijemne ispite. RTS _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Priča o trešnjinom cvetu
Trešnjin cvet je nacionalni cvet Japana, odakle i potiče. Glavna karakteristika trešnjinog cveta je da kada cvet pada to uradi odjednom. On simbolizuje militarizam i samurajski duh Japana. Trešnjin cvet koji raste u Koreji i Americi nema miris. Međutim u Japanu ljudi veličaju miris trešnjinog cveta i o njemu se često govori u poemama. U počast njegovoj lepoti i kratkom životu, Japanci proslavljaju njegov dolazak godišnjim festivalom. Prijatelji se skupljaju ispod drveća da bi uživali u sakiju ( piće od pirinča) pevaju pesme i proslavljaju dolazak proleća.
Koristi se u venčanim ceremonijama zato što Japanci vole da uživaju u mirisu trešnjinog cveta tokom slavlja i veselja. Mnogi događaji, koji označavaju početak nečega veoma bitnog i značajnog se održavaju tokom "meseca cvetanja trešnjinog cveta" u aprilu. Postoji izraz; "Cvet je trešnjin cvet, ličnost je Samuraj". To znači da kada se Samuraj suoči sa opasnošću, on se ne plaši smrti, jer kao trešnjin cvet, on će se skupiti i pasti odjednom bez oklevanja. Prema Japancima ovo drveće predstavlja ne samo asketsku lepotu, već takođe prolaznu melanholiju i slavljenje gracioznosti odlazećeg cveta.
Mnoga spominjanja trešnjinog cveta se mogu naći u Japanskoj poeziji i literatiru. U Japanu ovo drvo predstavlja simbol mira prema zemljama sveta. Drvo trešnjinog cveta ukrašava obale reke Potomak, u Vašingtonu DC, kao i ostatke Berlinskog zida. sa neta _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Ovo je priča o tulipanu
Tulipan je dobio ime po persijskoj reči DUBLEND ili turskoj TULIPANT, što znači "omot na glavi", "turban" zbog karakterističnog oblika cveta.
Rod tulipana obuhvata oko 100 divljih vrsta koje su naj rasprostranjenije oko Kaspijskog jezera, zatim oko Crnog mora, odakle se šire prema severu, da bi preko Male i Srednje Azije doprli sve do srednje Evrope.
Sve te divlje vrste interesantne su samo sa botaničkog stanovištva. Za cvećarstvo je izuzetno značajna vrsta Tulipa Gesnerijana kao predak tada kultivisanih sorti.
O pravom poreklu naših baštenskih lala nemamo pouzdanih podataka. Po nekim podacima, lale su u Aziji bile poznate još pre 1000 godina. Prvi detaljniji opis dao je 1554 godine A. G. Busecq u svom pismu austrijskom vladaru Ferdinandu Prvom, u kome ga izveštava da u vrtu turskog sultana u Istanbulu cveta jedna veoma interesantna biljka koju Turci nazivaju tulipan. U Evropi lala je prvi put zacvetala u Ausburgu (Nemačka) 1559 godine, a prvi botanički opis dao je 1560 godine švajcarski naučnik Conrad Gertner (1515 - 1565). Međutim, koja je vrsta bila zapravo opisana ne može se utvrditi, ali Linne ju je nazvao Tulipa gerteriana i ona se smatra roditeljem svih današnjih formi lala.
Osnivačem proizvodnje i selekcije lala smatra se botaničar Clusius koji je kao nadzornik Bečkih carskih bašta i parkova, 1575 - 1576 godine proizveo iz semena više novih sorti.
Veoma zaslužan za otkriće novih vrsta lala je i botaničar Eduard Avgustus von Regel, koji je od 1855 godine na ovamo u predelima srednje i zapadne Azije otkrio značajne vrste lala, od kojih pominjemo C. Eichreli, T. Greigii, T. Kaufmanniana.
Početkom 17 veka u Evropu je stizalo sve više biljaka sa raznih kontinenata. Neke retke i lepe vrste postale su predmetom pomodarstva. Nijedna biljka, čak ni orhideja nije izazvala takvu pomamu kakvo je bilo tulipansko ludilo koje je zahvatilo Evropu početkom 17 veka.
Lukovice divljih tulipana donete su s Levanta, a ukrštanjem dobijene su nove boje i oblici, pogodni za ukrašavanje domova i vrtova. Središte trgovine tulipanima postala je Holandija i za vreme tridesetogodišnjeg rata ludilo je dostiglo vrhunac.
Za tulipane se borilo, ginulo. Na njima se sticalo i gubilo veliko bogatstvo. Postali su čak i oblik sredstva za plaćanje i iz ruke u ruku prešlo je preko 10 miliona papirnih bonova za tulipane koji su donosiocu garantovali da u zamenu može da dobije lukovicu ili određeni broj lukovica. To je zabranjeno zakonom 1673 godine pa je takva trgovina zamrla ali Holandija je ostala snažno svetsko tržište za gajenje i dalji plasman tulipana.
Oduševljenje tulipanima traje i danas. Tim lepim cvetom tradicionalno se ukrašava i naš grad. sa neta _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Vardove kutije
Bašte u bocama, terarijumi i Vardove kutije su svetovi za sebe. To su zatvorene staklene posude, u kojima su zasađene bljke. One uzimaju vodu iz supstrata, voda isparava preko listova. Kondenzuje se na staklu i vraća u zemlju. Biljke tako žive u uravnoteženoj atmosferi, uzimajući noću kiseonik, a isparavajući danju ugljen dioksid. Stvaraju sopstvenu "mikro klimu". Zahtevaju malo pažnje, a ako se odlučite za posude koje ne propuštaju vazduh, biljke se same održavaju.
Početak uzgajanja biljaka u terarijumu je bio pokušaj engleskog lekara Nathaniel Ward-a. On je pre oko 150 godina želeo da ispituje kukuljastog moljca, pa ga je zajedno sa malo baštenske zemlje zatvorio u staklenu posudu. Međutim ubrzo su se iz semena spora koje su se nalazile u zemlji, počele razvijati biljke. Dr Ward je očekivao da će one uginuti bez vazduha, ali - na njegovo veliko iznenađenje - one su se rascvetale, razbujale i nastavile rasti.
Nastavio je sa eksperimentisanjem. Njegovi stakleni kontejneri postali su poznati kao" Wardovi kovčezi". Početkom 19. veka bili su omiljeni u kućama ljubitelja biljaka, u viktorijanskim domovima u Engleskoj. Bili su pretci modernih terarijuma. Najčešće su u njima rasle paprati. Kutije su bile lepo izrađene, najčešće kombinacija metala i stakla. Nešto slično kao ova na slici. Danas postoji samo nekoliko originalnih uzoraka, za njima tragaju sakupljači.
Terarijumi i Vardove kutije su jednostavniji za rukovanje od staklenih boca, jer se lakše dolazi do biljaka koje u njima rastu.
Veličine Vardijevih kutija se kreću od veličine kutije za cipele, do ogromnih kontejnera do težine 170 kilograma. U to vreme su bile napravljene od stakla i kvalitetnog drveta. Služile su za prenošenje biljaka iz Južne Amerike u London brodskim putem. Napravljene su savršeno tako da morska voda ne bi mogla ući tokom transporta. Kasnije su se pojavile kutije na istom principu, pravljene od raznih materijala i stakla. Bogato kitnjaste verzije su se nazvale teranijumi, i prodavale u hiljadama uglednih salona, ispunjeni beskrajnim sortama paprati. Oduševili su viktorijansku Englesku.
Kuća Dr Worda (kućnog lekara) je bila okružena fabrikama , koje su dimom zagađivale vazduh. On, kao veliki zaljubljenik biljaka, amater prirodnjak, uzalud je pokušavao uzgoj u toj zagađenoj sredini. Neočekivano je došao do velikog otkrića.
1833 godine prvi put testira svoje otkriće. Ukrcava na brod za Australiju dva specijalno napravljena staklenika sa usađenim papratima i travama. Biljke su posle dugog putovanja stigle u perfektnom stanju. U Australiji je ukrcao na isti način, izvorne australijske biljke, koje nikada do tad nisu stigle u Englesku. Put je trajao 9 meseci, uslovi putovanja su bili nepovoljni zbog velikih razlika u temperaturi. Ipak, uspeh je bio vrhunski. Biljke su stigle u dobrom zdravlju.
Bio je to početak revolucije trgovine biljkama, i dovelo je do transformacije nacionalne ekonomije.
Tako je i omiljeno piće britanskog carstva, ČAJ, došao iz kine u Indiju. Gumeno drvo iz Brazila do Cejlona (Šri Lanka), a Malaja i žbunovi kafe iz Afrike u Brazil. Lek koji se koristi najviše- kinin-za malariju iz Perua u Indiju.
Dr Natalijanu Wordu je u spomen dignut spomenik. Vrsta Južno Afričke mahovine je nazvana po njemu. Možda bi ipak, najponosniji bio na to, što dana sa neta _________________
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 92 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
